Teorija

Knji­ga Rober­ta Nozi­ka Anar­hi­ja, drža­va i uto­pi­ja (Robert Nozick, Anarc­hy, Sta­te, and Uto­pia, New York: Basic Books, 1974) pred­sta­vlja poku­šaj da se teo­ri­ja "nevi­dlji­ve ruke" pri­me­ni kao deo lokov­sko-kon­trak­ta­ri­jan­skog oprav­da­nja drža­ve ili, makar, mini­mal­ne drža­ve koja se ogra­ni­ča­va na funk­ci­ju zašti­te. Nozik obja­šnja­va da drža­va nasta­je iz anar­hi­stič­kog pri­rod­nog sta­nja u kojem važe prin­ci­pi slo­bod­nog trži­šta. Ona pro­ce­som nevi­dlji­ve ruke, koji ne ugro­ža­va niči­ja pra­va, od domi­nant­ne agen­ci­je za zašti­tu, pre­ko "ultra-mini­mal­ne", konač­no posta­je mini­mal­na država.

Nozi­ko­vi sta­vo­vi u knji­zi "Anar­hi­ja, drža­va i uto­pi­ja", umno­go­me se razli­ku­ju od onih do kojih je došao Rols u "Teo­ri­ji prav­de". Po Nozi­ku, drža­va sa punim soci­jal­nim osi­gu­ra­njem je oblik pljač­ke a opo­re­zi­va­nje je isto što i pri­nud­ni rad.

Zahva­lju­ju­ći Nozi­ko­vom delu, u dana­šnjim anglo-ame­rič­kim aka­dem­skim kru­go­vi­ma (mada još uvek ne i u popu­lar­noj i poli­tič­koj kul­tu­ri), eta­ti­sti se nala­ze u defan­zi­vi. Bez Nozi­ka, veli­ko eta­ti­stič­ko ispi­ra­nje mozga u 20. veku bilo bi još nemilosrdnije!

Vred­no­sni rela­ti­vi­zam je sta­ri i dobro pozna­ti opse­nar­ski trik koji slu­ži tome da se denun­ci­ra­ju vred­no­sti slo­bod­nog čove­ka i afir­mi­šu ide­je koje ugro­ža­va­ju tu slo­bo­du. “Biti fun­da­men­ta­li­sta u stva­ri slo­bo­de”, piše Mahan, “nije porok!”

Prof. Miro­slav Pro­ko­pi­je­vić o svom pri­ja­te­lju i pozna­tom nobe­lov­cu, Džejm­su Bju­ke­ne­nu, jed­nom od idej­nih lide­ra slo­bod­nog čove­čan­stva, koji su u inte­lek­tu­al­no i poli­tič­ki teškim vre­me­ni­ma saču­va­li uspo­me­nu na lič­nu slo­bo­du, trži­šne sile i vla­da­vi­nu prava.

Inter­vju sa Rober­tom Nozikom

Inter­vju sa Rober­tom Nozikom.

Nozi­ko­va knji­ga je posta­la jedan od neza­o­bi­la­znih puto­ka­za libe­ral­ne misli XX veka, koju odli­ku­je izvan­red­na inte­lek­tu­al­na hra­brost da se ide­al slo­bo­de poje­din­ca dove­de do nje­go­vih kraj­njih logič­kih i teo­rij­skih konsekvenci.