Evropski problemi i njihova lažna rešenja

Vac­lav Klaus

Kada slu­šam pri­če o Evro­pi danas, na počet­ku 21-og veka, moram da pri­znam da sam sve ner­vo­zni­ji. Kako zbog sadr­ža­ja same disku­si­je, tako i zbog ono­ga što ona ne obu­hva­ta. Posta­lo je manje-više opšte­pri­hva­će­no da su sva fun­da­men­tal­na pita­nja našeg vre­me­na reše­na rani­je u pro­šlo­sti i da je isto­ri­ja zavr­še­na. Sko­ro svi uče­sni­ci u ovoj disku­si­ji obra­ća­ju pre­te­ra­nu pažnju na – za mene – manje važna pita­nja. U moder­nom „vrlom novom sve­tu“ onli­ne izve­šta­ja, i domi­na­ci­je vesti duži­ne SMS poru­ke, svi se pona­ša­ju kao da je stvar­ni evrop­ski pro­blem – da li pozva­ti ili ne tri nove drža­ve da se pri­klju­če EU, da li tre­ba da ima­mo roti­ra­ju­ćeg ili stal­nog pred­sed­ni­ka EU, da li da ima­mo više ili manje čla­no­va Evrop­ske komi­si­je u Bri­se­lu, i da li da usvo­ji­mo jedan ili dru­gi model većin­skog glasanja.

Pla­šim se da su takva pita­nja od dru­go­ra­zred­nog zna­ča­ja, da se ona ne bave glav­nim evrop­skim pro­ble­mom i – što je još gore – da su oni koji ih for­mu­li­šu uspe­li u poti­ski­va­nju svih osta­lih pita­nja. Evrop­ski inte­lek­tu­al­ni pro­stor ne tre­ba da bude pre­tr­pan samo pita­nji­ma koja inte­re­su­ju jedi­no evrop­ske poli­ti­ča­re i biro­kra­te, gru­pu lju­di za koju je neko sko­ro sko­vao ter­min „pri­vi­le­gen­ci­ja“.

Nema potre­be da ima­mo poseb­no oštro oko da u sko­ra­šnjem razvo­ju doga­đa­ja u Evro­pi uoči­mo jasne i nepo­re­ci­ve nepo­volj­ne tren­do­ve i ten­den­ci­je. Oni uključuju:

• dugo­roč­no eko­nom­sko usporavanje
• rastu­ći uspeh razli­či­tih radi­kal­nih poli­tič­kih par­ti­ja ili popu­li­stič­ki ori­jen­ti­sa­nih pokreta;
• gubi­tak kul­tur­nog dina­mi­zma koji koin­ci­di­ra sa pobe­dom mul­ti­kul­tu­ra­li­zma i sa uve­re­njem u moguć­nost oču­va­nja tra­di­ci­o­nal­nih evrop­skih vred­no­sti uz uki­da­nje izvor­nih insti­tu­ci­ja koje su ih uči­ni­le mogućim;
• gubi­tak samo­po­ve­re­nja, ili pozi­tiv­ne eti­ke i navi­ka, kao i lič­ne motivacije;
• rastu­ću krat­ko­vi­dost pove­za­nu sa nesve­sno­šću i nestruk­tu­ri­ra­nim stra­hom od budućnosti;
• slom razu­me­va­nja nei­zbe­žne veze izme­đu rezul­ta­ta i nagrade;
• podri­va­nje naci­o­nal­nog iden­ti­te­ta, i zbog činje­ni­ce da je potra­ga za iden­ti­te­tom bila kari­ki­ra­na kao zasta­re­li, dav­no pora­že­ni anci­o­na­li­zam – poja­va simp­to­ma novog nacionalizma.

Ne mislim da ova poja­va ima ika­kve veze sa sko­rim pro­ši­re­njem EU, niti sa dono­še­njem evrop­skog Usta­va. Na moju veli­ku žalost, nove čla­ni­ce iz cen­tral­ne, istoč­ne i južne Evro­pe nisu i neće done­ti važnu pro­me­nu zbog toga što su veći­na njih – izme­đu kolap­sa komu­ni­zma i svog pri­stu­pa­nja EU – već infi­ci­ra­ne istim viru­som. Zemlje iz uda­lje­ni­jih regi­o­na mogu une­ti neki nov i svež vazduh, ali ako se takva pret­nja poja­vi, nji­ma neće biti dozvo­lje­no da pristupe.

Sko­ra­šnje pro­ši­re­nje EU će ima­ti razli­čit uti­caj. Zbog toga što će sve biti veće i kom­pli­ko­va­ni­je, unu­tra­šnji pro­ma­ša­ji siste­ma EU će nara­sti i posta­ti vidljiviji:

• i demo­krat­ski defi­cit i odsu­stvo demo­krat­ske odgo­vor­no­sti insti­tu­ci­ja EU biće mno­go vidlji­vi­ji nego pre;
• struk­tu­ri­sa­nje pro­ce­sa dono­še­nja odlu­ka će se dalje okre­nu­ti od demo­krat­skog ka hijerarhijskom;
• moć „jezgra“ EU će biti ojačana;
• pro­ce­som dono­še­nja odlu­ka će u sve više­o­bla­sti domi­ni­ra­ti većin­sko gla­sa­nje ume­sto jednoglasnosti;
• poku­ša­ji da se odstra­ne posto­je­će devi­ja­ci­je od „nor­mi“ vodi­će sve većoj inter­ven­ci­ji odozgo;
• uda­lje­nost gra­đa­na od cen­tra moći, Bri­se­la, će rasti;
• ano­nim­nost u dono­še­nju odlu­ka će tako­đe rasti.

Sve ovo je – u skla­du sa pre­o­vla­đu­ju­ćim inte­gra­ci­o­ni­stič­kim pro­jek­tom sve tešnje uje­di­nje­ne uni­je – nei­zbe­žno. Nepri­jat­ni tra­de-off izme­đu bro­ja zema­lja čla­ni­ca i demo­kra­tič­no­sti i efi­ka­sno­sti dono­še­nja odlu­ka (cete­ris pari­bus) sve će se više ose­ća­ti. Tro­ško­vi dono­še­nja odlu­ka u većoj zajed­ni­ci će biti ili pla­će­ni (što će rezul­to­va­ti u gubit­ku efi­ka­sno­sti) ili skri­ve­ni i poti­snu­ti (što će rezul­to­va­ti u gubit­ku demo­kra­tič­no­sti). Oba ima­ju nega­tiv­no značenje.

Nedav­no odo­bre­ni Evrop­ski ustav koji će usko­ro biti izgla­san uve­ća­će oba ova tipa tro­ško­va. U svo­joj sada­šnjoj for­mi, to je jedan radi­kal­ni doku­ment sa dale­ko­se­žnim posle­di­ca­ma po slo­bo­du i bla­go­sta­nje gra­đa­na-poje­di­na­ca i za buduć­nost naci­o­nal­nih drža­va. Neko će reći da to zvu­či suvi­še alar­mant­no i da mi još nismo oti­šli tako dale­ko. To je tač­no. Ali, sve što je potreb­no da dotle stig­ne­mo, jeste još jedan spo­ra­zum. To je moje pred­vi­đa­nje, ne želja.

Novi ustav ne čini ništa da reši pra­vi pro­blem Evro­pe i ume­sto toga čini korak una­zad. Ja nisam u sta­nju da kažem da li je to uzro­ko­va­no inte­lek­tu­al­nim defek­tom ili smi­šlje­no i struč­no pla­ni­ra­nom namerom.

Šta god da je razlog tome, auto­ri usta­va star­tu­ju sa vrlo sum­ni­vim pretpostavkama:

• Evro­pa je posto­ja­la u pro­šlo­sti kao kolek­tiv­ni iden­ti­tet i sto­ga tre­ba da posto­ji kao kolek­tiv­ni iden­ti­tet i u budućnosti;
• Evro­pa ima zajed­nič­ku isto­ri­ju koja može da bude – kao i naci­o­nal­na isto­ri­ja – usa­đe­na u ljud­ske umo­ve putem pri­ča, udžbe­ni­ka, pro­po­ve­di i poli­tič­kih govora;
• Dobi­ci od homo­ge­ni­za­ci­je čita­vog kon­ti­nen­ta, od eli­mi­ni­sa­nja svih razli­ka, i har­mo­ni­za­ci­je i stan­dar­di­za­ci­je ljud­skog pona­ša­nja su neosporni;
• Kon­ku­ren­ci­ja nije naj­moć­ni­ji meha­ni­zam za ostva­ri­va­nje slo­bo­de, demo­kra­ti­je i efi­ka­sno­sti, već nepra­ved­na i nepro­duk­tiv­na for­ma dam­pin­ga koja ugro­ža­va odre­đe­ne spe­ci­fič­ne zašti­će­ne gru­pe, i na kra­ju, čita­va društva;
• Veli­ko je lepo i cen­tra­li­za­ci­ja, biro­kra­ti­za­ci­ja i upra­vlja­nje celim kon­ti­nen­tom iz jed­nog cen­tra uči­ni­će nas sve jačim;
• Intru­ziv­na regu­la­ci­ja, suđe­nje i inter­ve­ni­sa­nje odo­zgo su nep­hod­ni zato što je trži­šna gre­ška opa­sni­ja od držav­ne, zato što trži­štu tre­ba vidlji­va ruka sve­pri­sut­nih admi­ni­stra­to­ra da bi bilo efi­ka­sno, i zato što veća trži­šta zahte­va­ju više regulacije;
• Regu­la­to­ri na nivou EU su bolji, efi­ka­sni­ji, manje sklo­ni da slu­ša­ju poseb­ne inte­re­sne gru­pe nego nji­ho­ve kole­ge na naci­o­nal­nom nivou, ili da to kaže­mo druk­či­je, što je vla­da uda­lje­ni­ja (od gra­đa­na poje­di­na­ca), i što je teri­to­ri­ja kojom vla­da veća, to je vla­da bolja.

Ja ne delim ova gle­di­šta. Ja ne veru­jem u kon­glo­me­rat ide­ja koji se karak­te­ri­še ekstrem­nim eklek­ti­ci­zmom i odsu­stvom kon­zi­stent­no­sti i jasno­će. Ja zovem taj kon­glo­me­rat ide­ja – u nedo­stat­ku boljeg ter­mi­na – evropejstvom.

Nje­go­va neko­he­rent­na struk­tu­ra omo­gu­ća­va nam da ga vidi­mo kao dokaz kra­ja ide­o­lo­gi­je, kao pobe­du prag­ma­ti­zma, kao i admi­ni­stra­tiv­nog i teh­no­lo­škog rezo­no­va­nja, i porast zna­ča­ja suštin­ske i pri­ja­telj­ski neza­in­te­re­so­va­ne, što zna­či altru­i­stič­ke, sarad­nje, moguć­no­sti „pobed­nik-pobed­nik“ reše­nja (što je ter­min koji pre­va­zi­la­zi sve ter­mi­no­lo­ške izu­me orve­lov­skog jezi­ka), itd.

Naš zada­tak je dru­ga­či­ji. Mi ne tre­ba da evro­pi­zu­je­mo pita­nja, već da se bori­mo za oču­va­nje bazič­nih gra­đan­skih, poli­tič­kih i eko­nom­skih sloboda.

Nama je potre­ban insti­tu­ci­o­nal­ni okvir koji ove slo­bo­de čini mogu­ćim. Potreb­na su nam nere­gu­li­sa­na trži­šta, potreb­na nam je drža­va da garan­tu­je i čuva vla­da­vi­nu pra­va. Alter­na­ti­va je bez-držav­no, post-demo­krat­sko i admi­ni­stra­tiv­no društvo.

Potreb­na nam je Nova Evro­pa, Evro­pa bez evro­pej­stva. Kre­ni­mo ka Evro­pi eko­nom­ske slo­bo­de, Evro­pi male i ogra­ni­če­ne vla­de, Evro­pi bez držav­nog pater­na­li­zma, Evro­pi bez pse­u­do­mo­ral­ne poli­tič­ke korekt­no­sti, Evro­pi bez inte­lek­tu­al­nog sno­bi­zma i eli­ti­zma, Evro­pi bez nad­na­ci­o­nal­nih i cen­tra­li­stič­kih ambi­ci­ja. Ako neko s one stra­ne oke­a­na ozna­ča­va ovu vrstu Evro­pe izra­zom „Nova Evro­pa“ onda to može biti samo dobro. Moram da nagla­sim da smo mi još uvek vrlo dale­ko od toga.

Vac­lav Klaus

Pre­vod: Ivan Jan­ko­vić