Antisemitizam i antiglobalizam
Antisemitizam je ponovo u porastu. Zašto sada? Za to je kriv snažan otpor globalizaciji. Kako raste anksioznost javnosti zbog izgubljenih poslova, klimavih ekonomija i političkih i socijalnih promena, braonkošuljaška i birkenštokovska masa traži utehu u teorijama zavere. I u toj potrazi za skrivenom rukom koja upravlja novim svetskim poretkom, savremeni strahovi se spajaju sa starim mržnjama i mitovima na kojima oni počivaju.
Postoji veliki broj simbola koji reprezentuju mir, pravdu, i ekonomsku jednakost. Golubica i grančica masline. Znak mira. Zastava u duginim bojama. Čak i grb Ujedinjenih nacija. Pa, zašto su onda neki demonstranti 2003–će godine na Svetskom socijalnom forumu (World Social Forum-WSF) održanom u Porto Alegru (Brazil), pokazivali svastike?
Održana dva meseca pre napada predvođenog od strane Sjedinjenih Država na Irak, ovogodišnja konferencija – godišnji protivudarac običnih ljudi visokom društvu na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu – imao je temu: „Drugačiji svet je moguć.” Primerenija tema bi možda ipak bila „Prošlost se vratila“. Neki demonstranti od 20 000 aktivista iz 120 zemalja nosili su transparente sa natpisima „Nacisti, Jenkiji i Jevreji: dosta više izabranih naroda!” Neki su nosili majice sa Davidovom zvezdom izokrenutom u Naci svastiku. Članovi palestinske organizacije su napali Jevreje kao „iskrene fundamentaliste koji kontrolišu kapitalizam u Sjedinjenim Državama.” Jevrejski delegati noseći transparente sa natpisom „Dva naroda – dve države: mir na Bliskom istoku“ bili su izvređani.
Porto Alegre daje samo osvrt na fenomen u nastupanju zvani „novi antisemitizam”. Od pada berlinskog zida, najstarija mržnja se globalno vraća na velika vrata, kulminirajući 2002. godine najvećim brojem antisemitskih napada u poslednjih dvanaest godina. Još od Kristalne noći, nacističkog pogroma nemačkih Jevreja 1938. godine, evropske sinagoge i jevrejske škole nisu bile u tolikom broju oskrnavljene. Ovaj novi antisemitizam predstavlja kaleidoskopsku sliku stare mržnje rastavljene i rearanžirane u slučajnu formu koje je istovremeno poznata i čudna. To je ponovno oživljavanje srednjovekovne slike Jevreja, „ubica Hrista“, na naslovnim stranama kosmopolitskih evropskih novina. To je odbijanje Međunarodnog crvenog krsta i crvenog polumeseca da stave Davidovu zvezdu na svoja ambulantna kola. To su upozorenja Zimbabvea i Malezije – država u kojima skoro da nema Jevreja – na međunarodnu zaveru Jevreja koji kontrolišu svetske finansije. To su neonacisti koji oblače palestinske kafije (kaffiyehs) i Palestinci koji stoje u redu da kupe primerak Mein Kampf–a.
Poslednja decenija dvadesetog veka ja obećavala drugačiji svet. Nakon što je statua Lenjina pala, širom Rusije i istočne Evrope sinagoge su se ponovo otvorile. Sa ubedljivih 111 prema 25 glasova, Generalna Skupština UN–a je oborila rezoluciju iz 1975. godine koja izjednačava Cionizam sa rasizmom. Lider Palestinske oslobodilačke organizacije se rukovao sa premijerom Izraela. Evropska unija (EU), uvažavajući problem Holokausta i genocidnih balkanskih ratova, stvorila je nezavisnu agenciju da bi se borila protiv ksenofobije i antisemitizma u okviru svojih granica. Suočena sa uskrsnućem mržnje posle perioda koji se činio kao era izvanrednog napretka, jevrejska zajednica se sa čuđenjem pita: „Zašto sada?“
Istorijski, antisemitizam je pratio cikluse procvata i propasti biznisa. Jevreji već dugo predstavljaju žrtvene jarce tokom ekonomskih padova, kao mala zajednica precenjenog političkog i finansijskog uticaja. Taj obrazac se, do određenog nivoa, još uvek primenjuje. Demagozi u zemljama preplavljenim finansijskim krizama kasnih 1990-tih godina su prihvatili poznate stereotipe. „Koga treba kriviti?“, pitao je general Albert Makašov (Albert Makashov), član Komunističke partije Ruske Federacije nakon kolapsa rublje 1998. godine. „Zelenaštvo, prevara, korupcija i krađa cvetaju u zemlji. Zbog toga ja reformatore nazivam Jevrejima.“ Ali druge zemlje se nisu uklapale u ovaj profil. Kako se, na primer, može objasniti uskrsnuće antisemitizma u Austriji i Velikoj Britaniji, zemljama koje imaju stope nezaposlenosti među najnižim u Evropi?
Rast neprijateljstva prema Izraelu je takođe značajan faktor. Al Aksa (Al-Aqsa), Intifada iz 2000-te godine, bila je nasilnija nego njen predhodnik iz 1987. godine, naoružani helikopteri i bombaši samoubice su zamenili gumene metke i kamenje. Ova druga Intifada je takođe shvatila značaj „Al-Džazira“ (Al-Jazeera) efekta, emitovanja brutalnih slika konflikta putem satelitske televizije u milione domova širom sveta, kao što je smrt dvanaestogodišnjeg Palestinca Muhameda Aldura (Muhammed al-Dura). U Evropi su muslimanski ekstremisti iskalili svoj bes na Jevrejima i jevrejskim institucijama. Neke od evropskih novina, čak pošto su nasilje usmereno protiv Jevreja pripisali nasumičnom huliganstvu ili starom političkom sukobu između suprostavljenih etničkih grupa, objavljuju podstrekačke tekstove u kojima su se rutinski pravila poređenja između Izraela i naci-režima. Ova gruba karikatura Izraelaca kao koljača nevinih se ubrzo pretvorila u staru „krvnu klevetu“ – kao kada su italijanske novine La Stampa objavila strip crtajući Isusa kao dete koje pred pretećim izraelskim tenkovima preklinje, „Pa neće valjda ponovo da me ubiju.“
Onda se desio teroristički napad 11-tog septembra 2001. godine. Odnos Sjedinjenih Država i Izraela – povezanih zajedničkim vrednostima, zajedničkim neprijateljima kao što su Iran i Irak, godišnjim davanjima ekonomske pomoći od 2,7 biliona dolara i snažnim jevrejskim lobijem u Sjedinjenim Državama – navodno je doveo do obrušavanja ljutnje islamskog sveta i uvukao Zapad u sukob civilizacija. Ovaj stav se samo produbio vojnom akcijom Sjedinjenih Država protiv Iraka, kada se antisemitizam pomodno pridružio antiratnom pokretu i sve jačem antiamerikanizmu. Kako drugačije objasniti rat protiv države koja nikada nije napala Sjedinjene Države, rečeno je, ako ne zaverom jevrejskih savetnika predsednika SAD–a, prevaranata koji su ga na prevaru naveli da osvoji Irak da bi zaštitio Izrael?
Ali još jedan element novog antisemitizma se često previđa: vremenski okvir za ovo uskrsnuće judeofobije korespondira sa zaoštravanjem međunarodnih veza iz devedesetih godina. „Ljudi gube kompas,“ primetio je Den Dajner (Dan Diner), istoričar sa Hebrejskog univerziteta. „Berza, nova forma novca bez granica. Koncepcije kao što su država, nacionalnosti, sve je to pod znakom pitanja. Traže se oni koji su krivi za ovu novonastalu situaciju i za to su okrivljeni Jevreji.“ Pobuna protiv globalizacije ujedinjuje sve elemente političkog spektra kroz zajednički interes, i na taj način ponekad pronalazi zajedničkog neprijatelja – ono što francusko-jevrejski lider Rože Kukierman (Roger Cukierman) zove antisemitska „braon-zeleno-crvena alijansa“ između ultra nacionalista, populističkog pokreta zelenih i komunista. Novi antisemitizam je jedinstven, jer usko povezuje različite forme starog antisemitizma: ultra-desno shvatanje Jevreja (peta kolona, lojalni samo sebi, podrivači ekonomskog suvereniteta i nacionalne kulture), ultra-levo shvatanje Jevreja (kapitalisti i eksploatatori, kontrolori međunarodnog ekonomskog sistema), i shvatanje Jevreja kroz prizmu „krvne klevete“ (ubice i savremeni kolonijalni represori).
Prvo su krenuli na WTO
Jevreji su uvek izazivali sumnju i prezir kao izolovani ljudi, koji se tvrdoglavo opiru asimilaciji i čvrsto se drže svoje religije, jezika, rituala i pravila ishrane. Ali moderni antisemitizam se prvi put pojavio sa pojavom globalnog kapitalizma u 19-tom veku. Kada su Jevreji napustili svoje urbane getoe i mali ali značajan broj njih postali uspešni bankari, finansijeri i preduzetnici, izazvali su mržnju onih koji su im zavideli na njihovom nezamislivom uspehu, posebno s obzirom na njihov drugorazredni položaj u društvu.
Neki levo orijentisani ekonomisti, kao što je francuski anarhista Pjer-Žozef Prudon (Pierre-Joseph Proudhon), opisao je Jevreje kao pokretačku silu globalnog kapitalizma. Drugi socijalistički mislioci su smatrali da su njihove teorije korumpirane rasizmom tog vremena. 1887. godine, nemački sociolog Ferdinand Tonie (Ferdinand Tönnies) objavio je svoje klasično delo, Država i društvo (Community and Society), gde je optužio kapitalizam za podrivanje komunitarnih impulsa u društvu i stvaranje trgovačke klase koja je bila „bezskrupulozna, egoistična i samovoljna, jer je tretirala sva ljudska bića i najbliže prijatelje samo kao sredstva za postizanje svojih ciljeva. Nekoliko godina kasnije, nemački sociolog Verner Zombart (Werner Sombart) je dalje razradio Tonieove teorije i detaljno objasnio kako su Jevreji „uticali na spoljašnju formu modernog kapitalizma“ i „dali izraz njegovom unutrašnjem duhu.“ Zombardova knjiga, Jevreji i ekonomski život (The Jews and Economic Life) će uticati na čitavu generaciju nemačkih antisemitskih autora, uključujući Teodora Friša (Theodore Fritsch), koga su odlikovali nacisti kao „altmeister“-a (starog majstora) njihovog pokreta. Antisemitizam će postati centralna ideologija Trećeg Rajha, „lepak koji je držao nacizam zajedno,“ beleži istoričar Robert Kac (Robert Katz). „Ona je isporučila spoljašnjeg neprijatelja, ‘međunarodne finansijere Jevreje’, uz pomoć čega je Hitler uspeo da isprovocira i hipnotiše Nemačku da se oseća kao žrtva od strane spoljašnjih sila koje bi inače bilo teže odrediti.“
Globalizacija u današnje vreme – otvaranje granica većem kretanju ideja, ljudi, i novca – je pokrenula poznate strahove o bolesno definisanim „spoljašnjim silama“. Prošlog juna, Pev centar za istraživanje ljudi i štampe (the Pew Research Center for the People and the Press) je objavio istraživanje sprovedeno u 44 države otkrivajući da, iako ljudi generalno imaju pozitivan stav prema globalizaciji, prilična većina ispitanih je rekla da je „njihov tradicionalni način života“ ugrožen i složila se sa izjavom da „njihov način života treba zaštiti od stranih uticaja.“ Takođe mnogi veruju da je „uspeh određen silama koje su izvan njihove lične kontrole.“
Sa poznatim strahovima dolaze i poznati žrtveni jarci. Današnji finansijski slomovi nisu istog nivoa kao ekonomskih previranja iz 1880-tih i 1930-tih godina. Ali, kao što je azijska kriza iz 1997. godine obelodanila, u eri fluktuirajućeg protoka kapitala, štetna finansijska klima može da protutnjati kroz države u periodu od nekoliko nedelja. Zemlje u razvoju, koje sebe vide kao žrtve globalizacije, ponekad čuju konspiratorne glasove. Današnja odbojnost prema primećenoj moći međunarodnih finansijskih institucija se spojila sa starim mitologijama. 19-ti vek je imao Rotšilde; današnja era ima Lorensa Samersa (Lawrence Summers) i Roberta Rubena (Robert Rubin) u Američkom trezoru (U.S. Treasury Department), Alena Grinspena (Alan Greenspan) u Američkim federalnim rezervama (U.S. Federal Reserve), Džejmsa Volfesona (James Wolfensohn) u Svetskoj Banci (World Bank), i Stenlija Fišera (Stanley Fischer) u Međunarodnom monetarnom fondu (International Monetary Fund – IMF). Malezijski premijer Mahatmir Mohamed (Mahathir Mohamad) je jednom kritikovao Jevreje „jer određuju nivoe naših moneta, i dovode do kolapsa našu ekonomiju“. Portparol Jamaat-i-Islami političke partije iz Pakistana se požalio: „Skoro sve loše što se dešava, cene koje rastu, šta god, to se obično može povezati sa MMF-om i Svetskom Bankom, koje su sinonimi za Sjedinjene Države. A ko kontroliše Sjedinjene Države? Jevreji je kontrolišu.“ Ekonomski haos u Zimbabveu, gde se jednom uspešna jevrejska zajednica od 8000 ljudi smanjila na samo 650 ljudi, je nagnao predsednika Roberta Mugabea (Robert Mugabe) da održi govor izjavljujući da „Jevreji u Južnoj Africi, radeći u dosluhu sa svojim kolegama ovde, žele da zatvore naše fabrike tekstila i odeće.“
Po čitavom Bliskom Istoku, gde ekonomski napredak stagnira svuda sem u Izraelu, Islamisti i sekularni nacionalisti podjednako ocrtavaju globalizaciju kao poslednju u nizu zavera Sjedinjenih Država i Zionista u nameri da pokore arapski svet pod zapadnu ekonomsku kontrolu i izbrišu njene kulturne granice. Bivši portparol militantne grupe Hamas (Hamas) upozorio je ranih 1990-tih da ako arapske vlade prihvate postojanje jevrejske države, „Izrael će vladati u regionu baš kao što Japan dominira jugoistočnom Azijom, i svi Arapi će postati jevrejski radnici.“ Glavni arapski mediji, kao što su egipatske novine Alahram (Al Ahram) i palestinske novine Aliam (Al Ayyam), objavljuju kolumne koje hvale Osamu Bin Ladena (Osama bin Laden) kao „čoveka koji kaže ‘ne’ dominaciji globalizacije,“ i citiraju Protokole učitelja cionizma – ozloglašeni devetnaestovekovni falsifikat navodnog plana svetske dominacije Jevreja – kao čvrst dokaz pravih namera globalizacije.
Na Zapadu, anksioznost zbog globalizacije stvara šanse za ultradesne političke partije, koje se koriste strahovima onih koji osećaju da je njihov način života ugrožen od strane imigranata iz zemalja u razvoju i koji smatraju da je njihova suverenost ugrožena regionalnim trgovačkim paktovima i monetarnom unijom. Jerg Hajder (Jörg Haider) lider austrijske ultra desničarske partije Sloboda, i Žan-Mari Le Pen (Jean-Marie Le Pen), lider francuske partije Nacionalnog fronta – koji su stigli do izbornog uspeha na antiimigracionoj, antievropskoj platformi – gurnuli su svoje antisemitske izjave pod tepih dok su tokom kampanje govorili za medije. Ali druge ultradesničarske organizacije u Evropi nisu stidljive oko upiranja prsta u „prave krivce“ koji stoje iza nevolja njihovih država. U Italiji, Pokret fašizma i slobode (Movimento Fascismo e Liberta) poistovećuje globalizaciju kao „instrument u rukama međunarodnih zionista.“ U Rusiji i istočnoj Evropi, „braon“ ultra nacionalisti i „crvene“ komunističke pristalice su formirali ideološko savezništvo protiv stranih investitora i multinacionalnih kompanija, poistovećujući Jevreje sa kapitalističkim diletantima koji žele da opustoše njihovo nacionalno blago.
U svom ratu protiv globalizacije, “braon” pristalice s krajnje desnice imaju isti zadatak kao i “zeleni” sa nove levice. Met Hejl (Matt Hale), vođa američke Svetske crkve stvoritelja (World Church of the Creator) belih supermacista, hvalio je antiglobalističke proteste u Sijetlu iz 1999.godine kao “neverovatno uspešne kako za protestante tako i za našu crkvu”. Zahvaljujući njima zaustavljeni su pregovori Jevrejskog svetskog poretka WTO i ismejane jevrejske okupacione vlade širom sveta. Bravo! Da bi naveli aktiviste na planiranje protesta protiv samita grupe G-8 u Kalgariju 2002. godine, Nacionalni savez (National Alliance) – najveća neo-nacistička organizacija u Sjedinjenim Državama koja održava veze sa belim supermacionističkim grupama širom sveta – postavila je veb sajt nazvan Mreža antiglobalističke akcije posvećen “proširenju antiglobalističkog pokreta u pokret koji u sebi uključuje različite marginalizovane glasove”.
Antiglobalistički aktivisti su se našli u borbi na dva fronta, protestvujući protiv Svetske trgovinske organizacije (WTO), IMF-a, i Svetske banke, a istovremeno organizujući nepripremljene kontra-mitinge protiv ekstremista s krajnje desnice koji su ometali njihove skupove. Tako je izbio bizarni ideološki rat oko dominacije. Nevladine organizacije (NVO) su podigle uzbunu tvrdeći da su se neo-Nacisti “maskirali” kao antiglobalistički aktivisti. Na vebsajtu belih supermacionista Crkve istinskog Izraela (Church of True Israel), ogorčeni Volter Novotni (Walter Nowotny) oštro je odgovorio “Ova optužba implicira da smo kasne pridošlice u ovom pokretu i da smo se s njim povezali samo da bismo uskočili u voz koji brzo juri. Ali ko su zapravo pravi infiltratori i preletači?”.
Istorija se ponavlja. Kao i u 19-om veku, krajnja desnica plagira levičarsku dogmu bojeći je rasističkim namazima, pretvarajući borbu protiv kapitalističkog “Novog svetskog poretka” (New World Order) u bitku protiv “Jevrejskog svetskog poretka”. Antiglobalistički pokret je, ipak, u izvesnom smislu kriv. On nije inhrentno antisemitski, ali ipak on pospešuje anti-Semitizam proturajući teorije zavere. U njegovim očima, globalizacija nije toliko proces koliko zavera kreirana iza zatvorenih vrata od strane neodgovornih birokrata i korporacija. U pozadini njegovog humanističkog cilja univerzalne socijalne pravde odvija se prodaja straha – IMF, WTO, Severno američki sporazum o slobodnoj trgovini, i Multilateralni dogovor o invensticijama (MAI) su predstavljeni ne samo kao eksploatatori zemalja u razvoju, već i kao nadnacionalni instrumenti koji potkopavaju naš suverenitet. Uzmite primerak knjige iz 1998. godine MAI i pretnja američkoj slobodi (umotanu u patriotski crveno-belo-plavi omot), koju je napisao antiglobalistički aktivista Mod Berlou (Maude Barlow) i Toni Klark (Tony Clarke), i pročitaćete kako “Tokom proteklih dvadeset i pet godina, korporacije i države su stvorile novi politički savez koji omogućava korporacijama da steknu sve više i više kontrole nad upravljanjem. Ova nova “korporativna vladavina” predstavlja fundamentalnu pretnju pravima i demokratskim slobodama svih ljudi.” A na još ekstremnijem kraju spektra, na vebsajtu Centra za istraživanje globalizacije (stacioniranog u Kanadi) prodaju se knjige i video trake koje “razotkrivaju” kako su teroristički napadi 11 septembra bili “najverovatnije stpecijalna tajna akcija” da bi se “unapredili ciljevi korporacijske globalizacije.”.
Nažalost, iza teorija zavera se uvek nalazi neki zaverenik, a isuviše često izgleda da su zaverenici Jevreji. Treba napraviti samo mali korak ne bili se prešla linija koja deli dva pogleda na svet. „Kada bih vam rekao da mislim da svetom upravlja šačica kapitalista i šefova korporacija, nazvali biste me levičarom,“ kazao je protestant anarhista za onlajn izdanje ruske Pravde. „Ali ako bih vam kazao šta mislim ko su ti kapitalisti i šefovi korporacija, rekli biste da sam krajnji desničar.“
Nije stvar samo u tome da “Braon” i “zeleni” kradu ideje jedni od drugih. Veoma često oni čitaju iste stvari. U kanadskim levičarskim magazinima poput Shared Vision i Common Ground reklamirano je predavanje antisemitskog teoretičara zavere Dejvida Ajka (David Icke). (“Kanađani nisu glasali za slobodu trgovine a opet je imaju,” rekla je jedna žena koja je videla reklamu i otišla na predavanje. “Stoga mora da će biti reči o tome.”) Nacionalisti krajnje desnice, poput bivšeg skinheda Jaroslava Tomasijeviča (Jaroslaw Tomasiewicz), infiltrirali su se u poljski odeljak međunarodne antiglobalističke organizacije ATTAC. U preporučeno štivo za čitanje Britanska fašistička stranka uključila je radove levih antiglobalista poput Džordža Monbajota (George Monbiot) i Noama Čomskog (Noam Chomsky). Pored upozorenja na vebsajtu od „Jevrejske plutokratije, jevrejske moći“ nalaze se i linkovi ka antiglobalističkim nevladinim organizacijama poput Corpwatch i Reclaim Democracy. Danska Nvo De Fabel van de illegaal s prezirom je istupila iz anti-MAI pokreta kada su njeni članovi uvideli da aktivnosti ove kampanje privlače pažnju krajnje desnice, antisemitskih studentskih grupa. „Upućujući na ovu takozvanu globalizaciju kao naš glavni problem, anti-MAI aktivisti pripremaju naše mišljenje na prateće logičke konsekvence – borba za „našu sopstvenu“ lokalnu ekonomiju i konsekventno za „našu sopstvenu“ državu i kulturu,“ upozorava direktor De Fabel-a. „Grupe s levice šire ideologiju koja nudi, i to pre novoj desnici nego levici, svetle izglede za budući rast.“
Antiglobalizam
“Zeleni” i “braon” dele još jedan zajednički cilj: neprijateljstvo prema Izraelu. Imajući u vidu simpatije antiglobalističkog pokreta za ciljeve trećeg sveta, nije za čuđenje da je pre neku godinu francuski aktivista Jose Bove nakratko prekinuo svoje blaćenje Mekdonalds restorana, kako bi se solidarisao s palestinskim pokretom prilikom svoje posete Jaseru Arafatu, koji se nalazio pod opsadom u Ramali.
Međutim, u slučaju nove levice, pravo pitanje nije:”Šta antiglobalistički aktivisti imaju protiv Izraela?”. Važnije je sledeće pitanje: “Zašto samo Izrael? Zašto Bove nije putovao u Rusiju da demonstrira svoju solidarnost prema čečenskim separatistima koji biju svoju bitku za oslobođenje? Zašto se u studentskim centrima traži da univerziteti uzimaju sredstva od kompanija koje su povezane s Izraelom a ne s Kinom? Zašto isti antiglobalistički skupovi koji optužuju izraelsku politiku prema Palestincima ćute kada su u pitanju hiljade muslimana koje ubijaju u pogromima u Džijarti u Indiji?”
Izrael uživa jedinstveni status parije kod antiglobalističkog pokreta zato što se percipira kao jedina preostala kolonijalistička država – iskorišćavajuća, kapitalistička enklava koju su stvorile zapadne sile u srcu zemalja u razvoju. “Oni su pokušali da uvedu sistem aparthejda i na okupiranim teritorijama i prema arapskoj populaciji u ostatku Izraela,” kaže Bove. “Oni sprovode takođe – uz pomoć Svetske banke – seriju neoliberalnih mera koje imaju za cilj da integrišu Srednji istok u globalizirane krugove proizvodnje, putem eksploatacije jeftine palestinske radne snage.”
Protivljenje politici izraelske vlade ne čini novu levicu antisemitskom. Ali, kampanja ovog pokreta za globalnu socijalnu pravdu sebe izvrgava ruglu upućujući svoje osude samo ka jevrejskoj državi. A kada se sklonost ka pronalaženju zavera antiglobalističkog pokreta pomeša sa antijevrejskom retorikom, ono što iz toga proizađe može biti veoma ružno. Bove je, na primer, rekao novinaru da je Mosad, izraelska obaveštajna služba, odgovorna za antisemitske napade u Francuskoj, jer je tako ova služba želela da odvuče pažnju od onoga što njena vlada čini na okupiranim teritorijama.
Posledice prihvatanja duplih standarda kada je Izrael u pitanju isuviše su očigledne na antiglobalističkim skupovima. U Italiji je gomila antiglobalističkih aktivista pretukla člana milanske jevrejske zajednice koji je nosio izraelsku zastavu. U Davosu je grupa demonstranta sa maskama izraelskog premijera Arijela Šarona i američkog sekretara odbrane Donalda Ramsfelda (koji je na sebi imao žutu zvezdu) nosila zlatnu kravu okićenu novcem. Svugde u svetu demonstranti nose obeležja koja upoređuju Šarona sa Hitlerom, mašući izraelskom zastavom na kojoj je Davidova zvezda zamenjena svastikom. Takve predstave prikazuju Izrael kao najvećeg pokretača nasilja, ignorišući hiljade Izraelaca koji su poginuli od bombi samoubica i ulogu palestinskih vlasti u podgrevanju konflikta. A izjednačavanje Izraela sa Trećim rajhom predstavlja osnovnu formu revizionizma holokausta, kojim se šalje poruka da se jedino “rešenje” izraelsko-palestinskog sukoba sastoji u ničem manjem od potpunog uništenja jevrejske države. Naomi Klajn (Naomi Klein), antiglobalistička autorka i aktivistkinja, borila se protiv takvih predstava, ali ona predstavlja manjinu. Pripadnici istog onog antiglobalističkog pokreta koji se ponosi kontra-mitinzima protiv neonacista koji remete njihove skupove, međusobno zagrljeni protestvuju s demonstrantima koji mašu svastikama u ime palestinskih prava.
Kao i antiglobalistička levica, i aktivisti krajnje desnice prigrlili su svoju sopstvenu formu antikolonijalizma. Za njih je globalizacija sinonim “mongrelizacije”, pokušaja da se mešaju rase i kulture i unište jedinstvena nasleđa. Kada zeleni propovedaju vrilne “lokalizacije”, zdušni “amen” odjekuje među braon pristalicama, koje pokušavaju da izoluju svoje zemlje od dvostukog zla ljudskih migracija i stranog kapitala. Pripadnici krajnje desnice smatraju nacionalističke pokrete i grupe za prava autohtonog stanovništva svojim saveznicima u napadu na multikulturalizam novog svetskog poretka. Oni posebno u Palestinicima vide pokret otpora protiv savremenih učitelja cionista. Američki neonacista Dejvid Djuk (David Duke) sažeo je ovaj pogled na svet u jednom eseju na svojem vebsajtu: “Ovi jevrejski supermacisti imaju glavni plan koji treba da bude očigledan za sve. Oni konstantno pokušavaju da podkopaju kulturu, rasni identitet i solidarnost, ekonomiju, političku nezavisnost svake nacije… [Oni] stvarno umišljaju da poseduju neko božansko pravo da vladaju ne samo Palestinom već i ostatkom sveta.“
Da li je moguć drugačiji svet?
Komentarišući ponovno pojavljivanje antisemitskih slika u egipatskoj štampi, dopisnica BBC-ja Kejt Klark (Kate Clark) zapazila je da “kada i ako dođe do stvarnog mira, egipatski mediji će verovatno napustiti svoju antisemitsku usmerenost.”
Međutim, čak i kada dođe do pravog mira, neće nestati uslovi koji stvaraju antisemitizam. Samo postojanje Izraela vređa one koji ovu državu smatraju kolonijalističkom anomalijom. Arapske vlade idalje imaju averziju prema različitim ekonomskim i političkim reformama koje bi otvorile njihova društva i oslobodile njihove građane siromaštva. Rat, terorizam, i recesija periodično mogu usporavati odvijanje globalizacije, ali će se protok ljudi i novca u svetu neometano odvijati. Napetosti koje prate globalnu integraciju – strah da nacije predaju svoju kulturnu, političku i ekonomsku suverenost nevidljivim silama od spolja – neće naprosto nestati.
Paradoksalno je da će Jevreji biti očišćeni u otporu protiv globalizacije, pošto su Jevreji bili prvi zaista globanizovani narod. Opstanak jevrejske civilizacije – uprkos dve hiljade godina bez sopstvene države i raštrkanosti dijaspore u skoro svakoj državi na planeti Zemlji – potkopava tvrdnju da globalizacija stvara homogenizovani svet koji uništava lokalne kulture. Jevreji su se prilagođavali, a s vremena na vreme i prihvatali strane kulture u kojima su živeli, bez žrtvovanja svog identiteta. Zlatno doba jevrejskog obrazovanja nije se odigralo u doba starog Izraela, već u srednjevekovnoj Španiji, gde su jevrejske religijske studije, literatura i poezija cvetale pod uticajem muslimanskih učenjaka.
Zbog svog dugog iskustva prilagođavanju novim okolnostima, jevrejska zajednica se suprostavlja globalnom antisemitizmu putem globalnih rešenja. Po prvi put u svojoj istoriji, Država Izrael sazvala je međunarodnu konferenciju jevrejskih lidera sa svih strana sveta, s eksplicitnim ciljem koordinisanja strategije suprostavljanja ponovnom javljanju antisemitizma. Jevrejske nevladine organizacije, poput Centra Simona Vizentala (SWC) i Lige za borbu protiv kleveta (Anti-Defamation League), neumorno obznanjuju antisemitske incidente i lobiraju u vladama širom sveta. Reagujući na činjenicu da je problem poprimio proporcije velike krize, Organizacija za bezbednost i saradnju (Organization for Security and Cooperation) je u Evropi pre nekoliko godina sazvala veliku konferenciju o antisemitizmuna kojoj je prisustvovalo 55 predstavnika vlada. Protesti izraelske vlade i jevrejskih organizacija primorali su Ujedinjene arapske emirate da zatvore jedan tink-tenk (Zayed International Centre for Coordination and Follow-Up), koji je bio ugostio saudijskog profesora koji je tvrdio da jevreji koriste ljudsku krv prilikom priprema “prazničnih poslastica” i koji je izdao saopštenje za štampu u kome je tvrdio da su “cionisti ti koji su ubijali Jevreje po Evropi.”
Jevrejske organizacije postaju takođe sve više prisutne u okviru antiglobalističkih pokreta. Pre par godina strahovalo se da će se Svetski samit o održivom razvoju (u Johanesburgu) pretvoriti u repliku neuspeha Svetske konferencije protiv rasizma u Durbanu iz 2001. godine, kada je antisemitska retorika kulminirala u nacrtu rezolucije usvojenom od strane foruma nevladinih organizacija u kojem se ukazuje da je Izrael kriv za “genocid”. SWC je uticao na 180 ekoloških organizacija koje su planirale da prisustvuju skupu u Johanesburgu da se drže glavne poruke skupa. Odgovori su uglavnom bili pozitivni, reflektujući frustraciju mnogih nevladinih organizacija iz trećeg sveta koje su osećale da je kontroverza u Durbanu stavila u drugi plan vitalna pitanja koja su se ticala njihovih planova.
Ima Jevreja i u okviru samog antiglobalističkog pokreta. Mnogi su se u njemu našli iz istog razloga zbog koga su Jevreji uvek bili disproporcionalno predstavljeni u kampanjama za socijalnu pravdu: princip tikkun olam-a (poboljšanja sveta). On zagovara ne samo posvećivanje jevrejskoj zajednici, već celom društvu. Jevreji koji su antiglobalistički aktivisti nose sa sobom teret osećanja nepripadanja iako su strastveno posvećeni očuvanju okoline, odbrani ljudskih prava, i promovisanju ekonomske ravnopravnosti. Ali umesto da napuštaju antiglobalistički pokret oni pokušavaju da preotmu inicijativu od ekstremista koji bi ih inače isključili. Jedan deo njihovog uspeha mogao se videti na finalnom danu Svetskog socijalnog foruma u Porto Alegreu 2003. godine. Dok su ulični demonstranti mahali svastikama, mala grupa jevrejskih i palestinskih aktivista organizovala je seriju radionica, koje su finansirale lokalne jevrejske i palestinske zajednice u Brazilu. Kao rezultat toga objavljena je zajednička izjava, čitana pred 20.000 aktivista, u kojoj se tražio “mir, pravda i suverenost naših naroda”, i postojanje Palestinske države pored Izraelske.
Neke jevrejske grupe koje simpatišu mnoge ciljeve antiglobalističkog pokreta pogrešile su što su ostale van njega. Jevrejski glas mora da se čuje jer zaglušujuća larma militanata preti da izbaci u prvi plan druga pitanja. A tikkun olam daje mandat za borbu protiv demagoga u zemljama u razvoju koji od Jevreja i Izraela prave žrtvenog jarca kao opravdanje za ovekovečivanje sistema koji njihove narode drže u siromaštvu. U tom duhu je prošlog juna rabin Džozef Klajn (Joseph Klein) okupljenima u mičigenskoj sinagogi rekao “Moraćemo da razvijemo strategiju koja će nam omogućiti da učestvujemo u naporima da se postigne socijalna jednakost i ekonomska pravda za sve ljude, a da se u isto vreme distanciramo od ovih najnovijih dostavljača Protokola.” Zaključio je svoju ceremoniju citirajući Pirkei Avot, jevrejsku knjigu morala: “Nije na tebi da završiš posao, a nije na tebi ni da se povučeš iz njega.”
_______________________________________________________________________________________________________
Mark Štraus (Mark Strauss) je glavni urednik časopisa Foreign Policy. Izvor: Mark Strauss, Foreign policy, 12 novembar 2003. Prevod: Andrea Osmokrović & Aleksandar Novaković.
_______________________________________________________________________________________________________
