Porezi
Porez (imenica): Konfiskacija uz primenu sile. Razlikuje se od klasične pljačke po tome što je u ovom slučaju konfiskator ubedio žrtvu da je konfiskacija njegove imovine dobra za društvo u celini, a posredno i za samu žrtvu.
Leslie Starr O’Hara: “Rečnik dvogovora”
Porezi i civilizacija
Kada socijalisti govore o porezima uvek koriste neku varijaciju rečenice koju je svojevremeno izgovorio Oliver Wendell Holmes: “Porezi su cena civilizacije”.
Hajek na tu rečenicu odgovara: “Ako je ikada postojala manje tačna polu-istina, onda je to ova Holmsova izjava”.
U stvarnosti, jedan deo poreza, onaj deo koji ide na plaćanje sudstva, policije i vojske, ima svoju svrhu i opravdanje. Dakle, taj deo poreza nije sporan jer su nam te institucije potrebne zarad uspostavljanja i održavanja reda i zakona, a sve u cillju sprovođenja osnovne uloge države – uloge zaštite života ljudi i njihove imovine.
Osim toga dela, sve ostale tekovine civilizacije koje “kupujemo porezima” je veoma teško braniti. Istina je sasvim drugačija, tj. najveći deo svega ostalog što sada “dobijamo” od državnih vlasti – dobili bismo i kvalitetnije i jeftinije bez posrednika u obliku državnih vlasti i državne birokratije.
Netačno je da bez poreza ne bi bilo ni usluga jer je njih, u sličnom obliku, bilo i pre nego što su se porezi pojavili. Usluge su postojale jer za njima postoji potreba, ali da bi se znalo šta su stvarno potrebne usluge a šta ne – potrebno je uspostavati princip dobrovoljnosti, tj. potrebno je da narod dobrovoljno odluči za koju uslugu želi da odvoji svoj novac, a za koju ne. Porezi, tj. plaćanje pod prinudom, nastaju samo onda kada državna vlast na sebe preuzme ekskluzivno pravo upravljanja uslugama.
Ako već govorimo o porezima, onda odmah na početku možemo postaviti pitanje: da li država svoju osnovnu ulogu može finansirati i na neki drugi način osim porezima? Primera radi, ako država u svom vlasništvu zadrži neka najvažnija preduzeća, infrastrukturu, prirodne resurse itd, da li se onda državna potrošnja može finansirati od profita tih kompanija? Da li je moguće ukinuti sve poreze a da se država izdržava od profita preduzeća kojima upravlja?
Iako je ovo veoma interesantno pitanje, o njemu se u ekonomskoj literaturi ne može naći skoro ništa, a jedan od retkih ekonomista koji ga pominje je, ko drugi do – Mizes. Mizes tu teorijsku mogućnost pominje ((Ludwig von Mises: Human Action)) ali se tom temom duže ne bavi već samo kaže:
“Državno upravljanje preduzećima je, po pravilu, do te mere neefikasno, tako da će preduzeća u državnom vlasništvu pre ostvariti gubitak nego profit. Pre ili kasnije država će se opet vratiti porezima, tj. prisiliće stanovništvo i privredu da se odreknu jednog dela svog dohotka.”
Porezi i pravo na život
Za razliku od socijalista, po kojima su porezi cena civilizacije, za Franka Čodorova ((Frank Chodorov: Taxation Is Robbery)) porezi su anticivilizacijsko ponašanje državnih vlasti.
Ako pretpostavimo da svaki čovek ima pravo na život, onda on mora imati i pravo slobodnog raspolaganja proizvodima svoga rada. Bez neophodnih sredstava za život nema ni života. To je ono što se zove “pravo na ličnu imovinu”.
Po Čodorovu, niko, pa ni država, nema pravo da odlučuje o životu i smrti nekog pojedinca, tako da se takvo ponašanje državnih vlasti mora nazvati svojim pravim imenom, a to je – pljačka. Pljačka je pljačka, i bez obzira kakve sve eufemizme za nju koristili, ništa se neće promeniti već će uvek ostati pljačka.
Država od stanovništva ne konfiskuje samo jedan deo novoproizvedenih proizvoda, već konfiskuje i samu supstancu – tj. konfiskuje ono od čega direktno zavise ljudski životi, čime se na direktan način negiraju civilizacijski najvrednije ideje i primenjuju one najdestruktivnije ideje – marksističke ideje. Mnogi veliki mislioci su zastupali stavove o ličnoj svojini kao osnovnom i nepovredivom pravu svakoga čoveka, ali su te ideje pogažene a umesto njih je prihvaćen Marksov koncept svemoguće države i kolektivne svesti.
Kada država izvrši invaziju na osnovna ljudska prava da raspolažu rezultatima svoga rada, onda ona prisvaja pravo koje je joj po prirodi stvari ne pripada i uspostavlja nemoralan način ponašanja. Kada se ljudima poriče pravo da slobodno raspolažu svojom imovinom, kod njih se javlja osećaj duboke ogorčenosti koji se kasnije manifestuje u obliku laži i nepoštenog ponašanja. Kada čovek vidi svu nepravdu koju mu država čini, onda on koristi sva sredstva ne bi li na neki način izbegao tu nepravdu, tj. kako bi izbegao svoju poresku obavezu. Na taj način država od svakog čoveka, pa i od najpoštenijeg čoveka, pravi poreskog prestupnika, što je ništa drugo do još jedan način na koji državna vlast kontroliše svakog pojedinca, tj. na raspolaganju uvek ima “skriveno oružje” koje joj, u pogodnom trenutku, može poslužiti za ucenjivanje “neposlušnih i remetilački-orijentisanih pojedinaca”. U poremećenom sistemu pojedinci se čak i ohrabruju da se koriste podmićivanjem državnih činovnika, a kada takva praksa u jednom društvu postane nešto “uobičajeno”, onda čitavo društvo ulazi u stanje nepostojanja moralnih normi ponašanja, tj. čitav sistem ide ka svom uništenju.
Čodorov, kao i svi pravi ekonomisti, ukazuje na svu izopačenost marksističko-kejnzijanske pseudoekonomije, i ukazuje na to da proizvodnja, a ne potrošnja, stimuliše novu proizvodnju. Ali ne bilo koja proizvodnja, već samo tržišno zasnovana proizvodnja doprinosi razvoju jednog društva i generiše privredni rast. Suprotno tome, svako uzimanje novca iz tog “opšteg fonda” samo obeshrabruje štednju, onemogućava akumulaciju kapitala i usporava ili onemogućava privredni rast.
Da bi trgovina (razmena proizvoda) bila pravična i obezbedila pravilnu koordinaciju ograničenih privrednih resursa, mora se ispoštovati osnovno pravilo razmene – “nešto za nešto” (princip jednakosti), a da bi se ispoštovalo to pravilo – razmena proizvoda i usluga se mora obaviti dobrovoljno. Dakle, da bi trgovina bila poštena i da bi ispunila svoju ulogu u procesu privredne koordinacije – moraju se ispoštovati principi jednakosti i dobrovoljnosti. U sistemu državnog obezbeđivanja “društveno korisnih usluga” putem oporezivanja, nije ispoštovan ni princip jednakosti ni princip dobrovoljnosti, što znači da se tržišni sistem trgovine zamenjuje sistemom prinude. Porezi se nikako ne mogu smatrati nekakvom “naknadom” za određenu uslugu jer ako se ta “naknada” plaća pod pretnjom zatvorske kazne – onda se to mora nazvati pravim imenom – konfiskacijom.
Poreska neutralnost, visina poreza i troškovi prikupljanja poreza
Isto kao što ni jedna inflacija nije neutralna, isto tako ni jedan porez nije neutralan. Neutralan porez ne postoji. Svaki porez, direktno ili indirektno, utiče na poslovanje preduzeća i kreiranje privredne strukture, ali je ipak bitno prilikom odabira poreza izabrati onaj porez koji će u što manjoj meri narušavati uslove privređivanja, tj. izabrati porez koji će što manje odudarati od sistema poslovanja u nenarušenom tržišnom ambijentu.
Visina poreskog opterećenja privrede i stanovništva je od izuzetnog značaja za svaku ekonomiju, ali je isto tako važno da se prilikom odabira poreskog sistema odabere onaj porez kod koga su troškovi prikupljanja što niži. Međutim, ono što je dobro za privredu i stanovništvo nije dobro za birokratiju, i zato će se birokrate zaposlene na prikupljanju poreza uvek zalagati za poreze sa što većim administrativnim troškovima prikupljanja, a samim tim će doći do novog rasta birokratije i do novog povećanja poreza.
Rodbard nas podseća na reči francuskog političara i ministra finansija za vreme kralja Luja četrnaestog Jean-Baptiste Colbert-a: “Zadatak državnih vlasti je da očerupaju guske, ali na takav način da sa njih skinu što više perja uz što manje šištanja”. Naravno, objašnjava Rodbard, “guske” smo mi, tj. oni koji plaćaju poreze.
Govoreći o poreskim inovacijama Rodbard kaže kako državne grabljivice, u svojoj beskonačnoj potrazi za što većim i boljim plenom, u predmet oporezivanja pretvaraju sve što mogu naći i čega se mogu dosetiti. Moto državnih vlasti bi veoma lako mogao biti: “sve što vidiš – oporezuj”. Oporezuj svaki prihod, svaku aktivnost, svaki pojedinačni deo imovine, svaki proizvod…oporezuj sve. Ili kako je to najbolje definisao idejni otac današnjih zamaskiranih komunista, Karl Marks: “Postoji samo jedan način da se uništi kapitalizam – oporezuj, oporezuj, i još više oporezuj”. Svakog pojedinca i svakog preduzetnika treba pretvoriti u predmet poreske iznude, direktne ili indirektne, vidljive ili nevidljive.
Poreza ima mnogo, svaki od njih je štetan na svoj način, ali se mora izdvojiti jedan koji je po svojoj štetnosti nadmašio sve ostale poreze. Taj porez je poznat pod nazivom PDV.
PDV
Jednu od svojih sjajnih analiza Rodbard je posvetio i porezu na dodatnu vrednos. ((Murray Rothbard: The Value Added Tax is Not the Answer)) Kada je omiljeni pljačkaški instrument državnih vlasti, porez na dohodak (income tax), iscrpio svoje mogućnosti i dosegao političku granicu preko koje je bilo opasno preći, državna vlast je morala pronaći novi metod oporezivanja koji bi zamenio porez na dohodak. Tada su na scenu stupili “najkreativniji” državni ekonomisti (jer za to su i plaćeni), koji su jasno ukazali na to da je glavni problem i najveća mana poreza na dohodak (kao i poreza na promet i poreza na pojedinačne proizvode) u tome što je previše vidljiv, i da ga zato treba zameniti sa nekim nevidljivim porezom. Kako bi bilo, kažu oni, da se uvede jedan potpuno skriven porez, porez koji prosečan građanin ne može u potpunosti da razume i koji kod njega neće izazvati gnev zbog svoje štetnosti?
Upravo je taj “kvalitet skrivenosti”, ili kako to kaže Čodorov: “način oporezivanja da se uzima dok žrtva ne gleda”, bio presudan da vladini ekonomisti za vreme Niksonovog predsednikovanja izvade “zeca iz šešira” u obliku monstruoznog poreza pod nazivom “Value Added Tax” (VAT), kod nas poznatom pod nazivom “Porez na dodatnu vrednost”, iliti PDV.
Sasvim je razumljiva bila oduševljenost državnih vlasti novim sistemom oporezivanja jer im je on omogućio da u isto vreme od naroda izvuku više novca, da podignu cene, da smanje proizvodnju, da smanje dohodak – a da svu krivicu za to prebace na privredu, sindikate ili potrošače. Državna vlast, po pravilu, novi sistem oporezivanja uvek upakuje u privlačno pakovanje navodnog smanjenja nekog poreza ili ukidanja nekog manje izdašnog poreza, kao i obećanjima povećanog “ulaganja” u školstvo, zdravstvo ili neku drugu “društveno korisnu” delatnost, ali svakome ko poznaje istoriju države i oporezivanja potpuno je jasno da su takva obećanja samo klopka za neupućene jer bi svi morali znati da se ukupni porezi nikada ne smanjuju.
Porez na dodatnu vrednost je izuzetno nazadan porez jer najviše pogađa najsiromašniji deo stanovništva i srednju klasu, jer za plaćanje tog poreza oni, procentualno u odnosu na primanja, iz svog dohotka izdvajaju daleko više od bogatog dela stanovništva. Katastrofalne posledice ovog poreza su najvidljivije u uslovima krize kada siromašniji sloj stanovništva vodi borbu za goli opstanak.
U svojoj suštini PDV je porez na promet (sales tax), ali za razliku od klasičnog poreza na promet, PDV se obračunava i plaća u više delova, tj. na svakom koraku od proizvodnje do konačne prodaje proizvoda. Sasvim je jasno da se svi ti dodatni i “rascepkani” troškovi na kraju sjedine u konačnu cenu proizvoda koju potrošač mora da plati, ali sa tom razlikom da dok se potrošači, proizvođači i sindikati međusobno optužuju za rast cena, glavni krivac, državna vlast, ostaje po strani, mudro ćuti i povremeno samo dospe ulje na vatru tako što neku od zaraćenih strana optuži za “inflaciju”.
Dodatni problem PDV-a je u tome što se njime svako preduzeće primorava da plati cenu dodatno povećanih knjigovodstvenih troškova, koji, po pravilu, uvek najteže pogađaju mala i srednja preduzeća, koja su, navodno, uvek najveća briga svake državne vlasti.
Katastrofalne posledice uvođenja PDV-a su neizbežne: preduzećima će se smanjiti profiti, doći će do bankrota mnogih preduzeća, doći će do veštačkih ukrupnjavanja preduzeća i smanjene konkurencije, doći će do rasta cena i povećanja nezaposlenosti itd. Sve to će dovesti do veštačkog sukoba između proizvođača i potrošača, kao i do inteziviranja svih ostalih sukoba unutar društva.
Da bi društvo moglo da napreduje potrebno je stvoriti uslove za razvoj privrede, a da bi se privreda razvijala neophodno je drastično smanjiti poreze kao i troškove prikupljanja poreza. Prvi korak ka manjoj državnoj administraciji, jeftinijoj državi i većim slobodama mora biti – ukidanje PDV-a.
Novi dokazi
Državnom potrošnjom se ne mogu stvoriti nova radna mesta. Ako vlada za tu svrhu obezbeđuje novac putem javnog duga ili podizanjem poreza, sa jedne strane stvara nova radna mesta ali sa druge strane gubi isto toliko, ili više, radnih mesta. Ako vlada obezbeđuje novac putem zaduženja kod komercijalnih banaka, dobiće inflaciju. Inflacijom se na kratak rok mogu stvoriti nova radna mesta, ali inflacija sa sobom nosi druge i još veće posledice, od kojih je prva i neposredna – smanjenje realnih plata.
Grupa uglednih profesora ekonomije sa Ohajo univerziteta (Richard Vedder, Lowell Gallaway i Christopher Frenze), uložila je veliki trud da bi utvrdila uticaj poreskog opterećenja na privredni rast i kvalitet života, i došla do veoma interesantnih i značajnih rezultata:
1) U svojoj prvoj analizi (Tax Reduction and Economic Welfare), oni govore o teškim posledicama prevelikog poreskog opterećenja na društvo u celini, kao i o tome da svako poresko rasterećenje ima blagotvorno dejstvo na privredni rast. Iako je efekte teško precizno utvrditi, može se dati jedna razumna procena da 40 centi od svakog poreskog dolara predstavlja gubitak za društvo. Konzervativna procena je da bi smanjenje poreskog opterećenja od 80 milijardi dolara, društvu u toku jedne decenije donelo ekonomsku korist od 287 milijardi dolara.
2) U svojoj drugoj analizi (Taxes and Deficits), oni kažu da je povećanje federalnih poreskih prihoda u tesnoj vezi sa povećanjem potrošnje na nivou federacije, što nameće zaključak da povećanje poreza ne doprinosi smanjenju budžetskog deficita. Podaci sa terena govore da povećanje poreskih prihoda dovodi samo do povećanog stepena redistribucije novca.
Uzrok budžetskog deficita ne leži u nedovoljnim sredstvima prikupljenim putem poreza (koja su sada na rekordnom nivou), već u sferi političke koristi. U svakom slučaju, federalni fiskalni problem se ne može rešiti bez značajne promene u ponašanju državnih vlasti.
3) U trećoj analizi (Budget Surpluses, Deficits and Government Spending), navedeni profesori kažu da nam pojava budžetskog suficita nameće sledeće pitanje: “Istorijski posmatrano, da li budžetski suficiti ikada vode ka smanjenju državnog duga ili smanjenju poreskog opterećenja privrede i stanovništva?”
Odgovor na to pitanje nije teško naslutiti: “Na osnovu iskustva možemo zaključiti da je velika verovatnoća da se budžetski suficit neće iskoristiti za pomenute svrhe već da će biti iskorišćen za dodatno povećanje državne potrošnje, a rezultat takve politike će biti – usporen ili onemogućen privredni rast.”
Na osnovu toga možemo zaključiti da će politika umerene javne potrošnje obezbediti i umeren rast privrede, ali će zato taj umereni rast biti – kontinuiran i održiv rast. Za razliku od takve politike, politika povećanja javne potrošnje će u jednom kraćem periodu dati natprosečan privredni rast, ali će zato taj rast dovesti do strukturnih poremećaja privrede, koji će kasnije dovesti do smanjenja privrednog rasta i neminovnog povećanja budžetskog deficita. Dakle, umerena javna potrošnja i umereni porezi obezbeđuju umeren i kontinuriran rast, dok povećana javna potrošnja dovodi do “boom” i “bust” perioda, tj. do tumbanja privrednog sistema, razaranja kapitala i do znatno nižeg prosečnog rasta usled pogrešne alokacije privrednih resursa.
4) Iz četvrte analize (The Impact of the Welfare State on Small Business and the American Entrepreneur) izdvajamo sledeće zaključke:
a) Velika državna administracija neminovno vodi ka značajnom smanjenju profita kompanija.
b) Smanjenje profita kompanija dovodi do smanjenja privrednog rasta.
c) Smanjenje državne potrošnje u iznosu od 100 milijardi dolara će dovesti do povećanja GDP-a za procenjenih 38 milijardi dolara.
d) Mala i srednja preduzeća su u najgorem položaju jer se od njih, proporcionalno, uzima najviše novca.
e) Prekomerna regulacija dovodi do neefikasne proizvodnje koja se kasnije manifestuje kroz smanjenje: nacionalnog dohotka, plata i zaposlenosti.
5) U petoj analizi (The Impact of the Welfare State on America’s Children) se analiziraju efekti državnog mešanja na kvalitet života dece, a rezultati pokazuju da uprkos širokog spektra raznih javnih programa i mera, deca bivaju sve više i više siromašna, kako u čisto finansijskom smislu tako i u pogledu uslova njihovog svakodnevnog života. Što veća državna administracija – to veće opterećenje i lošiji život dece i omladine gde, približno, svako deseto dete živi u siromaštvu.
Kao rezultat prevelike državne administracije dobijamo i tzv. “neočekivane posledice” nekih državnih mera. Svojim “socijalnim merama” država ohrabruje roditelje da smanje svoje ekonomske aktivnosti; zagovaranjem koncepta “moralnog relativizma” mnoga deca se odvlače od normalnog života i navode na put kriminala, a onda se u obliku “spasioca” opet javlja država preko svojih birokrata u obliku “socijalnih radnika” koji dolaze i kažu: “Mi smo ovde u ime države, mi smo ovde da vam pomognemo.”
6) U šestoj analizi (The Impact of the Welfare State on the American Economy), koja se može uzeti i kao neka vrsta opšteg zaključka, kaže se da je potpuno jasno da je rast državne administracije odavno prevršio svaku meru i prešao kritičnu tačku održivosti sistema. Državna birokratija je postala izvor nestabilnosti i privrednog razaranja. Poruka je sasvim jasna – ako se želi privredni oporavak onda se državna birokratija mora dramatično smanjiti.
“Zemlja sa 1000 poreza”
Uprkos kameleonskom menjanju političkih boja i modifikovanoj retorici “demokratskih” i “europejskih” srpskih političara, država Srbija je duboko zaglibljena u blatu suludih komunističkih ideja, a ideja Karla Marksa “oporezuj, oporezuj, i još više oporezuj” se danas primenjuje još i više nego u vremenu formalnog komunizma.
Skoro svi porezi iz vremena komunizma su i dalje na snazi, skoro sve birokratske institucije su i dalje u životu, a njima su samo dodati novi porezi, nove regulacije i nova birokratija. Pored svih državnih birokratizovanih institucija, a kao dokaz potpune srpske tragedije, možemo navesti podatak da je u Srbiji registrovano preko 13.000 raznoraznih tzv. nevladinih organizacija i udruženja, koje iako imaju naziv “nevladine”, žive od novca oduzetog od građana Srbije.
Uprkos stalnom ponavljanju naučene pesmice o “neophodnom razvoju malih i srednjih preduzeća”, država radi sve suprotno od onoga što govori, a od malih privrednika saznajemo da privrednici Beograda moraju da plate čak 96 različitih administrativnih taksi, i to samo za dažbine namenjene gradu, a osim njih moraju da plate i niz poreza namenjenih državi.
Bitno je reći da se reč porez vešto terminološki kamuflira kako bi se stekao utisak da to nije porez nego samo “naknada” za neku uslugu. Naknada za uslugu može postojati samo kada je ispoštovan princip dobrovoljnosti, a ako država donese propise koji narede da svako mora da koristi tu uslugu, i na sebe (ili na svoju birokratiju) prenese ekskluzivno pravo snabdevača tim uslugama, onda je jasno da se tu ne radi ni o kakvoj naknadi već o klasičnom porezu, a te kamuflirane poreze možemo naći pod imenima kao što su razne: potvrde, pretplate, naknade, izvodi, uverenja, dokazi, overene kopije i tome slično.
U Srbiji više nema nikog ko pamti kako izgleda život u slobodi jer su svi ceo svoj život proživeli u otvorenoj ili prikrivenoj diktaturi. Kod naroda se, u strahu od države, stvorila navika plaćanja svega što državna birokratija naredi da mora da se plati, ne razmišljajući čak ni o najprostijem pitanju: zašto mora da se plati? Da bismo što bolje shvatili problem, navešćemo nekoliko primera.
Primer prvi: Zašto građani plaćaju porez na imovinu? Imati stan znači imati sklonište od vremenskih nepogoda; bez te imovine nema ni života, a ako je to tako, zašto se onda plaća porez na ono od čega direktno zavisi život ljudi? Umesto odgovora na to pitanje, nedavno je jedan državni činovnik narodu uputio sledeću pretnju: “Ko ne plati porez na stan, može ostati bez stana.” Dakle, država polako počinje da pokazuje svoje pravo lice, prestaje da daje bilo kakva objašnjenja i argumente, a jedini argument kojim se drzava sada rukovodi je argument sile.
Primer drugi: Zašto se plaća porez na voće, povrće ili neke druge osnovne prehrambene proizvode? Čovek može biti bolestan, bez posla, bez stana, bez ušteđevine, bez ičega, a država će ga primorati da plati porez ako pokuša da kupi kilogram voća! Zaista neverovatno. Upravo na ovom primeru najbolje vidimo kako na delu fukcioniše ta “cena civilizacije”.
Primer treći: Ako kupujemo novi automobil onda plaćamo porez u obliku carine, poreza na “kubikažu” automobila, PDV itd, a sve te dažbine možemo svesti pod porez na kupovinu automobila. Kada platimo sve te dažbine onda bi bilo logično da automobil postane naše vlasništvo, tako bi moralo biti, ali nije jer se onda svake godine mora platiti famozna “registracija” automobila, koja je ništa drugo do porez na posedovanje automobila. Zatim, na svaki kupljeni litar benzina opet se plaća porez u obliku akcize i PDV-a, zatim se plaća zamena tablica, komplet za prvu pomoć, saobraćajna dozvola itd, a sve to se može nazvati porezom na korišćenje automobila. Neko bi pomislio da je to sve, ali nije jer ako poželimo da prodamo automobil onda moramo platiti porez na prodaju polovnog automobila, a sve u obliku “prenosa apsolutnih prava”. Dakle, ceo “životni vek” jednog automobila je vezan za oporezivanje.
Svojevremeno je Bastija rekao: “Država bi htela da radi sve, pa čak i da zabavlja narod”. I zaista, danas imamo čak i to da nas, hteli mi to ili ne, država “zabavlja”, a za to zabavljanje narod mora da plati “TV pretplatu”. Naziv “pretplata” bi trebalo da nas ubedi u to da mi tu stvarno plaćamo neku uslugu koju nam RTS čini, ali to nije tako jer da oni imaju bilo šta vredno plaćanja – upakovali bi to u neki “paket”, kodirali i taj paket prodavali. Ne, tu se ne radi ni o kakvoj “pretplati” već o klasičnom “porezu na posedovanje televizora”.
Dakle, šta god radili ili ne radili, na svakom koraku će nas dočekati svemoguća država sa svojim porezima. Znajući to, samo po sebi se nameće pitanje: koliko ukupno poreza ima u Srbiji? Na to pitanje nije nimalo lako odgovoriti, ali kako se neformalno može čuti od onih koji su se time bavili, već je identifikovano čak 700 poreza, a sve sa tendencijom daljeg rasta.
Ni sve to nije dovoljno, pa bi država želela da bude i feudalac. Zato se beskonačno odugovlači sa restitucijom; oteta zemlja se ne vraća onima od kojih je oduzeta, a deo državne birokratije se izdržava tako što se oteto poljoprivredno zemljište daje pod arendu, a na gradsko građevinsko zemljište se uvode dažbine u obliku “naknade za korišćenje građevinskog zemiljišta” i “zakupa”.
Država bi volela da bude i rentijer, pa se tako deo otete imovina stavlja pod upravu jednog dela državne (gradske) birokratije koja se izdržava rentiranjem otete imovine.
Država voli i da se kocka, tj. ne baš da se kocka već da organizuje razne igre na sreću kao što su: loto, bingo, sportska prognoza, instant lutrija, zatim razni sms kvizovi, licitacije itd. Na taj način se izdržava jedan deo državne birokratije, a najgore u svemu tome je to što država time doprinosi stvaranju kockarske zavisnosti kod jednog dela populacije, a najviše kod onih najranjivijih – kod dece. Naravno, sve to, opet, uz neizbežno opravdanje o “društvenoj korisnosti” i “društvenoj ogovornosti”.
Teško je pronaći prave reči kojima bismo opisali stepen dostignutog ludila, i zato ćemo samo citirati reči koje je svojevremeno izgovorila Ayn Rand:
“Društvo koje od svojih građana otima rezultate njihovog rada, nije, u pravom smislu reči, društvo – već udruženje kriminalaca i institucionalizovano nasilje.”
Siva ekonomija
U gornjem delu teksta smo citirali jednog državnog činovnika, a sada ćemo citirati drugog činovnika koji je rekao: “Najveći problem srpske privrede je siva ekonomija”.
Uprkos katastrofalnim poreskim nametima, i uprkos Mizesovom upozorenju da “porezi moraju biti umereni, a ako se premaši ta granica umerenosti onda porezi prestaju da budu porezi i postaju instrument za privredno razaranje”, naša državna vlast i “poštena inteligencija” to ne znaju već im je najveći problem – siva ekonomija.
Kada se govori o sivoj ekonomiji obično se pod njom misli na izbegavanje neke “zakonom propisane obaveze”, a pre svega na izbegavanje plaćanja nekog poreza. Kada se govori o sivoj ekonomiji onda se obično govori i o tzv. “rupama u zakonu”, a sve u smislu nečega što je izuzetno štetno za ekonomiju. Međutim, da li je to baš tako? Da li je siva ekonomija najveći problem? Da li je siva ekonomija uopšte problem?
Još pre više od 60 godina, Mizes je o tim “rupama u zakonu” (loopholes) rekao: “Zahvaljujući tim rupama u zakonu ova država je još uvek slobodna država.” Naravno, to je važilo za ono vreme dok je Amerika, koliko-toliko, još bila slobodna država, a danas od te slobode ni u Americi nije ostalo skoro ništa.
Filip Bagus, zajedno sa grupom autora, ((Philipp Bagus, Walter Block, Marian Eabrasu, David Howden and Jeremie Rostan: “The Ethics of Tax Evasion”)) detaljno razmatra pitanje sive ekonomije i ukazuje na to da kritičari poreske evazije nikako ne uspevaju da odgovore na sledeće pitanje:
“Kako društvo može obezbediti efikasnu alokaciju resursa ako se nasilno falsifikuju tržišni signali?
Ako se složimo u tome da tržišni učesnici, dobrovoljno, svojim odabirom prioriteta daju najbolje tržišne signale ostalim učesnicima tržišnog procesa, onda je jasno da poreska evazija mora rezultirati povećanjem ekonomske efikasnosti.
Za razliku od dobrovoljnog plaćanja neke usluge, prinudno plaćanje kida prirodnu vezu između usluge i naknade za tu uslugu, deformiše strukturu privrede i usmerava resurse na potpuno veštački način.
Na poresku evaziju možemo gledati i kao na pokušaj ponovnog uspostavljanja veze između pružanja usluge i odgovarajuće cene za tu uslugu.
Kritičari poreske evazije previđaju činjenicu da oporezivanje dovodi to toga da je nemoguće utvrditi ko šta plaća, i na taj način skriva i poništava prioritete članova društva. U nedostatku mehanizma koji bi bio u mogućnosti da otkrije te prioritete, poreska evazija je najprirodniji i najpraktičniji način za povratak na daleko precizniju alokaciju resursa.
Osim toga, ako znamo da u državi Srbiji ne postoji sistem socijalne sigurnosti članova društva, ako znamo da je realna nezaposlenost preko 50%, ako znamo da je oko 100.000 preduzeća u stanju faktičkog bankrota, i ako znamo na kakav se način koristi već prikupljeni poreski novac, onda sa punim pravom možemo pitati: otkud pravo bilo kome da u takvim katastrofalnim privrednim uslovima govori o “štetnosti sive ekonomije”?
Moral i siva ekonomija
Kritičari poreske evazije često kažu da izbegavanje plaćanja poreza ne samo da je nezakonito, već i da je nemoralno. Za Bagusa je i to problematična tvrdnja jer oporezivanje nije predmet psihološkog stanja uma, već predmet institucionalno nametnutih odnosa. Porezi su stvar prinude tako da će vlast posegnuti za silom ako poreski obveznik pokuša da izbegne svoje fiskalne obaveze.
Dakle, ovde imamo jedan logički problem jer da bi poreska evazija bila nemoralna onda bi plaćanje poreza moralo biti moralno. Da bi plaćanje poreza zaista bilo moralno moraju se sagledati efekti trošenja poreskog novca. Ako je nemoguće odrediti: šta je zaista društvu neophodno, u kojim količinama i po kojoj ceni, onda se sve svodi na to da se nekome daje pravo da donese arbitrarnu odluku o svemu tome.
Etika ne kaže da bilo ko, makar on dobio i većinu glasova na izborima, ima pravo da upotrebi silu u cilju nametanja svog mišljenja drugim ljudima. Prava etika nalaže nešto sasvim suprotno – da niko ne sme koristiti silu u cilju nametanja svojih moralnih načela drugima. Uzimajuci sve to u obzir, možemo zaključiti da poreska evazija nije nemoralan čin. Sa druge strane, možemo reći da oporezivanje jeste nemoralan čin, a ako je oporezivanje nemoralno i nepravedno onda je potpuno jasno da ni sami porezi ne mogu biti pravedni. ((Murray Rothbard: Canons of ‘Justice’ in Taxation))
Neminovan i logičan ishod
Da bismo znali šta nas čeka, najbolje je osloniti se na iskustvo i odgovore potražiti u istorijskim knjigama. Profesor Joseph R. Peden je pre dvadesetak godina održao jedno izuzetno zanimljivo i poučno predavanje ((Joseph R. Peden: Inflation and the Fall of the Roman Empire)) o uticaju inflacije i poreza na slom Rimskog carstva, a ovde ćemo preneti neke najvažnije delove koji se odnose na poreze.
Osim u vanrednim okolnostima kada je država uvodila razna ograničenja, rimska ekonomija je bila ekonomija zasnovana na principima slobodnog tržišta, ali su se te ekonomske slobode zbog povećanja izdataka za vojsku i administraciju vremenom izgubile.
U to vreme postojala je jedna mala klasa zemljoposednika pod nazivom dekurioni, koja je bila veoma važan element za funkcionisanje rimske države. Iz klase dekuriona su se birali zvaničnici lokalne uprave, a interesantno je da se na taj posao nije gledalo kao na mogućnost za sticanje dodatne materijalne koristi, već samo kao na stvar ugleda i prestiža. Dekurioni ne samo da svoju poziciju nisu koristili za dodatno sticanje bogatstva, već su čak i deo svog novca odvajali za izgradnju stadiona, javnih kupatila, popravku puteva, izgradnju vodovoda i drugih javnih objekata, a za uzvrat su dobijali ugled u društvu.
Državna administracija je rasla strahovitom brzinom, sve je teže bilo prikupiti dovoljno novca za njeno izdržavanje, tako da je, sredinom trećeg veka, centralna vlast odlučila da na dekurione prebaci obavezu prikupljanja poreza. Dekurioni, naravno, nisu bili srećni zbog ove odluke jer je sve teže bilo prikupiti dovoljno novca za narasle državne potrebe, a najgore u svemu tome je bilo to što su dekurioni, ukoliko ne prikupe dovoljno novca – razliku morali platiti iz svog džepa. Za takav metod prikupljanja poreza profesor Peden u šali kaže da je bio veoma “stimulativan”.
Kriza je bila sve veća i veća, ekonomija je ubrzano razarana, dekurioni nisu mogli obaviti svoju obavezu “uterivača poreza” i onda se desilo ono što se moralo desiti, dekurioni više nisu želeli da budu dekurioni, napuštali su svoju zemlju i svoje gradove i bežali gde god su mogli naći neko utočište. Međutim, oni to nisu mogli učiniti tek tako, bez posledica, jer je donesen zakon koji je nalagao da gde god se neki odbegli dekurion pronađe, da se mora uhapsiti i vratiti nazad u svoj grad kako bi mu se vratila “časna titula dekuriona”. Kao kuriozitet se može navesti i “smisao za humor” rimskih imperatora, jer je u to vreme (vreme kada su hrišćani bili u nemilosti rimljana) donesena uredba da se svaki uhapšeni i na smrt osuđeni hrišćanin, oslobodi smrtne kazne ukoliko prihvati da postane dekurion.
Dok je profesor Peden ovo govorio, u sali se mogao čuti gromoglasan smeh, a upravo nam taj smeh kazuje mnogo, jer ono što je pre samo dvadesetak godina, u vreme masovne kreditne ekspanzije i lažnog prosperiteta, bilo smešno, danas više nikome ne bi bilo tako smešno.
Dakle, ekonomija je bila u haosu, prikupljenog novca je bilo sve manje, a onda je država uvela mere kojim su se privrednici primoravali da državi besplatno daju svoje proizvode i usluge, tj. država se odlučila na neku vrstu “nacionalizacije preduzeća”. Preduzetnici, naravno, obustavljaju rad i proizvodnju, ali onda država donosi zakon kojim se zabranjuje izlazak iz “biznisa” ili promene privredne delatnosti, tj. niko nije mogao da promeni zanimanje već su svi morali da nastave sa poslom kojim su se bavili. Ispostavilo se da na duži rok ni ta mera nije bila dovoljna jer su neki poslovi nestajali zbog zakona prirode (bolesti, starosti ili smrti), tako da je država morala da donese zakon o “naslednom zanimanju”. Kada jedan preduzetnik umre, onda po sili zakona njegov sin mora da nastavi posao kojim se bavio njegov otac. U početku je ta obaveza važila samo za “vojno orijentisanu industriju” ali se, naravno, ubrzo proširila i na ostale delatnosti jer se zaključilo da se sve može podvesti pod tu industriju.
Slično je važilo i za seljake koji su radili na tuđim posedima i obrađivali zemlju po principu zakupa, jer kada su počeli da napuštaju zemlju donet je zakon o “vezivanju seljaka za zemlju”, tj. modifikovani robovlasnički sistem koji je bio početak onoga što se u srednjem veku pretvorilo u kmetstvo u feudalizmu.
Rimska država se urušila jer je zaslužila da se uruši; urušila se jer nije poštovala najvažniji princip dobre vladavine – pravda za narod, a kada kažemo “pravda” onda pre svega mislimo na pravičan poreski sistem.
Zaključak
Uprkos tome što se porezi pravdaju sprovođenjem “neophodnih funkcija države”, činjenice jasno govore da je istina nešto sasvim drugo – da se država pretvorila u, kako to kaže Čodorov: “neprijatelja ljudske vrste”, kao i u “organizovano nasilje, eksploataciju i pljačku”.
Marketinški trikovi državnih vlasti i “poštene inteligencije” tu više ne pomažu. Narod nije u stanju da shvati prave uzroke svega ovoga što nas je zadesilo, ali veoma dobro shvata da je državna vlast potpuno nesposobna da na kvalitetan način kanališe od poreza prikupljeni novac. Kada poremećenost ekonomskog sistema jedne države dostigne kritičan stepen, tj. kada dođe do sloma ekonomije kao što je to slučaj sada u Srbiji, onda je sasvim logično i neminovno da narod pruža otpor namerama državnih vlasti u pogledu daljeg povećanja konfiskovanja njihove imovine. Država može, kao što smo videli na primeru rimske države, pokušati da uvođenjem “uterivača poreza” od naroda izvuče još koji dinar, ali to ne može biti rešenje već samo put u haos.
Rešenje ekonomskih problema ne treba tražiti u daljem povećanju poreza, već suprotno – u njihovom smanjenu. Ako se želi dobar poreski sistem, onda je dovoljno primeniti recept Žana Batiste Seja:
“Najbolja politika javne potrošnje je – trošiti što je moguće manje; a najbolji porez je uvek – najmanji porez”.
Državna vlast se više ne može skrivati iza “zakona” i pozivati narod na “poštovanje zakona”. Zakoni se nisu doneli sami od sebe, već ih je donela vlast. Zakoni nisu sami sebi svrha, već bi njihova svrha morala biti, ne samo prosperitet pojedinaca ili grupa, već prosperitet društva u celini. Govoreći o zakonima, Frederik Bastija je još pre više od 160 godina o njima rekao sledeće:
“Vidite da li zakon od nekoga uzima ono što je njegovo, a onda to daje nekome drugome. Vidite da li zakon donosi korist jednima, a sve na račun nekih drugih. Vidite da li je nekima dozvoljeno da čine nešto što obični građani ne mogu učiniti a da ne posegnu za kriminalom. Ako uočite takav zakon – ukinite ga što pre, jer takav zakon nije samo zlo sam po sebi, već je ujedno i plodno tlo za buduća zla jer izaziva osvetu i odmazdu.”
Mora se znati da državna vlast ne može narod učiniti bogatijim, ali ga zato može učiniti siromašnijim, a najbolji način za osiromašenje jednog naroda je – državni intervencionizam. Državni intervencionizam nije rešenje već problem, a pre ili kasnije on se uvek transformiše u prikrivenu ili otvorenu diktaturu.
Privrednog rasta ne može biti sve dok se ne prestane sa iluzionističkom politikom koja stalno govori o nekim čudima. Stalno nam se govori kako je neka država napravila “ekonomsko čudo”, pa ćemo, valjda, tako i mi da napravimo neko slično čudo. To je najobičnija besmilica jer se mora znati da ekonomska čuda ne postoje. Ono što nekima izgleda kao čudo nije nikakvo čudo, već je samo posledica poštovanja ekonomskih zakona. U tom smislu svaka država može da napravi ekonomsko čudo, potrebno je samo da prihvati zakone tržišta i da za sebe, u skladu sa svojim specifičnostima, osmisli odgovarajuću ekonomsku politiku.
Nojevskom psihologijom i ignorisanjem stvarnosti, ništa se ne može postići. Potrebno je iskoristiti rezultate do kojih su došli profesori ekonomije sa Ohajo univerziteta i shvatiti da je državna birokratija postala izvor nestabilnosti i privrednog razaranja. Bez radikalnog smanjenja birokratije i radikalnog smanjenja poreza – nemoguće je ostvariti bilo kakav privredni oporavak. Takođe, neophodno je iz ekonomske nauke eliminisati sve birokrate i marksističko-kejnzijanske pseudoekonomiste, jer ako nam oni budu govorili šta je privredni rast i kako ga postići – onda nam spasa nema. Njihovo viđenje ekonomskog progresa Mizes je definisao sledećim rečima:
“Posmatrano očima pojedinih favorizovanih grupa i birokratije – progres je svaka mera koja povećava njihove plate.”
Radivoje Ognjanović je ekonomista iz Beograda. Ostale tekstove ovog autora možete pogledati ovde.
