Pax Americana i večni mir

Drugi će, verujem, mekše mjed izrađivati,
kao da diše, vajati iz mermera živa lica,
govoriće bolje, i meriće puteve nebeskih tela,
i kazivaće unapred kad će koja zvezda izići.
Ti Rimljanine, nauči da vladaš narodima;
To će biti tvoja umetnost, i da donosiš zakone mira,
Da štediš pobeđene i da savlađuješ ohole – Vergilije

Kraj istorije ili početak večnog mira – uvod

Pad komunizma u zemljama Istočne Evrope i u Sovjetskom Savezu, za posledicu je imao i drastičnu promenu stanja stvari u međunarodnim odnosima i u vođenju nove globalne politike, u toj meri da sve više biva jasno da ove nove (empirijske) okolnosti zahtevaju i (normativno) redefinisanje celokupnih međunarodnopravnih odnosa. Nestankom komunističkog bloka na Istoku srušio se stari svetski poredak sa svojom bipolarnom podelom na dve alternativne i međusobno sukobljene koncepcije društva i sveta. Svestan dubine ove promene, kao i njenih mogućnih posledica, tadašnji lider zemlje-predvodnice pobedničkog bloka u hladnom ratu, američki predsednik Džordž Buš stariji, zahtevao je od svojih evropskih saveznika, na samitu NATO u Rimu 1990. donošenje zajedničke političke strategije za definisanje novog svetskog poretka. Kao što je poznato, ovaj apel nije naišao na razumevanje kod Evropljana. Naprotiv, od tada kao da se jaz između bivših saveznika sve više produbljivao da bi danas dobio razinu potpunog razilaženja, a ideja definisanja novog svetskog poretka karakter opskurne lozinke za američku Machtpolitik usmerenu protiv ostatka sveta u cilju zavođenja Pax Americana.

Američki filozof Frensis Fukujama pokušao je da u hegelovskom optimističkom maniru imenuje ovu novu konstelaciju odnosa u svetu kao “kraj istorije”. Po njemu, događaji iz 1989. dali su jedno praktično razrešenje stare globalno-političke zagonetke o daljem pravcu istorije, odnosno obesmislili sporenja oko ideoloških pitanja uređenja sveta, a u korist principa liberalno-demokratskog poretka. Prema Fukujami, prošlo je vreme Velikih Priča i globalnih ideoloških konfrontacija, i nastupilo je doba “post-istorije”, u kojem će politika biti koncentrisana oko mnogo manjih, realpolitički rešivih problema, dok je globalni pravac tih rešenja jednom i definitivno zacrtan. Sumrak svih dostupnih političkih alternativa liberalizmu dobio je u njegovoj apokaliptičkoj vizuri dignitet metafizičkog preloma, konačnog objavljenja onog što je u sferi duha odavno bilo jasno – da ne postoji razumna sveobuhvatna alternativa liberalnoj državi. Ono što je ovu Fukujaminu tezu učinilo značajnom za postbipolarne kontroverze, jeste to što je ona omogućila distanciranje od suvišnih ideoloških prepirki koje su davale smisao i “hranu” antikapitalističkom mentalitetu na Zapadu (a što će biti najveći trn u oku protivnika Fukujamine teze, koji se još ne mogu pomiriti sa “neslavnim” okončanjem hladnog rata i gubitkom vlastitih nada). Takođe, ona je artikulisala ideju univerzalizacije liberalne demokratije, pružajući snažan konceptualni oslonac težnjama da se blagodeti zapadnog eksperimenta konstitucionalne vlade imitativno prošire i na one prostore gde je u poslednjih pola veka bio ugušen, ili gde čak nije ni postojao. Sa druge strane, izvesna teorijska neizgrađenost i nejasnost samog Fukujaminog određenja “liberalne demokratije” postala je izvorištem novih sporenja unutar samog liberalno-demokratskog sveta. Njegov pokušaj, tipičan za američke leve “liberale”, da konstitucionalnu demokratiju poistovete sa redistributivnom državom blagostanja, potkopao je najdublju intenciju same ove ideje, prevodeći u “pobednički tabor” i veliki deo nasleđa onih alternativa koje bi trebalo da budu poražene na kraju istorije. Ova konceptualna nejasnoća kao da je zamaglila, pa čak i dodatno problematizovala osnovnu Fukujaminu ideju i revitalizovala globalne ideološke sukobe oko pravca u kojem se treba kretati politika novog svetskog poretka. Jaz između Zapadne Evrope i Amerike koji je bio prekriven senkom hladnog rata, počeo je i konceptualno i realpolitički da se produbljuje. I zaista, trijumf liberalizma je na globalnom planu (otklanjanjem komunizma kao jedine alternativne ideje uređenja sveta) sukob sa njim preneo na plan unutrašnjeg samorazumevanja liberalnog sveta. Fukujama jeste na jednoj strani, na sebe navukao bes sugestijom koju je u očima mnogih pružao – da kraj istorije znači unilateralnu američku pobedu, bez obzira na činjenicu što je suština njegovog pobedničkog modela više zajedničkih crta imala sa kontinentalno-evropskim, nego anglosaksonskim kapitalizmom. Ali je na drugoj strani, teza o kraju istorije, umesto da najavi njen realni kraj, doprinela rasplamsavanju starih ideoloških sporova o političkoj i društvenoj univerzalnosti.

Najnoviji sukob Amerike i Stare Evrope pružio nam je i prvu jasnu verifikaciju ovakvog stanja stvari, prvo odlučnije svedočanstvo da još nije nastupio “kraj istorije”, već da je samo došlo da zamene paradigmi u okviru nje. Nema više “blokovskog” rivaliteta, već dinamiku istorije određuju unutarblokovske turbulencije oko definisanja smisla pobedničkog učenja i njegovih praktičnih konsekvenci. Hladni rat se pokazao kao kriza sa duplim dnom; čim se završilo staro bipolarno sučeljavanje, izronio je novi spor oko toga kuda dalje idemo i, šta treba da bude suština poretka koji nastaje na razvalinama bipolarizma. Sukob se preneo u okrilje trijumfujećeg Zapadnog sveta, u obliku kontroverze oko nove definicije međunarodnog prava i nove globalne arhitekture pravednog ograničenja moći svetskih igrača. Razvoj situacije poslednjih meseci pomalo liči na opomenu da je sukob ove vrste večan, dok se samo igrači na istorijskoj pozornici, s vremena na vreme menjaju. Kao da su idealističke nade u kraj istorije i večni mir ponovo neslavno i po ko zna koji put završile u hobsovskoj realpolitičkoj kaljuzi rata sviju protiv svih. Istorija nema kraja, čovečanstvo nema svrhu, govori nam ova pesimistička mudrost o besmislenosti svih stvari u politici, i uzaludnosti svih napora u cilju ostvarivanja kantovskog ideala moralnog napredovanja u istoriji čovečanstva (bar ne sa Amerikom kao predvodnikom). Toliko, da se mnogi “otrežnjeni” humanisti pitaju da li smo uopšte u nečemu napredovali poslednjih decenija? Da li se od pada Zida naovamo zaista desio neki dramatičan prodor ili ne?

Naša teza je, da je svet kome danas gledamo u oči najbollji od svih mogućih svetova, zato što se u okviru njega po prvi put realizuje ideal večnog mira, onako kako ga je Imanuel Kant pre više od dva veka formulisao. Mnogima će ova teza izgledati još šokantnije od “kraja istorije” zato što je razumevanje Kantove ideje večnog mira posredovano tipičnim levičarskim iskrivljavanjima i pervertovanjima u skladu sa “humanističkim” prosedeom. Da stvar bude komplikovanija, preovlađujuće razumevanje ove ideje uveliko je stopljeno sa istovremeno banalnom i eshatološkom idejom opšte harmonije i odsustva konflikata u svetu. “Večni mir” je od mnogih shvaćen kao nešto poput čarobnog štapića koji će pretvoriti u prijateljske susede liberalne režime i zločinačke tiranije, i dovesti do večne metafizičke harmonije među njima.

Najveća ironija u svemu ovome možda je sadržana u činjenici da je ova defetistička pozicija (koju sam Kant inače kritikuje kao suštu suprotnost svoje ofanzivne ideje večnog mira kao prozelitskog širenja republikanskog uređenja), u percepciji većine današnjih ideoloških desperadosa, zapravo sa njom poistovećena. Suočeni sa izazovima jednog negostoljubivog sveta punog terora i zločinačkih režima, mnogi sanjari su se okrenuli Kantovoj ideji večnog mira, ali interpretiranoj upravo kao prisilna harmonija u zločinačkom svetu, kao politički panteizam u kome “večnim mirom” i njegovim blagoslovom treba da bude obogotvoreno sve, od najpristojnije i najslobodnije vladavine, do država-lupeža. Umesto da bude Damoklov mač nad glavom diktatora i tirana, Kantov “večni mir” se pretvorio u njihovo poslednje utočište, u poziv za desupstancijalizaciju ideje mira putem aktivne tolerancije antiliberalnih (antirepublikanskih) praksi unutar normativnog koncepta međunarodnog prava.

Pojam večnog mira koji je u posthladnoratovskom svetu postao opšte mesto, posebno među kritičarima američke spoljne politike, tako se uveliko sveo na jedno i moralno i teorijski sumnjivo razočarenje nad odsustvom raja posle sloma komunizma, na stanovište osude svakog delovanja na njegovom realnom uspostavljanju. Kad već stvari nisu same po sebi harmonične u smislu koji je zahtevan, hajde onda da status quo, obeležen strahovitim represivnim režimaima, terorizmom i gerilom protiv civilizacije, proglasimo za meru svih stvari, a institucionalni okvir sveta u kome je pola veka to političko zlo držalo moralne bukvice Zapadu, za nepromenljivi uslov uspostave mira i saradnje u svetu. To je strategija preživljavanja koja je malo više od nemoći i zatvaranja očiju pred izazovima. Politička kultura apokaliptičkog zastrašivanja koja je decenijama autorizovala ideju mira kao odsustva uništenja zapadne civilizacije od strane njenih neprijatelja, po sili istorijske inercije prenela se i u shvatanje postbipolarnog sveta među mnogim intelektualcima i političarima na Zapadu, a posebno u Evropi. Psihologija detanta prerasla je u moralni regulativ, a politička kultura razumevanja za neprijatelja u strategijsku paralisanost pred izazovima odmetničkih režima. Oni nisu žigosani kao takvi, jer je nedostajao univerzalistički koncept liberalne države u ime koga bi intervencija protiv takvih režima zadobila moralno opravdanje. Briljantan opis ove transformacije pruža u svojoj knjizi “Rat u vremenu mira” David Halberstam, definišući ljude iz prve Bušove administracije kao političare zarobljene u kisindžerovskom svetu detanta, kalkulacija i popuštanja, koji su u mračnim i napetim vremenima hladnog rata izgradili merila uspeha u spoljnoj politici kao stanja u kome se ništa ne događa, u kome je “zadržavanje da stvari ne krenu nagore, samo po sebi, predstavljalo pobedu” (D. Halberstam, War in a Time of Peace: str. 59). Ta psihologija više nije imala odgovor na iznenađujući preokret koji nastupa sa slomom jedine alternative zapadnom modelu; sada je delovanje na ostvarenju američkih ideala u planetarnim razmerama odjednom postalo mnogo lakše, ali strategijska kultura defanzivnog preživljavanja oduzima političarima moć da tu šansu realizuju. Oni nisu u stanju da se suoče sa odgovornošću koju im nameće nova situacija. Sovjetske pretnje više nema, a postoje konflikti u svetu koji mogu biti rešeni njihovom intervencijom. No, oni oklevaju. Treba se samo setiti da su američkoj politici bile potrebne pune tri godine da prihvati vojnu opciju u Bosni i Hercegovini, dok je recimo britanska vlada sve vreme rata aktivno potkopavala sve napore da se vojno interveniše. Naprosto, zapadnim političarima nedostajao je koncept u svetlu koga bi se lagodno osećali, obrazlažući svoju “mesijansku” ulogu. Oni još ne shvataju ono što će tek administracija Buša mlađeg shvatiti i primeniti – ideju da kantovski “večni mir” nije neko taktičko opstajanje u hobsovskom haosu, inkorporiranjem naših neprijatelja u zajednički svet, već zadatak izgradnje novog sveta koji odbacuje hobsovske premise, i izgoni “nepravedne neprijatelje” (Kant), odnosno tiranske i agresivne režime iz međunarodnog poretka.

Ronald Regan je u tom smislu do kraja sledio kantovsko shvatanje, kada je SSSR opisao kao Imperiju Zla, isključujući je time iz reda legitimnih režima. Njegovi protivnici i u Evropi i u Americi nazivali su njegovo hrabro istupanje u duhu Kantovog “moralnog političara” ideološkim ekstremizmom i fundamentalizmom. To su omiljene etikete jedne političke kulture zasnovane na levičarskom relativizmu i moralnom uzmicanju pred totalitarizmom. A ono je, iskustvo nas uči, prvi korak u faktičkoj kapitulaciji. Regan je ponovo izborio kantovsku, prozelitsku putanju liberalne politike, odbijajući da se neprijateljima slobode izvinjava zbog svoje američke tradicije, i podižući zastavu te tradicije slobode pojedinca visoko iznad svog krstaškog pohoda proširivanja (ili vraćanja) slobode ostatku čovečanstva, i koncepcije mira kao posledice slobode u svetu lišenom totalitarizma.

Prvi Zalivski rat je još uvek jedan nevažni događaj iz ove perspektive kantovske ideje večnog mira. On se još uvek nalazi unutar granica koncepta “kolektivne bezbednosti”, unutar jedne defanzivne strategije obezbeđenja mirnog sveta u kome vlada ekvilibrijumska predvidivost. To je vojna intervencija protiv diktatora koji je okupirao stranu zemlju, i time prekršio pravila UN. Diktator nije na tapetu zbog prirode svoje vladavine koja se suprotstavlja koncepciji liberalnog sveta na kraju istorije, već zbog prekršaja koji ugrožava “međunarodno pravo”. Zapadni političari nemaju svest o svojoj odgovornosti i vodećoj ulozi na koju ih i u međunarodnoj politici obavezuje diktat kantovskog principa univerzalizacije “republikanskog” poretka. Svet kisindžerovskih birokrata s početka devedesetih još uvek nije svet jednog Fukujame, a kamoli Pola Volfovica ili Donalda Ramsfelda. Sledstveno tome, prvi rat u Iraku neće imati moralnu i oslobodilačku misiju. Norman Švarckopf neće preći Šat-el Arab, kao što će to 12 godina kasnije učiniti Tomi Frenks…

Druga runda američkog intervencionizma iz devedesetih, pod Klintonom, koja će započeti Bosnom 1995, a završiti Kosovom 1999, takođe neće doneti veliki napredak u patentiranju Reganove kantovske teorije međunarodnih odnosa u jednu novu politiku prilagođenu posthladnoratovskim uslovima. Klintonova politika će u velikoj meri slediti levičarski koncept “humanitarne intervencije” koji će žalosno “spustiti lestvicu” u ambiciji univerzalizovanja modela liberalne demokratije. Svrha tih intervencija biće definisana kao spasavanje ljudskih života i predupređivanje “humanitarnih katastrofa”, a ne kao nametanje liberalnog poretka. Usmerena više na saniranje posledica nego na definisanje uslova mogućnosti liberalno shvaćenog poretka večnog mira, ona će nositi zdravu imperijalističku konotaciju privođenja izgrednika redu od strane svetske liberalne zajednice, ali će njen sadržaj u velikoj meri ostati zarobljen u starim okvirima: u kombinaciji kazne za zločin agresije i instrumentalizovanja moći za zaštitu “ljudskih prava”. Pod pritiskom i spolja i iznutra Klinton će naivno poverovati da će poziciju Amerike učiniti čvršćom ukoliko odbaci njenu legitimnu prozelitsku i univerzalnu pretenziju, i ukoliko širenje imperijalnog carstva liberalnih režima (Kantovu federaciju slobodnih naroda) prestane da definiše kao legitimni spoljno-politički cilj.

Kant protiv politike appeasmenta

Možda jedina tačka konvergencije između načela Kantove političke filozofije (u kojoj međunarodna politika igra ključnu ulogu) i pricipa aktuelne spoljnopolitičke koncepcije benevolentnog kalkulisanja (“političkog moralisanja”) sa neprijateljima slobode, koju praktikuju mnogi evropski političari, jeste njhova pojmovna i tematska fokusiranost na probleme obezbeđivanja mira u svetu. Ali, tu je i kraj sličnostima. Utisak da se u poređenju može ići dalje, potiče uglavnom zbog predrasude o Kantu kao benevolentnom, ali naivnom idealisti bez realpolitičkog nerva, i samopredstavljanja političara koji se kite kantovskom odorom kao principijelnih protivnika nasilja u politici, koji ništa ne žele da nameću drugima ukoliko bi to dovelo do ugrožavanja mira u svetu. Sam Kant bi verovatno takvu politiku okvalifikovao kao obmanu političkih moralista kojom oni zavaravaju i sebe i druge, a ne kao rezultat njegovog sopstvenog imperativa uvođenja morala u politiku. Verovatno ne postoji efikasniji način da se kompromituje Kantova ideja večnog mira nego da se ona uzme kao parola kojom ćemo izvinjavati sopstvenu slabost da se izborimo za liberalni svet lišen terorističkih i totalitarnih pretnji, i kojom ćemo kukavičko zatvaranje očiju pred opasnostima koje prete i nama i drugima predstavljati kao moralnu vrlinu. Jer, prema Kantu, sve zlo moralisanja u politici “potiče otuda što politički moralist počinje odande gde moralni političar s pravom završava i što on, podređujući načela svrsi (tj. uprežući konje iza kola), osujećuje sopstvenu nameru da politiku dovede u sklad s moralom.” Istorijske primere istinskih “moralnih političara” u Kantovom smislu, naći ćemo pre u ponašanju britanskog premijera Vinstona Čerčila i američkog predsednika Ronalda Regana koji su, ne bez velikog rizika, hrabro uputili izazov totalitarnim tiranijama koje su predstavljale pretnju miru u svetu, nego u evropskim “političkim moralistima”, poput Vilija Branta ili Čemberlena, koji su etablirali političku filozofiju pokušaja da se odobrovolje agresivni tirani, u nadi da će stalnim uzmicanjem pred njihovim apetitima izbeći sukob, a možda, kad ovi zadovolje svoje apetite, i ukloniti sve potencijalne izvore rata. Kantov večni mir, kao krajnja svrha i, takoreći, opravdanje postojanja čovečanstva (antropodiceja), nije nikakva bezobalna ideja kojom ćemo po volji ulepšavati svoj real-politički kukavičluk, ili izdaju naše civilizacije prihvatanjem radikalnog političkog zla kao konstituence međunarodnog poretka, već real-politički ostvarljiv diktat uma koji počiva na jasnim principima i koji kao ostvarljiv predstavlja najviši imperativ čovečanstva (“Ti moraš” – “Ti možeš”). Ove principe Kant navodi u svojim “definitivnim članovima večnog mira”:

1. Građansko uređenje u svakoj državi treba da bude republikansko;
2. Međunarodno pravo treba da se zasniva na federalizmu slobodnih država;
3. Pravo građana sveta treba da se ograniči na uslove opšteg hospitaliteta.
Za sva tri Kantova “definitivna člana” koja zajedno čine uslove, tj. transcendentalne principe večnog mira, možemo reći da su ostvarena, ili barem ozbiljno projektovana u spoljno-političkoj doktrini današnje američke administracije.

Ad 1. Ono što Kant naziva “republikanskim uređenjem”, u Sjedinjenim Državama prisutno je u svom najčistijem vidu već više od dva veka, a ono se sastoji od složenog sistema reprezentativne demokratije i striktne trodelne podele vlasti, što su uzori koje će evropske zemlje dostizati tek asimptotski i zgodimično, konstantno inklinirajući rusoovskom idealu ne-reprezentativne (“neposredne”) demokratije i raznim socijalnim eksperimentima koji su okončavali u najgorem despotizmu koji je čovečanstvo upoznalo (socijalizam i fašizam). O podeli vlasti u kontinentalnoj politici se nikad nije ozbiljno razmišljalo (osim u teoriji filozofa koji su sebe smatrali engleskim đacima, poput Monteskjea, Tokvila ili Kanta i Humbolta) već se konstantno težilo ka sve većem proširenju tiranije zakonodavne vlasti i njoj potpuno podređenog birokratskog aparata. Takođe, posedujemo istorijsko svedočanstvo da liberalne demokratije ne ratuju međusobno, već je uvek posredi rat između tiranskih režima ili protiv tiranskih režima.

Ad 2. Ideja OUN je upravo jedan takav izum birokratskog uma, koji je verovao da se mir može garantovati paragrafima i klauzulama koje bi potpisale sve države, bez obzira na njihovo unutrašnje uređenje (republikansko ili despotsko). On odražava ideal socijalista koji su utemeljili ovu organizaciju o pregovaranju i koncesijama totalitarnim državama, a ne pritisku na njih, kao putu ka miru. ((Nije bez značaja činjenica da su autori “Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima”, dokumenta koji izlaže osnovne konstitutivne principe organizacije OUN bili engleski radikalni socijalisti Harold Laski i Edvard Kar. Prvi je bio jedan od vođa čuvene fabijanske grupe u Britaniji koja se odlikovala zalaganjem za potpunu kolektivizaciju ekonomije i napuštanje vladavine prava. Edvard Kar je bio blizak istoj grupi i poznat je po svojoj teoriji međunarodnih odnosa, u kojoj je na tragu Karla Šmita i nemačkih nacional-socijalista odbacivao liberalne ideje XIX veka o pravu na samoopredeljenje i zalagao se za “namernu organizaciju evropskog života kao što je to Hitler preduzeo”. Osim toga, karakteristična je njegova teorija konvergencije između rata i socijalizma. Rugajući se onima “koji zaglibljeni u tradiciju XIX veka, istrajavaju u shvatanju da je rat besmislen i lišen svrhe”, profesor Kar veli kako je rat zapravo “najmoćniji instrument društvene solidarnosti”. To su moralni autoriteti koji su krojili vrednosni okvir posleratnog sveta, za kojim bi po teorijama današnjih multipolarista trebalo žaliti. )) Ali, u strogom smislu, despotije se ne bi mogle smatrati subjektom međunarodnog prava, pa one ne mogu da autorizuju nikakav međunarodno-pravni dokument, budući da nisu same autorizovane s obzirom na svoje unutrašnje-političko uređenje (nikog ne predstavljaju). To je upravo normativna i “moralna” strana problema na kojoj insistiraju kritičari američke politike kada žale za UN. Odgovor je da sa normativnog stanovišta večnog mira za nerepublikanske države (a takva je bar polovina članica UN) u međunarodnom poretku nema mesta (iako one mogu biti primljene iz razloga dnevno-političke probitačnosti). Dakle, jedino polazište sa koga se popustljivost i razumevanje prema antiliberalnim režimima može hvaliti jeste taktičko i pragmatičko stanovište, a nikako moralno ili principijelno. Reganu se moglo prigovoriti da je proglašavanjem SSSR za Carstvo Zla izložio Ameriku i njene saveznike opasnosti od konfrontacije sa tim Carstvom, ali se taj strah ne može uzneti na moralno postolje, pa reći kako je time Regan prekršio moral u politici. Iz istog razloga je ceo poredak OUN sa kantovskog stanovišta od samog početka bio potpuno nelegitiman, jer je nelegitimnim režimima i politikama pružio legitimitet i priznanje. To je možda bilo realpolitički ispravno, ili čak neophodno, ali kako god da okrenemo, ne i moralno dozvoljeno. Jedina pretpostavka pod kojom bi recimo priznanje međunarodnog legitimiteta SSSR bilo moralno ispravno, jeste izjednačavanje morala i realpolitike ukidanjem morala, a to je upravo stanovište koje hladnoratovski nostalgičari podmeću sadašnjoj američkoj politici. Kant, nasuprot protivnicima američke spoljne politike koji se na njega često pozivaju, insistira da međunarodno pravo (koje bi kao rezultat imalo svetsko-građansku državu) počiva na savezništvu slobodnih država, koji on naziva i savezom mira (foedus pacificum). Ovde sloboda ne znači tek nezavisnost (u smislu vestfalskog poretka) koju Kant ismeva, poredeći je sa “bezakonskom slobodom divljaka”, već ima normativni smisao slobode pod zakonom koji nezavisnene republike same sebi propisuju u vidu međunarodnog ugovora. Kant ne želi da svoju ideju večnog mira gradi na trošnom temelju međunarodnih deklaracija bez faktičke snage, niti želi da pruži međunarodno-pravni legitimitet raznim despotijama, već se radije oslanja na, u njegovo vreme samo moguću ali jedino pouzdanu počvu, ideje federaliteta država koje poseduju republikansko uređenje.

Ad 3. Treći uslov ideje večnog mira (princip opšteg hospitaliteta) jeste ono što bismo mi danas zvali slobodnim protokom ljudi, roba i kapitala. Taj uslov je bio ispunjen u XVIII i XIX veku kada je ekonomska globalizacija, pod vođstvom trgovačkih nacija kao što su Velika Britanija i Holandija, doživela svoj puni zamah, ali je taj trend nasilno prekinut time što su izostala ona srećna okolnost koja je tek nama danas pala u deo, naime, države koje nisu imale republikansko uređenje (poput Nemačke i Francuske) bile su dovoljno jake da silom, a ne trgovinom ostvaruju svoj ekonomski interes. Za ovakav negativni trend u razvoju međunarodnih odnosa od odlučujućeg je značaja bio prodor socijalističkih ideja u politiku vodećih nacija, čime je trgovina došla pod patronat državne regulacije i izgubila svoj izuzetan pacifistički potencijal (u koji se Kant toliko pouzdavao – katalattein na grčkom, pored trgovačke delatnosti, znači i “od neprijatelja napraviti prijatelja”). IPSE DIXIT: “Isto kao što mudro razdvaja narode… priroda tako isto, s druge strane, ujedinjuje narode, koje pojam građana sveta ne bi dovoljno zaštitio od nasilja i rata, služeći se pri tom njihovim uzajamnim koristoljubljem. To je trgovački duh koji ne može da postoji uporedo s ratom i koji, pre ili kasnije, zavlada svakim narodom.”(Ibid.)

Možda u ovoj tački možemo videti čitavu inverziju koju je Kantova ideja večnog mira i svetskograđanske države doživela u interpretativnim zahvatima zatočenika tipično evropskog (tačnije, kontinentalnog) poimanja države i društva. Tako će danas, recimo, Jirgen Habermas, glavni teorijski promoter ideje države blagostanja i nepomirljivi neprijatelj renesanse ekonomske globalizacije, na “Kantovoj” ideji svetsko-građanske države izgraditi svoj vlastiti ideal alter-globalizacije, koja bi poništila “nepravde” i “zastranjenja” liberalne globalizacije, a sve po modelu državne regulacije nad privredom kakvu smo imali prilike upoznati u bankrotiranom modelu države blagostanja. On, sasvim u duhu svoje marksističke mudrosti, neće poput Kanta trgovinu smatrati instrumentom miroljubive saradnje i prevladavanja konflikata, već izrazom dominacije i izrabljivanja slabih od strane jakih. Za njega je politička moć i globalna kontrola (razume se, poverena “progresivnim” političarima) najbolji instrument pacifikacije čovečanstva, a ekonomska sloboda glavna prepreka toj pacifikaciji. Stoga je istinsko rešenje “problema” za ovog marksističkog kantovca svetska vlada koja bi imala ingerencije da se meša u sve, a pogotovo da reguliše svetsku ekonomiju u cilju redistribucije bogatstva “siromašnima”. To što bi takva vlada koncentrisala u svojim rukama izuzetnu moć (da ostavimo po strani to što bi uništila svetsku privredu i izjednačila čovečanstvo bar u jednom – siromaštvu) i ubrzo se pretvorila u svetskog despota izvan svake kontrole i gurnula sve građane sveta u potčinjenost “kosmopolitskoj” birokratiji (na šta je upravo Kant upozoravao!), za njega i njegove sledbenike ne predstavlja nikakav problem.

Dva pojma globalizacije

U osnovi, razlika između ove dve interpretacije ideala večnog mira zapravo počiva na dva divergentna tumačenja fenomena globalizacije. Jedno, koje se smatra dominantno američkim, polazi od pretpostavke o globalizaciji kao procesu koji ima naglašeno individualističke pretpostavke – to je postupno uklanjanje veštačkih barijera u trgovini, međunarodnim finansijama, kretanju kapitala itd., jednom rečju, smanjenje birokratskih restrikcija koje stoje na putu dobrovoljne kooperacije između dva pojedinca koji žive u različitim državama. To uopšte ne podrazumeva ukidanje, pa čak ni smanjenje državnog suvereniteta u političkim stvarima, niti podvrgavanje pojedinaca jurisdikciji nadnacionalnih ustanova. Načelo subsidijarnosti, odnosno zabrana delegiranja višim političkim instancama onih nadležnosti koje se mogu opsluživati na nižim jedno je od osnovnih svojstava američkog konstitucionalnog eksperimenta. U tom okviru vrlo je jak duh ekonomskog i političkog liberalizma koji kaže da najveći deo interakcije između pojedinaca treba da se odvija na slobodnim privatnim tržištima lišenim političkog uplitanja. Ako već mora da postoji politička moć (a mora) uvek je bolje da se ona upražnjava na nivou lokalnih zajednica. Samo ono što nije moguće od javnih dobara finansirati sredstvima lokalnih vlada treba delegirati državama, a najmanji deo ovlašćenja u odbrani, pravosuđu i makroekonomiji ostaviti federalnoj vladi. Iako se ovaj konstitucionalni model američkih Otaca utemeljivača u XX veku i u samoj Americi našao pod snažnim pritiskom mode planiranja i birokratske regulacije, ipak je ostao uveliko na snazi, u svakom slučaju, u mnogo većoj meri nego što je to u Evropi ikad bio slučaj. Jasno je stoga da globalizacija za jednog Amerikanca teško može značiti potčinjavanje njegovih institucija nekom nadnacionalnom planiranju, jer on u principu svaku političku moć i planiranje vidi kao zlo, i što je ta moć veća i udaljenija od njega, to je po definiciji opasnija. On će se uvek opredeliti za domaće institucije u odnosu na nadnacionalne, ne zbog nacionalizma, već iz istog razloga iz koga će lokalnu vladu uvek pretpostaviti federalnoj, a tržišnu kooperaciju bilo kakvoj vladi .

Tome nasuprot, dominantna tradicija kontinentalne Evrope transformaciju društva vidi kao implementaciju nekog plana odozgo, veštačkom harmonizacijom uslova i rezultata i nametanjem oktroisanih šablona “socijalne pravde”. Ta tradicija zazire od prepuštanja ljudima samim da donose odluke vazane za sopstveni život, i teži da unifikuje i harmonizuje razlike koje vladaju među narodima, regionima i pojedincima. Preovlađujućim etičkim kodom evropske kulture domira ideal distributivne pravde, jednakosti rezultata i maksimalno moguće uniformnosti života koje obezbeđuje brižna paternalistička vlast. Nije nikakvo čudo da je birokratska centralizacija mnogo izraženiji proces u Evropi nego u Americi, i da će Evropljani sa mnogo više razumevanja prihvatiti ideju globalizacije kao napuštanja subsidijarnosti, odnosno kao prenošenja političke moći na više, po mogućstvu nadnacionalne institucije, u čemu oni vide garanciju zauzdavanja “tržišne stihije” i “regulisanja haosa”. Ovu viziju globalizacije odlikuje odsustvo poverenja u nesputanu, spontanu kooperaciju pojedinaca, i poverenje u racionalnost birokrata i političke intervencije. Najkraće rečeno, razlika između ove dve vizije globalizacije odgovara razlici između globalizacije tržišta i globalizacije birokratskog planiranja. Američki globalista smatra da nije neophodno nametati mu slaganje sa Evropljaninom o pitanju abortusa ili smrtne kazne da bi obojica profitirali od uzajamno korisne saradnje, dok Evropljanin veruje da će ceo proces biti destruktivan i dovesti do katastrofe ukoliko ne bude propraćen “harmonizacijom standarda” u nizu oblasti, od prava, ekologije, do moralnih kontroverzi pojedinih delova zakonodavstva.

Najsvežiji primer koji ilustruje ovu razliku jesu sporenja oko tzv. Rimskog suda. Taj sud koji bi trebalo da ima nadležnost za ratne zločine širom sveta, postao je još pre osnivanja predmet vrlo vruće debate između Amerikanaca i mnogih Evropljana. Amerikanci su i pored inicijalnog potpisa predsednika Klintona u samom startu iskazali sumnjičavost prema ovom sudu, što je kulminiralo pretnjom da će u Savetu bezbednosti blokirati produženje mandata svih mirovnih snaga u svetu, ukoliko se taj sud osnuje bez mehanizma za izuzeće američkih građana. Evropljani su u prvom trenutku odbijali bilo kakvu mogućnost da nečiji građani budu izuzeti iz jurisdikcije suda, ali je onda nađeno tajno kompromisno rešenje – da Statut suda bude usvojen, a da Amerikanci zauzvrat sklope bilateralne sporazume sa svim zemljama u svetu, i na taj način realizuju svoj interes za izuzećem od Suda. No, kada su Amerikanci krenuli u kampanju potpisivanja bilateralnih sporazuma, suočili su se sa žestokom opstrukcijom Evropljana koji su odjednom “zaboravili” na dogovor, i počeli da ucenjuju zemlje-kandidate za pristup EU da takve sporazume ne potpisuju. Sa raznih strana, i od evropskih političara i intelektualaca, kao i od nekih američkih teoretičara, pokrenuta je prava medijska ofanziva da se dokaže da je američko odbijanje Rimskog suda “atak na međunarodno pravo” i “izraz arogancije najveće sile” koja ne priznaje ista pravila igre koja važe i za druge. Osim što svedoči o ovom sudu kao političkom instrumentu nekih evropskih vlada, epizoda o kojoj je reč odslikala je upravo različita viđenja globalizacije o kojima govorimo. Činjenica da postoje vlade koje ne sankcionišu genocid i ratne zločine bila je dovoljna kreatorima Rimskog suda da zaključe da je jedini lek za to da se osnuje neki međunarodni sud koji će suditi u tim slučajevima. U američkom odbijanju da svoje građane podvrgnu jurisdikciji ovog suda, mnogi evropski posmatrači nisu mogli da vide ništa drugo osim nacionalističke arogancije i licemerja u pogledu globalizacije, upravo zato što sam njihov pojam globalizacije podrazumeva planersku i regulatorsku premisu po kojoj je najefikasniji način da neki međunarodni problem rešite taj da osnujete neku nadnacionalnu komisiju ili sud koji će arbitrirati, a ne da delujete na više koloseka kako bi same države iznutra razvile principe i institucije koje nedostaju. U tom smislu, prosečan Amerikanac može da oseća samo čuđenje kad njegov evropski prijatelj izražava bes zato što on ne želi da se podvrgne jurisdikciji međunarodnih birokrata, jer on isto to ne dozvoljava ni svojim sopstvenim. Praksa porotnih sudova, odnosno načelo da “samo američki građanin može da sudi američkom građaninu”, isključuje i mogućnost da američka federalna vlada postavlja sudije u krivičnim stvarima, a nekmoli mogućnost da takve sudije postavlja nekakva međunarodna birokratija. Spor oko suda je još jedan izraz evropsko-američkog nesporazuma oko smisla globalizacije: to je spor između liberalnog i individualističkog shvatanja društva na jednoj strani, po kome politička kontrola treba da bude što manja i ograničenija, a vlast na što nižim nivoima, i teorije progresa kao nametanja političke kontrole i regulacije odozgo na drugoj, u nepoverenju prema “neograničenoj” (zapravo ograničenoj) slobodi pojedinca da sarađuje sa drugim pojedincima bez ičije prisile i supervizije.

Slično stvar stoji i sa konceptom garantovanja mira u međunarodnim odnosima. Evropljani veruju da je za tu svrhu potrebno stvoriti jake nadnacionalne institucije koje bi kontrolisale nacionalni suverenitet i odozgo oktroisale neki obrazac koegzistencije u međunarodnim odnosima, bez obzira na karakter režima u pojedinim zemljama. To je jedna vrsta racionalnog konstruktivizma koji znamo iz tradicije kontinentalnog prosvetiteljstva, koja pretpostavlja da nad čitavim društvom (u ovom slučaju, međunarodnom zajednicom) mora biti oktrisan neki etički ili teorijski šablon koji će obuhvatiti svo bogatstvo sveta i jednom za svagda garantovati harmoniju i racionalnost novog poretka. Ova ideja racionalne rekonstrukcije neprijateljski je raspoložena prema bilo kakvoj društvenoj kontigentnosti, “neracionalnosti”, prema bilo kojoj vrsti običaja ili oblika ponašanja koji iskaču iz projektovane racionalističke sheme. Sve mora biti zapisano i utvrđeno i kontrolisano odozgo, od strane birokratije i prosvećenih elita koje imaju viziju dobra i sposobnost da je do kraja realizuju.

S druge strane je američko nepoverenje u intelektualističke sheme i šablonska rešenja, njihovo oslanjanje na zdravi razum čovečanstva, tradiciju i globalizaciju odozdo. Oni ne veruju da je mir proizvod tolerantosti i popuštanja neprijateljima slobode, već snage i odlučnosti liberalnih zemalja. Isto tako ne veruju da mir i pravda mogu biti uspostavljeni instaliranjem neke globalne birokratije. Teorije koje su ukazale na iracionalnost javnog izbora, na hroničnu “državnu grešku”, od Eroua i Debrea, preko Virdžinijske do Čikaške škole, ponikle su, nimalo slučajno u Americi. To je najuticajnija struja mišljenja u ovoj zemlji i danas. Teško je očekivati da zemlja u kojoj glavnu teorijsku ortodoksiju, od Medisona pa do Bjukenana, predstavlja strah od vašingtonske birokratije koja “šalje rojeve službenika na nas, da troše naš novac i kinje naš narod”, tek tako prihvati rojeve službenika u Rimu ili Briselu kao rešenje svojih problema.

Moral i licemerje

Racionalizacija američke unilateralne i krstaške politike širenja demokratije koju je u svom poznatom članku “Snaga i slabost” ponudio Robert Kagan, i koja je postala naširoko komentarisana kao možda najbolji “apologetski” prilog ovom pitanju, pati od jedne osnovne slabosti; ona predstavlja kapitulaciju pred protivnicima američkih vrednosti utoliko što se sa njima slaže u pogledu opisa situacije, stavljajući ispred te politike samo različit vrednosni predznak. On kaže:”Amerikanci su sa Marsa, Evropljani su sa Venere. Amerikanci žive u hobsovskom svetu, Evropljani u svetu Kantovog večnog mira.”(R. Kagan, Moć i nemoć – dostupno na www.katalaksija.com) Ono što rade Amerikanci u spoljnoj politici proizvod je njihove moći, dok je defanzivna i na diplomatiju orijentisana strategija većine Evropljana posledica njihove slabosti i nesposobnosti da se uhvate u koštac sa problemima. Kad bi Evropljani posedovali političku i vojnu moć Amerikanaca, i oni bi se ponašali podjednako arogantno i bez obaziranja na primedbe svojih partnera u međunarodnoj zajednici. Na taj način se ovekovečuje Machtpolitik kao jedino istinsko načelo svake politike, a napori čovečanstva ka boljem, ostavljaju zdrobljeni pod sizifovskim kamenom onog abderićanskog brda. To je, da ponovimo, percepcija kojom neprijatelji Amerike vide američku politiku, samo vrednosno preokrenuta u makijavelistički imoralizam koji se igra sugestijom da politika i nema neku moralnu sadržinu.

Ovo je kobno pogrešan način da se opiše suština nove spoljne politike predsednika Buša. Taj opis pretpostavlja da se njegova politika smešta u prostor hobsovskog sveta u kome nema nikakvih pravila, zakona niti morala, i koja pliva u tim mutnim vodama najbolje što zna, a na one koji misle da bi i sami u njegovim čizmama bili “bolji” ili “humaniji” možemo se samo nadmoćno nasmejati. Kaganova invektiva da Evropljani sa svojim pacifizmom i diplomatijom mogu da žive u kantovskom postistorijskom svetu večnog mira samo zato što je Amerikancima, prinuđenim da se za njihov račun bore sa izazovima hobsovskog sveta, od komunizma, preko etničkih konflikata, do terorizma, on uskraćen, promašuje poentu zato što su uloge ovde zapravo obrnute. Spoljnopolitička doktrina predsednika Buša koju najodrešitije zastupa zamenik sekretara odbrane Pol Volfovic, doktrina koja se najplastičnije izražava u ideji demokratizacije Bliskog Istoka uz pomoć američke vojne sile i diplomatskog pritiska, ustvari predstavlja najviši izraz vernosti kantovskom idealu večnog mira. Pod večnim mirom Kant nije mislio da liberalne vlade treba da sede skrštenih ruku i mire se sa tiranijom, bedom i terorizmom u svetu, već na okončanje hobsovskog “rata svih protiv sviju” u međunarodnim odnosima i njihovu dužnost da preuzmu odgovornost i privedu rđave režime onome što on zove “republikanskim uređenjem”, a što bi se u rečniku savremene političke teorije moglo opisati kao konstitucionalna vlada. Večni mir nije večna benevolencija prema tiraniji i uzdržavanje od sukoba sa njom zarad mira, već obezbeđenje sveta bez tiranije svim, pa i vojnim sredstvima. Sa stanovišta “moralnog” ideala mira, nema nikakvih nedoumica u pogledu korišćenja sile u cilju njegovog uspostavljanja; jedina granica koju postavlja pravu liberalnih država da putem sile uklone despotske režime, jeste realna mogućnost da se to obavi, odnosno celishodnost preduzimanja vojne intervencije sa aspekta faktičkog odnosa snaga. Ako je vojno uklanjanje nekog “nerepublikanskog” režima sa ovog aspekta moguće, onda je moralna obaveza koalicije liberalnih zemalja da preduzmu akciju. Ovde se vidi koliko je, recimo, Pol Volfovic zapravo doktrinarni kantovac; sve što nam on kaže zapravo je tvrdnja da, ukoliko možemo da vojno ukolnimo Sadama Huseina, i ukoliko nam naši vojni, diplomatski i ekonomski resursi dozvoljavaju da uvedemo demokratiju na Bliskom Istoku kombinacijom pritisaka, ucena, nagrada i otvorene vojne okupacije delova te teritorije, naša je moralna obaveza kao lidera slobodnog sveta da to i uradimo. To je težak i po nas skup zadatak, ali nemojmo se pretvarati da će stvari biti bolje ako pustimo da biologija ukloni sa vlasti Sadama Huseina, i preoblikuje Bliski Istok u skladu s našim željama. Kontrast između kantovskog pojma večnog mira i karikature tog principa u liku appeasment teorija, jeste kontrast između verovanja da je sloboda uslov mira i verovanja da je mir po svaku cenu uslov slobode.

Mesijanska uloga Amerike i njenih saveznika u okviru ovog koncepta nije ništa veća od mesijanske uloge koju Kant namenjuje “federaciji slobodnih država” u svom konceptu garancija večnog mira. Zato američka politika prema Iraku, Iranu ili Palestini nije politika sile, nego politika principa i doslednosti – mir bez slobode nije vredan postojanja, dok sloboda uvek donosi mir. Vojno arbitriranje kao krajnja mera ovog koncepta nema ništa zajedničko sa levičarskim konceptom “humanitarne intervencije” koja je korišćena za opravdanje intervencije na Kosovu 1999. Krajnji cilj ovde nije neposredno spasavanje ljudskih života, već korišćenje sile kao jednog od katalizatora uspostave liberalnog uređenja. Da ni kod samog Kanta nema nikakve humanističke ili moralističke patetike, i da je u tom pogledu pozivanje levičarskih pacifista na njega u težnji da diskvalifikuju politiku gospodina Buša, potpuno promašeno, može da nam posvedoči i sledeće mesto (koje, doduše, govori o uspostavljanju države, a ne o međunarodnim odnosima, ali isti princip važi i u drugom slučaju): ” uopšte se ne može očekivati da dobro državno uređenje dolazi od moralnosti, nego baš obrnuto, da dobro uređenje omogućuje dobro moralno vaspitanje naroda. Um može, dakle, da iskoristi mehanizam prirode služeći se sebičnim sklonostima čovekovim (a one, razumljivo, dolaze u spoljašnji sukob) kao sredstvom za ostvarenje svoje prave svrhe, to jest pravnog propisa, i da na taj način, koliko to stoji do same države, unapredi i obezbedi unutrašnji i spoljašnji mir. – To znači ovo: priroda neminovno hoće da pravo odnese konačnu pobedu. Ako se propusti da se tu što uradi, učiniće se to naposletku samo od sebe. Mada s velikim nezgodama.”(Ibid.) Večni mir nije borba protiv udaljenih posledica tiranskih režima kao što je genocid ili humanitarna katastrofa, već protiv njihovih uzroka, a to je odsustvo liberalnog političkog režima. Strateški gledano, “mir” u okviru ove koncepcije nije shvaćen kao nekakvo vojno zatišje, pa makar i u senci politike aktivne tolerancije prema nadirućem zlu, već kao obezbeđivanje sveta gde će za zlo na vlasti biti sve manje mesta. Kantov ideal je, u krajnjoj instanci, samo drugo ime za taj svet lišen neliberalnih poredaka, u kome bi iščezla mogućnost rata, jer je rat posledica tiranije, a tiranija napuštanja političkih načela slobode. Anti-Buš “kantovci” bi zapravo hteli da nam sugerišu da sloboda nema nikakve veze sa mirom, i da je sam večni mir zapravo odustajanje od ambicije da se taj liberalni svet u bilo kom obimu realizuje. Nasuprot tome, nema rata između zemalja sa konstitucionalnom vladom, i mnogo je bolji način da se obezbedi mir u svetu taj da se postepeno uklone tiranski režimi, nego da se pronađe neka efikasna pravna formula kako da se obezbedi koegzistencija liberalnih režima sa despotijama. Promašaj projekta UN je upravo u tome što je on od samog početka predstavljao izraz težnje da se uspostavi jedna takva nadnacionalna regulacija koja bi primorala loše režime da se fino vladaju, i uspostavila neki ekvilibrijum moći između njih i normalnih država. Ne postoji način da se loši režimi prinude na fino vladanje osim uklanjanja, ili barem verodostojne pretnje nasilnim uklanjanjem. Koliko je Kant u svojoj viziji bio dalekovid najbolje pokazuje praksa XX veka, gde nije bilo nijednog međusobnog rata između liberalnih zemalja, već isključivo između takvih zemalja i raznih oblika kolektivističkih diktatura (“nepravednih neprijatelja”, ili “država lupeža”, kako bi se danas reklo).

Obratno, preovlađujuće evropsko viđenje međunarodnog mira implicira hobsovsko stanje kao trajno, odnosno polazi od pretpostavke datosti i neuklonjivosti raznih rđavih režima širom sveta. Kagan je u pravu utoliko što u slučaju Evropljana ovaj višak aktivne tolerancije prema raznim pojavama tipa Sadam Husein, smatra izrazom njihove nemoći, ali tu nemoć ne bi trebalo mešati sa benevolencijom. Večni mir onako kako nam ga prezentiraju ogorčeni protivnici Donalda Ramsfelda i Pola Volfovica u Evropi (a delom i u samoj Americi) predstavlja poredak u kome ćemo pokazati malo više razumevanja za “različitosti” i “drugosti” koje postoje u svetu, i u kome ćemo dijalogom i diplomatijom uspevati ono što ne možemo vojnom silom, t.j. da privolimo talibane ili fedajine da se odreknu svoje želje da nas unište, ili bar da naškode našim interesima. Koliko god kritičari Amerike prigovarali ovoj politici sile, cinizam i makijavelizam, njihova sopstvena pozicija sklapanja “separatnog mira” sa neprijateljima Zapada, i to u trenutku kada to nismo prinuđeni da činimo, i kada imamo resursa da uništimo ili značajno unazadimo izvore tog neprijateljstva, predstavlja zapravo ovekovečenje hobsovskog i makijavelističkog sveta. Ona ne pravi razliku između rajskog mira i tišine groblja. Jedino što ta dva mesta spaja je odsustvo konflikta, ali, da li će bilo ko groblje preporučiti kao zamenu za vrevu dana, i da li će bilo ko (normalan) o njemu sanjati kao o spasenju od realnog stanja stvari? Zato strategija appeasmenta, toliko karakteristična za evropske političare i javno mnenje, strategija parcijalnih ustupaka teroristima i državama-lupežima u cilju da ih se time odobrovolji i pripitomi, nije samo racionalizacija njihove nemoći da se uhvate u koštac sa globalnom odgovornošću članova liberalne svete alijanse, već pre svega racionalizacija njihovog dubljeg identitetskog lutanja. To nije vojna nemoć da se deluje ratom, već intelektualna i moralna nemoć da se razlikuje dobro od zla, i odsustvo samopouzdanja da se zlu objavi rat svim sredstvima. Razlika između tipičnog američkog i tipičnog evropskog viđenja svetskog mira i pravde nije razlika između politike sile i politike slabosti, već između politike morala i principa na jednoj, i politike ohrabrivanja zla i moralne kapitulacije pred njim na drugoj strani. Nije reč samo o nedelovanju i opstrukciji delovanja kao objektivnim otežavajućim faktorima težnji da se svet učini malo podnošljivijim mestom, već u uzdizanju tog opstrukcionizma i nemoći na visinu filozofskog i moralnog ideala, u teoriji appeasmenta kao superiornog moralnog stava, bez obzira da li se radi o palestinskim teroristima, o Sadamu Huseinu, Severnoj Koreji ili Slobodanu Miloševiću. Ovaj odnos je možda najbolje opisao upravo Robert Kagan u svom tekstu, gde potpuno suprotno svojoj osnovnoj makijavelističkoj optici o slabosti i snazi, daje jedno vrlo instruktivno “moralističko” poređenje odnosa između američke i evropske preovlađujuće spoljne politike: “‘Amerikanci su kauboji’, vole da kažu Evropljani. U tome ima istine. Sjedinjene Države deluju kao međunarodni šerif, možda samoproglašeni, ali umnogome dobrodošao, šerif koji pokušava da osigura kakav-takav mir i pravdu u onome što Amerikanci vide kao svet bez zakona u kome odmetnici moraju da budu onesposobljeni, često i kroz nišan pištolja. Prema ovoj analogiji sa starog Zapada, Evropljani bi više nalikovali vlasniku saluna. Odmetnici ubijaju šerife, a ne vlasnike saluna. Zapravo, iz perspektive vlasnika saluna, šerif koji pokušava da uspostavi red uz pomoć sile ponekad može da predstavlja veću pretnju nego odmetnici, koji, barem u tom trenutku, žele samo piće”.

Ovo je najbolji i najslikovitiji opis onog što se danas smatra evropskom mirovnom i prosvećenom diplomatijom koja uvažava složenost sveta, i sklona je radije da pregovara i strpljivo gradi mostove, nego da, poput svog prekookeanskog rođaka, nepromišljeno poseže za silom. To je filozofija vlasnika saloona, kome je veća pretnja šerif koji rizikuje život u borbi sa odmetnicima, nego sami odmetnici koji možda hoće samo piće. Šta bi moglo da bude to piće koje evropski barmen nudi lupežima koje progoni jenkijevski šerif? Svakako, to su na jednoj strani masne apanaže od prodaje oružja i osetljivih vojnih tehnologija državama lupežima, koje, recimo, dobijaju Rusija ili Francuska. Takođe, mogu se uzeti u obzir i razne druge vrste ekonomskih interesa. Ali, ono što je suštinska stvar jeste nešto što i sam Kagan konstatuje, a to je procena vlasnika saluna da lupeži neće napasti njega koji im nudi viski, ili ih bar ne ometa dok igraju poker. On ne shvata zašto treba da učestvuje u šerifovoj akciji, koji mu zapravo može i sam izbledati kao kriminalac, s obzirom na to da on udara prvi. Šerif koji prekida partiju pokera koju igraju odmetnici je, zapravo, jedan raspojasani i neuračunljivi partibrejker, tip koji kvari blasfemičnu, ali svakako korisnu razmensku igru između lupeža i vlasnika saluna. Taj vlasnik doživljava šerifa kao nekog ko vodi svoj privatni rat u kome on ne želi da učestvuje, i koji ga isteruje iz njegovog ciničnog saučesničkog mira: ako budem dobar i ne pravim probleme, lupeži me neće dirati, a možda ću i zaraditi prodajom viskija. Ako poslušam šerifa, ja sam izgubio mogućnost da profitiram. U svakom slučaju, koji je moj motiv da učestvujem u šerifovom ratu, kad ne vidim razlog zbog koga bih i sam mogao biti napadnut? Bolje je da se upadljivo pravim lud, i iza leđa namigujem lupežima, čekajući da i sam šerif shvati da je u ovom gradu bolje imati mir sa kriminalcima na slobodi, ali na svojoj strani, nego rat sa ciljem uspostave pravde, a sa kriminalcima pod pretnjom i mnogo spremnijim da naprave neku ludost, ili polome sav inventar u kafani. Kad pogledamo malo bolje, evropsko zaklinjanje u “večni mir” jedva da je nešto više od ove filozofije vlasnika saluna.

Misaoni eksperimet, ili umesto zaključka – Do sad ponuđena objašnjenja uglavnom se bave lažnošću argumenata koje protivnici američkog unilateralizma navode kao razlog za političko i intelektualno organizovanje protiv američke politike. Sada ćemo ponuditi jednostavan misaoni eksperiment koji će, nadamo se, uverljivo pokazati da izvor neprijateljstva prema Americi nije u ogrešenju američke vlade o ove ili one principe, već u apriornom animozitetu prema onome što Amerika jeste sama po sebi. Zamislimo sledeću situaciju; da smo u nekom superiornom simulatoru mogli da vidimo srednjoročnu budućnost Bliskog Istoka bez Sadama Huseina, koja bi ličila na uključivanje tog regiona u svet naprednih i liberalnih regiona. Najpre, Irak bi se vrlo brzo ekonomski razvio i prevazišao katastrofalno nasleđe Sadamove ere, pretvarajući se u vodeću regionalnu silu koja zajedno sa Amerikancima radi na uspostavi demokratije i tržišne privrede u regionu. Njegov primer slede i drugi arapski i islamski režimi koji se postupno liberalizuju i prihvataju zapadni konstitucionalni model. Izraelsko-palestinski konflikt je rešen, a šačice terorista se suočavaju sa progonom na svakom pedlju regiona, od Sirije i Iraka, do Izraela i same Palestine, čiji novi premijer zagovara zonu slobodne trgovine, i gnevno zahteva od Iraka, Izraela i Saudijske Arabije da ubrzaju pregovore o ukidanju trgovinskih tarifa, optužujući ih za protekcionistički anahronizam. Recimo da kreatori američke spoljne politike u trenutku dok donose odluku o pokretanju rata protiv režima Sadama Huseina sve ovo mogu u pomenutom simulatoru da vide, ili da bar, uz pomoć nekih superiornijih tehnika predviđanja mogu ovakav razvoj događaja da smatraju vrlo verovatnim. Pitanje glasi; da li bi u tom slučaju započinjanje rata protiv Sadama bilo moralno opravdano sa stanovišta obezbeđivanja “večnog mira”? Radi oštrine argumenta, pretpostavimo još da Sadam nema nikakvo oružje za masovno uništenje, i da ne predstavlja pretnju svetskom miru niti bezbednosti Sjedinjenih Država. Da li bi u ovako opisanoj situaciji rat imao moralnog opravdanja?

Naša teza glasi da bi imao. Kada je predsednik Buš pre izvesnog vremena izjavio da će istorija opravdati rat protiv Sadama koji je vodila Amerika sa svojim saveznicima, on naravno nije mislio na to da će biti pronađeno oružje za masovno uništenje u Iraku, već da će se razvoj događaja u budućnosti na Bliskom Istoku odvijati na način koji je dosta sličan onom koji smo opisali u prethodnom misaonom eksperimentu. Postojanje oružja za masovno uništenje uopšte nije bilo nužno za moralno opravdanje rata za svrgavanje Sadama Huseina, bez obzira na to što je američka vlada insistirala iz dnevno-političkih razloga na ovoj okolnosti kao casus belli. Zapravo, to insistiranje je nanelo najveću štetu popularnosti cele akcije, jer je moralno opravdanje vezalo za sporedni detalj koji je prekrio suštinsku revoluciju koju ljudima na Bliskom Istoku može doneti uklanjanje ovog diktatora. Iako bi se mnogi Arapi i mnogi samozatajni Zapadnjaci kiselo osmehnuli na “imperijalističko” i krstaško deklarisanje “oslobađanja Iraka” kao ratnog cilja, to bi bila mnogo bolja strategija od one koja je preduzeta. Kako je Hajek pre mnogo godina primetio, ljude sa snažnim moralnim ubeđenjima moći ćete da privučete doktrinom o slobodnoj trgovini, ali ih nećete privući teorijom “popuštanja kontrole” u trgovini. Isto tako, američka vlada bi svakako dobila jaču podršku teorijom (istinitom) o oslobađanju Iraka i Bliskog Istoka kao svojim ratnim ciljem, nego bledom, smušenom i minimalističkom teorijom o “razoružanju Iraka”.

Jedino pitanje koje je relevantno u vezi Iraka je empirijska dilema, da li stvari teku ka epilogu opisanom u našem misaonom eksperimentu, ili kao scenariju strave i užasa protivnika američkog involviranja na Bliskom Istoku, po kome nas čekaju godine daljeg nasilja, terorizma i rasta antizapadnog raspoloženja, a ne ulazak u mirne vode i prosperitet ovog dela sveta. Kako god da procenjujemo srednjoročne šanse Bliskog Istoka, nije teško u ovim defetističkim opomenama primetiti rasističku predrasudu po kojoj su Arapi i Muslimani divljaci nesposobni za demokratiju i slobodu. Reći, kao što mnogi zapadni ljubitelji Arapa kažu, da je arapska kultura potpuno osobena i da isključuje prihvatanje zapadnog ekonomskog i političkog modela, znači jedva nešto više od sugestije da su Arapi osuđeni na bedu i patnju, zato što predstavljaju inferiornu rasu nespososobnu za život u slobodi.

Ali, najveći paradoks leži u činjenici da kritičari američkog intervencionizma raspravu neprekidno vode na dva nivoa, sugerišući kako dokazivanje da je nešto nelegalno istovremeno znači da je nemoralno, ili još preciznije, da je nemoralno upravo zato što je nelegalno. Kvaziuniverzalnost današnjeg međunarodnog prava, na koje se kao na moralnu osnovu pozivaju mnogi kritičari američke politike, najbolje se vidi po činjenici da ono svojim poštovanjem kulturoloških pluralizama na koje se, kao na izvor svog legitimiteta pozivaju razni tirnski režimi, upravo poriče pretenziju na univerzalno važenje međunarodnih zakona. Ako treba, ne samo da tolerišemo, već i da moralno saučestvujemo u otklonjivom političkom zlu (osudom delovanja protiv njega), onda se gubi svaka osnova za pozivanje na univerzalne vrednosti kao ograničenje bilo koje, pa i američke moći. Postoji tačka na kojoj se, jednostavno, mora priznati da postoji neprijatelj sa kojim nije moguće pronađi zajedničku civilizacijsku logiku, i koji zahteva da mu se suprotstavimo kako bismo očuvali bilo kakvu mogućnost univerzalističkog diskursa u međunarodnim odnosima. Evo kako je Kant definisao tog “nepravednog neprijatelja” čije bi priznavanje kao ravnopravnog člana međunarodnog poretka ovekovečilo hobsovsko prirodno stanje, i učinilo bilo kakvu nadu u večni mir iluzornom: ” To je onaj čija javno (bilo usmeno ili aktivno) izražena volja odaje jednu maksimu po kojoj, kad bi se učinila opštim pravilom, ne bi bilo moguće nikakvo stanje mira među narodima, nego bi prirodno stanje moralo biti ovekovečeno.” (Kant, Metafizika morala, #60.) Nije li upravo to onaj neprijatelj sa kojim treba da postupamo tolerantno, po savetu mnogih humanista, i nije li to onaj svet za kojim ti humanisti žale, kada opisuju kao pozitivan primer stanje međunarodnih odnosa u kojima je jedan takav lupeški, “nepravedni neprijatelj” predstavljao globalnu protivtežu slobodnom čovečanstvu?

Ivan Janković & Borislav Ristić – Tekst je prvobitno objavljen u časopisu “Helsinška povelja” i na NSPM internet stranici.