Internet magazin za liberalnu Srbiju
Kada bi postojalo dugme kojim bismo mogli ukinuti: socijalizam, intervencionizam, inflacionizam, državno obrazovanje i pseudonauku; kao i sve veštačke razlike i sve privilegije – da li bismo pritisnuli to dugme? Pravi liberal bi istog trenutka to dugme pritisnuo.
Sa razaranjem zdravog novčanog sistema i uvođenjem “papirnog standarda”, državne vlasti su ostvarile stari alhemičarski san da se od nečega skoro potpuno bezvrednog može napraviti nešto vredno, tj. nešto što ima svoju kupovnu moć. Verovanje u politiku “jeftinog novca” je ništa drugo do verovanje u alhemičarsko čudo da se u sistem može ubaciti šareni papir, a da se on, putem neke magije, onda može pretvoriti u hleb, mleko ili neki drugi realni proizvod.
Svima bi moralo biti jasno da do napretka ne može doći sve dok se ne napravi radikalni raskid, kako sa komunističkim, tako i sa kejnzijanskim načinom razmišljanja. Da bi se pomerili sa mrtve tačke, moramo se vratiti razumu i imati dovoljno snage i hrabrosti za novi početak. Moraju se ukloniti prepreke koje sputavaju kreativnu energiju. Moraju se stvoriti uslovi koji vode ka progresu umesto propagiranja iluzionizma u obliku državnog intervencionizma.
Bez dobrog poznavanja problematike novca i inflacije, nemoguće je razumeti bilo šta u vezi ekonomije niti shvatiti uzroke krize i svih svetskih lomova koji se dešavaju i koji će se dešavati u bliskoj budućnosti. Iz tog razloga, a pre nego objasnimo razloge zbog kojih je postojeći model Evropske Unije unapred osuđen na propast, reći ćemo nekoliko reči o inflacionizmu i intervencionizmu.
Kada recesija jednom stupi na snagu, protiv nje je nemoguće boriti se, a oporavak ne može otpočeti sve dok se sistem ne dovede u ravnotežno stanje. Ova kriza će biti duga i bolna, ali, nažalost, sa postojećim modelom, pre ili kasnije, uslediće novi procesi veštačke ekspanzije, koji će opet dovesti do nove recesije. Sprečavanje pojave novih ciklusa nije moguće ukoliko ne dođe do redizajniranja finansijskog i bankarskog sistema.
Milton Friedman u jednom svom radu objavljuje da “ozbiljno sumnja u teorije koje u ekspanzionoj politici vide uzrok za pojavu depresije”. Isto to, samo malo drugačije, govore i Pol Krugman, Džozef Štiglic i svi ostali nagrađivani i sponzorisani eksperti. Šta reći na to? Kako smisleno odgovoriti na očigledne besmislice? Kako dovesti u pitanje “nauku” po kojoj su milioni ekonomista širom sveta školovani? Kako nobelovskim carevima reći da su goli? Kako profesorima na ekonomskim fakultetima (čast izuzecima) reći da je njihova nauka mrtva?
