Šta posle “Evrope”?
Kada se jednom bude pisala istorija uspona i pada posleratne Zapadne Evrope ona će imati tri toma. Nazovimo ih „Nepobitne činjenice“, „Lepe priče“ i – deo koji se još uvek piše – „Obmana“. Nepobitna činjenica bila je to da je posleratna Evropa stvorena zbog vojnih potreba, što je još lord Ismej lucidno izrazio opaskom da je misija NATO „da Ruse drži izvan, Amerikance unutra, a Nemce poda se“. Sledeća nepobitna činjenica bila je čvrsta valuta, poklon Ludviga Erharda, autora ekonomskih reformi koje su stvorile nemačku marku, ukinule kontrolu cena, i obuzdale inflaciju za nekoliko sledećih generacija.
Treća nepobitna činjenica bila je stvaranje Žan Moneovog zajedničkog tržišta, što je Evropi dalo zajednički ekonomski – ne politički – identitet. Rezultat je bio Wirtschaftswunder u Nemačkoj, Les Trente Glorieuses u Francuskoj i il miracolo economico u Italiji. Moglo je da potraje do današnjeg dana. Ali nije. Prosečan udeo državne potrošnje u BDP-u 1965. godine u Zapadnoj Evropi bio je 28%. Danas se on koleba nešto ispod 50%. Stopa rađanja u Nemačkoj 1965. godine, bila je zdravih 2.5 deteta po majci. Danas je ona katastrofalnih 1.35. Tokom poratnih godina, godišnji rast BDP u Evropi bio je prosečnih 5.5%. Posle 1973, on retko prelazi 2.3%. Evropljani su 1973. godine radili 102 sata za 100 američkih radnih sati. Do 2004. godine, rade samo 82 sata za svakih 100 američkih.
Tokom ovog opšteg usporavanja Evropa je ušla u svoju fazu lepih priča. Beše to lepa priča za početnike, samo saberite sve BDP sa sve šire liste država članica Evropske Unije, i imaćete ekonomiju veću od ekonomije Sjedinjenih Država. Nije li upravo to načinilo od „Evrope“ ekonomsku supersilu? Po tadašnjoj lepoj priči Evropi nije bila potrebna snažna vojska, jer je svoj uticaj mogla da širi pomoću diplomatije i meke moći. Lepa priča bila je i to da Evropljani dele iste vrednosti i da se stoga mogu prilagoditi uniformnim krivičnim i kaznenim propisima. Lepa priča bila je i to da kontinentalci ne zaostaju u produktivnosti već da samo pametno biraju odmor umesto rada. I na kraju, najveća lepa priča bila je to da Evropa ima svoj sopstveni „model“, različit i superioran u odnosu na američki, koji je štiti od međunarodnih uticaja: globalizacije, islamizma, demografije.
Evropljani vole svoje godišnje odmore a mislili su, takođe, i da su predodređeni za dug odmor od istorije. Sva ova čuda su, nakratko, maskirala evropske neuspehe i naduvale evropski ponos. Međutim, uvek je opasno kada se istinsko postignuće zameni megalomanijom, činjenice pogrešnim saopštenjima, ili, uopštenije, verovanjem u svoje sopstvene besmislice. Upravo tu je Evropa skliznula iz lepe priče u golu obmanu. Grčki ulazak u eurozonu bila je obmana, mutna igra, jer je Atina lažno prikazivala svoje budžetske cifre, a Brisel je odlučio da prihvati tu laž. Obmana su i takozvani kriterijumi iz Mastrihta – fiskalna pravila uvedena radi regulacije evra, koje odmah potom zaobilaze i Francuska i Nemačka, što ih sve zajedno baca u sadašnju krizu.
Obmana je bio i Evropski ustav koji je svugde, gde je glasanje o njemu bilo dozvoljeno, masovno odbačen, da bi na kraju bio izmenjen i parlamentarnim dekretom nametnut. Ono što se sada dešava u Evropi nije toliko kriza koliko obelodanjivanje: medofovski događaj pre nego lehmanovski. Iznenađenje je da je to uopšte iznenađujuće. Grčka neće biti „spasena“ i, pre ili kasnije, bankrotiraće. Banke kod kojih je Grčka zadužena biće rekapitalizovane. Teret te rekapitalizacije snosiće nemački poreski obveznici, a to će ih – pre ili kasnije, verovatno pre – dovesti do krajnjih granica strpljenja. A Kinezi neće pohrliti sa spasavanjem: oni dobro znaju gde, posle lošeg novca, treba bacati dobar novac. Onda će Italija postati Grčka. Evropska kriza zapljusnuće obale SAD, a američke nevolje nadvisiće evropske – dvosmerni cunami. Amerika će ovo preživeti zato što je Amerika država. Jer, što reče jednom Bizmark: „Ko priča o Evropi taj greši. Evropa je geografski pojam.“ Više neće biti moguće razgovarati o „fiskalnoj uniji“: nemački glasači neće biti za to, kao što neće biti ni sve one zemlje koje će želeti da zadrže fiskalnu nezavisnost – što je, takoreći, suštinski atribut demokratskog suvereniteta. Nakon toga sledi urušavanje evropskog projekta.
Sveukupno to i nije tako loše, s obzirom na to šta su u proteklih 30-godina napravili evropski lideri od tog projekta. Međutim, cena će biti ogromna. Atinski nemiri postaće Milanski, Madridski i Marsejski. Razmahnuće se ekstremne opcije. Vratiće se granični prelazi. Oživeće nacionalne valute, a onda će obezvrediti. Zemlje će odabrati propadanje, a ne reforme. Nabrajanje bi potrajalo bez kraja, poput „igre bez granica“. Gde je sada Evropa Ismeja, Erharda ili Monea? U sećanju, ako je ikome uopšte stalo da se priseti. Dajte još 50 godina i možda se neko i seti.
Autor: Bret Stivens
Prevod: Aleksandar Novaković
