Liberalizam

Nikada se nijedna politička partija nije usudila da reskira svoje partijske interese i osloni se na ljudski razum. Bombastična retorika, muzika, pesma, vijorenje zastava, partijsko cveće, partijske boje, partijski simboli i partijski lideri koji svojom harizmom pokušavaju da pridobiju nove članove i simpatizere. Liberalizam sa svim tim nema ništa. Liberalizam nema ni partijski cvet, ni partijsku boju, ni partijsku pesmu, ni partijske idole, ni simbole, ni slogane. Liberalizam ima samo suštinu i argumente. – Ludvig fon Mizes

Kada se spomene reč liberalizam, onda se obično pod tim terminom misli na nešto što danas zaista postoji i da je upravo taj liberalizam glavni krivac i za ekonomsku krizu i za sve ostale krize sa kojima se svet suočio. Armija svetskih “eksperata” govori o “krahu kapitalizma” i “slomu liberalizma”, a njima se, u toj zaveri protiv elementarne logike, pridružuje i armija domaćih “eksperata”. Jedan od njih kaže kako je za krizu u Evropskoj Uniji kriva neka “liberalna evropska elita”, a drugi ide čak dotle da liberalizam naziva kanibalizmom.

Međutim, svaka iole ozbiljna analiza će jasno pokazati da su sve ove kritike na račun liberalizma ništa drugo do – najobičniji nonsens.

Etatizam

Odmah na početku treba reći da za katastrofu sa kojom se suočio današnji svet nije kriv liberalizam, već etatizam.

Ideja o totalitarnom društvu je stara skoro koliko i samo društvo, ali se ipak može reći da je Platon jedan od onih koji su svojim idejama najviše “zadužili čovečanstvo”. Pluralizam i raznovrsnost su za Platona bili veliki problem i zato u njegovom modelu idealne države za njih nema mesta. Jedinstvo je za Platona uslov za uspostavljanje reda i prave slobode, jer bi postojanje autonomnih ekonomskih i društvenih saveza uvek vodilo ka sukobima i nestabilnosti. Dakle, za Platona nije najveći problem pojedinac kao pojedinac, već društvene grupe, i zato ne sme biti ni nezavisne umetnosti, ni muzike, ni obrazovanja. Jednostavno, u Platonovom komunizmu svi članovi društva i sve kulturne aktivnosti moraju stalno biti u tesnoj vezi sa monističkom političkom zajednicom. ((Gary North: Nisbet vs. Plato and Rousseau. ))

Kasnije, sa Rusoom (Jean-Jacques Rousseau), dolazi sve to o čemu je Platon govorio: mesijanska država, ukidanje lokalnih udruženja i gušenje ljudskih sloboda u ime neke imaginarne “opšte volje”. Rusoova zajednica je politička zajednica i ona se ne razlikuje od države. Za Rusoa je država “moralno jedinstvo“, a ono nastaje u režiji političke vlasti. Dakle, država postaje “živo biće”, a mozak tog novog bića je vlast.

Etatizam postaje nova religija, ali ne obična religija već religija pored koje nema mesta ni za jednu drugu religiju. Zatim, na red dolazi i porodica. Isto kao i religija, i porodica postaje korporativni entitet koji se mora prilagoditi “opštoj volji”. Bez građana nema ni vrline, i zato je bilo potrebno stvoriti “nove građane”. “Stvorite građane, i onda imate sve što vam je potrebno“. Međutim, ti novi građani se ne mogu tek tako stvoriti, već ih je zaista potrebno iznova stvarati i zato unitarna država mora pristupiti “remodelovanju ljudske prirode” na takav način da u njoj ne bude ničega što bi iritiralo političko telo.

I zato, za Rusoa: “Onaj koji ima hrabrosti da ljudima da institucije – on mora biti spreman i da menja ljudsku prirodu; da preoblikuje svakog pojedinca, pojedinca koji je sam po sebi posebna celina, u deo jedne veće celine od koje bi on, u izvesnom smislu, dobijao svoj život i karakter.”

Obrazovanje više nije stvar slobodne volje pojedinca ili porodice, već zadatak države. Državna vlast preuzima ulogu oca i svako mora slušati tog svog novog “oca”.

Manipulacija terminima

Ako zaista želimo da shvatimo uzroke haosa u kome se nalazimo, onda se moramo suočiti i sa problemom namerno uvedene terminološke konfuzije.

Ta terminološka konfuzija nije nastala sama od sebe, već je direktna posledica uspostavljanja totalitarne države. Da bi se javnom mnjenju nametnuo etatizam, tj. da bi se za politiku etatizma obezbedila saglasnost javnog mnjenja – tu saglasnost je bilo potrebno veštački kreirati. Krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka, otpočinje proces preuzimanja kontrole nad ljudskim umovima. Otvaraju se mnoge državne škole, uvodi se obavezno osnovno obrazovanje, preuzima se kontrola nad univerzitetima itd.

Rodbard nam objašnjava šta je bio cilj svega toga:

Državne škole su postale instrument za usađivanje poslušnosti prema državi u dečije umove. Podržavljenjem sistema državnog obrazovanja, etatisti su pod svojom kontrolom imali najjače oružje za dalje jačanje etatizma: državne učitelje i profesionalne edukatore. ((Murray N. Rothbard: The Libertarian Manifesto. ))

Država je stvarala državne intelektualce, a onda su ti državni intelektualci radili na daljem jačanju etatizma. Jedan od prvih zadataka tih novih državnih intelektualaca je bio: promena značenja postojećih termina, a jedna od prvih žrtava te manipulacije terminima je bila reč liberalizam. Ta, kako to kaže Rodbard, “nova rasa” državnih akademika i intelektualaca je za sebe prisvojila reč liberalizam, a za prave liberale je koristila reči kao što su: “dinosaurusi”, “reakcionari” i tome slično.

Dakle, sve ono što je liberalizam nekada značio – pretvorilo se u nešto sasvim drugo, a šta je to “drugo” najbolje nam govore reči jednog američkog senatora koji za “modernog liberala” kaže sledeće:

Liberal je onaj koji veruje u upotrebu državne sile u cilju ostvarenja socijalne, političke i ekonomske pravde na opštinskom, državnom i međudržavnom nivou.

Uprkos tome što se liberalizam pokazao na delu i u jednom kratkom periodu ljudske istorije pokazao svu svoju superiornost u odnosu na sve druge filozofije – liberalizam je već početkom dvadesetog veka bio praktično mrtav. U mnogim državama reč liberalizam postaje zabranjena reč, a u onim državama gde se ona još koristila – dobila je sasvim drugačije značenje. Liberalima su sebe nazivali socijalisti, a od liberalizma je ostalo samo ime. Antiliberali su na vlasti u svim državama sveta, a antiliberalna politika čitav svet vodi u haos.

Dakle, fiktivne ideološke međudržavne svađe su samo dimna zavesa koja skriva pravo stanje stvari, pa se samo na takav način može shvatiti i svađa između, navodno, kapitalističkih i socijalističkih država, jer ni kapitalizma ni kapitalističkih država nema već više od jednog veka. Svima onima koji taj navodni kapitalizam vezuju za “zapad”, a posebno za Ameriku, Mizes odgovara sledećim rečima:

Samozvani liberali u Americi rade na stvaranju svemoguće države. Oni su nepokolebljivi neprijatelji slobodnog preduzetništva i zalažu se za sveobuhvatno centralno planiranje, tj. socijalizam. Ti “liberali” vatreno naglašavaju da se njihova kritika ruske komunističke diktature ne odnosi na njen socijalistički karakter, već samo na njene imperijalističke težnje. Svaka mera koja je usmerena ka konfiskaciji imovine od onih koji imaju više od prosečnog, ili ka ograničavanju slobodnog upravljanja imovinom – smatra se liberalnom i naprednom…Oni malobrojni časni građani koji se usude da kritikuju ovaj trend koji vodi ka administrativnom despotizmu, nazivaju se: ekstremistima, reakcionarima, ekonomskim monarhistima i fašistima. Kaže se da slobodna država ne sme tolerisati političke aktivnosti tih državnih neprijatelja.

Dakle, važno je reći da ove reči nisu pisane danas, već pre više od pola veka. Danas samo mnogima postaje jasno šta se sve zaista dogodilo u tom, po civilizaciju pogubnom, dvadesetom veku. Tek danas postaje jasno da “semantički problem” ustvari nikada nije ni bio stvar semantike, već unapred osmišljene ideologije. Kada reči izgube svoje značenje, onda je sve moguće, pa čak i to da fašisti liberale nazivaju fašistima, a sebe liberalima.

O zabludi mnogih Amerikanaca u pogledu “nove ekonomije“, Mizes govori na sledeći način:

Mnogi Amerikanci su na ove ideje i na čuveni “New Deal” gledali kao na nešto svoje i kao na nešto što je u potpunom skladu sa Poveljom o nezavisnosti, a samo je mali broj Amerikanaca znao da u njima nije bilo ničeg originalnog jer je sve to već bilo viđeno u Evropi. Samo je mali broj Amerikanaca znao da su sve te navodno napredne, progresivne i liberalne ideje – ništa drugo do bleda kopija Bizmarkove Socijalpolitike iz 1881. godine.

Pravo značenje liberalizma

Reč liberalizam je nastala od latinske reči liber (sloboda), a koristila se za objašnjenje onoga što nazivamo “filozofijom slobode”. Međutim, neprirodna elita se postarala da se njeno značenje izmeni do te mere da ona danas predstavlja sve drugo samo ne filozofiju slobode.

Početkom dvadesetog veka, sve države sveta su krenule putem etatizma, a liberalizma je svakoga dana bilo sve manje i manje. Jednostavno, pretila je opasnost da velika liberalna ideja potpuno nestane sa lica zemlje.

Dakle, bilo je potrebno ponovo reći šta je liberalizam, ali nije bilo mnogo onih koji bi to mogli reći jer liberala više skoro da i nije bilo.

I zato, na Mizesu je bilo da on bude taj koji će iznova definisati liberalizam, a on je to uradio jer je znao da ako on to ne napiše – da se može desiti da to nikada i ne bude napisano. Mizes je, praktično sam, vratio liberalizam u život i zato nije nimalo slučajan naziv Hulsmanove knjige: Mizes – poslednji vitez liberalizma.

Mizes je još 1922. godine dokazao da je socijalizam funkcionalno nemoguć sistem i da na njega i ne treba gledati kao na ekonomski sistem već samo kao na sistem destrukcije. Mizes je u potpunosti pobio sve socijalističke argumente, ali je pred njim stajao još jedan zadatak – bilo je potrebno ponuditi alternativu. Naravno, jasno je da je alternativa liberalizam, ali je bilo potrebno “pretresti” celokupni klasični liberalizam, otkloniti mnoge greške i dati jasan odgovor svima onima kojima nije bilo najjasnije šta je to u stvari liberalizam. Mizes je, 1927. godine, završio započeti posao i čovečanstvu na dar dao knjigu Liberalizam.

Mizes je bio potpuno svestan toga da njegov liberalizam nema ništa zajedničko sa pojmom “liberalizam” koji je korišten u političkoj literaturi i zato se prvo morao pozabaviti tim pitanjem:

Skoro svi oni koji danas sebe nazivaju “liberalima”, odbijaju da se izjasne u korist privatnog vlasništva sredstava za proizvodnju i zagovaraju socijalističke ili intervencionističke mere. Kao opravdanje oni koriste argument da suština liberalizma nije u privatnoj svojini, već u “nekim drugim stvarima”, i da te druge stvari zahtevaju dalji razvoj liberalizma. Šta bi te “druge stvari” mogle biti, ti pseudoliberali tek treba da nas prosvetle. Često se govori o humanosti, velikodušnosti, pravoj slobodi itd. To su svakako velika i plemenita osećanja, i svi mi smo uvek spremni da to podržimo. U stvari, činjenica je da sve ideologije sve to i podržavaju. Osim nekoliko ciničnih filozofskih škola, sve ostale ideologije veruju da su upravo one šampioni i humanosti i velikodušnosti i prave slobode. Ali društvene doktrine se ne razlikuju jedna od druge po pitanju krajnjeg cilja o univerzalnoj ljudskoj sreći, već po pitanju načina za ostvarenje tog cilja. Karakteristična osobina liberalizma je ta da on smatra da se taj cilj može ostvariti samo putem institucije privatne svojine nad sredstvima za proizvodnju. ((Ludwig von Mises : Liberalism. ))

Mnogo je truda uloženo od strane antiliberalnih stranaka da bi se ocrnio termin liberalizam. Zbog toga, a sve u cilju širenja liberalnih ideja, čak se i među samim liberalima postavilo pitanje promene imena liberalizma. Na tu ideju Mizes odgovara sledećim rečima:

Ta sugestija je dobronamerna, ali je u potpunoj suprotnosti sa duhom liberalizma. Isto kao što liberalizam mora da, zbog svoje unutrašnje potrebe, izađe na kraj sa raznim trikovima, propagandom i mnogim nepoštenim načinima kojima se služe drugi pokreti kako bi postali opšteprihvaćeni – liberalizam se isto tako ne sme odreći ni svoga imena samo zbog toga što je ono sada nepopularno. Upravo zbog toga što u Nemačkoj reč liberal ima negativnu konotaciju – liberalizam mora zadržati tu reč. Niko liberalni način razmišljanja ne može učiniti lakšim za nekog drugog jer ono što je najznačajnije u svemu tome nije to da li se ljudi samo izjašnjavaju kao liberali, već da li misle i deluju kao liberali.

Kasnije, u svom Ljudskom delovanju, Mizes kaže da zastupnici filozofije slobode moraju povratiti termin liberalizam jer, jednostavno, ne postoji drugi termin koji označava veliki politički i intelektualni pokret koji je – podstičući tržišnu ekonomiju, ograničenu vlast i individualne slobode – prokrčio put modernoj civilizaciji. ((Ludwig von Mises: Human Action. ))

Imovina

Kada se govori o liberalizmu, onda se prvo mora reći da je celokupna ideologija liberalizma sagrađena na tri osnovna temelja: imovina, sloboda i mir.

Jedna rečenica iz Mizesove knjige Liberalizam daje jasan odgovor na pitanje: šta je to po čemu se liberalizam razlikuje od svih drugih ideologija?

Ako bismo liberalni program sveli na samo na jednu reč, onda bi ona glasila: imovina.

Privatno vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju je kamen temeljac liberalizma jer svi ostali zahtevi liberalizma proističu iz ovog osnovnog zahteva. Naravno, potpuno je jasno da se ovde ne misli samo na formalno vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju, već i na kontrolu sredstava za proizvodnju, kao i na slobodno raspolaganje ostvarenim rezultatima.

Da bi se ispunio taj osnovni zahtev liberalizma, potpuno je jasno da uloga države mora biti radikalno ograničena. Ako država raspolaže samo sa sredstvima koje oduzme od drugih, i ako su svi (skoro svi) resursi u privatnom vlasništvu, onda je potpuno jasno da je već samim tim uloga države radikalno ograničena.

Čitava ljudska civilizacija je zasnovana na podeli rada jer ako grupa ljudi sarađuje u skladu sa principom podele rada, onda će ta grupa ljudi proizvesti daleko više proizvoda u odnosu na zbir proizvoda koje bi ti isti ljudi proizveli pojedinačno.

Da bi čovek proizvodio, on mora uložiti svoj rad i materijalne činioce proizvodnje, i to ne samo prirodne resurse već i međuproizvode, tj. sve one proizvode koji su već bili predmet ljudskog rada. Ekonomskim rečima rečeno, činioci proizvodnje su: rad, zemljište (prirodni resursi) i kapital. Kapitalna dobra su svi oni međuproizvodi koji ljudima mogu poslužiti u procesu dalje proizvodnje.

Postoje samo dva sistema: prvi sistem je ekonomski sistem koji se zasniva na: privatnoj svojini, dobrovoljnoj saradnji, podeli rada i slobodnoj razmeni proizvoda, a drugi sistem je antiekonomski sistem koji se zasniva na kolektivnoj svojini, prisilnoj podeli rada i prisilnoj razmeni.

Kapitalizam (liberalizam) je sistem koji stvara kapital i omogućava prosperitet, a socijalizam je sistem koji troši kapital, smanjuje radnu produktivnost i uništava prethodno stečeno bogatstvo.

Samim tim, potpuno je jasno da je odnos prema imovini – ključni pokazatelj koji nam omogućava razlikovanje kapitalizma od socijalizma.

Nejednaka raspodela dohotka

Kritike na račun kapitalizma su najčešće usmerene ka problemu neravnomerne raspoređenosti bogatstva i nejednake raspodele dohotka. Ako imamo bogate i siromašne, i ako imamo veoma bogate i veoma siromašne, onda je rešenje za taj problem već nadohvat ruke: ravnomerna raspodela bogatstva.

Prva primedba na ovaj predlog se sastoji u tome što se na taj način skoro ništa ne može postići, i to iz prostog razloga jer je onih koji imaju malo daleko više od onih koji imaju mnogo. Kada bi se celokupno bogatstvo oduzelo od bogatih i podelilo siromašnim – životni standard siromašnih bi se samo neznatno povećao.

Mizes za ovu primedbu kaže da je ona tačna, ali da argumentacija nije potpuna:

Najvažnija stvar koju zastupnici jednake raspodele bogatstva previđaju je ta da – ukupna suma proizvoda za raspodelu nije nezavisna kategorija u odnosu na sam način raspodele.

To što je proizvodnja danas tolika kolika jeste, to nije ni prirodni ni tehnološki fenomen koji je potpuno nezavisan od društvenih uslova za proizvodnju, već je samo rezultat postojećeg društvenog sistema. Nejednaka raspodela dohotka stimuliše pojedince da proizvedu što više i sa što nižim proizvodnim troškovima. Na taj način se povećava ukupna suma proizvedenih proizvoda. Kada se ukine sistem nejednake raspodele dohotka, tj. kada se sistem slobodne razmene proizvoda zameni sistemom prinude, onda dolazi do drastičnog pada produktivnosti, ukupna suma proizvoda je daleko manja, što znači da u takvom sistemu svaki pojedinac dobija mnogo manji deo nego što bi to bio slučaj u sistemu nejednake raspodele.

Luksuzni proizvodi

Kada se govori o nejednakoj raspodeli, onda se, po pravilu, uvek govori i o štetnosti luksuznih proizvoda, a kao najjači argument protiv luksuznih proizvoda se može čuti stav da je on nepravedan jer dok neki pojedinci žive u luksuzu – najveći deo naroda teško zadovoljava čak i svoje osnovne potrebe. Taj argument, kaže Mizes, svakako ima svoju težinu, ali se mora reći da, u tržišnom sistemu, čak i potrošnja luksuznih proizvoda ima važnu funkciju.

Od onih koji deluju sa pozicija odbrane potrošnje luksuznih proizvoda, često se može čuti argument kako je ona korisna jer na taj način siromašniji deo naroda dolazi do novca. Kada bogati ne bi trošili novac na luksuzne proizvode, onda, kažu oni, siromašni ne bi mogli da ostvare svoj dohodak.

Naravno, kaže Mizes, ovaj argument je ništa drugo do potpuna besmislica. Kada ne bi bilo luksuznih proizvoda, onda bi kapital i radna snaga koji su angažovani u proizvodnji luksuznih proizvoda, bili angažovani u proizvodnji nekih drugih, potrebnijih i “manje luksuznih” proizvoda.

Kada se govori o “luksuzu” onda se prvo mora reći da je čitav koncept relativan i da je u osnovi istorijski. Mnogi proizvodi za koje danas mislimo da su sasvim obični, ili čak neophodni, pre samo sto godina su bili luksuzni proizvodi. Voda u kući i savremeno kupatilo su danas nešto bez čega se ne može, dok je pre samo jednog veka to smatrano luksuzom i privilegijom samo onih najbogatijih. Automobil danas imaju skoro svi oni koji žele da ga imaju, dok je pre jednog veka automobil bio privilegija najbogatijih. Nekada su samo najbogatiji imali privilegiju da putuju u druge države, pa je tako Šiler (Friedrich von Schiller) samo pisao o švajcarskim planinama ali ih nikada nije video. Gete (Johann Wolfgang von Goethe) nikada nije bio ni u Parizu, ni u Beču, ni u Londonu, a danas to mogu skoro svi. To je prirodni sled događaja i zato, kaže Mizes, ono što je luksuz danas – postaje potreba sutra.

Svaki napredak i svaki novi proizvod uvek dolazi kao luksuz koji je dostupan samo onim najbogatijim, a onda, postepeno, taj luksuz postaje dostupan svima. Potrošnja luksuznih proizvoda predstavlja stimulaciju industriji u pogledu razvoja tehnologije i kreiranja novih proizvoda.

Lična imovina i moral

Kada dokazujemo neophodnost postojanja privatne svojine i njenu društvenu funkciju, kao i neophodnost nejednake raspodele dohotka, mi time u isto vreme pružamo moralno opravdanje i za postojanje privatne svojine, i za kapitalističko društveno uređenje koje se zasniva na privatnoj svojini.

Za čoveka koji živi sam na izolovanom ostrvu ne postoje moralna pravila kojih se mora pridržavati. On tada može raditi šta god hoće jer svojim ponašanjem ne može nauditi drugima. Međutim, kada čovek živi u zajednici sa drugim ljudima, onda sve ono što on uradi može uticati na druge članove društva. Da bi život u zajednici sa drugim ljudima bio moguć, potrebno je da svaki pojedinac ima na umu da svako njegovo delovanje može uticati na druge članove društva. Mora se znati da je poštovanje moralnih zakona u interesu svakog pojedinca jer će od sistema društvene saradnje korist imati svi. Ali društvo od pojedinca ne traži da on, zarad drugih, žrtvuje svoje sopstvene interese. Tu se ne radi o pravoj žrtvi, o žrtvi zarad ničeg, već samo o privremenoj žrtvi, tj. o odricanju od neposrednih i relativno malih koristi, u zamenu za kasniju mnogo veću korist.

Međutim, to pitanje morala i opštedruštvene korisnosti se često tumači na sasvim pogrešan način. Kao “moralno” se smatra sama žrtva, bez obzira šta je cilj te žrtve. Umesto da se kao moralna vrednost smatra žrtva koja ima svoj smisao, kao smisleno odricanje od nečega, zarad nečeg većeg i boljeg, insistira se na tome da je moralna vrednost odricanje zarad pukog odricanja. Nisu sve žrtve iste, i zato, kaže Mizes, žrtva je moralna samo kada je usmerena ka moralnom cilju. Nije isto kada čovek reskira svoj život i imovinu zarad nekog zajedničkog dobra, i kada svoj život i imovinu reskira zarad nečeg od čega zajednica neće imati nikakvu korist.

Dakle, kada za jednu društvenu instituciju (instituciju privatne svojine) utvrdimo da od njenog postojanja korist imaju svi, onda je potpuno jasno da je moralno sve ono što doprinosi uspostavljanju ili održanju te institucije, a nemoralno i štetno sve ono što je usmereno ka njenom rušenju.

Kritike privatne svojine

Kad god neko poželi da kritikuje savremeno društvo, onda on krene od kritike privatne svojine. Već ustaljena procedura kritike počinje tako što kritičar zamisli kako bi sve bilo u najboljem redu samo kada bi on bio na vlasti. U svojim fantazijama on eliminiše sva suprotstavljena mišljenja tako što sebe zamisli kao nekog apsolutnog gospodara sveta.

Svi oni koji brane pravo jačeg, sebe smatraju jačim. Svi oni koji brane instituciju ropstva, nikada sebe ne vide u ulozi roba. Svi oni koji zagovaraju ograničenje slobode, oni pod tim uvek misle na ograničenje slobode za nekog drugog a ne na sebe. Svi oni koji zagovaraju oligarhijski oblik vladavine, oni uvek sebe vide u oligarhiji. Ima čak i onih koji dospeju do stanja ekstaze i tada za nih nisu čak dovoljni ni diktatura i despotizam, već sebe vide na mestu nekog “diktatora nad diktatorima” ili “despota nad despotima”.

Pošto je potpuno jasno da niko sebe ne želi da vidi na mestu slabijeg, ugnjetenog, nadjačanog, diskriminisanog i obespravljenog, onda oni, u svojim fantazijama o socijalizmu, sebe ne vide ni na jednom drugom mestu osim na mestu onoga koji odlučuje o svemu. U svojim željama i fantazijama o socijalizmu za njih tada ne postoji nijedan drugi život koji bi bio vredan življenja.

Antikapitalistička literatura je kreirala fiksni obrazac za te fantazije u obliku suprotnosti između profitabilnosti i produktivnosti. Kada se raspravlja na tu temu, onda se onome što se zaista stvara u kapitalističkom sistemu, ne suprotstavlja ono što se zaista stvara u socijalizmu, već mu se suprotstavlja fikcija, tj. “ono što bi bilo ostvareno u idealnom socijalističkom društvu”. Sve ono što odudara od te idealne slike – karakteriše se kao neproduktivno.

Fantazija je jedno, a stvarnost nešto sasvim drugo. U stvarnosti ne postoji tako nešto kao “pravo na neograničenu potrošnju“, već svaki čovek može da potroši samo onoliko koliko proizvede. U kapitalizmu je svaki pojedinac vlasnik rezultata svoga rada, što znači da je svaki član društva motivisan da da sve od sebe kako bi posao kojim se bavi obavljao što bolje. U socijalizmu nema te prirodne veze između rada i prava na slobodno raspolaganje rezultatima svoga rada, što znači da radnici, isto kao i u robovlasničkom sistemu, neće raditi onoliko koliko mogu, već samo onoliko koliko moraju.

Privatna svojina i vlast

Tendencija nametanja opresivnih ograničenja prema privatnoj svojini i odbijanje bilo kakve slobodne sfere delovanja van kontrole države – duboko je usađena u mentalitet svih onih koji kontrolišu državni aparat prinude. Nikada nijedna državna vlast nije dobrovoljno omogućila nesmetani razvoj institucije privatne svojine nad sredstvima za proizvodnju. Vlast toleriše privatnu svojinu samo onda kada je na to primorana, ali čak ni tada ona ne priznaje njenu neophodnost.

Svaka vlast kvari ljude, pa se zato događa da čak i liberalni političari, kada se jednom dokopaju vlasti, veoma brzo zaborave na svoje liberalne principe. Upravo zvog toga Mizes kaže da je termin “liberalna vlast” ništa drugo do “contradictio in adjecto”. Jednostavno, nikada nijedna vlast neće dobrovoljno postati liberalna. Da bi vlast bila liberalna – neko je na to mora naterati, a može je naterati samo jednodušno javno mnjenje.

Šta je “to” što nekog vladara može naterati da svojim podanicima prizna pravo na privatnu svojinu, veoma lako možemo videti na primeru društva sastavljenog isključivo od farmera koji su podjednako bogati. Kada bi u takvom društvu vladar pokušao da državnim merama farmerima uskrati pravo na privatnu svojinu – istog trenutka bi naišao na ujedinjeni front protivnika i tih mera, a i same vlasti.

Međutim, situacija je sasvim drugačija u društvu koje se ne sastoji samo od poljoprivredne, već i od industrijske proizvodnje, a posebno u situacijama postojanja tzv. velikog biznisa. U takvom društvu ne samo da je moguće da vlast deluje protiv privatne svojine, već je takvo delovanje za vlast čak i politički korisno jer je narodne mase uvek lako nahuškati na vlasnike zemlje i kapitala. Još od pamtiveka su svi apsolutistički nastrojeni: monarsi, despoti i tirani, imali ideju da sklope savez sa narodom i tako “udruženi” zajedno krenu u borbu protiv vlasnika kapitala.

Ali, uprkos svemu, institucija privatne svojine je opstala. Svi pokušaji da se ona zameni nekim drugim metodom organizovanja proizvodnje i distribucije, su se uvek veoma brzo pokazali kao apsurdni i neizvodljivi. Ljudi su morali da priznaju da je institucija privatne svojine nezamenljiva i da se, bez obzira na njihove želje, na nju moraju vratiti.

Sloboda

Drugi temelj liberalizma je sloboda, a da bi izbegao moguće nesporazume, Mizes se odmah latio posla definisanja koncepta slobode, i zato kaže:

U prirodi nema ničega čemu bi se moglo dati ime “sloboda”. Koncept slobode se odnosi isključivo na društvene odnose među ljudima.

Društvo nikada ne može realizovati iluzorni koncept neke “apsolutne individualne nezavisnosti”. U okviru društva svaki pojedinac zavisi od toga koliko su drugi pojedinci spremni da doprinesu njegovom blagostanju, a sve u zamenu za njegov sopstveni doprinos blagostanju ostalih članova društva. Društvo je ništa drugo do uzajamna razmena usluga. Sve dok pojedinci imaju mogućnost da čine izbor – oni su slobodni; ako im se putem sile, ili pod pretnjom upotrebe sile, uskrati pravo na slobodu izbora – oni više nisu slobodni, bez obzira šta oni sami o tome mislili.

Čim se odreknemo principa da se država ne sme mešati u živote ljudi, istoga trenutka krene proces sve veće i veće regulacije, da bi na kraju došli u fazu kada država kontroliše sve, čak i najmanje detalje. Najveći problem totalne države je u tome što se na taj način onemogućuje inovatorstvo, a celokupan ljudski progres je rezultat jedne male grupe inovatora čije ideje su odstupale od preovlađujućih ideja.

I zato, kaže Mizes:

Sloboda je nedeljiva. Onaj ko nema slobodu biranja između različitih vrsta proizvoda, istovremeno je lišen i mogućnosti biranja između različitih političkih stranaka i programa. On tada nije čovek, već samo pion u rukama vrhovnog socijalnog inženjera.

Sloboda i produktivnost

Ideja slobode je bila toliko duboko usađena u svakog čoveka, da se dugo vremena niko nije usuđivao da o njoj govori drugačije osim sa dubokim poštovanjem. Tek mnogo kasnije, sa dolaskom socijalista, o slobodi se govori kao o najobičnijoj “buržoaskoj predrasudi”.

Međutim, iako se u prošlosti o slobodi govorilo sa poštovanjem, bilo je i onih koji su mislili da nisu svi ljudi predodređeni da budu slobodni, već da neki ljudi treba da budu slobodni, a drugi ne. Primera radi, za Heraklita su ljudi samo nezasita stoka i samo ih sila može prisiliti da rade za vlastito dobro. Svaku životinju na pašu goni bič.

Interesantno je da takvog mišljenja nisu bili samo gospodari, već i sami robovi. Robovi su se mirili sa ropstvom ne samo zbog toga što su morali da se pokore svojim gospodarima, već i zbog toga što su smatrali da u ropstvu ima i nečeg dobrog: nisu morali da se brinu kako će se prehraniti, već su tu brigu na sebe preuzimali gospodari.

Kada su u osamnaestom veku otpočeli procesi ukidanja feudalizma u Evropi i ropstva u Americi, tome su se suprotstavljali čak i mnogi iskreni humanisti i govorili da robovi neće moći da se brinu sami o sebi i da će se veoma brzo naći u gorem položaju nego što su bili u ropstvu. Ako se zna da su i mnogi robovi mislili da od ukidanja ropstva oni neće imati koristi, onda je jasno zašto su zastupnici ukidanja ropstva često ostajali bez valjanih argumenta kojima bi potkrepili svoje ideje. U stvari, postojao je samo jedan argument koji je, kasnije, pobedio sve ostale argumente – slobodni radnici su neuporedivo produktivniji od radnika robova.

U sistemu slobodne tržišne razmene rada, slobodni radnik zna da što više radi – da će više imati, i da što više služi druge – da će više drugi služiti njega. U robovlasničkom sistemu, kao i u svim drugim sistemima prisilne razmene, rob neće raditi onoliko koliko može već samo onoliko koliko mora.

Liberali se pitanjem slobode ne bave u smislu: “da li su ljudi predodređeni da budu slobodni ili ne”, niti pitanjem “da li neka grupa ljudi ima pravo da upravlja drugom grupom ljudi ili ne”, već se pitanjem slobode bave na sasvim drugi način. Liberali zastupaju stav da svi ljudi moraju biti slobodni, ali ne zbog toga što tako kaže prirodno pravo ili neka viša sila, već zbog toga što sistem zasnovan na slobodnim radnicima garantuje najveću radnu produktivnost, što znači da je on u interesu svih.

Liberali su protivnici prisilnog ropstva ne samo zbog toga što od njega imaju korist samo gospodari, već zbog toga što je ropstvo štetno za sve članove ljudske zajednice, uključujući tu i same gospodare. Da se održao sistem u kome je radna snaga, ili čak samo deo radne snage, ostao u ropstvu – do tehnološkog progresa, koji se dogodio u protekla dva veka, nikada ne bi ni došlo.

Mir

Treći temelj liberalizma je mir.

Uvek je bilo plemenitih ljudi koji su bili veliki protivnici rata jer ratovi sa sobom donose mnogobrojne žrtve i ljudsku patnju. Naravno, kaže Mizes, liberali nemaju ništa protiv tog argumenta, ali se liberalno učenje razlikuje po tome što ono protiv rata koristi dodatne argumente.

Za razliku od humaniste, koji se isključivo poziva na humanizam i kaže: “Nemojte nikad ratovati, pa čak ni onda kada imate šansu da pobedom u ratu povećate svoje bogatstvo”, liberal kaže da je mir uvek bolji od rata i da je rat zlo ne samo za onoga ko izgubi rat, već i za onog koji u ratu pobedi. Liberalno učenje od jače strane ne traži žrtvu, tj. da se ona, zarad humanizma, odrekne ratnog plena – već od jače strane traži samo to da ona shvati svoj pravi interes – da je mir koristan za njih isto koliko i za slabiju stranu.

Međutim, oduvek je bilo i onih ljudi koji su smatrali da je rat dobar jer on sa sobom donosi prosperitet. Heraklit je davno rekao: “rat je otac svemu”, a onda su se te njegove reči vekovima ponavljale i veličale. Po tom mišljenu, mir degeneriše čoveka. Samo rat može da u čoveku probudi njegove uspavane talente. Kada ne bi bilo ratova, čovek bi se raspao od mrtvila i dokolice.

Posebno je interesantno da se ta naopaka filozofija nije nametala samo velikim, već i malim narodima, a mi smo živi svedoci te filozofije po kojoj smo čak i mi (Srbi) “ratnički narod“, a od te ideje, pa do ideje o tome kako “Srbi dobijaju u ratu, a gube u miru“, samo je jedan korak. Međutim, istina je sasvim drugačija: narodi bez elite gube uvek, i u ratu i u miru.

Od vremena Hegela pa na ovamo, dominira sledeći stav: postoji teza, antiteza i sinteza. Teza je, na primer, mir, antiteza je rat, a sinteza će biti neko bolje stanje. Za Hegela je i rat nešto što je pozitivno; nema više negativnih vrednosti, sve ima svoje mesto u istoriji, i sve je konačno dobro. I rat je dobar, jer će stvoriti jedno novo ljudsko društvo.

Dakle, mnogo je bilo onih koji su zagovarali filozofiju rata, a Mizes svu tu naopaku filozofiju ruši rečima:

Nije rat otac svemu, već mir. Rat ništa ne stvara, već samo razara.

Nije rat “zdravlje jedne nacije“, već mir. Podela rada je ta koja društvo vodi ka prosperitetu, a nje može biti samo u društvu u kome je zagarantovan trajni mir. Podela rada se može razvijati samo u uslovima obezbeđene sigurnosti, i u odsustvu ovog preduslova ona se ne bi proširila dalje od nekog grada, sela, ili čak individualnog domaćinstva. Da bi do podele rada došlo na teritoriji čitave države – opasnosti od izbijanja građanskog rata ne sme biti. Da bi do podele rada došlo na nivou celog sveta – mora se osigurati trajni mir među narodima.

Danas je ljudima teško čak i da zamisle situaciju u kojoj se stanovnici jednog grada pripremaju za rat protiv stanovnika drugog grada, ali smo, ne tako davno, u Evropi imali upravo takvu situaciju. Gradovi su imali svoje bedeme i kapije, tj. oni su bili projektovani na način da su se i u okviru gradskih zidina mogle uzgajati žitarice i držati stoka, a sve to zbog toga da bi grad mogao izdržati što dužu opsadu. Pre samo dva veka najveći deo sveta je bio podeljen na male, nezavisne i samodovoljne ekonomske regije.

A onda je, kako to kaže Mizes, došao kapitalizam i promenio sve. Samo je u kapitalizmu moguća ekstenzivna specijalizacija, savremena proizvodnja i kontinuirani razvoj tehnologije. Proizvodnja je procvetala, a svet rata je zamenjen svetom mira. Bio je to, kaže Mizes, potpuni trijumf liberalnih principa.

Svet je mislio da je sa idejom rata gotovo jednom za sva vremena, ali nije bilo tako. Liberalne ideje su zamenjene: socijalizmom, nacionalizmom, protekcionizmom, imperijalizmom, etatizmom i militarizmom.

Dok su velikani liberalnih ideja pevali pesme mira, ovi drugi su slavili rat; kako građanski, tako i međunarodni.

Jednakost pred zakonom

Četvrti stub liberalizma je jednakost pred zakonom.

Nigde razliku u rezonovanju između starih (klasičnih) i novih liberala nije lakše uočiti i objasniti nego na primeru odnosa prema problemu jednakosti.

Rukovođeni idejama prirodnog prava, liberali osamnaestog veka su smatrali da su svi građani jednaki i da bi, samim tim, svi građani morali imati ista politička i građanska prava. Oni su smatrali da su svi ljudi jednaki i da imaju iste sposobnosti i talente, a sve ono što ih čini nejednakim je samo proizvod društvenih institucija. Ono što je neuništivo kod čoveka – je njegov duh – a on je, bez ikakve sumnje, isti i kod bogatih i kod siromašnih, i kod plemića i kod običnih ljudi, i kod onih sa belom bojom kože i kod onih sa drugom bojom kože.

Za Mizesa, ništa nije tako neosnovano kao ta tvrdnja o navodnoj jednakosti svih ljudi. Jednostavno, kaže Mizes, ljudi nisu jednaki. Čak ni dva brata nisu jednaka; ni po fizičkim, ni po mentalnim osobinama. Priroda se u procesu stvaranja nikada ne ponavlja; priroda ništa ne stvara na desetine, niti su njeni proizvodi standardizovani. Svaki čovek je dugačiji i jedinstven.

Dakle, kaže Mizes:

Ljudi su nejednaki i uvek će biti nejednaki i nikakva ljudska sila to ne može promeniti i ljude učiniti stvarno jednakim.

Pošto je sasvim jasno da stvarne jednakosti među ljudima nikada ne može biti, onda je razumno da se na jednakost može gledati samo kao na “jednakost pred zakonom“, i ništa više od toga.

Dakle, ako je jasno da ljudi nisu jednaki – onda se ni zahtev za jednakošću pred zakonom ne može zasnivati na tvrdnji da ljude treba tretirati jednako zbog toga što su ljudi jednaki.

Mizes nam zatim daje dva prava razloga zašto svi ljudi moraju biti jednaki pred zakonom:

Prvi razlog – koji je već pomenut u vezi prisilnog ropstva: “Da bi se postigla što veća produktivnost – radnik mora biti slobodan“.

Drugi razlog je – održavanje mira u društvu. Svaki poremećaj u pogledu mirnog razvoja podele rada mora biti izbegnut, a trajni mir se ne može obezbediti ako nema jednakosti pred zakonom. Svi oni koji to pravo uskraćuju nekom delu naroda – moraju računati na to da će, kad tad, usledititi zajednički napad svih obespravljenih protiv privilegovanih. Da bi se taj konflikt zauvek izbegao – klase privilegovanih moraju nestati.

Uvek je bilo privilegovanih ljudi, i to ne samo u pogledu svojih ličnih osobina, već i u pogledu institucionalnih privilegija. Međutim, nisu ni sve institucionalne privilegije iste, a kao primer za tu nejednakost Mizes nam daje primer kapetana broda. Činjenica je da je kapetan broda privilegovana osoba jer svi ostali na brodu moraju slušati njegova naređenja. Ali, kada kapetan poseduje znanje koje mu omogućava da u olujnoj noći bezbedno upravlja brodom između morskih hridi, onda ta kapetanova privilegija nije od koristi samo za kapetana broda, već i za sve ostale članove posade.

Dakle, da bismo ustanovili da li je neki institucionalni aranžman zaista privilegija za nekog pojedinca ili klasu, pitanje koje moramo postaviti ne sme glasiti: “da li od neke privilegije korist ima neki pojedinac ili klasa?“, već “da li će od te privilegije korist imati čitavo društvo?” Ako dođemo do zaključka da samo privatno vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju omogućava prosperitet i razvoj društva, onda je potpuno jasno da je to isto kao kada bismo rekli da lična imovina nije privilegija samo vlasnika imovine, već društvena institucija od koje korist imaju svi.

Liberalizam ne favorizuje instituciju lične imovine zarad interesa vlasnika imovine. Liberalizam se ne zalaže za ličnu imovinu ni zbog toga što bi njeno ukidanje predstavljalo kršenje prava svojine. Kada bi ukidanje lične imovine zaista bilo u interesu čitavog društva – onda bi liberali bili ti koji bi prvi tražili njeno ukidanje; i to bez obzira šta bi na to rekli vlasnici imovine. Liberali se zalažu za očuvanje institucije lične imovine samo zbog toga što je ona u interesu svih.

Dakle, niko ljude ne može učiniti jednako bogatim, niti im čak može dati jednaku šansu da postanu bogati. Najviše što jedno društvo može da uradi za svoje članove je to da uspostavi pravila ponašanja koja će se odnositi na sve, uključujući tu i one koje su na vlasti.

Ograničena vlast

Peti stub liberalizma je ograničena vlast.

U pogledu društvenog aparata za prinudu i prisilu, slobode ne može biti jer je državna vlast, u svojoj suštini, negacija slobode. Sviđalo se to ljudima ili ne, državna vlast pribegava nasilju ili pretnji nasiljem kako bi svi ljudi poštovali njena naređenja. Što se više nadležnosti države povećavaju – to manje slobode.

Ali, i uprkos svemu, državna vlast je neophodna institucija i sredstvo koje omogućava glatko funkcionisanje društvenog sistema. Državna vlast nije, kako to neki vole da kažu, “neizbežno zlo”. Državna vlast nije zlo, već sredstvo, i to jedino moguće sredstvo za očuvanje mirnog suživota ljudi.

Ali, državna vlast je ujedno i suprotnost slobodi jer može da bije, zatvara i ubija. Osim toga, kako je to jedan autor rekao: “Država je kao vatra koja želi da proguta sve oko sebe.” Isto kao što vatra ne zna za izuzetke, tako za izuzetke ne zna ni država. Jednostavno, ona će se širiti sve dok pod svoju kontrolu ne preuzme sve.

I zato je za Mizesa najveći politički problem – kako sprečiti vlast da postane despotska i da porobi svoje građane. ((Ludwig von Mises: The Theory of Money and Credit. ))

Dakle, činjenica je da državna represija nije sloboda jer slobode može biti samo u sferama u kojima državna vlast ne deluje. Samim tim, potpuno je jasno da je sloboda ništa drugo do sloboda u odnosu na državnu vlast, tj. sloboda je ništa drugo do – ograničenje državnog delovanja.

I onda dolazimo do veoma bitne Mizesove rečenice koja nam kazuje šta je to osnovna funkcija države:

Ultimativni ljudski cilj prilikom uspostavljanja državne vlasti se sastoji u tome da ona omogući funkcinisanje sistema društvene saradnje u skladu sa principima podele rada. Ukoliko je sistem koji ljudi žele socijalizam – onda nijedna sfera slobode nije preostala.

Uloga države

Moć je sama po sebi zlo; bez obzira da li tu moć imao pojedinac, grupa ljudi ili većina ljudi.

Kada je u pitanju moć i uloga države u jednom društvu, onda je tu liberalni stav više nego jasan: zadatak države je da štiti živote ljudi, zdravlje ljudi i njihovu imovinu.

Veoma je bitno naglasiti da se ta zaštita odnosi samo na nasilne napade drugih ljudi. Država može da zaštiti čoveka od napada drugog čoveka ili grupe ljudi, ali ga ne može zaštititi od samog sebe.

Međutim, danas je situacija takva da i oni koji su generalno protiv daljeg širenja ingerencija države, smatraju da je potpuna sloboda jedno veliko zlo i da država treba da pojedinca zaštiti čak i od samog sebe.

Mizes o tom problemu govori na sledeći način:

Nije potrebno trošiti reči o tome da su narkotici, alkohol, i mnogi drugi proizvodi, štetni za ljudsko zdravlje. Činjenica je da su alkoholizam, kokainizam i morfijumizam smrtni neprijatelji života i zdravlja ljudi, i da se oni moraju tretirati kao poroci. Ali, to ne znači da državna vlast mora primeniti silu u cilju suzbijanja ovih poroka. Ne postoji nijedan dokaz da je država zaista u stanju da to sprovede, a čak i kada bi mogla – time bi se možda otvorila Pandorina kutija drugih opasnosti, ne manje opasnih od alkoholizma i kokainizma.

Dakle, državna vlast mora biti ograničena isključivo na zaštitu ljudi od drugih ljudi. Sve preko toga pretvara pojedince u robove.

Država i asocijalno ponašanje

Za jedne je država “apsolutno dobro“, a za druge “apsolutno zlo“. Za Rusoa je država “otelotvorenje apsolutnog morala“, za Hegela “otelotvorenje apsolutnog razuma“, a za Ničea je država “najhladnije od svih hladnih čudovišta“.

Međutim, za Mizesa država nije ništa od svega toga. Država nije ni apsolutno dobro, ni apsolutno zlo; država nije ni otelotvorenje morala, ni otelotvorenje razuma; država nije ni hladna, ni topla. Država ne može biti ništa od svega toga iz prostog razloga jer je država samo jedan apstraktan koncept u čije ime deluju živi ljudi. Sve tzv. “državne aktivnosti” su ništa drugo do ljudsko delovanje. Zlo koje država čini ljudima je ništa drugo do zlo koje jedni ljudi čine drugim ljudima.

Zlo koje jedan čovek čini drugom čoveku povređuje obojicu; ne samo onoga kome je zlo učinjeno, već i onoga koji zlo čini. Ništa čoveka ne može pokvariti više od vlasti i mogućnosti da drugima nanosi patnju.

Sa jedne strane državni aparat je neophodan uslov postojanja ljudskog društva, a sa druge strane čitav ljudski progres zavisi od otpora i suprotstavljanja tom istom neophodnom državnom aparatu prinude i prisile.

Nasilni otpor protiv državne moći je poslednje sredstvo kome treba pribeći. Potlačena manjina koja želi trijumf svojih ideja, mora težiti ka tome da intelektualnim sredstvima manjinu pretvori u većinu. Država mora biti konstituisana tako da zakonska rešenja pojedincima omogućavaju određeni “prostor” u kojem će se oni slobodno kretati. Građanske slobode nikada ne smeju biti do te mere ograničene da ako pojedinac misli drugačije od onih koji su na vlasti – da njegov jedini izbor bude: rušenje državne mašinerije ili njegov sopstveni nestanak.

Tolerancija

Šesti stub liberalizma je tolerancija.

Velika je greška klasičnih liberala bila i to što su se bavili i onim čime se nisu smeli baviti, tj. govorili ne samo o materijalnom, već i o duhovnom, i veoma često se svrstavali u protivnike crkve, što je za posledicu imalo to da crkva postane protivnik slobodnog tržišta. Sasvim je jasno da je to bio potpuno nepotreban sukob jer u slobodnom tržišnom sistemu nema ničega što je u suprotnosti sa hrišćanstvom.

Ako smatramo da je miroljubiva saradnja svih ljudi – cilj ka kome treba da težimo, onda je potpuno jasno da se nikome ne sme dozvoliti da taj mir remeti, bez obzira da li se tu radilo o običnim ljudima, sveštenicima ili religijskim fanaticima. U društvenom sistemu koji se zasniva na miroljubivoj saradnji nema mesta za zahteve bilo koje crkve za monopolom na obrazovanje mladih. Ali – a to se mora posebno naglasiti – ako se čovek svojom slobodnom voljom odluči za tako nešto – onda mu se to pravo mora garantovati.

Sve ono što je u skladu sa principima miroljubivosti i dobrovoljnosti – u skladu je i sa liberalizmom. Sve ono što nije u skladu sa principima miroljubivosti i dobrovoljnosti – nije u skladu sa liberalizmom. Nasilne metode su dozvoljene samo protiv onih koji se služe nasiljem. I zato, kaže Mizes:

Liberalizam mora biti netolerantan prema svakom obliku netolerancije.

Samo tolerancija može stvariti i očuvati uslove za mir u društvu, bez koga bi se čovečanstvo ponovo vratilo u bedu i varvarstvo iz prošlih vekova.

Za sve ostale slučajeve, kaže Mizes, važi drugo pravilo – pravilo nenasilja:

Protiv onoga što je glupo, besmisleno, pogrešno i zlo – liberalizam se ne bori golom silom i represijom, već razumom.

Demokratija

Sedmi stub liberalizma je demokratija.

Ključni problem mnogih kritičara demokratije je u tome što oni ne razumeju Mizesov koncept demokratije. I zato je odmah na početku potrebno reći da je za Mizesa demokratija samo sredstvo kojim se bira “vladar”, ali ne i “pravila vladavine”.

Demokratija se nikako ne sme shvatiti kao sinonim za većinu, i zato Mizes kaže sledeće:

Dati pravo većini da odlučuje o tome šta će manjina da čita, šta da misli i šta da radi – znači zaustaviti progres jednom za sva vremena.

O tome u šta se može pretvoriti vlast većine, Mizes govori na sledeći način:

Najgori i najopasniji oblik apsolutističke vladavine je vladavina netolerantne većine. ((Ludwig von Mises: Theory and History. ))

Ako je svima jasno da dugoročnog ekonomskog napretka ne može biti ako se mirni tok događaja stalno remeti unutrašnjim sukobima, onda mora biti jasno i to da se mora obezbediti odgovarajući mehanizam koji bi obezbedio mirnu smenu vladara. Za Mizesa je demokratija upravo to – efikasan način zamene jednog vladara drugim vladarom.

Dakle, bez mira nema ni neophodnih uslova za kontinuirani ekonomski napredak, a glavna uloga demokratije se sastoji upravo u tome – da bude efikasno sredstvo za eliminisanje nasilnih političkih prevrata.

Bitno je znati i to da je pravi vladar u jednoj državi uvek narod. U poređenju sa ukupnim brojem stanovnika, državnu vlast čini samo jedna “šačica ljudi”. Ta mala grupa ne može na silu da drugim ljudima nametne svoju volju jer nijedan režim u istoriji ljudskog roda nije uspeo da svoje ciljeve ostvari oslanjajući se isključivo na silu.

Svaka vlast opstaje zahvaljujući saglasnosti naroda. Narod zaista za postojeću vlast može reći da je ona neizbežno zlo, ili da se smenom vlasti ne bi mnogo toga promenilo, ali kada većina naroda postane uverena da je neophodno i moguće zameniti postojeći oblik vladavine, i stari režim i stare činovnike zameniti novim režimom i novim ljudima – tada su staroj vlasti dani odbrojani. Želja većine ima moć da sprovede svoje želje. Na duži rok, nijedna vlast ne može opstati bez podrške većine naroda.

Treba znati i to da demokratija nije trenutak, već proces, i zato Mizes kaže sledeće:

Demokratija nije dobro u kome ljudi mogu uživati bez ikakve brige. Naprotiv, ona je bogatstvo koje se svakoga dana mora iznova braniti. ((Ludwig von Mises: Bureaucracy. ))

Tržišna demokratija

Objašnjavajući način funkcionisanja kapitalističkog sistema, Mizes nam ujedno odgovara i na pitanje “šta je to prava demokratija”. ((Ludwig von Mises: Liberty & Property. ))

U pretkapitalističkom dobu aristokrate su zaista bili pravi gospodari jer njihov položaj nije zavisio od tržišta, tj. nije zavisio od toga da li će kupci od njih nešto kupovati ili neće kupovati. Nije bilo ni inovacija ni preduzetnika, a nije ih bilo jer to sistem nije dozvoljavao. Vekovima se ništa nije menjalo, a vreme kao da je stajalo. A onda je došao kapitalizam i promenio sve.

Kapitalizam ne predstavlja samo proizvodnju kao proizvodnju, već masovnu proizvodnju za zadovoljenje potreba običnih ljudi. Za razliku od “dobrih starih vremena” kada su proizvodi umetnika i zanatlija isključivo zadovoljavali potrebe bogatih – kapitalizam je omogućio proizvodnju jeftinih proizvoda namenjenih svima.

Tačno je da su oni preduzetnici koji su najbolje pogađali želje kupaca postali bogati, ali – u tržišnom sistemu jednom bogat ne znači biti uvek bogat.

U tržišnom sistemu se stalno pojavljuju novi proizvodi i nova tehnologija koji ruše stare proizvode i staru tehnologiju. Da bi bogati kapitalista ostao bogat, on stalno mora osluškivati želje kupaca, akumulirati kapital i stalno iznova investirati. Kapitalistička proizvodnja ne znači konzerviranje jednom dostignutog stanja proizvodnje, već predstavlja sistem stalnih promena. Trenutno stanje proizvodnje je uvek samo prolazno stanje. Kako se menjaju proizvodi i tehnologija, tako se menja i elita. Jedna od glavnih odlika kapitalizma je upravo to – kontinuirana cirkulacija elita. Bez obzira koliko velika neka korporacija bila, nestaće istog trenutka kada se na tržištu pojavi neki bolji proizvod.

Političari i ostali nazovi-reformatori industrijsku strukturu vide samo onakvom kakva je ona u sadašnjosti. Oni misle da su dovoljno pametni da od kapitalista otmu njihova preduzeća i da onda upravljaju tim preduzećima tako što će se samo pridržavati već ustaljene rutine. Za razliku od sistema u kome ambiciozni preduzetnici već unapred pripremaju planove za proizvodnju nečega za šta do sada niko nije ni čuo – socijalistima je jedina briga kako da organizuju proizvodnju već postojećih proizvoda. Birokratija nikada nije izmislila nijedan novi proizvod. Najviše što se od birokratije može očekivati je stagnacija.

I zato je za Mizesa tržišni proces ništa drugo do “svakoga dana ponovljeni plebiscit“, koji kažnjava sve one koji ne ulože svoj kapital u skladu sa naređenjima izdatim od strane javnosti. Dakle, prava demokratija je ništa drugo do tržišni proces, ili Mizesovim rečima rečeno:

Tržište je demokratija u kojoj svaki peni ima pravo glasa.

Socijalisti kritikuju kapitalizam jer nisu u stanju da shvate ulogu kupaca u tržišnoj ekonomiji. Oni vide samo hijerarhijsku organizaciju različitih preduzeća i postrojenja, ali ne vide da je sistem profita taj koji preduzetnike stavlja u službu potrošača. U odnosima sa poslodavcima sindikati se ponašaju kao da samo puka zloba i pohlepa sprečava menadžment u povećanju radničkih plata. Njihova kratkovidost ne vidi ništa dalje od fabričkog kruga.

Kada socijalisti kritikuju kapitalizam, onda oni za vlasnike kompanija čiji proizvodi imaju dominirajuću poziciju na tržištu, često upotrebljavaju nazive kao što su: “kralj čelika”, “kralj automobila”, “kralj čokolade” i tome slično.

Međutim, kaže Mizes, samo ih njihova doktrinarna zaslepljenost sprečava da uoče razliku između pravog kralja, kralja koga može svrgnuti samo neki moćniji kralj, i “kralja čokolade” koji svoje “kraljevstvo” izgubi istoga trenutka kada potrošači odluče da svoje poverenje daju nekom drugom proizvođaču.

Ovo naopako shvatanje je u samoj srži svih socijalističkih planova. Da su socijalistički funkcioneri pokušali da svoju platu zarade prodajući viršle na ulici – oni bi tada saznali pravo značenje termina “suverenitet potrošača”. Ali oni to ne znaju jer oni nisu prodavci, već profesionalni revolucionari; njihov jedini posao je potpaljivanje građanskih ratova.

I zato, kaže Mizes:

Onaj ko nije sposoban da svoje sugrađane služi – želi njima da vlada.

Za sve socijaliste društvo je isto ono što je bilo i za Lenjina koji je smatrao da će “čitavo društvo postati jedna velika kancelarija i jedna velika fabrika”. Zaslepljeni naopakom ideologijom, socijalisti nisu u stanju da shvate da su radnici i potrošači jedni isti ljudi. Socijalisti nisu u stanju da shvate da se nacionalizacijom fabrika status radnika neće promeniti.

Jedini mogući sistem društvenog organizovanja

Ma kako pomno različite društvene sisteme analizirali – rezultat će uvek biti isti: jedini stvarni izbor koji je pred nama je izbor između sistema zasnovanog na privatnom vlasništvu sredstava za proizvodnju i sistema zasnovanog na zajedničkom vlasništvu sredstava za proizvodnju.

Svi ostali “nešto-između” oblici društvene organizacije su uzaludni i u praksi će se uvek pokazati kao neodrživi. Ako već znamo da je socijalizam funkcionalno nemoguć sistem, onda je jedini logični zaključak da je kapitalizam – jedini mogući sistem društvene organizacije koja se zasniva na podeli rada.

Samim tim što je liberalizam ništa drugo do čista nauka, i što nikakvog kompromisa između nauke i pseudonauke ne može biti, svaki liberal zaista mora biti i ekstreman i radikalan, ali se liberali nikako ne smeju nazivati utopistima.

Pravi utopista je onaj koji zagovara sistem koji je u suprotnosti sa stvarnim svetom i sa prirodnim zakonima. Utopistički sistem je onaj sistem koji ne može da funkcioniše čak i kada bi svi ljudi na svetu želeli da ga primene u praksi. Utopistički sistem ne može da opstane jer je neodrživ sistem.

Pravi utopistički sistem je socijalizam. Socijalizam ne može da funkcioniše jer je on u suprotnosti sa prirodom čoveka i sveta. Socijalizam je ekonomski nemoguć sistem i zato on nikako ne može biti trajni oblik društvenog uređenja, niti jedne države, niti celog sveta. Socijalizam je moguć samo kao privremeni sistem društvenog uređenja, jer on dovodi do tehnološke stagnacije, drastičnog osiromašenja naroda i masovne depopulacije, bilo u obliku građanskih, međunarodnih ili svetskih ratova.

Izbor između kapitalizma i socijalizma Mizes objašnjava sledećim rečima:

Kada čovek bira da li će popiti čašu mleka ili čašu sa rastvorom kalijum cijanida, on tada ne bira između dva pića, već između života i smrti. Kada društvo bira između kapitalizma i socijalizma, ono tada ne bira između dva društvena sistema, već između društvene saradnje i društvene dezintegracije.

Liberalizam i optimizam

Protivnici liberalizma, kao jedan od metoda napada na liberalizam, često imaju običaj da liberalnu doktrinu nazivaju raznim imenima, pa se tako često može čuti i reč “optimizam”. Kada liberalnu doktrinu nazivaju “optimističkom”, onda oni taj epitet koriste ili kao ukor liberalizmu ili kao podrugljivu karakterizaciju liberalnog načina razmišljanja.

Mnogo je onih koji se na tu vrstu kritike ne bi ni osvrnuli jer je smatraju bezazlenom, ali za Mizesa nijedna kritika koja je skovana u socijalističkim kuhinjama nije bezazlena, i zato na nju odgovara sledećim rečima:

Ako neko, nazivajući liberalnu doktrinu “optimističkom”, time hoće da kaže da je za liberale kapitalistički svet najbolji od svih svetova – onda je to ništa drugo do potpuna besmilica. Kada je neka ideologija, kao što je to slučaj sa liberalizmom, potpuno naučno utemeljena, onda su pitanja: “da li je kapitalistički sistem dobar ili loš”, “da li je moguć neki bolji sistem”, i “da li zarad nekih filozofskih ili metafizičkih učenja neki sistem treba odbaciti” – potpuno beznačajna pitanja. Liberalizam je izveden iz čiste nauke, što znači da se on ne bavi pitanjima: “šta je dobro i šta nije dobro”, niti, “da li bi nešto trebalo ili ne bi trebalo”, već samo želi da utvrdi “šta jeste” i kako to “što jeste” nastaje. Kada nam nauka kaže da je od svih društvenih sistema moguć i održiv samo sistem zasnovan na privatnoj svojini – onda u tome nema ničeg optimističkog. Ako izvedeni zaključak kaže da je kapitalizam jedini mogući funkcionalni sistem – onda je potpuno jasno da to sa optimizmom nema nikakve veze.

Liberalizam i kompromis

Klasičnom liberalizmu se najviše zameralo na njegovoj tvdoglavosti i nedovoljnoj spremnosti na kompromis. Upravo je ta nedovoljna fleksibilnost bila razlog zašto je liberalizam izgubio bitku protiv mnogobrojnih antikapitalističkih stranaka koje su tada bile u povoju. Da je liberalizam, kao što je to bio slučaj sa antikapitalističkim strankama, shvatio značaj kompromisa i činjenja ustupaka prema popularnim sloganima zarad sticanja naklonosti naroda, on bi uspeo da sačuva barem deo svog nekadašnjeg uticaja. Liberalizam, za razliku od antikapitalističkih stranaka, nije smatrao da je potrebno stvarati partijsku organizaciju i partijsku mašineriju. Klasični liberalizam nikakav značaj nije pridavao političkoj taktici u izbornim kampanjama i parlamentarnim postupcima. Liberalizam se nikada nije bavio oportunističkim spletkama i političkim nagodbama. Ovaj nepopustljivi “doctrinairism” morao je dovesti do pada uticaja liberalizma.

Činjenične konstatacije sadržane u ovim izjavama su u potpunom saglasju sa istinom, ali je, kaže Mizes, ipak promašena suština. Ultimativni i najpotpuniji od svih glavnih uvida liberalne misli je taj da je čitava ljudska civilizacija sagrađena na osnovama ljudske kooperacije. Osnovna ideja liberalizma je ta da se trajna društvena struktura ne može sagraditi na osnovu lažnih i pogrešnih ideja. Ništa nam ne može poslužiti kao zamena za ideologiju koja podsticanjem društvene saradnje povećava životni standard ljudi, a najmanje nam za tu svrhu može poslužiti laž; bez obzira da li se ta laž zvala “taktika”, “diplomatija” ili “kompromis”.

Ako ljudi, kaže Mizes, zbog spoznaje društvene neophodnosti, ne žele dobrovoljno da učine ono što se zarad te opšte dobrobiti mora učiniti – onda im niko ne može pomoći. Na pravi put ih ne mogu izvesti oni koji se služe lukavstvima, trikovima i smicalicama. Ako ljudi pogreše i zalutaju, onda ih neko mora poučiti i prosvetliti. Ali, ako se oni ne mogu prosvetliti i ako nastave sa svojim zabludama – onda je katastrofa neizbežna.

Politički trikovi i demagoške laži političara mogu sjajno poslužiti samo onima koji, sa dobrim ili lošim namerama, rade na uništenju društva. Ali uzrok društvenog napretka i uzrok budućeg razvoja i jačanja društvene povezanosti, se ne može unaprediti putem laži i demagogije. Svi oni koji žele da svet vrate na put liberalizma, na raspolaganju imaju samo jedno sredstvo – moraju ubediti svoje sugrađane u neophodnost prihvatanja liberalnog programa.

Ovaj posao prosvetljivanja ljudi je jedini zadatak koji svaki liberal može i mora da obavlja. On mora dati sve od sebe da bi se izbegla destrukcija ka kojoj se današnje društvo uputilo. Tu ne sme biti ustupaka ni za popularne ili uobičajene predrasude, ni za greške. Kada se radi o pitanjima koja odlučuju o samom opstanku društva, kao i o tome da li će milioni ljudi živeti u prosperitetu ili će nestati – onda tu kompromisa ne sme biti.

Ako bi velike nacije dozvolile da se njihove politike opet upravljaju liberalnim principima, i ako bi revolucija javnog mnjenja još jednom kapitalizmu dala odrešene ruke – svet bi bio u stanju da se postepeno iskobelja iz ponora u koji ga je gurnula združena antikapitalistička klika. Ne postoji drugi način za izlazak iz današnjeg političkog i društvenog haosa.

Liberalizam i političke stranke

Nema pogrešnijeg shvatanja značenja i prirode liberalizma od onog koji kaže da liberali svoje ideje mogu ostvariti tako što će koristiti iste one metode koje koriste i sve druge političke stranke.

U kastnom društvenom sistemu, tj. u sistemu u kome građani nemaju ista prava, već su podeljeni na grupe ljudi sa nejednakim pravima i povlasticama, pravih političkih stranaka i nema. Sve dok niko ne postavlja pitanje privilegija i imuniteta neke kaste – među kastama vlada mir. Čim neko dirne u prava neke kaste – onda se građanski rat može izbeći samo ako se jedna strana, svesna svojih slabosti, povuče bez posezanja za oružjem. Osim u nekim izuzetnim slučajevima, svaki član kaste je lojalan svojoj kasti i deli njenu sudbinu.

Sa dolaskom liberalizma došli su i zahtevi za ukidanjem svih posebnih privilegija. Društveno uređenje zasnovano na statusnim razlikama je moralo da ustupi mesto novom poretku u kome su svi građani jednaki pred zakonom. Liberalizam nije napadao samo neke pojedinačne privilegije neke kaste, već čitav sistem zasnovan na privilegijama. Liberalizam je srušio statusne barijere i ljude oslobodio mnogih ograničenja kojima ga je stari sistem okružio. U kapitalističkom sistemu, tj. u sistemu državne vlasti zasnovanom na principima liberalizma, pojedinac je po prvi put dobio priliku da učestvuje u političkom životu i da odlučuje u skladu sa svojim ciljevima i idealima. Samo je u sistemu jednakih građanskih prava moguć pravi višestranački sistem u kome se stranke bore za usvajanje njihovih zakonskih predloga.

Uvek će biti razlika u mišljenju, a čim ima različitih ideja – onda mora biti i sukoba ideja. Samim tim, u liberalnom društvu mogu postojati čak i socijalističke stranke. U liberalnom društvu ne bi bilo nemoguće čak i postojanje stranaka koje za sebe traže neke posebne zakonske privilegije. Ali sve te stranke bi morale da prihvate osnovnu ideju liberalizama da se kao metod za ostvarenje političkih ciljeva može koristiti isključivo “intelektualno oružje”, koje je za liberale jedino dozvoljeno oružje. To se u jednom periodu zaista i dogodilo, pa su se čak i neki “socijalisti utopisti” za socijalizam borili u okviru liberalizma.

Kada govorimo o političkim strankama danas, onda je jasno da su one nešto sasvim drugo u odnosu na ono što su bile nekada. Istina, neki delovi njihovih stranačkih programa se i dalje odnose na društvo u celini, ali su ti delovi samo ustupak koji je od njih iznudila liberalna ideologija. Ono što je njihov pravi cilj, ono što njih jedino interesuje, je onaj drugi deo programa koji je u nepomirljivoj kontradikciji sa liberalnim delom programa.

Današnje političke stranke nisu samo zastupnici privilegija prethodnih poredaka, već zastupaju interese i onih grupa koje ranije nisu bile privilegovane, ali bi želele da budu privilegovane. Dakle, tu se radi o želji za dobijanjem privilegovanog društvenog statusa. Za razliku od liberala, koji se obraćaju svima i koji nikome ne obećavaju privilegovani status, stranke posebnih interesa se obraćaju samo jednom delu društva, ili, kako se to danas moderno kaže, one se obraćaju svojoj “ciljnoj grupi”. Tom delu društva, za čije interese nameravaju da rade, oni obećavaju posebne privilegije, a sve na račun svih drugih članova društva.

Dakle, sve moderne političke stranke i sve moderne stranačke ideologije su nastale kao reakcija protiv liberalizma, a sve zarad očuvanja (ili sticanja) povlašćenog statusa privilegovanih grupa.

Naravno, i pre pojave liberalizma je bilo protivnika posebnih privilegija, ali su ti sukobi odisali naivnošću jer se nikada nije postavljalo pitanje antidruštvenog karaktera samog sistema.

Da bi shvatili pravi karakter svih modernih stranaka, moramo imati na umu činjenicu da su sve te stranke stvorene u cilju odbrane posebnih privilegija od liberalizma. Za razliku od liberalizma, njihove stranačke doktrine nisu ni sveobuhvatne ni brižljivo promišljene društvene teorije. Politička ideologija liberalizma je izvedena iz osnovnog sistema ideja koje su bile razvijene kao naučne teorije i nisu vodile računa o njenom političkom značaju. Za razliku od liberalizma, ideologija stranaka koje su tražile posebna prava i privilegije je od samog početka za cilj imala samo opravdanje postojećih društvenih institucija i povlašćenih grupa. Svaka grupa se zalagala za svoje interese, a o posledicama tih politika na čitavo društvo se nije mnogo razmišljalo.

Sve te moderne stranke posebnih interesa, bez obzira na to koliko se njihovi programi formalno razlikovali, i ma koliko se one međusobno razlikovale i suprotstavljene bile – u suštini, one predstavljaju ujedinjeni front u borbi protiv liberalizma.

Za sve njih, na duži rok, principi liberalizma su međusobno kompatibilni, kako to slikovito kaže Mizes, “isto koliko i crvena marama pred očima bika”. Po njima, u društvu postoji “nepomirljivi sukob klasnih interesa” koji se ne može rešiti drugačije osim pobedom jedne grupe nad svim ostalim grupama. Za njih liberalizam nije ono što liberali govore, već nešto sasvim drugo. Liberali se samo prave da zastupaju interese svih, a u stvari njihov program je ništa drugo do stranački program koji takođe zastupa interese neke interesne grupe: buržoazije, vlasnika kapitala i preduzetnika, a sve to je usmereno protiv interesa svih drugih grupa.

Ako znamo da je taj “nepomirljivi sukob klasnih interesa u društvu zasnovanom na privatnom vlasništvu sredstava za proizvodnju”, jedna od ključnih marksističkih dogmi, onda je jasno da su i sve današnje stranke u suštini marksističke stranke.

Ta doktrina klasnog antagonizma i sukoba klasa je prihvaćena i od nacionalističkih stranaka, ali za razliku od marksističkih stranaka – one taj klasni sukob prevazilaze prebacivanjem bojnog polja na međunarodnu scenu; tamo gde bi, kako to oni misle, bojište i trebalo da bude. U suštini, razlike između njih i socijalista nema jer i jedni i drugi obećavaju “novi svetski poredak” u kome više neće biti ni klasa, ni klasnih antagonizama, ni klasnih sukoba.

Doktrina klasnog sukoba

Da bi se na pravilan način shvatila doktrina klasnog sukoba, mora se znati da je ona direktno usmerena protiv liberalne doktrine koja kaže da nikakav klasni sukob ne postoji, već samo harmonija. Liberalizam kaže da kada se ukinu sve veštačke razlike i sve privilegije, i kada su svi jednaki pred zakonom – onda više nema ničega što stoji na putu mira i dobrovoljne saradnje među svim članovima društva.

Kada se pomene reč “klasa” onda je prva asocijacija za tu reč Karl Marks, ali se tu radi o pogrešnoj asocijaciji jer Karl Marks nije znao šta je klasa. U Manifestu komunističke partije Marks ne pravi razliku između “kaste” i “klase”, pa tako jednom kaže da ima samo dve klase: klasa onih koji imaju imovinu (buržoazija) i klasa onih koji nemaju imovinu (proleteri), a nešto kasnije kaže kako ima više klasa a ne samo te dve ili tri najveće.

David Rikardo je verovao da može da dokaže kako će se vremenom iskristalisati tri vrste dohotka: profiti, rente i plate, a na osnovu te Rikardove misli nekoliko engleskih autora je zaključilo da se tu radi o tri klase ljudi: klasi kapitalista, klasi zemljoposednika i klasi radnika, što je automatski značilo da postoji i “nepomirljivi antagonizam” između tih klasa. Upravo je taj deo preuzeo Marks i od toga formulisao svoju “filozofiju”. Ali ni Marks, niti bilo koji njegov sledbenik, nije uspeo da definiše koncept i prirodu klase. Ako se zna sve to, onda je veoma lako shvatiti zašto se u trećem tomu čuvenog Marksovog “Kapitala”, treće poglavlje pod nazivom “Klase” završava već posle samo nekoliko rečenica.

Međutim, ono što nije bilo jasno Marksu, bilo je jasno Mizesu koji nam objašnjava prirodu problema sa kojim se suočio Marks.

Da bismo dokazali da je doktrina klasnog sukoba tačna, morali bismo ustanoviti dve činjenice: sa jedne strane, identičnost interesa između članova iste klase; i sa druge strane, da je ono što je korisno za jednu klasu – štetno za drugu klasu.

Naravno, to nikada nije dokazano, i to iz prostog razloga jer nije ni moglo biti dokazano. Upravo zbog toga što se “klasni drugovi” nalaze u istoj “socijalnoj poziciji” – između njihovih interesa ne postoji jednakost, već konkurencija. Dobrom radniku, koji ima veću platu i bolje radne uslove, nije u interesu povećanje konkurencije za njegovo radno mesto i smanjenje njegove plate na prosečni nivo plata.

Liberalizam je dokazao da u društvu zasnovanom na privatnom vlasništvu sredstava za proizvodnju, nema antagonizma između interesa pojedinaca ili grupa. Svako povećanje ukupnog kapitala – povećava dohodak i kapitalistima, i zemljoposednicima i radnicima. U pogledu dohotka svih njih zajedno, bilo kakva promena kod bilo koje grupe – simultano utiče na sve ostale grupe, i to istovremeno i u istom smeru. Interes zemljoposednika (vlasnika prirodnih resursa) se razlikuje od interesa drugih grupa samo u jednom slučaju – u slučaju postojanja monopola na eksploataciju nekog prirodnog resursa. Interes preduzetnika se nikada ne razlikuje od interesa potrošača.

Dakle, sukob interesa može nastati samo usled državnog intervencionizma, tj. samo onda kada je vlasniku sredstava za proizvodnju uskraćeno pravo slobodnog upravljanja svojom imovinom.

Kriza parlamentarizma

Još od nastanka parlamentarizma pod njim se istovremeno podrazumevala i opšteprihvaćena ideologija liberalizma. Svi oni koji uđu u parlament, tj. svi oni koji odlučuju o tome ko će i kako upravljati državom – moraju biti uvereni da na pravi način razumeju interese svih delova društva i da nijedan deo društva ne sme biti privilegovan. Različite stranke, po nekima pitanjima, mogu imati različite stavove, ali sebe nikada ne smeju smatrati zastupnicima nekog društvenog sloja ili nekog okruga, već isključivo zastupnicima čitavog društva. Samo pod tim uslovom parlamentarizam može ispuniti svoju ulogu.

Takav parlamentarizam je, u jednom kratkom periodu, zaista postojao u anglosaksonskim državama, ali u kontinentalnom delu Evrope, čak i u vremenu tzv. “zlatnog doba liberalizma”, takvog parlamentarizma nije bilo. Pre bi se moglo reći da su u evropskim parlamentima uslovi bili sasvim suprotni.

Ima mnogo stranaka, a svaka stranka je dodatno podeljena na razne grupe i podgrupe. Sve te grupe i podgrupe su jedinstvene kada se obraćaju javnosti ili drugim strankama, ali se međusobno žestoko sukobljavaju na svojim partijskim sastancima i savetima. Svaka pojedinačna stranka i frakcija sebe smatra jedinim pravim zastupnikom nečijih posebnih interesa, što je obavezuje na pobedu po svaku cenu.

Uzeti što je više moguće iz državne kase, neke privilegovati putem zakona, neke favorizovati putem “zaštitnih carina”, neke putem valutnog kursa ili neke druge privilegije, a sve to na račun onog politički bespomoćnog dela društva – to je suština njihove politike.

Pošto su zahtevi za privilegijama, u principu, neograničeni, potpuno je jasno da nijedna stranka ne može ispuniti sve te zahteve. Zato se svaka stranka trudi da ostvari što veći uticaj kako bi ispunila što više zahteva, dok u isto vreme mora naći neko zadovoljavajuće opravdanje za sve one zahteve koji ne mogu biti ispunjeni. To se radi tako što se, barem u slučaju koalicionih vlada, krivica prebacuje na nekog koalicionog partnera, tj. stranka na vlasti se pretvara kao da nije na vlasti već u opoziciji.

Tu im od velike pomoći može biti i “spoljni neprijatelj”, pa su tako – kaže Mizes još davne 1927. godine – uprkos tome što su se u Austriji i Nemačkoj, u barem pedeset poslednjih godina, na vlasti nalazile isključivo antiliberalne stranke – sva javna saopštenja i sve “naučne” studije kao glavnog krivca za sva zla proglašavale “dominarajuće liberalne principe”.

Kada je parlament sastavljen od poslanika stranaka posebnih interesa, onda će, na duži rok, takav parlament neminovno biti veliko razočaranje za sve.

Liberalizam i stranke posebnih interesa

Stranke posebnih interesa, koje u politici ne vide ništa drugo osim načina za sticanje privilegija za svoje grupe, ne samo da parlamentarni sistem čine nemogućim – već time ruše jedinstvo države i društva. To ne dovodi samo do krize parlamenta, već i do opšte političke i društvene krize.

Nijedno društvo, na duži rok, ne može opstati ako je podeljeno na strogo podeljene grupe kojima je jedini cilj sticanje i očuvanje posebnih privilegija.

Stranke posebnih interesa na sva politička pitanja gledaju isključivo kao na problem političke taktike. Njihov cilj je definisan još od samog početka, i bez obzira na to kakve će posledice društvo trpeti, njihov cilj je uvek samo jedan – sticanje što više privilegija za grupu koju zastupaju. Stranačka platforma je tu samo maska koja skriva njihove prave ciljeve, što znači da se ti pravi ciljevi ni pod kojim okolnostima ne smeju javno saopštiti. Članovi stranaka veoma dobro znaju šta je pravi cilj, tako da njima to i nije potrebno posebno objašnjavati. Koliko će od tog pravog cilja biti javno objavljeno – to je već čisto tehničko pitanje.

Sve što stvarno antiliberalne partije žele je ništa drugo do sticanje posebnih privilegija za svoje članove, ne obazirući se na to što će takvo ponašanje dovesti do potpune dezintegracije društva. Oni, čak ni za momenat, nisu u stanju da se suoče sa liberalnom kritikom njihovih ciljeva. Oni ne mogu da opovrgnu činjenicu da njihova aktivnost ima antidruštveni i destruktivni efekat, i da svaka iole ozbiljna analiza mora potvrditi činjenicu da nijedan društveni poredak nije moguć ako stranke posebnih interesa u kontinuitetu deluju jedna protiv druge.

Sve ove očigledne činjenice nisu naudile strankama posebnih interesa u očima onih koji nemaju sposobnost posmatranja stvari daljih od neposredne sadašnjosti. Veliki deo naroda razmišlja samo o tome šta će biti danas ili eventualno sutra, ali ne i o tome šta će se desiti prekosutra ili kasnije od toga. Oni ne pitaju šta će se dogoditi ako sve grupe, zarad ostvarenja svojih sopstvenih interesa, postanu potpuno nezainteresovane za opštu dobrobit.

Liberalizam nema ništa zajedničko ni sa jednom od tih stranaka posebnih interesa i nalazi se na sasvim suprotnom polu u odnosu na sve njih. Liberalizam nikoga ne favorizuje i nikome ništa ne obećava. Sasvim suprotno tome, liberalizam od svakog traži žrtvu, ali ne žrtvu zarad žrtve, već žrtvu zarad očuvanja ljudske zajednice. Sve te žrtve, ili preciznije rečeno – odricanja od neposrednog i malog dobitka – su samo prividne i privremene žrtve jer se veoma brzo pretvaraju u veliki i trajni dobitak.

Upravo se zbog toga, još od samog početka, liberalizam nalazio u neobičnoj situaciji u odnosu na sve ostale stranke. Antiliberalni kandidat svakoj pojedinačnoj grupi birača obećava posebne privilegije: visoke cene proizvođačima i niske cene potrošačima, visoke plate onima koji plate dobijaju iz budžeta i niske poreze poreskim obveznicima. On je spreman da prihvati svaki trošak koji ide na račun društvene kase. Nijedna grupa za njega nije premala i svakome će, za podršku na izborima, rado ponuditi poklon iz narodnih džepova.

Nasuprot njemu, liberalni kandidat biračima može reći samo to da je davanje privilegija bilo kome – antidruštvena politika.

Liberalizam kao “stranka kapitala”

Zbog svega toga, sasvim je jasno da se liberalizam nikako ne može staviti u isti koš sa svim ostalim strankama. Samim tim, ma koliko se stranke posebnih interesa međusobno razlikovale, one predstavljaju ujedinjeni front protiv liberalizma. Da bi liberalizam stavili u istu ravan sa strankama posebnih interesa, neprijatelji liberalizma su i liberale proglasili zastupnicima nečijih interesa, tj. – zastupnicima interesa vlasnika kapitala.

Široko je rasprostranjeno mišljenje da je liberalizam politički pokret koji zastupa interese vlasnika kapitala. Međutim, ta tvrdnja je netačna jer liberalizam ne brani ničije pojedinačne ili grupne interese, već isključivo interese celine. Veoma je lako dokazati da vlasnici kapitala nemaju ništa više razloga za očuvanje institucije privatne svojine od onih koji nisu vlasnici kapitala.

Kao što smo mogli videti, potpuno je pogrešno mišljenje da je kapitalizam sistem u kome dolazi do konzerviranja postojećeg stanja, tj. da jednom bogat pojedinac ostaje zauvek bogat pojedinac. Sasvim suprotno tome, da bi u kapitalizmu vlasnik kapitala ostao vlasnik kapitala i u budućnosti – on mora stalno reinvestirati svoj kapital. Ako vlasnik kapitala ne bude uspešan u tom procesu reinvestiranja kapitala – on gubi svoju poziciju, a na njegovo mesto dolaze oni koji su svoj kapital mudrije investirali.

Vlasnici kapitala veoma dobro znaju da je Mizes u pravu kada kaže da su u slobodnom tržišnom sistemu biznismeni samo sluge potrošača, i zato oni na državu gledaju samo kao na efikasno sredstvo za eliminaciju tržišta.

Dakle, onima koji su već bogati nije u interesu postojanje sistema slobodnog tržišta i konkurencije; pogotovo ako to bogatstvo nisu stekli sami već su do njega došli nasledstvom ili na neki drugi način. Za njih slobodna konkurencija nije nešto što oni priželjkuju, već nešto od čega oni strahuju. Upravo vlasnici kapitala u intervencionizmu vide efikasno sredstvo za konzerviranje postojećeg odnosa raspodele bogatstva. Upravo su vlasnici kapitala oni za koje je liberalizam najveća pretnja jer od njega ne mogu očekivati nikakav poseban tretman.

Ne postoji nijedna klasa kojoj liberalizam može pomoći u očuvanju starih ili u sticanju novih posebnih privilegija, i to iz prostog razloga jer liberalizam ne zastupa ničije posebne interese. Za razliku od antiliberalnih stranaka, koje računaju na podršku svih onih koji za sebe žele privilegovan status, a sve na račun ostatka društva, liberalizam na njihovu pomoć ne može računati. Kada liberalnog kandidata birači pitaju šta od njegove pobede na izborima mogu očekivati oni koji su za njega glasali, jedino što im on tada može reći je sledeće: od liberalizma korist imaju svi, ali niko posebno.

Biti liberal znači biti svestan da se privilegije date nekoj maloj grupi, a na štetu svih ostalih, na duži rok ne mogu održati drugačije osim putem sile (građanski rat). Sa druge strane privilegije se ne mogu dati ni većini jer se tada date privilegije međusobno potiru, a rezultat toga bi bio – smanjena društvena produktivnost.

Često se govori i o potrebi za “ukrupnjavanjem političke scene”, tj. o grupisanju više malih stranaka posebnih interesa u nekoliko velikih stranaka posebnih interesa, što bi, navodno, doprinelo kvalitetu političke scene.

Mizes o toj ideji kaže sledeće:

Šampioni posebnih interesa mogu stvoriti veliku stranku samo na jedan način – tako što će ukomponovati jednu borbenu jedinicu sastavljenu od raznih grupa koje imaju suprotstavljene interese. U tom slučaju sve privilegije koje dobije jedna grupa – prisvaja samo jedna manjina u okviru te povlašćene grupe.

Dakle, potpuno je jasno da liberalizam ne zastupa posebne interese vlasnika kapitala, a da bismo se u to uverili dovoljno je da samo pogledamo oko sebe. Na političkoj sceni možemo imati nekoliko stranaka, ili čak nekoliko desetina stranaka posebnih interesa, i sve one će bez većih problema naći finansijera, bilo iz redova vlasnika kapitala, bilo iz nekih specijalnih državnih fondova. Međutim, kada je u pitanju liberalizam – onda finansijera nema. Uostalom, ako liberalizam zaista zastupa interese vlasnika kapitala – zašto onda vlasnici kapitala, umesto liberalnih stranaka, finansiraju antiliberalne stranke? Da bi se odgovorilo na to pitanje dovoljna je samo elementarna logika.

Da tragedija bude još veća, barem kada je u pitanju država Srbija, ovde ne samo da nema onih koji bi finansirali liberalizam, nego nema ni liberala. Liberalizam u Srbiji nije preživeo višedecenijsku socijalističku diktaturu, a od liberalizma se u Srbiji danas može sresti samo ime, kojim se, “iz taktičkih razloga”, nazivaju neke socijalističke, inflacionističke ili EUističke antiliberalne stranke. Jedini njihov cilj je kompromitovanje liberalizma i sprečavanje širenja pravog liberalizma.

Zaključak

Sumirajući priču o liberalizmu, Mizes prvo daje odgovor na pitanje: Šta nije liberalizam?“:

Liberalizam nije ni religija, ni pogled na svet, ni stranka posebnih interesa. Liberalizam nije religija jer u njemu nema ničeg mističnog, ne traži privrženost i nema dogme. Liberalizam nije ni pogled na svet jer ne pokušava da objasni univerzum i ne bavi se, niti pokušava da se bavi, objašnjavanjem nastanka čoveka i razlozima njegovog postojanja. Liberalizam nije ni stranka posebnog interesa jer ni za koga ne obezbeđuje, niti pokušava da obezbedi, bilo kakvu posebnu privilegiju.

Odmah zatim Mizes daje odgovor i na pitanje: Šta jeste liberalizam?:

Liberalizam je nešto sasvim drugo. Liberalizam je ideologija, doktrina o međusobnim odnosima među članovima društva, i u isto vreme, primena ove doktrine na ponašanje ljudi u postojećem društvu. Liberalizam ne obećava ništa što premašuje ono što se zaista može ostvariti u društvu. Liberalizam pokušava da ljudima pruži samo jednu stvar – miran i nesmetan razvoj materijalnog blagostanja za sve.

Na pitanje: Ko su oni kojima se liberalizam obraća? – Mizes odgovara sledećim rečima:

Liberalizam i kapitalizam se obraćaju onima sa mirnim i dobro izbalansiranim umom. Liberali se oslanjaju na striktnu logiku, a ne na ljudske emocije. Sa druge strane, socijalizam se isključivo oslanja na emocije. Socijalizam izbegava kritička razmatranja tako što kod ljudi izaziva osećaj za lični interes i što pokušava da kod ljudi uguši glas razuma pobuđujući u njima primitivne instinkte. ((Ludwig von Mises: Socialism. ))

Na kraju, potrebno je odgovoriti i na pitanje: Ko je pravi liberal?

Da bismo odgovorili na to pitanje, moramo se prisetiti Leonarda Rida (Leonard Read) i njegovog čuvenog govora “Pritisnuo bih dugme”. ((Leonard E. Read: I’d Push the Button. ))

Dok su mnogi liberalni ekonomisti, suočeni sa problemom državne kontrole cene i plata, zagovarali postepenu deregulaciju, Rid je zauzeo nedvosmislen i radikalan stav:

“Kada bi na ovoj govornici postojalo dugme, čijim bi pritiskom bila potpuno ukinuta kontrola cena i plata – stavio bih prst na to dugme i pritisnuo ga.”

Koristeći se Ridovim primerom, možemo postaviti slično pitanje:

Kada bi postojalo dugme kojim bismo mogli ukinuti: socijalizam, intervencionizam, inflacionizam, državno obrazovanje i pseudonauku; kao i sve veštačke razlike i sve privilegije – da li bismo pritisnuli to dugme?

Pravi liberal bi istog trenutka to dugme pritisnuo.

---

Radivoje Ognjanović je ekonomista iz Beograda.  Ostale tekstove ovog autora  možete pogledati ovde.

---