Mi nismo na pobedničkoj strani

Ranije tokom ove nedelje već sam bio u prilici da izrazim zadovoljstvo, naše zajedničko zadovoljstvo, što je Prag domaćin zasedanja Društva Mon Pelerin. Nadam se da vam je kod nas prijatno.

Pre više od dvadeset godina, dve godine nakon pada komunizma u ovoj zemlji i ovom delu sveta, u Pragu je održan regionalni sastanak Društva Mon Pelerin, na kom su neki od vas učestvovali. U to vreme smo se nalazili na prekretnici naše radikalne tranzicije iz komunizma u slobodno društvo koja je u mnogim segmentima počivala na idejama koje se vezuju za Društvo Mon Pelerin. Taj sastanak nam je dao važnu moralnu podršku i pomogao u naporima da se oslobodimo prošlosti i gradimo slobodno društvo u smislu Mon Pelerin društva.

Od tada smo uspeli da suštinski transformišemo zemlju u tom pravcu. Kao što možete primetiti, Republika Češka je ostvarila vidljiv korak napred. Ipak, ne bi bilo dobro da proglasimo pobedu.

Za nekog poput mene koji je nakon pada komunizma aktivno učestvovao u pripremi i organizaciji radikalnih političkih i ekonomskih promena, svet u kome danas živimo predstavlja razočaranje. Mi danas živimo u društvu sa daleko više socijalizma i etatizma nego što smo mogli zamisliti. Nakon obećavajućeg starta vraćamo se, u više segmenata, u doba u kome smo nekada živeli i za koje smo smatrali da se nikada više neće ponoviti. Napominjem da ne mislim samo na ovu zemlju već i na Evropu i čitav zapadni svet.

Pre dvadeset godina činilo nam se da se pred našim očima odvija dalekosežna promena na osi „represija vs. sloboda“ i „država vs. tržište“. Bilo je opravdano da tako osećamo. To osećanje naročito je pojačavala činjenica da se naša Plišana revolucija odvijala u istorijski jedinstvenoj eri Ronalda Regana i Margaret Tačer. Zahvaljujući njima i zahvaljujući, u idejnoj sferi, Hajeku, Fridmanu, Štigleru i još nekima, verovali smo da je kapitalizam, bar za izvesno vreme, uspeo da pobedi globalni socijalizam. Ljudi poput mene znali su koliko su te individue posebne i jedinstvene, ali nismo ni slutili da će njihovo delo tako brzo biti zaboravljeno. Pogrešno smo verovali u izreverzibilni karakter tadašnjih promena.

Danas mnogi od nas ne osećaju isto; barem sigurno ne ja. Još jednom su, gotovo neprimetno i nečujno, oslabljeni kapitalizam i sloboda. Mora da je isto to osećao i moj prijatelj Paskal Salin, nekadašnji predsednik Mon Pelerin društva, kada je tokom svog predsedničkog obraćanja u Beču 1996. kazao sledeće: „Mi danas nismo pobednici“. To da smo mi 1996. zapravo već gubili meni tada nije bilo očigledno kao što je sada. Sistem političke slobode i parlamentarne demokratije brzo je uspostavljen, zamenjujući nekadašnji autoritarni, ako ne i totalitarni politički režim; umesto centralnog planiranja započinje dominacija privatne svojine i tržišta – odigrava se sveopšta liberalizacija, deregulacija i ukidanje subvencija. Država se radikalno povlačila iz svih sfera a slobodna individua izranjala u prvi plan.

Naš optimizam počivao je na snažnom verovanju u principe slobodnog društva, slobodnog tržišta, ideju slobode kao i našu sposobnost da promovišemo ove ideje. Danas, na početku druge dekade 21. veka, mi osećamo nešto drugo. Pitamo se: Da li smo verovali u neopravdane i nesuvisle iluzije? Da li smo pogrešno opažali svet? Da li smo bili naivni i glupi? Da li su naša predviđanja bila pogrešna?

Ova pitanja zahtevaju ozbiljne odgovore. Možda smo grešili, ili smo bar mogli da pogrešimo, ali to nije zbog toga što smo gajili iluzije o Zapadu, naročito o zapadnoj Evropi, o Evropskoj uniji. Ljude poput mene nisu zavele nikakve iluzije (veoma popularne na Zapadu tokom ranih šezdesetih) o mogućoj konvergenciji kapitalizma i socijalizma, niti snovi o nekom mogućem trećem putu. Sve to smo odbacivali bez velikog razmišljanja. (( Više o ovoj temi može se naći u mom obraćanju „Treći put – kobne zablude“ na regionalnom sastanku Društva Mon Pelerin u Vankuveru, avgusta 1999. Ovo obraćenje je  objavljeno u knjizi „Na putu ka demokratiji“, NCPA, Dalas, 2005. Čak me i danas ljudi širom sveta i u različitim zemljama podsećaju na izjavu koju sam dao januara 1990 u Davosu; naime, da je „treći put najbrži put u treći svet“ ))

Već tada smo primećivali mnogo toga što nije bilo lako uočljivo za naše prijatelje sa Zapada koji, za razliku od nas, nisu živeli u komunizmu – tu spadaju i oni koji su sa nama delili iste političke i ideološke poglede. Dozvolite mi da objasnim čega smo se to pribojavali i bili svesni već tokom komunističke ere kada smo razmišljali o budućnosti.

1. Znali smo da socijalizam, socijaldemokratija, ili „soziale Marktwirtschhaft“, postoji, da će i dalje postojati,  i da će se – usled unutrašnje dinamike – širiti.

2. Na prelasku iz šezdesetih u sedamdesete, odnosno, nakon uspostavljana Rimskog kluba i njegovih prvih izveštaja, počeo sam da se pribojavam zelene ideologije u kojoj sam video opasnu alternativu tradicionalnoj socijalističkoj doktrini. Bilo je očigledno da je reč o jednom radikalnom pokušaju da se promeni ljudsko društvo. Navodno trošenje prirodnih resursa i takozvana populaciona bomba bili su samo izgovori. Tada još uvek nije postojala teorija o globalnom zagrevanju koja je kasnije nastala, niti snaga i opasnost koja se u njoj krije. ((O ovome videti u mojoj knjizi „Modrá, nikoli zelená planeta” (Plava planeta u zelenim okovima), Dokořán, Prague, 2007, kao i u stranim izdanjima (već je prevedena na 18 jezika) ))

3. Čak i tokom života pod komunizmom ljudi poput mene bili su svesni levičarstva intelektualaca, ((Fridrih fon Hajek, Intelektualci i socijalizam, The University of Chicago Law Review, Spring 1949. )) budući da smo i sami mogli da primetimo kako su zapravo intelektualci, ili najveći broj njih, predstavljali pokretačku snagu kominizma i sličnih doktrina. Autentični predstavnici radničke klase, tj. Marksov „proleterijat“, nikada nisu bili istinski vernici komunizma. Već sam u to vreme sa velikom pažnjom pratio „neverovatnu produkciju neobrazovanih intelektualaca“ koja se na Zapadu pojavila kao rezultat širenja opšteg univerzitetskog obrazovanja. Jedna od njegovih posledica bila je površnost javnog diskursa koja je dostigla neverovatne razmere.

Intelektualci su socijalisti u tako velikoj srazmeri zato što su – kako to Hajek kaže – ubeđeni da socijalizam predstavlja „nauku primenjenu na sve oblasti ljudskih aktivnosti“ i da je zbog toga to sistem koji je stvoren „baš za njih“. „Intelektualci smatraju da od svih ljudi najviše vrede“ ((Robert Nozik, Zašto su intelektualci protiv kapitalizma )) i zato ne žele da budu predmet tržišnog ocenjivanja, budući da tržište često ne deli sa njima to njihovo visoko mišljenje o sebi.

4. Socijalizam (ili pre komunizam, kako danas govorimo) je od svog početka počivao na apoteozi nauke kao i na čvrsto ukorenjenoj nadi da će nauka rešiti sve postojeće društvene, i generalno ljudske, probleme; zbog toga je bilo neophodno da se sistem promeni. Trebalo ga je malo više prosvetliti. Naše iskustvo komunizma kaže nam da je ovakva tvrdnja apsurdna. Nama se već tada činilo da je i Zapad verovao u ovu grešku.

Nismo verovali u tehnokratsko mišljenje, u ideju da ispravna nauka uz pomoć tehnologije treba da oblikuje ljudsko društvo. Nisam mogao da uvažavam Hermana Kana, Džej Forestera, Alvina Toflera (i nedavno Maksa Singera i njegovu knjigu Istorija budućnosti) ((Max Singer, Istorija budućnosti, Lexington Books, New York, 2011. )) zato što sam u neosnovanom tehnološkom optimizmu tih ljudi – koji se zapravo nije mnogo razlikovao od marksističke doktrine – naslućivao opasnost da se potceni društvena, ili sistemska karakteristika ljudskog društva. U tom smislu mi je uvek pred očima bila Hakslijeva upozoravajuća opomena izrečena u njegovom nenadmašnom Vrlom novom svetu.

Mnogo smo naučili iz Hajekovog klasika „Upotreba znanja u društvu“. ((Friedrich A. Hayek, “The Use of Knowledge in Society”, American Economic Review, No. 4, September 1945. )) Dok su ideolozi socijalizma (na istoku i na zapadu) smatrali da ništa ne može biti znanje što nije nauka i organizovano učenje, mi smo – sledeći Hajeka – znali da je praktično znanje najvažnije znanje, da je to znanje disperzovano u društvu i da ga ljudi koriste u svakodnevnom životu, nasuprot knjiškom znanju. Danas veoma popularni koncept „naučne ekonomije“ je prazan. U prošlosti je svaka ekonomija počivala na znanju, ali je bilo važno kako se ono koristi.

To su bili najvažniji problemi za koje sam znao, ali postoje i drugi – koje danas vidimo – koje smo potcenili ili nismo uočili. Navešću neke od njih.

1. Verovatno nismo u potpunosti razumeli dalekosežne posledice šezdesetih. Ova „romantična“ era bila je period radikalne borbe protiv autoriteta tradiconalnih vrednosti i društvenih institucija. Rezultat toga je da su stvarane generacije koje ne razumeju značenje našeg civilizacijskog, kulturnog i etičkog nasleđa, i koje nemaju nikakav kompas koji usmerava njihovo ponašanje.

2. Potcenili smo izvesne problematične aspekte standardnog demokratskog sistema koji dobro funkcioniše u teoriji, ali koji nije utemeljen na dubljim vrednostima. Nismo prepoznali demagoški element demokratije koji dozvoljava ljudima da u okviru samog sistema zahtevaju „nešto nizašta“. Nismo očekivali da će politički proces stvoriti preferencije u odlučivanju kojima se dobija „vidljiva i koncetrisana korist“ po cenu „nevidljivih i raštrkanih troškova“ – što predstavlja jedan od najvažnijih uzroke aktuelne evroameričke dužničke krize.

3. Još davno sam strahovao od postepenog prelaska sa građanskih na ljudska prava, što se dešava već duže vreme. Strahovao sam i od ideologije ljudskih prava ali nisam anticipirao njene konsekvence. Ideologija ljudskih prava je ideologija koja nema ništa zajedničko sa praktičnim pitanjima individualne slobode i slobodnog političkog diskursa. Ona se tiče privilegija. Klasični liberali i libertarijanci ne ističu u dovoljnoj meri da se prava interpretirana na ovaj način, kose sa slobodom i racionalnim funkcionisanjem društva.

Ljudska prava, u stvari, predstavljaju revolucionarno poricanje građanskih prava. Njima nikakvo građanstvo nije potrebno. To je i razlog zašto ideologija ljudskih prava poziva na ukidanje suvereniteta pojedinačnih zemalja, naročito u savremenoj Evropi. Savremenom dobu političke korektnosti u značajnoj meri i svom silinom karakteristične destrukcije doprinose i pozitivna prava. ((Centar za nezavisno proučavanje iz Australije nedavno je publikovao kvalitetan zbornik radova „To ne možeš reći“ (CIS Occasional Paper, 124, Sydney, 2012) na temu političke korektnosti, u čijem uvodniku čitamo: „Nalazimo se na čudnoj istorijskoj prekretnici Zapadne civilizacije. Nikada nije bilo više slobode organizovanja, slobode informisanja, opšteg prosperiteta, a ipak, u isto vreme, i ograničavanja slobode govora… Zapadno društvo samocenzuriše razmenu mišljenja… Politička korektnost efikasno ugrožava same osnove slobodnog društva – otvorenu i široko razgranatu debatu u formi slobodne razmene mišljenja“. (p. 1) Rezultat je da se političari iz taktičkih razloga povlače iz ozbiljnih debata i da mehanizmi političke korektnosti sprečavaju formulisanje nekonformističkih stavova“ (p. 10). Politička korektnost počiva na „netolerantnom moralisanju“ (p. 21), koje pospešuje naša slabost, dezintegracija naših tradicionalnih vrednosti i njihova nedovoljna odbrana. ))

4. Povezano sa ideologijama ljudskih prava i političke korektnosti jeste i masovno širenje još jedne savremene alternative ili substituta demokratije – juristokratije. Svedoci smo kako se izabranim političarima svakodnevno oduzima vlast i dodeljuje neizabranim sudijama. ((Džejms Grant je izneo vrlo utemeljenu analizu ovog fenomena u tekstu „Uspon juristokratije“, The Wilson Quarterly, Spring 2010.)) „Moderni sudski aktivizam je u mnogo čemu izraz starog verovanja da aristokratija treba da obuzda demokratiju“ (str. 17), drugim rečima, da demokratija ne može funkcionisati bez izvesnog broja onih „nebiranih“ (tj. neizabranih) sudskih arisokrata. Vredno je zapaziti i to da je „metod za implementaciju sudskog aktivizma upravo put prava“ (ibid.), ipak, to nije put građanskih prava, već put ljudskih prava. Sve to deo je iluzije o potencijalnom (i poželjnom) ukidanju politike, drugim rečima, demokratije. Juristokratija predstavlja još jedan korak ka uspostavljanju postpolitičkog društva.

5. Ja, takođe, nisam očekivao da će NVO sektor (tj. institucije civilnog društva) igrati tako važnu ulogu u našoj zemlji a posebno u nadnacionalnom svetu, kao i to u kojoj meri će njegova borba protiv parlamentarne demokratije biti nepomirljiva. To je borba u kojoj kako vreme prolazi on sve više stiče nadmoć. ((Svako godišnje zasedanje Generalne skupštine UN započinje obraćanjem Generalnog sekretara. Umesto da se reč da političarima najvećih zemalja na svetu, Generalni sekretar namerno poziva na govornicu potpuno nelegitimne (tj. potpuno arbitrano izabrane) predstavnike NVO, koji se po sudu UN-a (zapravo, tog najvećeg globalnog NVO) smatraju boljim i plemenitijim od političara)) Institucije poput NVO, stvorene od strane ljudi koje se na apolitički način bore za privilegije i bolji položaj, grubo poriču da je došlo do liberalizacije ljudskog društva tokom protekla dva veka. Ne mogu da se setim gde mi je prvi put pala na pamet formulacija da su te institucije simptom nove refeudalizacije društva, ali smatram da je ona veoma dobra.

6. Dugo smo živeli u svetu bez slobode štampe, i zato smatramo da je neograničena medijska sloboda neophodan preduslov istinski slobodnog društva. Danas više nismo sigurni u to. Iako u celom zapadnom svetu i kod nas u Republici Češkoj postoji apsolutna sloboda štampe u formalnom smislu, istovremeno je prisutna i neverovatna manipulacija štampom. Naša demokratija brzo se izrodila u mediokratiju, što je opet jedna alternativa demokratiji, ili pre način da se uništi demokratija. ((U svom naširoko poznatom hardvarskom obraćanju iz 1978, Aleksandar Solženjicin kaže da su „mediji na Zapadu nadjačali zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast“. Ovo može biti razlog zašto ovaj govor nikada nije naišao na dobar prijem na Zapadu, naročito u medijima i u akademskom svetu. Doživljavan je kao kritika Zapada koju niko sa Istoka ne sme da se usudi da uputi. Kako god, bila je to kritika negativnih aspekata Zapadne civilizacije. ))

7. Živeći u zatvorenom svetu komunizma kome smo se suprotstavljali, i prolazeći kroz tragično iskustvo imperijalne politike Sovjetskog Saveza koja je počivala na svemu nadnacionalnom, tj. svemu što dolazi iz Moskve, nismo ipak uspeli da prepoznamo opasnost od postepenih promena od nacionalnog i međunarodnog ka transnacionalnom i nadnacionalnom u savremenom svetu. ((O ovome videti više u: John Fonte, Sovereignty or Submission, Encounter Books, New York, 2011, ili u V. Klaus Evropske integracije bez iluzije, Knižní klub, Prag, 2011. )) U tom vremenu nismo pažljivo pratili evropske integracije, verovatno iz razumljivih razloga. Videli smo samo slobodarski aspekt ali ne i opasni nadnacionalizam koji uništava demokratiju i suverenitet zemalja.

8. Ja, takođe, nisam očekivao ni tako slabu odbranu ideje kapitalizma, slobodnog tržišta i minimalne države. Nisam mogao ni naslutiti da će reči „kapitalizam“ i „tržište“ zadobiti satus politički nekorektnih i nepodesnih termina koje svaki „pristojan“ političar ne treba da koristi. Mislio sam da tako nešto predstavlja samo obavezni ukras marksističke – ili komunističke, doktrine. Tek sada shvatam pravu razmeru mržnje prema bogatstvu i poduktivnom radu, tek sada shvatam ulogu ljudske zavisti i potpuno primitivnu zamisao da bogatstvo drugog čoveka treba da mi bude na raspolaganju.

9. Nisam očekivao takvu popularnost javnih dobara, javnog sektora, vidljive ruke države, redistribucije, mudrosti pomazanika u komparaciji sa mudrošću svih nas. Kao ekonomista koji je tokom više decenija, u stvari od sredine šezdesetih, pažljivo pratio zapadnu ekonomsku literaturu, nisam očekivao da će monetaristička ideja tako brzo biti odbačena, da će ljudi tako brzo zaboraviti da reč regulacija predstavlja samo drugi izraz za reč planiranje, da se socijalna politika mnogo ne razlikuje od komunizma, da će ljudi zaboraviti da tržište ili postoji ili ne postoji, jer mora sponatano nastati, da ćemo posle radikalnog ukidanja svih vrsta grantova i subvencija – uz pomoć novog resubvencionisanja ekonomije – biti primorani da ih ponovo uvodimo, da će se takve greške praviti u ekonomskoj politici, u uspostavljanju monetarnih unija, itd. Zaista nismo očekivali da će ljudi biti toliko nespremni da odgovrnost za sopstveni život preuzmu u sopstvene ruke, da će postojati takav strah od slobode, i da će postojati takvo poverenje u omnipotentnost države.

Zašto smo mi, članovi Društva Mon Pelerin, dozvolili da se tako nešto dogodi?

Ne mislim da smo pogrešili u smislu analize. U pitanju su drugi razlozi. Uočljiva je izvesna nemarnost, ako ne i lenjost u našem razmišljanju i ponašanju. Nedostaje lične hrabrosti, prisutan je strah da se brani sopstveno, iako usamljeno, mišljenje. Nismo čak uspeli ni u tome da se dovoljno glasno čujemo, mi više aktivno ne branimo slobodu, među nama nema nekog Miltona Fridmana. Iako je važno da se jedni drugima obraćamo na ovakvim sastancima, plašim se da nas izvan tog zatovrenog kruga niko ne čuje. Zadovoljni smo kada jedni drugima objavljujemo tekstove u našim časopisima i novinama, ali mi treba da se borimo da uđemo u „njihove“ novine – novine za „njih“. Iako je tačno da se ideje sâme promovišu, one to čine na duge staze, a to za nas može biti isuviše kasno.

Isto tako mora se priznati da imamo deficit u segmentu ozbiljne empirijske, deskriptivne i pozitivne socioekonomske analize. Ono što dominira su parcijalne analize i prazni, normativno usmereni, ideološki tekstovi. Ono što nedostaje su nedeklarativni tekstovi, jedna duboka „anatomija“ trenutne situacije.

Bilo bi mi drago ukoliko grešim. Bilo bi mi drago ukoliko se ispostavi da će robusni kapitalizam sve ispraviti. Čak i da to najzad bude slučaj  – neće ići spontano. Hajek je bio u pravu kada je rekao da „sloboda može opstati samo ukoliko je svaka nova generacija ponovo utvrđuje i ističe njenu vrednost“. Došao je red na nas. Na našoj i na generaciji naše dece je da se ovaj posao obavi. Krenimo pre nego što bude kasno.

Václav Klaus, generalni sastanak Društva Mon Pelerin, Prague Castle, Prag, 7. septembar, 2012. Prevod: Aleksandar Novaković