Teorija
O proizvodnji bezbednosti (1849)
Gistav de Molinari nam sa vremenske distance od preko 150 godina rasvetljava misteriju žilavosti socijalizma i sporosti i tegobnosti njegove tranzicije u kapitalizam. Porazna ali istovremeno prosvetljujuća istina je da se ova tranzicija uopšte ne događa. Događa se lingvistička mimikrija: komunistički pojmovi nazivaju se novim imenima ukradenim iz rečnika tržišne terminologije, čime se sakriva odsustvo bilo kakve realne promene i reforme. Pripadnici državnog aparata prinude pribegavaju ovoj mimikriji u želji da zadrže udoban parazitski položaj.
Revolucija “Ruke koja daje”
Da li je Peter Sloterdajk postao pro-market filozof? Ako bismo sudili po tekstu koji je pre par meseci osvanuo na stranicama FAZa, čini se da je tako. Malo ko je od možda najvećeg živog filozofa mogao očekivati tako nešto, ništa pre toga nije nagoveštavalo takav preokret, pa bi čitava stvar mogla pre ići u rubriku “Verovali ili ne”. Ipak, čudo se desilo: “Koga zanima šta danas zaista radi ‘ruka koja uzima’, taj bi trebalo da pre svega pogleda najveću uzimalačku moć modernog sveta, danas ostvarenu državu poreza, koja se sve više postaje dužnička država. Preduslovi da to razumemo de facto se nalaze pretežno u liberalnim tradicijama. U njima se na uznemirujući način brižljivo notira kako se moderna država tokom stotina godina polako preobraćala u ogromnog monstruma koji guta i troši novac.” – Sloterdajk dixit!
Filozofski doprinosi Ludviga fon Mizesa
U osnovi, Mizes se bavio filozofijom kao ekonomista. Nasuprot njegovom velikom rivalu Džonu Majnardu Kejnzu, kome su filozofska stanovišta oblikovala ekonomske poglede, u Mizesovom slučaju uzročni tok ide suprotnom putanjom: ekonomija određuje filozofiju. Najveća greška koju neko može načiniti na ovom mestu jeste da svrsta Mizesa u neku filozofsku školu i da onda na toj bazi protumači njegovo shvatanje ekonomije. Nekim misliocima je najbolje prići pažljim istraživanjem izvora i uticaja. Mizes nije među njima, bar što se filozofije tiče.
Budućnost liberalizma – Pledoaje za novi radikalizam
Ako liberalizam treba da ima bilo kakvu budućnost, on mora da ispravi svoje greške.Liberali moraju da shvate da nijedna država ne može da bude ugovorno opravdana i da je svaka država destruktivna po ono što oni žele da očuvaju. A to znači da liberalizam mora da se transformiše u privatno-sopstvenički anarhizam (ili privatno-pravno društvo), kako ga je pre 150 godina skicirao Gustav de Molinari a u naše vreme razradio Marej Rotbard.
Prava čoveka
Ukoliko želimo da zagovaramo slobodno društvo – tačnije, kapitalizam – moramo da shvatimo da njegovi temelji neizbežno počivaju na načelu individualnih prava. Ukoliko želimo da podržimo individualna prava, moramo da shvatimo da kapitalizam predstavlja jedini sistem koji može da ih podrži i zaštiti. A ukoliko želimo da procenimo odnos slobode i ciljeva današnjih intelektualaca, to je moguće na osnovu činjenice da se koncept individualnih prava izbegava, iskrivljuje, izopačuje i retko se o njemu raspravlja, a naročito retko o njemu raspravljaju takozvani „konzervativci”.
Filozofije slobode – kratak pregled razvoja moderne ideje slobode (II)
Nerazumevanje duboke veze između ideje slobode i mogućnosti slobodne razmene materijalnih dobara kao i ideja, nužno dovodi do nerazumevanja pojma vlasništva u širem smislu te reči, kao i njegovog značaja. Samo je ova misao učinila ideju slobode mogućom i, što je od podjednake važnosti, libertarijansku ideju pravde. Ideju, koja stoji u dubokoj vezi s poštovanjem osnovnih prava individua, njihovim razumevanjem i priznavanjem.
Filozofije slobode – kratak pregled razvoja moderne ideje slobode (I)
Veoma rano je postalo jasno, pre svega zahvaljujući Džonu Loku, da je jedina stvar koja nam daje odgovor na pitanje granica slobode ideja vlasništva, bilo da vlasništvo razumemo u smislu lične svojine, našeg ja, psihološke slobode, naših ideja i predstava, bilo da je reč o materijalnom aspektu ove reči. S pojmom vlasništva dolazi duboko poštovanje i razumevanje značaja slobodne ekonomije, slobodnog poslovanja i trgovine.
Džon Majnard Kejnz u svojoj i našoj epohi
“Praktični ljudi koji veruju da su izuzeti od bilo kakvog intelektualnog uticaja, obično su nesvesni robovi nekog pokojnog profesora”, ovim je rečima Džon Majnard Kejnz, britanski ekonomista sredine prošlog veka opisivao odnos između političara i vodećih intelektualaca svog doba. On pri tom možda nije ni slutio koliko će se ova rečenica u budućnosti odnositi upravo na njega samog, i na uticaj koji će on izvršiti na čitavu jednu generaciju političara koja će oblikovati svet posle II svetskog rata.
