Internet magazin za liberalnu Srbiju
Protiv totalitarnih sistema se mogu uspešno boriti samo oni koji tržišnu ekonomiju smatraju za jedini mogući funkcionalni sistem društvene saradnje. Svi oni koji zagovaraju intervencionističke ideje – zagovaraju ništa drugo do sistem koji neminovno vodi u ruski ili nemački oblik socijalizma.
Kada bi postojalo dugme kojim bismo mogli ukinuti: socijalizam, intervencionizam, inflacionizam, državno obrazovanje i pseudonauku; kao i sve veštačke razlike i sve privilegije – da li bismo pritisnuli to dugme? Pravi liberal bi istog trenutka to dugme pritisnuo.
Umetnost ekonomije se ne sastoji samo od posmatranja neposrednih posledica nekog čina ili politike, već i od sagledavanja dugoročnih posledica; ona se ne sastoji samo od praćenja posledica koje će ta politika ostaviti na samo jednu grupu ljudi, već se mora sagledati njen uticaj na sve grupe ljudi.
Ekonomija kao profesija je izdanak intervencionizma. Profesionalni ekonomista je osoba koja se specijalizovala u kreiranju različitih mera kojima se država upliće u rad privrede. Profesionalni ekonomista je stručnjak za privredno zakonodavstvo koje je danas, po pravilu, usmereno ka ometanju funkcionisanja tržišne ekonomije.
Kada su, svojevremeno, nekadašnjeg sekretara za finansije Hong Konga, Džona Kopertvejta kome se pripisuje zasluga da je Hong Kong pretvorio u svetski finansijski centar, upitali na koju reformu je on posebno ponosan, odgovor je glasio: “Ukinuo sam prikupljanje statističkih podataka”.
Sa jedne strane imamo Mizesovu teoriju ekonomskih ciklusa, a sa druge strane imamo sve ostale teorije koje veličaju Marksovu ideju o nekoj “ugrađenoj” grešci slobodnog tržišnog sistema. Mizesova teorija tvrdi da uzroke ne trebamo tražiti u slobodnom tržištu, već sasvim suprotno – u narušenom tržištu, tj. u državnom intervencionizmu.
Kada bi ljudi shvatili šta je novac, šta je kreditni novac i kuda nas vodi put inflacionizma – istog trenutka bi svi postali Mizesovci.
Sa razaranjem zdravog novčanog sistema i uvođenjem “papirnog standarda”, državne vlasti su ostvarile stari alhemičarski san da se od nečega skoro potpuno bezvrednog može napraviti nešto vredno, tj. nešto što ima svoju kupovnu moć. Verovanje u politiku “jeftinog novca” je ništa drugo do verovanje u alhemičarsko čudo da se u sistem može ubaciti šareni papir, a da se on, putem neke magije, onda može pretvoriti u hleb, mleko ili neki drugi realni proizvod.
