Internet magazin za liberalnu Srbiju
Za nekog poput mene koji je nakon pada komunizma aktivno učestvovao u pripremi i organizaciji radikalnih političkih i ekonomskih promena, svet u kome danas živimo predstavlja razočaranje. Mi danas živimo u društvu sa daleko više socijalizma i etatizma nego što smo mogli zamisliti.
Pred vama je tekst u kome se ubedljivo demistifikuje poznati mit o “nečasnom” rođenju kapitalizma, o “beskrupuloznoj” i “surovoj” esksploataciji žena i dece u “nehumanim” uslovima Evrope XIII veka.
Liberalizam je racionalistički usmeren. On kaže da je moguće ubediti veliki broj ljudi da mirna saradnja unutar društvenog okvira bolje služi njihovim pravilno shvaćenim interesima nego sukobi i socijalna dezintegracija. Liberalizam gaji puno poverenje u ljudski razum. Možda je ovaj optimizam neosnovan i možda liberali greše. Međutim, ako je tako, onda nema nade za čovečanstvo.
Zаštо dеmоkrаtiја nе dоvоdi dо sоlidаrnоsti, nаprеtkа i slоbоdе, vеć dо društvеnоg sukоbа, оgrоmnе pоtrоšnjе i tirаnskе vlаsti.
Pojedinac živi i deluje unutar društva. Ali društvo nije ništa drugo do povezivanje pojedinaca oko zajedničkih aktivnosti. Ono ne postoji nigde drugde do u delovanju pojedinačnog čoveka. Zabluda ga je tražiti izvan delovanja pojedinaca.
Konzervativizam nije nikada posmatrao pojedinca ni kao mogućeg piona drugih ljudi, ni kao deo opšteg kolektiviteta u kojem bi se zanemarivala njegova uzvišenost i odvojeni identitet. Tokom istorije, pravi konzervativizam bio je podjednako u ratu kako sa autokratama, tako i sa „demokratskim“ Jakobincima.
Danas, kada švedski sistem države blagostanja doživljava svoj konačni debakl, ova etiologija katastrofe napisana još 2006. godine dobija faktičku potvrdu i značaj. Njena centralna teza, da „čovek ne može uživati u životu ako za svoje izbore i svoja dela nije on sam odgovoran i ne može biti ponosan i nezavisan ako sam ne upravlja svojim životom“, služi kao naravučenije svima onima koji u delegiranju lične odgovornosti na državni plan traže rešenje društvenih problema.
Dosta se pisalo o tome zašto je Mario Vargas Ljosa primio zasluženu Nobelovu nagradu za književnost. Ovo što sledi verovatno će objasniti zašto ju je dobio tek sada. Nadam se da će to, takođe, dati nekoliko nagoveštaja o tome zašto ova nagrada može tako mnogo doprineti stvaranju novog pozitivnog jezika i gledanja na ekonomsku slobodu.
Košmar ili negativna utopija o svetu koji, zbog globalizacije, gubi svoju lingvističku i kulturnu šarolikost i postaje kulturna svojina Sjedinjenih Američkih Država, nije ekskluzivni domen levičarskih političara koji se nostalgično osvrću ka Marksu, Maou, ili Če Gevari. Ovaj delirijum progonjenosti — podstaknut mržnjom i zavidljivom zlobom prema severnoameričkom džinu — primetan je i u razvijenim zemljama sa visokom kulturom, i ne samo u jednom političkom sektoru, levici, nego i u centru i na desnici.
Milton Fridman spada među one koji favorizuju vrednosno neutralnu, od morala izuzetu odbranu slobodnog društva. U ovom tekstu razmatram njegov osnovni argument u tom pravcu, naime, tvrdnju da moralno znanje povlači autoritarnu politiku. Tvrdim da je to pogrešno zato što moralno delovanje ne podrazumeva primoravanje ljudi da budu moralni – da citiram Imanuela Kanta, „treba“ implicira „može“.
