Internet magazin za liberalnu Srbiju
Sa jedne strane imamo Mizesovu teoriju ekonomskih ciklusa, a sa druge strane imamo sve ostale teorije koje veličaju Marksovu ideju o nekoj “ugrađenoj” grešci slobodnog tržišnog sistema. Mizesova teorija tvrdi da uzroke ne trebamo tražiti u slobodnom tržištu, već sasvim suprotno – u narušenom tržištu, tj. u državnom intervencionizmu.
Liberalizam je racionalistički usmeren. On kaže da je moguće ubediti veliki broj ljudi da mirna saradnja unutar društvenog okvira bolje služi njihovim pravilno shvaćenim interesima nego sukobi i socijalna dezintegracija. Liberalizam gaji puno poverenje u ljudski razum. Možda je ovaj optimizam neosnovan i možda liberali greše. Međutim, ako je tako, onda nema nade za čovečanstvo.
Pojedinac živi i deluje unutar društva. Ali društvo nije ništa drugo do povezivanje pojedinaca oko zajedničkih aktivnosti. Ono ne postoji nigde drugde do u delovanju pojedinačnog čoveka. Zabluda ga je tražiti izvan delovanja pojedinaca.
Sa razaranjem zdravog novčanog sistema i uvođenjem “papirnog standarda”, državne vlasti su ostvarile stari alhemičarski san da se od nečega skoro potpuno bezvrednog može napraviti nešto vredno, tj. nešto što ima svoju kupovnu moć. Verovanje u politiku “jeftinog novca” je ništa drugo do verovanje u alhemičarsko čudo da se u sistem može ubaciti šareni papir, a da se on, putem neke magije, onda može pretvoriti u hleb, mleko ili neki drugi realni proizvod.
Birokratija je odavno izgubila svoju prvobitnu ulogu, ulogu građanskog servisa, i umesto uloge sluge, birokratija je preuzela ulogu neodgovorih gospodara i tirana. Ali, kao što ćemo videti, to nije greška birokratije već posledica odabira ekonomskog sistema. Glavni krivac nije birokratija, već politički sistem, a narod, ako to stvarno želi, uvek može promeniti politički sistem.
Uprkos žestokoj antikapitalističkoj propagandi, koja za trenutni svetski haos optužuje kapitalizam, tj. slobodno tržište, činjenice jasno govore da se ne radi ni o kakvoj «krizi kapitalizma» (jer njega nema već skoro sto godina), već da se radi o krizi državnog intervencionizma. Sada se događa samo ono što se pre ili kasnije moralo dogoditi, i ono što su pravi liberalni ekonomisti davno predvideli da će se dogoditi.
Antikapitalistički profiteri pokazuju veliku uspešnost na tržištu rezignirane i „poražene ideje“ jer su ozlojeđeni pojedinci, o kojima govori Mizes, generisali veliku tražnju za njom. To tržište se toliko razvilo da na njemu besni konkurencija ljutih rivala. Ipak, kao i na svakom tržištu i na tržištu antikapitalističkog resantimana nema protekcije i važi isto vrhovno pravilo – može uspeti samo najbolji.
Svima bi moralo biti jasno da do napretka ne može doći sve dok se ne napravi radikalni raskid, kako sa komunističkim, tako i sa kejnzijanskim načinom razmišljanja. Da bi se pomerili sa mrtve tačke, moramo se vratiti razumu i imati dovoljno snage i hrabrosti za novi početak. Moraju se ukloniti prepreke koje sputavaju kreativnu energiju. Moraju se stvoriti uslovi koji vode ka progresu umesto propagiranja iluzionizma u obliku državnog intervencionizma.
Srbija, i ne samo Srbija nego i čitav svet, se sada nalaze na raskrsnici dva puta. Jedan put, onaj teži put, je put slobode, demokratije i liberalizma, a drugi put je put državnog intervencionizma koji polako prerasta u totalitarizam. Liberalizam i socijalizam su dva međusobno suprotstavljena sistema koja se nikako ne mogu ukomponovati u jedan sistem.
“Ljudsko delovanje” je najbeskompromisnije i najrigoroznije promišljeno izlaganje argumenta u prilog kapitalizma koje se ikad pojavilo.”
