Zašto ljudi trguju

“Da li je sklonost ljudi da trguju, trampe i razmenjuju stvari jedan od izvornih principa ljudske prirode ili je to nužna posledica sposobnosti razuma i govora”, ili bilo kog drugog uzroka koji nagoni ljude da razmenjuju dobra, jeste pitanje koje je Adam Smit ostavio bez odgovora. Istaknuti mislioci jedino su primetili da je izvesno da je sklonost ka trgovini, trampi i razmeni zajednička svim ljudima i da je ne nalazimo kod bilo koje druge vrste životinja.

Kao prvo, da bismo pojasnili problem, pretpostavimo da dva susedna farmera, posle dobre žetve, poseduju u izobilju istu vrstu ječma i da između njih ne postoje prepreke količini ječma koju će razmeniti. U tom slučaju farmeri bi mogli dati oduška svojoj sklonosti ka trgovanju i razmeniti 100 bala ili bilo koju drugu količinu ječma između sebe. Iako nema razloga zbog kojeg bi u ovom slučaju njih dvojica trebalo da odustanu od trgovine, ako razmena dobara po sebi učesnicima u toj razmeni donosi zadovoljenje, verujem da ništa nije izvesnije nego da će se ova dvojica u potpunosti uzdržati od trgovanja. Ako bi se oni svejedno upustili u ovu vrstu trgovanja, našli bi se u opasnosti da ih, zbog okolnosti pod kojima se upuštaju u razmenu, drugi ekonomski pojedinci smatraju ludacima.

Pretpostavimo sada da lovac poseduje veliku količinu krzna i, samim tim, odevnog materijala, ali sasvim skromne zalihe hrane. Njegova potreba za odevanjem je stoga potpuno zadovoljena, ali je njegova potreba za hranom neadekvatno zadovoljena. Pretpostavimo da je farmer iz susedstva u tačno suprotnoj situaciji. Pretpostavimo takođe da ne postoje prepreke za razmenu lovčevih zaliha hrane za farmerove zalihe odevnog materijala. Očevidno da je ovakva razmena dobara još manje verovatna od prethodne. Ako bi lovac deo svoje oskudne zalihe hrane trampio za deo farmerove jednako oskudne zalihe krzna, lovčev višak odevnog materijala i farmerov višak hrane će postati još veći nego pre razmene. Sve dok potreba lovca za hranom i potreba farmera za odevanjem ne budu adekvatno zadovoljene, ekonomska pozicija učesnika u razmeni će se dramatično pogoršavati. Niko stoga ne može da tvrdi da će ova dva ekonomska pojedinca osetiti zadovoljstvo iz takve razmene. Nasuprot tome, ništa nije izvesnije nego da će se i lovac i farmer najodlučnije opirati trgovinskim aranžmanima koji će značajno umanjiti njihovo blagostanje ili čak dovesti u pitanje njihove živote. Ukoliko se takva razmena ipak desi, za ta dva čoveka ne bi bilo ništa preče nego da je opozovu.

Sklonost ljudi ka trgovini mora, shodno tome, imati neki drugi razlog nego što je to uživanje u trgovini kao takvoj. Kada bi trgovanje predstavljalo zadovoljstvo po sebi, dakle, kada bi bilo samo sebi svrha a ne radna delatnost skopčanu sa opasnošću i ekonomskim žrtvovanjem, onda ne bi bilo razloga da se ljudi ne upuštaju u razmene kakve smo upravo razmotrili i u hiljade drugih. U stvari, ne bi bilo razloga zbog kojeg ne bi istu stvar iznova razmenjivali neograničen broj puta. Ali svuda u svakodnevnom praktičnoim životu možemo primetiti da ekonomski pojedinci pažljivo unapred vode računa o svakoj razmeni, i to je krajnji graničnik mimo koga dva pojedinca neće ni po koju cenu nastaviti da trguju.

Pošto smo ustanovili da trgovina nije sama sebi svrha i da po sebi ne predstavlja zadovoljstvo za ljude, u onome što sledi pokušaćemo da objasnimo njenju prirodu i poreklo.

Da počnemo sa jednostavnim primerom, pretpostavimo da su dva farmera, A i B, prvobitno vodila brigu o ekonomiji izolovanih domaćinstava. Ali sada, posle neuobičajeno dobre žetve, farmer A ima toliku količinu žita da, ma koliko obilno ga koristio za zadovoljavanje sopstvenih potreba, nije u stanju da deo toga iskoristi za sebe i svoje ukućane. S druge strane, farmeru B, susedu farmera A, desilo se da iste te godine obavi izuzetnu berbu grožđa. Ali njegov podrum je još uvek pun vina od prethodnih berbi, a budući da je nedostaje kontejnera on razmišlja o tome da prospe izvesnu količinu starijeg vina iz lošijih berbi. Svaki farmer poseduje višak jednog dobra i ozbiljan nedostatak drugog. Farmer sa viškom žita mora da se u potpunosti odrekne korišćenja vina budući da uopšte ne poseduje vinograd, dok farmer sa viškom vina oskudeva sa prehrambenim namirnicama. Farmer A može da dopusti da velika količina žita na njegovim poljima propadne, dok bi mu burence vina pričinilo sasvim izvesno zadovoljstvo. Farmer B je u stanju da uništi i više od samo par buradi vina, dok bi veoma dobro znao šta da u svom domaćinstvu uradi sa sasvim malom količinom žita. Prvi farmer je žedan dok drugi gladuje, a obojici bi situacija mogla biti olakšana žitom koje nastavlja da propada na poljima farmera A i vinom B-a koje se inače proliva. Farmer A bi mogao da u istoj meri kao i ranije sebi i svojoj porodici obezbedi hranu, a pored toga i uživanje u pijenju vina, dok bi farmer B mogao da nastavi da se naliva vinom koliko mu volja bez da više gladuje. Stoga je očevidno da smo se suočili sa slučajem u kome će, ako je kontrola nad izvesnom svotom A-ovih dobara prenesena B-u, i ako je kontrola nad izvesnom količinom B-ovih dobara prenesena A-u, potrebe oba ekonomska pojedinca biti bolje zadovoljene nego što bi bio slučaj u odsustvu recipročnih transfera.

Upravo prikazan slučaj, u kojem potrebe obe osobe mogu da budu bolje zadovoljene nego ranije, putem uzajamnih transfera dobara koja pre razmene ni za jednog od njih nisu imale nikakvu vrednost i bez ikakvog ekonomskog žrtvovanja ijedne strane, bio je posebno pogodan da ostavi prosvetljujuć utisak na nas o prirodi ekonomskog odnosa koji upravlja trgovinom. Ali, preusko bismo shvatili ovaj odnos ako bismo obratili pažnju samo na slučajeve u kojima osobi koja kontroliše izvesnu količinu jednog dobra koja je veća nego što su njene ukupne potrebe, istovremeno nedostaje drugo dobro, dok druga osoba u istoj meri poseduje to drugo dobro a nedostaje joj prvo. Naime, odnos kojim se bavimo, možemo takođe uočiti i u manje očiglednim slučajevima u kojima osoba poseduje izvesnu količinu dobara koja za njega ima manju vrednost od količine dobara koju poseduje druga osoba koja je u obrnutoj situaciji.

Primera radi, pretpostavimo da prvi od dva izolovana farmera nije požnjeo toliko žita da može da dopusti da deo letine skapa na polju bez štete po zadovoljavanje njegovih potreba, a da drugi nema toliku količinu vina da može da ga prosipa bez iste takve štete. Umesto toga, svaki farmer može da celokupnu količinu dobara pod njegovom kontrolom upotrebi na neki način koistan za njega i njegovo domaćinstvo. Prvi farmer može, nakon što je završio sa obezbeđivanjem hrane za zadovoljavanje važnijih potreba, da na koristan način upotrebi celokupnu preostalu zalihu hrane na tovljenje stoke. Drugi farmer nema toliko vina da bi mogao da deo toga baci, već taman toliko da može da deo toga podeli svojim robovima kao nagradu za vredan rad. Na taj način, iako za farmera koji se bavi proizvodnjom žita izvesna količina žita (okno, na primer) i za farmera koji se bavi proizvodnjom vina izvesna količina vina (bure, na primer), imaju tek neznatnu vrednost, one svejedno imaju neku vrednost, budući da zadovoljavanje nekih od njegovih potreba direktno ili indirektno zavisi od te količine. Međutim, činjenica da data količina žita, jedno okno na primer, ima izvesnu vrednost za prvog farmera, bez sumnje isključuje mogućnost da izvesna količina vina, bure na primer, može za njega da ima veću vrednost, kao što bi to bio slučaj kad bi užitak dobijen konzumiranjem bureta vina imao veću vrednost za njega od onog dobijenog većim ili manjim tovljenjem stoke. Slično je i sa drugim farmerom – činjenica da bure vina za njega ima izvesnu vrednost, bez sumnje isključuje mogućnost da bi okno pšenice moglo za njega imati veću vrednost, kao što bi to bio slučaj da želi da obezbedi adekvatniju hranu za sebe i svoju porodicu i možda čak da izbegne patnju od gladi.

Najrasprostranjenija forma odnosa odgovornog za trgovinu između ljudi jeste, stoga, sledeća: ekonomski pojedinac, A, raspolaže izvesnom količinom dobra koje za njega ima manju vrednost od date količine drugog dobra, koje je u vlasništvu drugog ekonomskog pojedinca, B, koji vrednost iste količine dobra procenjuje u suprotnom smislu – data količina drugog dobra ima za njega manju vrednost od date količine prvog dobra, kojim raspolaže A. Neka količina prvog dobra koje poseduje A bude 10a i neka količina drugog dobra koje poseduje B bude 10b. Pretpostavimo da je vrednost količine 1a za A jednako W, vrednost 1b za A, ako bi ga on kontrolisao, neka bude W+x, vrednost 1b za B neka bude w, a vrednost 1a za B, ako bi ga on kontrolisao, neka bude w+y. Očigledno je da bi, iz transfera 1a koje poseduje A ka B-u i transfera 1b koje oseduje B ka A-u, A stekao vrednost x, a da bi B stekao vrednost y. Drugim rečima, posle razmene A bi bio u istoj poziciji kao kad bi dobro koje za njega ima vrednost x bilo dodato njegovom bogatstvu, a b bi bio u istoj poziciji kao kad bi dobro koje za njega ima vrednost y bilo dodato njegovom bogatstvu.

Ako, pored toga, dva ekonomska pojedinca (a) prepoznaju situaciju i (b) imaju moć da stvarno izvrše transfer dobara, postojeći odnos im omogućuje da, posredstvom pukog ugovora, osiguraju bolje, ili potpunije, zadovoljenje svojih potreba, nego što bi to bio slučaj kad taj odnos ne bi bio iskorišćen.

Isti princip koji usmerava ljude u njihovim ekonomskim aktivnostima uopšte, koji ih usmerava da istražuju korisne stvari koje ih okružuju u prirodi i da ih podvrgavaju svojoj kontroli, koji ih navodi da brinu o unapređenju svoje ekonomske pozicije – nastojanje da zadovolje svoje potrebe onoliko koliko je to moguće – usmerava ih takođe da prilježno tragaju za ovim odnosom gde god mogu da ga nađu i da ga iskoriste zarad boljeg zadovoljenja svojih potreba. U upravo opisanoj situaciji, dakle, dva ekonomska pojedinca će osigurati da se transfer dobara stvarno i desi. Nastojanje da zadovolje svoje potrebe onoliko koliko je to moguće jeste, dakle, razlog svih fenomena ekonomskog života koje označavamo rečju “razmena”. Treba primetiti da mi ovaj termin u našoj nauci koristimo u posebnom smislu, koji ima mnogo širu primenu od onog kad se koristi u svom popularnom značenju, a naročito od onog u zvaničnoj jezičkoj upotrebi. Jer, u svom ekonomskom značenju on takođe podrazumeva kupovinu i prodaju, kao i sve delimične transfere ekonomskih dobara (zakup, iznajmljivanje, zajam) uz nadoknadu.

Ako bismo rezimirali ono što je upravo bilo rečeno, kao rezultat našeg dosadašnjeg istraživanja dobili bismo sledeće propozicije: Princip koji ljude upravlja u razmeni je isti onaj princip koji ih vodi u clelokupnoj ekonomskoj aktivnosti; to je nastojanje da osiguraju najpotpunije moguće zadovoljenje svojih potreba. Uživanje koje ljudi dobijaju iz ekonomske razmene jeste opšte osećanje zadovoljstva koje iskuse kada im neki sticaj okolnosti omogući da ostvare bolje zadovoljenje svojih potreba nego što bi inače bilo moguće. Ali, koristi od uzajamnog transfera dobara, kao što smo videli, zavise od tri uslova: (a) ekonomski pojedinac mora da kontroliše izvesnu količinu dobara koja za njega imaju manju vrednost od druge količine dobara kojima raspolažu drugi ekonomski pojedinci koji ta dobra vrednuju na suprotan način, (b) dva ekonomska pojedinca moraju biti u stanju da prepoznaju ovaj odnos i (c) oni moraju imati moć da stvarno sprovedu razmenu dobara. Odsustvo samo jednog od ovih uslova znači da nedostaje jedan od suštinskih preduslova za ekonomsku razmenu i da je razmena dobara između dva ekonomska pojedinca ekonomski nemoguća.

Karl Menger (Carl Menger, 1840-1921) je bio profesor ekonomije na bečkom univerzitetu i osnivač je Austrijske škole. Prevod: Borislav Ristić