Budućnost liberalizma – Pledoaje za novi radikalizam

Kla­sič­ni libe­ra­li­zam je bio u opa­da­nju više od jed­nog veka. Počev negde od dru­ge polo­vi­ne devet­na­e­stog veka, kul­tur­no-poli­tič­ka sfe­ra je bila pod sve jačim uti­ca­jem soci­ja­li­stič­kih ide­ja: komu­ni­zma, faši­zma, naci­o­nal-soci­ja­li­zma i naj­du­že – soci­jal­de­mo­kra­ti­je (ame­rič­ki libe­ra­li­zam i neo-konzervativizam).

Soci­ja­li­stič­ka pobe­da je zai­sta bila toli­ko pot­pu­na da danas neki neo-kon­zer­va­tiv­ci tra­bu­nja­ju o "kra­ju isto­ri­je" i dola­sku "posled­njeg čove­ka", tj. posled­njeg mile­ni­ju­ma glo­bal­ne soci­jal­de­mo­kra­ti­je pod nad­zo­rom SAD‑a.

U toj situ­a­ci­ji, libe­ra­li mogu da rea­gu­ju na dva nači­na. Mogu se drža­ti sta­va da je libe­ra­li­zam isprav­na dok­tri­na, a da je jav­nost odba­cu­je upr­kos nje­ne isti­ni­to­sti. Ili mogu – a to je ono ću ja ura­di­ti – to odba­ci­va­nje sma­tra­ti indi­ka­ci­jom gre­ške u nekoj doktrini.

Cen­tral­na gre­ška libe­ra­li­zma leži u nje­go­voj teo­ri­ji države.

Libe­ra­li­zam – kako ga je per­so­ni­fi­ko­vao Lok a izlo­žio Dže­fer­son u Dekla­ra­ci­ji o neza­vi­sno­sti – poči­va na poj­mo­vi­ma samo­po­se­do­va­nja (self-owners­hip), prvo­bit­nog pri­sva­ja­nja pri­rod­no datih resur­sa, svo­ji­ni i ugo­vo­ru kao uni­ver­zal­nim ljud­skim pra­vi­ma. Vis-a-vis prin­ce­za i kra­lje­va, ova emfa­za uni­ver­zal­nih pra­va je libe­ra­le sme­sti­la u radi­kal­nu opo­zi­ci­ju pre­ma sva­koj usta­no­vlje­noj vla­da­vi­ni. Za libe­ra­la je sva­ki čovek, bio on kra­lj ili geak, adre­sat istih uni­ver­zal­nih prin­ci­pa prav­de, a drža­va može svo­je oprav­da­nje izve­sti iz ugo­vo­ra koji skla­pa­ju vla­sni­ci pri­vat­ne svo­ji­ne ili ga uop­šte ne može izve­sti. Može li se, među­tim, to desiti?

Libe­ral­ni odgo­vor pola­zi od isti­ni­tog sta­va da će uvek posto­ja­ti ubi­ce, pljač­ka­ši, lopo­vi, sile­dži­je, pre­va­ran­ti, itd., i da će život u dru­štvu biti nemo­guć uko­li­ko oni ne budu pod­vrg­nu­ti fizič­kom kažnja­va­nju. Da bi se oču­vao libe­ral­ni pore­dak, neop­hod­na je ta vrsta pri­nu­de, putem pret­nje pri­me­ne nasi­lja, nad bilo kim ko ne poštu­je život i svo­ji­nu dru­gih. Pola­ze­ći od ove pre­mi­se, libe­ra­li izvo­de zaklju­čak da ovaj zada­tak oču­va­nja pra­va i poret­ka pred­sta­vlja jedin­stve­nu funk­ci­ju države.

Da li je ovaj zaklju­čak ispra­van ili ne, zavi­si od defi­ni­ci­je drža­ve. On je ispra­van ako drža­va napro­sto ozna­ča­va bilo kog poje­din­ca ili fir­mu koji obez­be­đu­ju uslu­ge zašti­te kli­jen­te­li koja im za to dobro­volj­no pla­ća. Ali, to nije defi­ni­ci­ja koju su usvo­ji­li libe­ra­li. Za libe­ra­la, drža­va nije neka spe­ci­ja­li­zo­va­na fir­ma. Ona pose­du­je dve jedin­stve­ne karak­te­ri­sti­ke. Ona drži mono­pol pri­nu­de na teri­to­ri­ji na kojoj ima vlast (vrhov­nu moć odlu­či­va­nja) i ima pra­vo na opo­re­zi­va­nje. Uko­li­ko, pak, pri­hva­ti­mo ovu defi­ni­ci­ju drža­ve, libe­ral­ni zaklju­čak je oči­gled­no lažan.

Nepoj­mlji­vo je, u sušti­ni, kako bi vla­sni­ci pri­vat­ne svo­ji­ne uop­šte mogli pri­hva­ti­ti ugo­vor koji ovla­šću­je nekog agen­ta da bilo koga na datoj teri­to­ri­ji pri­si­li na to da jedi­no on ima eksklu­ziv­no pra­vo da šti­ti i dono­di pra­vo­sna­žne odlu­ke. Takav mono­pol­ski ugo­vor bi pod­ra­zu­me­vao da svi vla­sni­ci pri­vat­ne svo­ji­ne svo­je pra­vo na dono­še­nje konač­ne odlu­ke u pogle­du svo­je lič­no­sti i svo­ji­ne, pre­pu­ste nekom dru­gom. U stvar­no­sti, on bi se pod­vr­gao rop­stvu. Niko, među­tim, ne bi mogao, ili pre, hteo, da pri­sta­ne na to da svo­ju lič­nost i svo­ji­nu pre­pu­sti situ­a­ci­ji stal­ne neza­šti­će­no­sti od delat­no­sti nekog dru­gog. Pod­jed­na­ko je nepoj­mlji­vo da bi iko svom mono­pol­skom zaštit­ni­ku dobro­volj­no dao pra­vo da opo­re­zu­je. Niko ne bi pri­stu­pio ugo­vo­ru koji bi zašti­ti­ku dozvo­lio da jed­no­stra­no, bez pri­stan­ka nje­go­vih štić­ni­ka, zaklju­či da šti­će­ni­ci mora­ju pla­ti­ti za uslu­ge zaštite.

Libe­ra­li su ovu unu­tra­šnju pro­tiv­reč­nost poku­ša­li da reše dovi­ja­njem o neka­kvim "pre­ćut­nim" ili "nepi­sa­nim" spo­ra­zu­mi­ma, ugo­vo­ri­ma i usta­vi­ma. Ipak, svi ovi poku­ša­ji su samo išli u pri­log istom nei­zbe­žnom zaključ­ku: Nemo­gu­će je iz ekspli­cit­nih ugo­vo­ra izve­sti oprav­da­nje države.

Pogre­šno pri­hva­ta­nje drža­ve od stra­ne libe­ra­li­zma kao neče­ga što je u skla­du sa prin­ci­pi­ma samo­po­se­do­va­nja, pri­vat­ne svo­ji­ne i ugo­vo­ra, vodi­lo je nje­go­vom sop­stve­nom uništenju.

To je, pre sve­ga, sle­di­lo iz ini­ci­jal­ne zablu­de libe­ral­nog reše­nja pro­ble­ma bezbed­no­sti – kon­sti­tu­ci­o­nal­no ogra­ni­če­ne drža­ve – kao pro­tiv­reč­nog ideala.

Kada jed­nom pri­hva­ti­mo prin­cip drža­ve, ilu­zo­ran je bilo koji pojam ogra­ni­če­nja držav­ne moći. Čak i ako drža­va, kao što to pret­po­sta­vlja­ju libe­ra­li, ogra­ni­či svo­je delat­no­sti na zašti­tu posto­je­ćih pra­va pri­vat­ne svo­ji­ne, posta­vi­će se pita­nje koli­ko sigur­no­sti je potreb­no. Moti­vi­sa­ni lič­nim inte­re­som i pot­ce­nji­va­njem rada, ali sa moći da raz­re­zu­ju porez, držav­ni zastup­ni­ci će uvek dava­ti isti odgo­vor: Mak­si­mi­zo­va­ti potro­šnju i mini­mi­zo­va­ti pro­i­zvod­nju. Što više nov­ca može­mo da tro­ši­mo i što manje mora­mo da radi­mo, to bolje za nas.

Prav­ni mono­pol je, šta­vi­še, sni­zio kva­li­tet zašti­te. Ako se za prav­du može­mo obra­ti­ti jedi­no drža­vi, prav­da će se izo­pa­či­ti u držav­nu prav­du, bez obzi­ra na posto­ja­nje ustav­nih garan­ti­ja. Usta­vi i vrhov­ni sudo­vi su držav­ni usta­vi i slu­žbe, i bilo koja ogra­ni­če­nja da sadr­že ili otkri­ju, pred­sta­vlja­će tvo­re­vi­nu zastup­ni­ka same insti­tu­ci­je o kojoj se radi. Pred­vi­dlji­vo je da će defi­ni­ci­je svo­ji­ne i zašti­te biti izme­nje­ne, a pro­ši­re­nje prav­nog ovla­šće­nja ići u korist države.

Na dru­gom mestu, to je bila posle­di­ca pogre­šnog shva­ta­nja moral­nog sta­tu­sa drža­ve, po kojem je sta­ra libe­ral­na sklo­nost ka lokal­nim – decen­tra­li­zo­va­nim i malim – vla­da­ma bila nedosledna.

Kada jed­nom pri­hva­ti­mo da je, radi spro­vo­đe­nja miro­lju­bi­ve sarad­nje dva poje­din­ca, A i B, oprav­da­no ima­ti prav­nog mono­po­li­stu X, sle­di dvo­stru­ki zaklju­čak. Ako posto­ji više mono­po­li­sta X, Y i Z, onda sle­di da, kao što bez X‑a ne može biti ostva­ren mir izme­đu A i B, isto tako, sve dok osta­ju u "sta­nju anar­hi­je", ne može biti ostva­ren mir ni izme­đu mono­po­li­sta X, Y i Z. Da bismo, dakle, ostva­ri­li libe­ral­nu potre­bu (desi­de­ra­tum) za uni­ver­zal­nim mirom, neop­hod­na je sve­u­kup­na cen­tra­li­za­ci­ja poli­tič­kog živo­ta i jedin­stve­na vrhov­na svet­ska vlada.

Napo­slet­ku, to je sle­di­lo iz gre­ške pri­hva­ta­nja drža­ve uop­šte, koje je une­lo zbr­ku u sta­ru ide­ju uni­ver­zal­no­sti ljud­skih pra­va i trans­for­mi­sa­lo je, pod lozin­kom "jed­na­ko­sti pred zako­nom", u rasad­nik egalitarizma.

Kada jed­nom pita­nje pra­ved­ne i nasled­ne vla­da­vi­ne kra­lje­va isklju­či­mo kao nespo­ji­vo sa ide­jom uni­ver­zal­nih ljud­skih pra­va, poja­vlju­je se pita­nje kako da pomi­ri­mo drža­vu sa ide­jom uni­ver­zal­no­sti ljud­skih pra­va. Libe­ral­ni odgo­vor je bio da svi­ma pod jed­na­kim uslo­vi­ma dozvo­li­mo slo­bo­dan pri­stup vla­da­vi­ni via demo­kra­ti­je. Sva­kom je – a ne samo nasled­noj kla­si plem­stva – dozvo­lje­no da obna­ša bilo koju držav­nu funk­ci­ju. Pa ipak se ova demo­krat­ska jed­na­kost veo­ma razli­ku­je od ide­je jedin­stve­nog uni­ver­zal­nog zako­na, koji jed­na­ko vre­di za sve, bilo gde da se nala­ze i u bilo koje vre­me. U stva­ri, sta­ri spor izme­đu višeg pra­va kra­lje­va i nižeg pra­va poda­ni­ka je u demo­kra­ti­ji saču­van u pode­li na jav­no i pri­vat­no pra­vo i nadre­đe­no­sti prvo­ga dru­go­me. U sva­kom slu­ča­ju, funk­ci­o­nal­ne pri­vi­le­gi­je i pri­vi­le­go­va­ne funk­ci­je i dalje posto­je. Kada delu­ju u zva­nič­nom svoj­stvu, držav­ni zva­nič­ni­ci vla­da­ju i šti­te pod auto­ri­te­tom jav­nog pra­va, uzur­pi­ra­ju­ći tako pri­vi­le­go­va­nu pozi­ci­ju vis-a-vis oso­ba koje delu­ju pod auto­ri­te­tom pri­vat­nog pra­va. Pri­vi­le­gi­je i zakon­ska dis­kri­mi­na­ci­ja nisu nesta­le. Napro­tiv. Ume­sto da budu ogra­ni­če­ne na kra­lje­ve i plem­stvo, pri­vi­le­gi­je, pro­tek­ci­ja i zakon­ska dis­kri­mi­na­ci­ja posta­le su svi­ma dostupne.

Pred­vi­di­vo, pod demo­krat­skim uslo­vi­ma, ten­den­ci­ja ka sva­koj vrsti mono­pol­skog pona­ša­nja – da se pove­ća­ju cene i sma­nji kva­li­tet – biće još izra­že­ni­ja. Ume­sto jed­nog kra­lja koji zemlju sma­tra svo­jom pri­vat­nom svo­ji­nom, o zemlji vodi raču­na pri­vre­me­ni slu­žbe­nik. On nije vla­snik zemlje, nego dok je na vla­sti ima moguć­nost da je kori­sti u svo­ju i u korist svo­jih šti­će­ni­ka. On pose­du­je nje­nu teku­ću vred­nost – uži­va nje­ne plo­do­ve – ali ne i udeo u nje­nom akci­o­nar­skom kapi­ta­lu. To neće eli­mi­ni­sa­ti eksplo­a­ta­ci­ju. Napro­tiv, to će eksplo­a­ta­ci­ju uči­ni­ti manje pro­ra­čun­lji­vom i sa malo ili nima­lo obzi­ra pre­ma ude­lu akci­o­nar­skog kapi­ta­la, tj. krat­ko­vi­dom. Šta­vi­še, izo­pa­če­nje prav­de će se sada nasta­vi­ti sa još većom brzi­nom. Ume­sto zašti­te pret­hod­no posto­je­ćih pri­vat­nih vla­snič­kih pra­va, demo­krat­ska drža­va posta­je maši­ne­ri­ja za redi­stri­bu­ci­ju posto­je­ćih vla­snič­kih pra­va u ime ilu­zor­ne "soci­jal­ne sigurnosti".

U sve­tlu toga može­mo sagle­da­ti i odgo­vor na pita­nje o buduć­no­sti liberalizma.

U pogle­du svog pogre­šnog shva­ta­nja moral­nog sta­tu­sa drža­ve, libe­ra­li­zam tre­ba da svoj aktu­el­ni dopri­nos sve­mu što je imao pre­o­kre­ne u nji­ho­vo oču­va­nje i zašti­tu: slo­bo­da i svo­ji­na. Libe­ra­li­zam, sto­ga, u svom sada­šnjem obli­ku nema buduć­nost. Odno­sno, tač­ni­je, nje­go­va buduć­nost je socijal-demokratija.

Ako libe­ra­li­zam tre­ba da ima bilo kakvu buduć­nost, on mora da ispra­vi svo­je gre­ške. Libe­ra­li mora­ju da shva­te da nijed­na drža­va ne može da bude ugo­vor­no oprav­da­na i da je sva­ka drža­va destruk­tiv­na po ono što oni žele da oču­va­ju. A to zna­či da libe­ra­li­zam mora da se trans­for­mi­še u pri­vat­no-sop­stve­nič­ki anar­hi­zam (ili pri­vat­no-prav­no dru­štvo), kako ga je pre 150 godi­na ski­ci­rao Gustav de Moli­na­ri a u naše vre­me raz­ra­dio Marej Rotbard.

To bi ima­lo dvo­stru­ki efe­kat. Kao prvo, vodi­lo bi ka pro­či­šće­nju libe­ral­nog pokre­ta. Soci­jal­de­mo­kra­te u libe­ral­nim ode­li­ma i mno­gi držav­ni funk­ci­o­ne­ri bi se ogra­di­li od tog novog pokre­ta. S dru­ge stra­ne, ta trans­for­ma­ci­ja bi vodi­la do radi­ka­li­za­ci­je tog pokre­ta. Za one sta­re libe­ra­le, koji se još uvek drže kla­sič­nog poj­ma uni­ver­zal­nih ljud­skih pra­va i vla­sni­štvo nad samim sobom i pri­vat­nu svo­ji­nu sma­tra­ju pri­mar­ni­jim od drža­ve, ta tran­zi­ci­ja bi pred­sta­vlja­la samo mali korak. Pri­vat­no-sop­stve­nič­ki anar­hi­zam je napro­sto dosled­ni libe­ra­li­zam; odno­sno, libe­ra­li­zam vra­ćen svo­joj prvo­bit­noj inten­ci­ji. Ipak, ovaj mali korak bi imao monu­men­tal­ne posledice.

Pre­du­zi­ma­ju­ći ga, libe­ra­li bi otka­za­li lojal­nost demo­krat­skoj drža­vi kao nele­gi­tim­noj i zahte­va­li svo­je pra­vo na samo­za­šti­tu. Poli­tič­ki, oni bi se vra­ti­li poče­ci­ma libe­ra­li­zma kao svo­joj revo­lu­ci­o­nar­noj veri. Pori­ču­ći isprav­nost nasled­nim pri­vi­le­gi­ja­ma, kla­sič­ni libe­ra­li su se pozi­ci­o­ni­ra­li kao suštin­ska opzi­ci­ja svim usta­no­vlje­nim obli­ci­ma vla­da­vi­ne. Naj­ve­ći tri­jumf libe­ra­li­zma – Ame­rič­ka revo­lu­ci­ja – bio je pro­i­zvod sece­si­o­ni­stič­kog rata. A u Dekla­ra­ci­ji o neza­vi­sno­sti Dže­fer­son je zastu­pao ide­ju da, "kad god bilo koja vla­da­vi­na posta­ne razor­na za život, slo­bo­du i tra­ga­nje za sre­ćom, narod ima pra­vo da je zame­ni ili uki­ne". Pri­vat­no-sop­stve­nič­ki anar­hi­sti bi samo rea­fir­mi­sa­li kla­sič­no libe­ral­no pra­vo da "zba­ce takvu vla­da­vi­nu i da obez­be­de nove garan­ti­je za svo­ju budu­ću sigurnost".

Narav­no, obno­vlje­ni radi­ka­li­zam libe­ral­nog pokre­ta, sam po sebi, bio bi od male prak­tič­ne važno­sti. Ume­sto toga, on pred­sta­vlja inspi­ri­šu­ću vizi­ju alter­na­ti­ve posto­je­ćem poret­ku, koja pro­i­sti­če iz ovog novog radi­ka­li­zma, koji će, ako ništa dru­go, raz­bu­ca­ti soci­jal-demo­krat­sku maši­ne­ri­ju. Ume­sto nad­na­ci­o­nal­ne poli­tič­ke inte­gra­ci­je, svet­ske vla­de, usta­va, sudo­va, bana­ka, i nov­ca, anar­ho-libe­ra­li pre­dla­žu demon­ti­ra­nje naci­o­nal­ne drža­ve. Kao i nji­ho­vi kla­sič­ni pret­hod­ni­ci, novi libe­ra­li ne teže da pre­u­zmu vla­du. Oni igno­ri­šu vla­du i žele da ih ona osta­vi na miru, i tako­đe žele da izvr­še sece­si­ju od nje­ne juris­dik­ci­je da bi orga­ni­zo­va­li svo­ju sop­stve­nu zašti­tu. Za razli­ku od nji­ho­vih pret­hod­ni­ka koji su teži­li samo tome da veću vla­du zame­ne manjom, novi libe­ra­li dovo­de logi­ku sece­si­je do nje­nog kon­se­kvent­nog dovr­še­nja. Oni pre­dla­žu neo­gra­ni­če­nu sece­si­ju, tj. neo­gra­ni­če­nu pro­li­fe­ra­ci­ju neza­vi­snih slo­bod­nih teri­to­ri­ja, sve dok sama držav­na juris­dik­ci­ja kao takva pot­pu­no ne nesta­ne. Za ostva­re­nje ovog cilja – i u pot­pu­noj kon­tra­dik­ci­ji sa pro­jek­ti­ma "evrop­skih inte­gra­ci­ja" i "Novog svet­skog poret­ka" – oni pro­mo­vi­šu vizi­ju sve­ta sasta­vlje­nog od dese­ti­na hilja­da slo­bod­nih zema­lja, regi­o­na i kan­to­na, sto­ti­na hilja­da slo­bod­nih gra­do­va, poput dana­šnjih izu­ze­ta­ka kao što su Mona­ko, Ando­ra, San Mari­no, Lih­ten­štajn, Hong Kong (rani­je) i Sin­ga­pur – i još većeg bro­ja slo­bod­nih kvar­to­va i kra­je­va, eko­nom­ski inte­gri­sa­nih putem slo­bod­ne trgo­vi­ne (što manja teri­to­ri­ja, veći je eko­nom­ski pri­ti­sak da se pri­hva­ti slo­bod­na trgo­vi­na!) i inte­gral­nog među­na­rod­nog siste­ma zlat­nog stan­dar­da novca.

Kada i ako ova vizi­ja stek­ne ugled u jav­nom mne­nju, doći će kraj soci­jal­de­mo­krat­skog "kra­ja isto­ri­je" i libe­ral­na Rene­san­sa će moći da počne.

Hans-Her­man Hope – Govor odr­žan na zase­da­nju Mont Pele­rin dru­štva u Bar­se­lo­ni 1997. Pre­vod: Bori­slav Ristić