Evropski problemi i njihova lažna rešenja

Vaclav Klaus

Kada slušam priče o Evropi danas, na početku 21-og veka, moram da priznam da sam sve nervozniji. Kako zbog sadržaja same diskusije, tako i zbog onoga što ona ne obuhvata. Postalo je manje-više opšteprihvaćeno da su sva fundamentalna pitanja našeg vremena rešena ranije u prošlosti i da je istorija završena. Skoro svi učesnici u ovoj diskusiji obraćaju preteranu pažnju na – za mene – manje važna pitanja. U modernom „vrlom novom svetu“ online izveštaja, i dominacije vesti dužine SMS poruke, svi se ponašaju kao da je stvarni evropski problem – da li pozvati ili ne tri nove države da se priključe EU, da li treba da imamo rotirajućeg ili stalnog predsednika EU, da li da imamo više ili manje članova Evropske komisije u Briselu, i da li da usvojimo jedan ili drugi model većinskog glasanja.

Plašim se da su takva pitanja od drugorazrednog značaja, da se ona ne bave glavnim evropskim problemom i – što je još gore – da su oni koji ih formulišu uspeli u potiskivanju svih ostalih pitanja. Evropski intelektualni prostor ne treba da bude pretrpan samo pitanjima koja interesuju jedino evropske političare i birokrate, grupu ljudi za koju je neko skoro skovao termin „privilegencija“.

Nema potrebe da imamo posebno oštro oko da u skorašnjem razvoju događaja u Evropi uočimo jasne i neporecive nepovoljne trendove i tendencije. Oni uključuju:

• dugoročno ekonomsko usporavanje
• rastući uspeh različitih radikalnih političkih partija ili populistički orijentisanih pokreta;
• gubitak kulturnog dinamizma koji koincidira sa pobedom multikulturalizma i sa uverenjem u mogućnost očuvanja tradicionalnih evropskih vrednosti uz ukidanje izvornih institucija koje su ih učinile mogućim;
• gubitak samopoverenja, ili pozitivne etike i navika, kao i lične motivacije;
• rastuću kratkovidost povezanu sa nesvesnošću i nestrukturiranim strahom od budućnosti;
• slom razumevanja neizbežne veze između rezultata i nagrade;
• podrivanje nacionalnog identiteta, i zbog činjenice da je potraga za identitetom bila karikirana kao zastareli, davno poraženi ancionalizam – pojava simptoma novog nacionalizma.

Ne mislim da ova pojava ima ikakve veze sa skorim proširenjem EU, niti sa donošenjem evropskog Ustava. Na moju veliku žalost, nove članice iz centralne, istočne i južne Evrope nisu i neće doneti važnu promenu zbog toga što su većina njih – između kolapsa komunizma i svog pristupanja EU – već inficirane istim virusom. Zemlje iz udaljenijih regiona mogu uneti neki nov i svež vazduh, ali ako se takva pretnja pojavi, njima neće biti dozvoljeno da pristupe.

Skorašnje proširenje EU će imati različit uticaj. Zbog toga što će sve biti veće i komplikovanije, unutrašnji promašaji sistema EU će narasti i postati vidljiviji:

• i demokratski deficit i odsustvo demokratske odgovornosti institucija EU biće mnogo vidljiviji nego pre;
• strukturisanje procesa donošenja odluka će se dalje okrenuti od demokratskog ka hijerarhijskom;
• moć „jezgra“ EU će biti ojačana;
• procesom donošenja odluka će u sve višeoblasti dominirati većinsko glasanje umesto jednoglasnosti;
• pokušaji da se odstrane postojeće devijacije od „normi“ vodiće sve većoj intervenciji odozgo;
• udaljenost građana od centra moći, Brisela, će rasti;
• anonimnost u donošenju odluka će takođe rasti.

Sve ovo je – u skladu sa preovlađujućim integracionističkim projektom sve tešnje ujedinjene unije – neizbežno. Neprijatni trade-off između broja zemalja članica i demokratičnosti i efikasnosti donošenja odluka (ceteris paribus) sve će se više osećati. Troškovi donošenja odluka u većoj zajednici će biti ili plaćeni (što će rezultovati u gubitku efikasnosti) ili skriveni i potisnuti (što će rezultovati u gubitku demokratičnosti). Oba imaju negativno značenje.

Nedavno odobreni Evropski ustav koji će uskoro biti izglasan uvećaće oba ova tipa troškova. U svojoj sadašnjoj formi, to je jedan radikalni dokument sa dalekosežnim posledicama po slobodu i blagostanje građana-pojedinaca i za budućnost nacionalnih država. Neko će reći da to zvuči suviše alarmantno i da mi još nismo otišli tako daleko. To je tačno. Ali, sve što je potrebno da dotle stignemo, jeste još jedan sporazum. To je moje predviđanje, ne želja.

Novi ustav ne čini ništa da reši pravi problem Evrope i umesto toga čini korak unazad. Ja nisam u stanju da kažem da li je to uzrokovano intelektualnim defektom ili smišljeno i stručno planiranom namerom.

Šta god da je razlog tome, autori ustava startuju sa vrlo sumnivim pretpostavkama:

• Evropa je postojala u prošlosti kao kolektivni identitet i stoga treba da postoji kao kolektivni identitet i u budućnosti;
• Evropa ima zajedničku istoriju koja može da bude – kao i nacionalna istorija – usađena u ljudske umove putem priča, udžbenika, propovedi i političkih govora;
• Dobici od homogenizacije čitavog kontinenta, od eliminisanja svih razlika, i harmonizacije i standardizacije ljudskog ponašanja su neosporni;
• Konkurencija nije najmoćniji mehanizam za ostvarivanje slobode, demokratije i efikasnosti, već nepravedna i neproduktivna forma dampinga koja ugrožava određene specifične zaštićene grupe, i na kraju, čitava društva;
• Veliko je lepo i centralizacija, birokratizacija i upravljanje celim kontinentom iz jednog centra učiniće nas sve jačim;
• Intruzivna regulacija, suđenje i intervenisanje odozgo su nephodni zato što je tržišna greška opasnija od državne, zato što tržištu treba vidljiva ruka sveprisutnih administratora da bi bilo efikasno, i zato što veća tržišta zahtevaju više regulacije;
• Regulatori na nivou EU su bolji, efikasniji, manje skloni da slušaju posebne interesne grupe nego njihove kolege na nacionalnom nivou, ili da to kažemo drukčije, što je vlada udaljenija (od građana pojedinaca), i što je teritorija kojom vlada veća, to je vlada bolja.

Ja ne delim ova gledišta. Ja ne verujem u konglomerat ideja koji se karakteriše ekstremnim eklekticizmom i odsustvom konzistentnosti i jasnoće. Ja zovem taj konglomerat ideja – u nedostatku boljeg termina – evropejstvom.

Njegova nekoherentna struktura omogućava nam da ga vidimo kao dokaz kraja ideologije, kao pobedu pragmatizma, kao i administrativnog i tehnološkog rezonovanja, i porast značaja suštinske i prijateljski nezainteresovane, što znači altruističke, saradnje, mogućnosti „pobednik-pobednik“ rešenja (što je termin koji prevazilazi sve terminološke izume orvelovskog jezika), itd.

Naš zadatak je drugačiji. Mi ne treba da evropizujemo pitanja, već da se borimo za očuvanje bazičnih građanskih, političkih i ekonomskih sloboda.

Nama je potreban institucionalni okvir koji ove slobode čini mogućim. Potrebna su nam neregulisana tržišta, potrebna nam je država da garantuje i čuva vladavinu prava. Alternativa je bez-državno, post-demokratsko i administrativno društvo.

Potrebna nam je Nova Evropa, Evropa bez evropejstva. Krenimo ka Evropi ekonomske slobode, Evropi male i ograničene vlade, Evropi bez državnog paternalizma, Evropi bez pseudomoralne političke korektnosti, Evropi bez intelektualnog snobizma i elitizma, Evropi bez nadnacionalnih i centralističkih ambicija. Ako neko s one strane okeana označava ovu vrstu Evrope izrazom „Nova Evropa“ onda to može biti samo dobro. Moram da naglasim da smo mi još uvek vrlo daleko od toga.

Vaclav Klaus

Prevod: Ivan Janković