Pax Americana i večni mir

Dru­gi će, veru­jem, mek­še mjed izrađivati,
kao da diše, vaja­ti iz mer­me­ra živa lica,
govo­ri­će bolje, i meri­će pute­ve nebe­skih tela,
i kazi­va­će una­pred kad će koja zve­zda izići.
Ti Rimlja­ni­ne, nau­či da vla­daš narodima;
To će biti tvo­ja umet­nost, i da dono­siš zako­ne mira,
Da šte­diš pobe­đe­ne i da savla­đu­ješ oho­le — Ver­gi­li­je

Kraj isto­ri­je ili poče­tak več­nog mira — uvod

Pad komu­ni­zma u zemlja­ma Istoč­ne Evro­pe i u Sovjet­skom Save­zu, za posle­di­cu je imao i dra­stič­nu pro­me­nu sta­nja stva­ri u među­na­rod­nim odno­si­ma i u vođe­nju nove glo­bal­ne poli­ti­ke, u toj meri da sve više biva jasno da ove nove (empi­rij­ske) okol­no­sti zahte­va­ju i (nor­ma­tiv­no) rede­fi­ni­sa­nje celo­kup­nih među­na­rod­no­prav­nih odno­sa. Nestan­kom komu­ni­stič­kog blo­ka na Isto­ku sru­šio se sta­ri svet­ski pore­dak sa svo­jom bipo­lar­nom pode­lom na dve alter­na­tiv­ne i među­sob­no suko­blje­ne kon­cep­ci­je dru­štva i sve­ta. Sve­stan dubi­ne ove pro­me­ne, kao i nje­nih moguć­nih posle­di­ca, tada­šnji lider zemlje-pred­vod­ni­ce pobed­nič­kog blo­ka u hlad­nom ratu, ame­rič­ki pred­sed­nik Džordž Buš sta­ri­ji, zahte­vao je od svo­jih evrop­skih save­zni­ka, na sami­tu NATO u Rimu 1990. dono­še­nje zajed­nič­ke poli­tič­ke stra­te­gi­je za defi­ni­sa­nje novog svet­skog poret­ka. Kao što je pozna­to, ovaj apel nije nai­šao na razu­me­va­nje kod Evro­plja­na. Napro­tiv, od tada kao da se jaz izme­đu biv­ših save­zni­ka sve više pro­du­blji­vao da bi danas dobio razi­nu pot­pu­nog razi­la­že­nja, a ide­ja defi­ni­sa­nja novog svet­skog poret­ka karak­ter opskur­ne lozin­ke za ame­rič­ku Macht­po­li­tik usme­re­nu pro­tiv ostat­ka sve­ta u cilju zavo­đe­nja Pax Americana.

Ame­rič­ki filo­zof Fren­sis Fuku­ja­ma poku­šao je da u hege­lov­skom opti­mi­stič­kom mani­ru ime­nu­je ovu novu kon­ste­la­ci­ju odno­sa u sve­tu kao "kraj isto­ri­je". Po nje­mu, doga­đa­ji iz 1989. dali su jed­no prak­tič­no raz­re­še­nje sta­re glo­bal­no-poli­tič­ke zago­net­ke o daljem prav­cu isto­ri­je, odno­sno obe­smi­sli­li spo­re­nja oko ide­o­lo­ških pita­nja ure­đe­nja sve­ta, a u korist prin­ci­pa libe­ral­no-demo­krat­skog poret­ka. Pre­ma Fuku­ja­mi, pro­šlo je vre­me Veli­kih Pri­ča i glo­bal­nih ide­o­lo­ških kon­fron­ta­ci­ja, i nastu­pi­lo je doba "post-isto­ri­je", u kojem će poli­ti­ka biti kon­cen­tri­sa­na oko mno­go manjih, real­po­li­tič­ki reši­vih pro­ble­ma, dok je glo­bal­ni pra­vac tih reše­nja jed­nom i defi­ni­tiv­no zacr­tan. Sumrak svih dostup­nih poli­tič­kih alter­na­ti­va libe­ra­li­zmu dobio je u nje­go­voj apo­ka­lip­tič­koj vizu­ri dig­ni­tet meta­fi­zič­kog pre­lo­ma, konač­nog obja­vlje­nja onog što je u sfe­ri duha odav­no bilo jasno — da ne posto­ji razum­na sve­o­bu­hvat­na alter­na­ti­va libe­ral­noj drža­vi. Ono što je ovu Fuku­ja­mi­nu tezu uči­ni­lo zna­čaj­nom za post­bi­po­lar­ne kon­tro­ver­ze, jeste to što je ona omo­gu­ći­la distan­ci­ra­nje od suvi­šnih ide­o­lo­ških pre­pir­ki koje su dava­le smi­sao i "hra­nu" anti­ka­pi­ta­li­stič­kom men­ta­li­te­tu na Zapa­du (a što će biti naj­ve­ći trn u oku pro­tiv­ni­ka Fuku­ja­mi­ne teze, koji se još ne mogu pomi­ri­ti sa "neslav­nim" okon­ča­njem hlad­nog rata i gubit­kom vla­sti­tih nada). Tako­đe, ona je arti­ku­li­sa­la ide­ju uni­ver­za­li­za­ci­je libe­ral­ne demo­kra­ti­je, pru­ža­ju­ći sna­žan kon­cep­tu­al­ni oslo­nac težnja­ma da se bla­go­de­ti zapad­nog ekspe­ri­men­ta kon­sti­tu­ci­o­nal­ne vla­de imi­ta­tiv­no pro­ši­re i na one pro­sto­re gde je u posled­njih pola veka bio ugu­šen, ili gde čak nije ni posto­jao. Sa dru­ge stra­ne, izve­sna teo­rij­ska nei­zgra­đe­nost i neja­snost samog Fuku­ja­mi­nog odre­đe­nja "libe­ral­ne demo­kra­ti­je" posta­la je izvo­ri­štem novih spo­re­nja unu­tar samog libe­ral­no-demo­krat­skog sve­ta. Nje­gov poku­šaj, tipi­čan za ame­rič­ke leve "libe­ra­le", da kon­sti­tu­ci­o­nal­nu demo­kra­ti­ju poi­sto­ve­te sa redi­stri­bu­tiv­nom drža­vom bla­go­sta­nja, pot­ko­pao je naj­du­blju inten­ci­ju same ove ide­je, pre­vo­de­ći u "pobed­nič­ki tabor" i veli­ki deo nasle­đa onih alter­na­ti­va koje bi tre­ba­lo da budu pora­že­ne na kra­ju isto­ri­je. Ova kon­cep­tu­al­na neja­sno­ća kao da je zama­gli­la, pa čak i dodat­no pro­ble­ma­ti­zo­va­la osnov­nu Fuku­ja­mi­nu ide­ju i revi­ta­li­zo­va­la glo­bal­ne ide­o­lo­ške suko­be oko prav­ca u kojem se tre­ba kre­ta­ti poli­ti­ka novog svet­skog poret­ka. Jaz izme­đu Zapad­ne Evro­pe i Ame­ri­ke koji je bio pre­kri­ven sen­kom hlad­nog rata, počeo je i kon­cep­tu­al­no i real­po­li­tič­ki da se pro­du­blju­je. I zai­sta, tri­jumf libe­ra­li­zma je na glo­bal­nom pla­nu (otkla­nja­njem komu­ni­zma kao jedi­ne alter­na­tiv­ne ide­je ure­đe­nja sve­ta) sukob sa njim pre­neo na plan unu­tra­šnjeg samo­ra­zu­me­va­nja libe­ral­nog sve­ta. Fuku­ja­ma jeste na jed­noj stra­ni, na sebe navu­kao bes suge­sti­jom koju je u oči­ma mno­gih pru­žao — da kraj isto­ri­je zna­či uni­la­te­ral­nu ame­rič­ku pobe­du, bez obzi­ra na činje­ni­cu što je sušti­na nje­go­vog pobed­nič­kog mode­la više zajed­nič­kih crta ima­la sa kon­ti­nen­tal­no-evrop­skim, nego anglo­sak­son­skim kapi­ta­li­zmom. Ali je na dru­goj stra­ni, teza o kra­ju isto­ri­je, ume­sto da naja­vi njen real­ni kraj, dopri­ne­la ras­plam­sa­va­nju sta­rih ide­o­lo­ških spo­ro­va o poli­tič­koj i dru­štve­noj univerzalnosti.

Naj­no­vi­ji sukob Ame­ri­ke i Sta­re Evro­pe pru­žio nam je i prvu jasnu veri­fi­ka­ci­ju ova­kvog sta­nja stva­ri, prvo odluč­ni­je sve­do­čan­stvo da još nije nastu­pio "kraj isto­ri­je", već da je samo došlo da zame­ne para­dig­mi u okvi­ru nje. Nema više "blo­kov­skog" riva­li­te­ta, već dina­mi­ku isto­ri­je odre­đu­ju unu­tar­blo­kov­ske tur­bu­len­ci­je oko defi­ni­sa­nja smi­sla pobed­nič­kog uče­nja i nje­go­vih prak­tič­nih kon­se­kven­ci. Hlad­ni rat se poka­zao kao kri­za sa duplim dnom; čim se zavr­ši­lo sta­ro bipo­lar­no suče­lja­va­nje, izro­nio je novi spor oko toga kuda dalje ide­mo i, šta tre­ba da bude sušti­na poret­ka koji nasta­je na razva­li­na­ma bipo­la­ri­zma. Sukob se pre­neo u okri­lje tri­jum­fu­je­ćeg Zapad­nog sve­ta, u obli­ku kon­tro­ver­ze oko nove defi­ni­ci­je među­na­rod­nog pra­va i nove glo­bal­ne arhi­tek­tu­re pra­ved­nog ogra­ni­če­nja moći svet­skih igra­ča. Razvoj situ­a­ci­je posled­njih mese­ci poma­lo liči na opo­me­nu da je sukob ove vrste večan, dok se samo igra­či na isto­rij­skoj pozor­ni­ci, s vre­me­na na vre­me menja­ju. Kao da su ide­a­li­stič­ke nade u kraj isto­ri­je i več­ni mir pono­vo neslav­no i po ko zna koji put zavr­ši­le u hob­sov­skoj real­po­li­tič­koj kalju­zi rata svi­ju pro­tiv svih. Isto­ri­ja nema kra­ja, čove­čan­stvo nema svr­hu, govo­ri nam ova pesi­mi­stič­ka mudrost o besmi­sle­no­sti svih stva­ri u poli­ti­ci, i uza­lud­no­sti svih napo­ra u cilju ostva­ri­va­nja kan­tov­skog ide­a­la moral­nog napre­do­va­nja u isto­ri­ji čove­čan­stva (bar ne sa Ame­ri­kom kao pred­vod­ni­kom). Toli­ko, da se mno­gi "otre­žnje­ni" huma­ni­sti pita­ju da li smo uop­šte u neče­mu napre­do­va­li posled­njih dece­ni­ja? Da li se od pada Zida nao­va­mo zai­sta desio neki dra­ma­ti­čan pro­dor ili ne?

Naša teza je, da je svet kome danas gle­da­mo u oči naj­bol­lji od svih mogu­ćih sve­to­va, zato što se u okvi­ru nje­ga po prvi put rea­li­zu­je ide­al več­nog mira, ona­ko kako ga je Ima­nu­el Kant pre više od dva veka for­mu­li­sao. Mno­gi­ma će ova teza izgle­da­ti još šokant­ni­je od "kra­ja isto­ri­je" zato što je razu­me­va­nje Kan­to­ve ide­je več­nog mira posre­do­va­no tipič­nim levi­čar­skim iskri­vlja­va­nji­ma i per­ver­to­va­nji­ma u skla­du sa "huma­ni­stič­kim" pro­se­de­om. Da stvar bude kom­pli­ko­va­ni­ja, pre­o­vla­đu­ju­će razu­me­va­nje ove ide­je uve­li­ko je sto­plje­no sa isto­vre­me­no banal­nom i esha­to­lo­škom ide­jom opšte har­mo­ni­je i odsu­stva kon­fli­ka­ta u sve­tu. "Več­ni mir" je od mno­gih shva­ćen kao nešto poput čarob­nog šta­pi­ća koji će pre­tvo­ri­ti u pri­ja­telj­ske suse­de libe­ral­ne reži­me i zlo­či­nač­ke tira­ni­je, i dove­sti do več­ne meta­fi­zič­ke har­mo­ni­je među njima.

Naj­ve­ća iro­ni­ja u sve­mu ovo­me možda je sadr­ža­na u činje­ni­ci da je ova defe­ti­stič­ka pozi­ci­ja (koju sam Kant ina­če kri­ti­ku­je kao suštu suprot­nost svo­je ofan­ziv­ne ide­je več­nog mira kao pro­ze­lit­skog šire­nja repu­bli­kan­skog ure­đe­nja), u per­cep­ci­ji veći­ne dana­šnjih ide­o­lo­ških despe­ra­do­sa, zapra­vo sa njom poi­sto­ve­će­na. Suo­če­ni sa iza­zo­vi­ma jed­nog nego­sto­lju­bi­vog sve­ta punog tero­ra i zlo­či­nač­kih reži­ma, mno­gi sanja­ri su se okre­nu­li Kan­to­voj ide­ji več­nog mira, ali inter­pre­ti­ra­noj upra­vo kao pri­sil­na har­mo­ni­ja u zlo­či­nač­kom sve­tu, kao poli­tič­ki pan­te­i­zam u kome "več­nim mirom" i nje­go­vim bla­go­slo­vom tre­ba da bude obo­go­tvo­re­no sve, od naj­pri­stoj­ni­je i naj­slo­bod­ni­je vla­da­vi­ne, do drža­va-lupe­ža. Ume­sto da bude Damo­klov mač nad gla­vom dik­ta­to­ra i tira­na, Kan­tov "več­ni mir" se pre­tvo­rio u nji­ho­vo posled­nje uto­či­šte, u poziv za desup­stan­ci­ja­li­za­ci­ju ide­je mira putem aktiv­ne tole­ran­ci­je anti­li­be­ral­nih (anti­re­pu­bli­kan­skih) prak­si unu­tar nor­ma­tiv­nog kon­cep­ta među­na­rod­nog prava.

Pojam več­nog mira koji je u post­hlad­no­ra­tov­skom sve­tu postao opšte mesto, poseb­no među kri­ti­ča­ri­ma ame­rič­ke spolj­ne poli­ti­ke, tako se uve­li­ko sveo na jed­no i moral­no i teo­rij­ski sum­nji­vo razo­ča­re­nje nad odsu­stvom raja posle slo­ma komu­ni­zma, na sta­no­vi­šte osu­de sva­kog delo­va­nja na nje­go­vom real­nom uspo­sta­vlja­nju. Kad već stva­ri nisu same po sebi har­mo­nič­ne u smi­slu koji je zahte­van, haj­de onda da sta­tus quo, obe­le­žen stra­ho­vi­tim repre­siv­nim reži­ma­i­ma, tero­ri­zmom i geri­lom pro­tiv civi­li­za­ci­je, pro­gla­si­mo za meru svih stva­ri, a insti­tu­ci­o­nal­ni okvir sve­ta u kome je pola veka to poli­tič­ko zlo drža­lo moral­ne bukvi­ce Zapa­du, za nepro­men­lji­vi uslov uspo­sta­ve mira i sarad­nje u sve­tu. To je stra­te­gi­ja pre­ži­vlja­va­nja koja je malo više od nemo­ći i zatva­ra­nja oči­ju pred iza­zo­vi­ma. Poli­tič­ka kul­tu­ra apo­ka­lip­tič­kog zastra­ši­va­nja koja je dece­ni­ja­ma auto­ri­zo­va­la ide­ju mira kao odsu­stva uni­šte­nja zapad­ne civi­li­za­ci­je od stra­ne nje­nih nepri­ja­te­lja, po sili isto­rij­ske iner­ci­je pre­ne­la se i u shva­ta­nje post­bi­po­lar­nog sve­ta među mno­gim inte­lek­tu­al­ci­ma i poli­ti­ča­ri­ma na Zapa­du, a poseb­no u Evro­pi. Psi­ho­lo­gi­ja detan­ta pre­ra­sla je u moral­ni regu­la­tiv, a poli­tič­ka kul­tu­ra razu­me­va­nja za nepri­ja­te­lja u stra­te­gij­sku para­li­sa­nost pred iza­zo­vi­ma odmet­nič­kih reži­ma. Oni nisu žigo­sa­ni kao takvi, jer je nedo­sta­jao uni­ver­za­li­stič­ki kon­cept libe­ral­ne drža­ve u ime koga bi inter­ven­ci­ja pro­tiv takvih reži­ma zado­bi­la moral­no oprav­da­nje. Bri­ljan­tan opis ove trans­for­ma­ci­je pru­ža u svo­joj knji­zi "Rat u vre­me­nu mira" David Hal­ber­stam, defi­ni­šu­ći lju­de iz prve Bušo­ve admi­ni­stra­ci­je kao poli­ti­ča­re zaro­blje­ne u kisin­dže­rov­skom sve­tu detan­ta, kal­ku­la­ci­ja i popu­šta­nja, koji su u mrač­nim i nape­tim vre­me­ni­ma hlad­nog rata izgra­di­li meri­la uspe­ha u spolj­noj poli­ti­ci kao sta­nja u kome se ništa ne doga­đa, u kome je "zadr­ža­va­nje da stva­ri ne kre­nu nago­re, samo po sebi, pred­sta­vlja­lo pobe­du" (D. Hal­ber­stam, War in a Time of Pea­ce: str. 59). Ta psi­ho­lo­gi­ja više nije ima­la odgo­vor na izne­na­đu­ju­ći pre­o­kret koji nastu­pa sa slo­mom jedi­ne alter­na­ti­ve zapad­nom mode­lu; sada je delo­va­nje na ostva­re­nju ame­rič­kih ide­a­la u pla­ne­tar­nim raz­me­ra­ma odjed­nom posta­lo mno­go lak­še, ali stra­te­gij­ska kul­tu­ra defan­ziv­nog pre­ži­vlja­va­nja odu­zi­ma poli­ti­ča­ri­ma moć da tu šan­su rea­li­zu­ju. Oni nisu u sta­nju da se suo­če sa odgo­vor­no­šću koju im name­će nova situ­a­ci­ja. Sovjet­ske pret­nje više nema, a posto­je kon­flik­ti u sve­tu koji mogu biti reše­ni nji­ho­vom inter­ven­ci­jom. No, oni okle­va­ju. Tre­ba se samo seti­ti da su ame­rič­koj poli­ti­ci bile potreb­ne pune tri godi­ne da pri­hva­ti voj­nu opci­ju u Bosni i Her­ce­go­vi­ni, dok je reci­mo bri­tan­ska vla­da sve vre­me rata aktiv­no pot­ko­pa­va­la sve napo­re da se voj­no inter­ve­ni­še. Napro­sto, zapad­nim poli­ti­ča­ri­ma nedo­sta­jao je kon­cept u sve­tlu koga bi se lagod­no ose­ća­li, obra­zla­žu­ći svo­ju "mesi­jan­sku" ulo­gu. Oni još ne shva­ta­ju ono što će tek admi­ni­stra­ci­ja Buša mla­đeg shva­ti­ti i pri­me­ni­ti — ide­ju da kan­tov­ski "več­ni mir" nije neko tak­tič­ko opsta­ja­nje u hob­sov­skom hao­su, inkor­po­ri­ra­njem naših nepri­ja­te­lja u zajed­nič­ki svet, već zada­tak izgrad­nje novog sve­ta koji odba­cu­je hob­sov­ske pre­mi­se, i izgo­ni "nepra­ved­ne nepri­ja­te­lje" (Kant), odno­sno tiran­ske i agre­siv­ne reži­me iz među­na­rod­nog poretka.

Ronald Regan je u tom smi­slu do kra­ja sle­dio kan­tov­sko shva­ta­nje, kada je SSSR opi­sao kao Impe­ri­ju Zla, isklju­ču­ju­ći je time iz reda legi­tim­nih reži­ma. Nje­go­vi pro­tiv­ni­ci i u Evro­pi i u Ame­ri­ci nazi­va­li su nje­go­vo hra­bro istu­pa­nje u duhu Kan­to­vog "moral­nog poli­ti­ča­ra" ide­o­lo­škim ekstre­mi­zmom i fun­da­men­ta­li­zmom. To su omi­lje­ne eti­ke­te jed­ne poli­tič­ke kul­tu­re zasno­va­ne na levi­čar­skom rela­ti­vi­zmu i moral­nom uzmi­ca­nju pred tota­li­ta­ri­zmom. A ono je, isku­stvo nas uči, prvi korak u fak­tič­koj kapi­tu­la­ci­ji. Regan je pono­vo izbo­rio kan­tov­sku, pro­ze­lit­sku puta­nju libe­ral­ne poli­ti­ke, odbi­ja­ju­ći da se nepri­ja­te­lji­ma slo­bo­de izvi­nja­va zbog svo­je ame­rič­ke tra­di­ci­je, i podi­žu­ći zasta­vu te tra­di­ci­je slo­bo­de poje­din­ca viso­ko iznad svog krsta­škog poho­da pro­ši­ri­va­nja (ili vra­ća­nja) slo­bo­de ostat­ku čove­čan­stva, i kon­cep­ci­je mira kao posle­di­ce slo­bo­de u sve­tu liše­nom totalitarizma.

Prvi Zaliv­ski rat je još uvek jedan neva­žni doga­đaj iz ove per­spek­ti­ve kan­tov­ske ide­je več­nog mira. On se još uvek nala­zi unu­tar gra­ni­ca kon­cep­ta "kolek­tiv­ne bezbed­no­sti", unu­tar jed­ne defan­ziv­ne stra­te­gi­je obez­be­đe­nja mir­nog sve­ta u kome vla­da ekvi­li­bri­jum­ska pred­vi­di­vost. To je voj­na inter­ven­ci­ja pro­tiv dik­ta­to­ra koji je oku­pi­rao stra­nu zemlju, i time pre­kr­šio pra­vi­la UN. Dik­ta­tor nije na tape­tu zbog pri­ro­de svo­je vla­da­vi­ne koja se suprot­sta­vlja kon­cep­ci­ji libe­ral­nog sve­ta na kra­ju isto­ri­je, već zbog pre­kr­ša­ja koji ugro­ža­va "među­na­rod­no pra­vo". Zapad­ni poli­ti­ča­ri nema­ju svest o svo­joj odgo­vor­no­sti i vode­ćoj ulo­zi na koju ih i u među­na­rod­noj poli­ti­ci oba­ve­zu­je dik­tat kan­tov­skog prin­ci­pa uni­ver­za­li­za­ci­je "repu­bli­kan­skog" poret­ka. Svet kisin­dže­rov­skih biro­kra­ta s počet­ka deve­de­se­tih još uvek nije svet jed­nog Fuku­ja­me, a kamo­li Pola Vol­fo­vi­ca ili Donal­da Rams­fel­da. Sled­stve­no tome, prvi rat u Ira­ku neće ima­ti moral­nu i oslo­bo­di­lač­ku misi­ju. Nor­man Švarc­kopf neće pre­ći Šat-el Arab, kao što će to 12 godi­na kasni­je uči­ni­ti Tomi Frenks…

Dru­ga run­da ame­rič­kog inter­ven­ci­o­ni­zma iz deve­de­se­tih, pod Klin­to­nom, koja će zapo­če­ti Bosnom 1995, a zavr­ši­ti Koso­vom 1999, tako­đe neće done­ti veli­ki napre­dak u paten­ti­ra­nju Rega­no­ve kan­tov­ske teo­ri­je među­na­rod­nih odno­sa u jed­nu novu poli­ti­ku pri­la­go­đe­nu post­hlad­no­ra­tov­skim uslo­vi­ma. Klin­to­no­va poli­ti­ka će u veli­koj meri sle­di­ti levi­čar­ski kon­cept "huma­ni­tar­ne inter­ven­ci­je" koji će žalo­sno "spu­sti­ti lestvi­cu" u ambi­ci­ji uni­ver­za­li­zo­va­nja mode­la libe­ral­ne demo­kra­ti­je. Svr­ha tih inter­ven­ci­ja biće defi­ni­sa­na kao spa­sa­va­nje ljud­skih živo­ta i pre­du­pre­đi­va­nje "huma­ni­tar­nih kata­stro­fa", a ne kao name­ta­nje libe­ral­nog poret­ka. Usme­re­na više na sani­ra­nje posle­di­ca nego na defi­ni­sa­nje uslo­va moguć­no­sti libe­ral­no shva­će­nog poret­ka več­nog mira, ona će nosi­ti zdra­vu impe­ri­ja­li­stič­ku kono­ta­ci­ju pri­vo­đe­nja izgred­ni­ka redu od stra­ne svet­ske libe­ral­ne zajed­ni­ce, ali će njen sadr­žaj u veli­koj meri osta­ti zaro­bljen u sta­rim okvi­ri­ma: u kom­bi­na­ci­ji kazne za zlo­čin agre­si­je i instru­men­ta­li­zo­va­nja moći za zašti­tu "ljud­skih pra­va". Pod pri­ti­skom i spo­lja i iznu­tra Klin­ton će naiv­no pove­ro­va­ti da će pozi­ci­ju Ame­ri­ke uči­ni­ti čvr­šćom uko­li­ko odba­ci nje­nu legi­tim­nu pro­ze­lit­sku i uni­ver­zal­nu pre­ten­zi­ju, i uko­li­ko šire­nje impe­ri­jal­nog car­stva libe­ral­nih reži­ma (Kan­to­vu fede­ra­ci­ju slo­bod­nih naro­da) pre­sta­ne da defi­ni­še kao legi­tim­ni spolj­no-poli­tič­ki cilj.

Kant pro­tiv poli­ti­ke appeasmenta

Možda jedi­na tač­ka kon­ver­gen­ci­je izme­đu nače­la Kan­to­ve poli­tič­ke filo­zo­fi­je (u kojoj među­na­rod­na poli­ti­ka igra ključ­nu ulo­gu) i pri­ci­pa aktu­el­ne spolj­no­po­li­tič­ke kon­cep­ci­je bene­vo­lent­nog kal­ku­li­sa­nja ("poli­tič­kog mora­li­sa­nja") sa nepri­ja­te­lji­ma slo­bo­de, koju prak­ti­ku­ju mno­gi evrop­ski poli­ti­ča­ri, jeste njho­va poj­mov­na i temat­ska foku­si­ra­nost na pro­ble­me obez­be­đi­va­nja mira u sve­tu. Ali, tu je i kraj slič­no­sti­ma. Uti­sak da se u pore­đe­nju može ići dalje, poti­če uglav­nom zbog pre­dra­su­de o Kan­tu kao bene­vo­lent­nom, ali naiv­nom ide­a­li­sti bez real­po­li­tič­kog ner­va, i samo­pred­sta­vlja­nja poli­ti­ča­ra koji se kite kan­tov­skom odo­rom kao prin­ci­pi­jel­nih pro­tiv­ni­ka nasi­lja u poli­ti­ci, koji ništa ne žele da name­ću dru­gi­ma uko­li­ko bi to dove­lo do ugro­ža­va­nja mira u sve­tu. Sam Kant bi vero­vat­no takvu poli­ti­ku okva­li­fi­ko­vao kao obma­nu poli­tič­kih mora­li­sta kojom oni zava­ra­va­ju i sebe i dru­ge, a ne kao rezul­tat nje­go­vog sop­stve­nog impe­ra­ti­va uvo­đe­nja mora­la u poli­ti­ku. Vero­vat­no ne posto­ji efi­ka­sni­ji način da se kom­pro­mi­tu­je Kan­to­va ide­ja več­nog mira nego da se ona uzme kao paro­la kojom ćemo izvi­nja­va­ti sop­stve­nu sla­bost da se izbo­ri­mo za libe­ral­ni svet lišen tero­ri­stič­kih i tota­li­tar­nih pret­nji, i kojom ćemo kuka­vič­ko zatva­ra­nje oči­ju pred opa­sno­sti­ma koje pre­te i nama i dru­gi­ma pred­sta­vlja­ti kao moral­nu vrli­nu. Jer, pre­ma Kan­tu, sve zlo mora­li­sa­nja u poli­ti­ci "poti­če otu­da što poli­tič­ki mora­list poči­nje odan­de gde moral­ni poli­ti­čar s pra­vom zavr­ša­va i što on, podre­đu­ju­ći nače­la svr­si (tj. upre­žu­ći konje iza kola), osu­je­ću­je sop­stve­nu name­ru da poli­ti­ku dove­de u sklad s mora­lom." Isto­rij­ske pri­me­re istin­skih "moral­nih poli­ti­ča­ra" u Kan­to­vom smi­slu, naći ćemo pre u pona­ša­nju bri­tan­skog pre­mi­je­ra Vin­sto­na Čer­či­la i ame­rič­kog pred­sed­ni­ka Ronal­da Rega­na koji su, ne bez veli­kog rizi­ka, hra­bro upu­ti­li iza­zov tota­li­tar­nim tira­ni­ja­ma koje su pred­sta­vlja­le pret­nju miru u sve­tu, nego u evrop­skim "poli­tič­kim mora­li­sti­ma", poput Vili­ja Bran­ta ili Čem­ber­le­na, koji su eta­bli­ra­li poli­tič­ku filo­zo­fi­ju poku­ša­ja da se odo­bro­vo­lje agre­siv­ni tira­ni, u nadi da će stal­nim uzmi­ca­njem pred nji­ho­vim ape­ti­ti­ma izbe­ći sukob, a možda, kad ovi zado­vo­lje svo­je ape­ti­te, i uklo­ni­ti sve poten­ci­jal­ne izvo­re rata. Kan­tov več­ni mir, kao kraj­nja svr­ha i, tako­re­ći, oprav­da­nje posto­ja­nja čove­čan­stva (antro­po­di­ce­ja), nije nika­kva bez­o­bal­na ide­ja kojom ćemo po volji ulep­ša­va­ti svoj real-poli­tič­ki kuka­vič­luk, ili izda­ju naše civi­li­za­ci­je pri­hva­ta­njem radi­kal­nog poli­tič­kog zla kao kon­sti­tu­en­ce među­na­rod­nog poret­ka, već real-poli­tič­ki ostvar­ljiv dik­tat uma koji poči­va na jasnim prin­ci­pi­ma i koji kao ostvar­ljiv pred­sta­vlja naj­vi­ši impe­ra­tiv čove­čan­stva ("Ti moraš" — "Ti možeš"). Ove prin­ci­pe Kant navo­di u svo­jim "defi­ni­tiv­nim čla­no­vi­ma več­nog mira":

1. Gra­đan­sko ure­đe­nje u sva­koj drža­vi tre­ba da bude republikansko;
2. Među­na­rod­no pra­vo tre­ba da se zasni­va na fede­ra­li­zmu slo­bod­nih država;
3. Pra­vo gra­đa­na sve­ta tre­ba da se ogra­ni­či na uslo­ve opšteg hospitaliteta.
Za sva tri Kan­to­va "defi­ni­tiv­na čla­na" koja zajed­no čine uslo­ve, tj. trans­cen­den­tal­ne prin­ci­pe več­nog mira, može­mo reći da su ostva­re­na, ili barem ozbilj­no pro­jek­to­va­na u spolj­no-poli­tič­koj dok­tri­ni dana­šnje ame­rič­ke administracije.

Ad 1. Ono što Kant nazi­va "repu­bli­kan­skim ure­đe­njem", u Sje­di­nje­nim Drža­va­ma pri­sut­no je u svom naj­či­sti­jem vidu već više od dva veka, a ono se sasto­ji od slo­že­nog siste­ma repre­zen­ta­tiv­ne demo­kra­ti­je i strikt­ne tro­del­ne pode­le vla­sti, što su uzo­ri koje će evrop­ske zemlje dosti­za­ti tek asimp­tot­ski i zgo­di­mič­no, kon­stant­no inkli­ni­ra­ju­ći ruso­ov­skom ide­a­lu ne-repre­zen­ta­tiv­ne ("nepo­sred­ne") demo­kra­ti­je i raz­nim soci­jal­nim ekspe­ri­men­ti­ma koji su okon­ča­va­li u naj­go­rem despo­ti­zmu koji je čove­čan­stvo upo­zna­lo (soci­ja­li­zam i faši­zam). O pode­li vla­sti u kon­ti­nen­tal­noj poli­ti­ci se nikad nije ozbilj­no raz­mi­šlja­lo (osim u teo­ri­ji filo­zo­fa koji su sebe sma­tra­li engle­skim đaci­ma, poput Mon­tes­kjea, Tokvi­la ili Kan­ta i Hum­bol­ta) već se kon­stant­no teži­lo ka sve većem pro­ši­re­nju tira­ni­je zako­no­dav­ne vla­sti i njoj pot­pu­no podre­đe­nog biro­krat­skog apa­ra­ta. Tako­đe, pose­du­je­mo isto­rij­sko sve­do­čan­stvo da libe­ral­ne demo­kra­ti­je ne ratu­ju među­sob­no, već je uvek posre­di rat izme­đu tiran­skih reži­ma ili pro­tiv tiran­skih režima.

Ad 2. Ide­ja OUN je upra­vo jedan takav izum biro­krat­skog uma, koji je vero­vao da se mir može garan­to­va­ti para­gra­fi­ma i kla­u­zu­la­ma koje bi pot­pi­sa­le sve drža­ve, bez obzi­ra na nji­ho­vo unu­tra­šnje ure­đe­nje (repu­bli­kan­sko ili despot­sko). On odra­ža­va ide­al soci­ja­li­sta koji su ute­me­lji­li ovu orga­ni­za­ci­ju o pre­go­va­ra­nju i kon­ce­si­ja­ma tota­li­tar­nim drža­va­ma, a ne pri­ti­sku na njih, kao putu ka miru. ¹ Ali, u stro­gom smi­slu, despo­ti­je se ne bi mogle sma­tra­ti subjek­tom među­na­rod­nog pra­va, pa one ne mogu da auto­ri­zu­ju nika­kav među­na­rod­no-prav­ni doku­ment, budu­ći da nisu same auto­ri­zo­va­ne s obzi­rom na svo­je unu­tra­šnje-poli­tič­ko ure­đe­nje (nikog ne pred­sta­vlja­ju). To je upra­vo nor­ma­tiv­na i "moral­na" stra­na pro­ble­ma na kojoj insi­sti­ra­ju kri­ti­ča­ri ame­rič­ke poli­ti­ke kada žale za UN. Odgo­vor je da sa nor­ma­tiv­nog sta­no­vi­šta več­nog mira za nere­pu­bli­kan­ske drža­ve (a takva je bar polo­vi­na čla­ni­ca UN) u među­na­rod­nom poret­ku nema mesta (iako one mogu biti pri­mlje­ne iz razlo­ga dnev­no-poli­tič­ke pro­bi­tač­no­sti). Dakle, jedi­no pola­zi­šte sa koga se popus­tlji­vost i razu­me­va­nje pre­ma anti­li­be­ral­nim reži­mi­ma može hva­li­ti jeste tak­tič­ko i prag­ma­tič­ko sta­no­vi­šte, a nika­ko moral­no ili prin­ci­pi­jel­no. Rega­nu se moglo pri­go­vo­ri­ti da je pro­gla­ša­va­njem SSSR za Car­stvo Zla izlo­žio Ame­ri­ku i nje­ne save­zni­ke opa­sno­sti od kon­fron­ta­ci­je sa tim Car­stvom, ali se taj strah ne može uzne­ti na moral­no posto­lje, pa reći kako je time Regan pre­kr­šio moral u poli­ti­ci. Iz istog razlo­ga je ceo pore­dak OUN sa kan­tov­skog sta­no­vi­šta od samog počet­ka bio pot­pu­no nele­gi­ti­man, jer je nele­gi­tim­nim reži­mi­ma i poli­ti­ka­ma pru­žio legi­ti­mi­tet i pri­zna­nje. To je možda bilo real­po­li­tič­ki isprav­no, ili čak neop­hod­no, ali kako god da okre­ne­mo, ne i moral­no dozvo­lje­no. Jedi­na pret­po­stav­ka pod kojom bi reci­mo pri­zna­nje među­na­rod­nog legi­ti­mi­te­ta SSSR bilo moral­no isprav­no, jeste izjed­na­ča­va­nje mora­la i real­po­li­ti­ke uki­da­njem mora­la, a to je upra­vo sta­no­vi­šte koje hlad­no­ra­tov­ski nostal­gi­ča­ri pod­me­ću sada­šnjoj ame­rič­koj poli­ti­ci. Kant, nasu­prot pro­tiv­ni­ci­ma ame­rič­ke spolj­ne poli­ti­ke koji se na nje­ga često pozi­va­ju, insi­sti­ra da među­na­rod­no pra­vo (koje bi kao rezul­tat ima­lo svet­sko-gra­đan­sku drža­vu) poči­va na save­zni­štvu slo­bod­nih drža­va, koji on nazi­va i save­zom mira (foe­dus paci­fi­cum). Ovde slo­bo­da ne zna­či tek neza­vi­snost (u smi­slu vest­fal­skog poret­ka) koju Kant isme­va, pore­de­ći je sa "beza­kon­skom slo­bo­dom divlja­ka", već ima nor­ma­tiv­ni smi­sao slo­bo­de pod zako­nom koji neza­vi­sne­ne repu­bli­ke same sebi pro­pi­su­ju u vidu među­na­rod­nog ugo­vo­ra. Kant ne želi da svo­ju ide­ju več­nog mira gra­di na tro­šnom teme­lju među­na­rod­nih dekla­ra­ci­ja bez fak­tič­ke sna­ge, niti želi da pru­ži među­na­rod­no-prav­ni legi­ti­mi­tet raz­nim despo­ti­ja­ma, već se radi­je osla­nja na, u nje­go­vo vre­me samo mogu­ću ali jedi­no pou­zda­nu počvu, ide­je fede­ra­li­te­ta drža­va koje pose­du­ju repu­bli­kan­sko uređenje.

Ad 3. Tre­ći uslov ide­je več­nog mira (prin­cip opšteg hospi­ta­li­te­ta) jeste ono što bismo mi danas zva­li slo­bod­nim pro­to­kom lju­di, roba i kapi­ta­la. Taj uslov je bio ispu­njen u XVIII i XIX veku kada je eko­nom­ska glo­ba­li­za­ci­ja, pod vođ­stvom trgo­vač­kih naci­ja kao što su Veli­ka Bri­ta­ni­ja i Holan­di­ja, doži­ve­la svoj puni zamah, ali je taj trend nasil­no pre­ki­nut time što su izo­sta­la ona sreć­na okol­nost koja je tek nama danas pala u deo, nai­me, drža­ve koje nisu ima­le repu­bli­kan­sko ure­đe­nje (poput Nemač­ke i Fran­cu­ske) bile su dovolj­no jake da silom, a ne trgo­vi­nom ostva­ru­ju svoj eko­nom­ski inte­res. Za ova­kav nega­tiv­ni trend u razvo­ju među­na­rod­nih odno­sa od odlu­ču­ju­ćeg je zna­ča­ja bio pro­dor soci­ja­li­stič­kih ide­ja u poli­ti­ku vode­ćih naci­ja, čime je trgo­vi­na došla pod patro­nat držav­ne regu­la­ci­je i izgu­bi­la svoj izu­ze­tan paci­fi­stič­ki poten­ci­jal (u koji se Kant toli­ko pou­zda­vao — kata­lat­te­in na grč­kom, pored trgo­vač­ke delat­no­sti, zna­či i "od nepri­ja­te­lja napra­vi­ti pri­ja­te­lja"). IPSE DIXIT: "Isto kao što mudro raz­dva­ja naro­de… pri­ro­da tako isto, s dru­ge stra­ne, uje­di­nju­je naro­de, koje pojam gra­đa­na sve­ta ne bi dovolj­no zašti­tio od nasi­lja i rata, slu­že­ći se pri tom nji­ho­vim uza­jam­nim kori­sto­lju­bljem. To je trgo­vač­ki duh koji ne može da posto­ji upo­re­do s ratom i koji, pre ili kasni­je, zavla­da sva­kim narodom."(Ibid.)

Možda u ovoj tač­ki može­mo vide­ti čita­vu inver­zi­ju koju je Kan­to­va ide­ja več­nog mira i svet­sko­gra­đan­ske drža­ve doži­ve­la u inter­pre­ta­tiv­nim zahva­ti­ma zato­če­ni­ka tipič­no evrop­skog (tač­ni­je, kon­ti­nen­tal­nog) poi­ma­nja drža­ve i dru­štva. Tako će danas, reci­mo, Jir­gen Haber­mas, glav­ni teo­rij­ski pro­mo­ter ide­je drža­ve bla­go­sta­nja i nepo­mir­lji­vi nepri­ja­te­lj rene­san­se eko­nom­ske glo­ba­li­za­ci­je, na "Kan­to­voj" ide­ji svet­sko-gra­đan­ske drža­ve izgra­di­ti svoj vla­sti­ti ide­al alter-glo­ba­li­za­ci­je, koja bi poni­šti­la "neprav­de" i "zastra­nje­nja" libe­ral­ne glo­ba­li­za­ci­je, a sve po mode­lu držav­ne regu­la­ci­je nad pri­vre­dom kakvu smo ima­li pri­li­ke upo­zna­ti u ban­kro­ti­ra­nom mode­lu drža­ve bla­go­sta­nja. On, sasvim u duhu svo­je mark­si­stič­ke mudro­sti, neće poput Kan­ta trgo­vi­nu sma­tra­ti instru­men­tom miro­lju­bi­ve sarad­nje i pre­vla­da­va­nja kon­fli­ka­ta, već izra­zom domi­na­ci­je i izra­blji­va­nja sla­bih od stra­ne jakih. Za nje­ga je poli­tič­ka moć i glo­bal­na kon­tro­la (razu­me se, pove­re­na "pro­gre­siv­nim" poli­ti­ča­ri­ma) naj­bo­lji instru­ment paci­fi­ka­ci­je čove­čan­stva, a eko­nom­ska slo­bo­da glav­na pre­pre­ka toj paci­fi­ka­ci­ji. Sto­ga je istin­sko reše­nje "pro­ble­ma" za ovog mark­si­stič­kog kan­tov­ca svet­ska vla­da koja bi ima­la inge­ren­ci­je da se meša u sve, a pogo­to­vo da regu­li­še svet­sku eko­no­mi­ju u cilju redi­stri­bu­ci­je bogat­stva "siro­ma­šni­ma". To što bi takva vla­da kon­cen­tri­sa­la u svo­jim ruka­ma izu­zet­nu moć (da osta­vi­mo po stra­ni to što bi uni­šti­la svet­sku pri­vre­du i izjed­na­či­la čove­čan­stvo bar u jed­nom — siro­ma­štvu) i ubr­zo se pre­tvo­ri­la u svet­skog despo­ta izvan sva­ke kon­tro­le i gur­nu­la sve gra­đa­ne sve­ta u pot­či­nje­nost "kosmo­po­lit­skoj" biro­kra­ti­ji (na šta je upra­vo Kant upo­zo­ra­vao!), za nje­ga i nje­go­ve sled­be­ni­ke ne pred­sta­vlja nika­kav problem.

Dva poj­ma globalizacije

U osno­vi, razli­ka izme­đu ove dve inter­pre­ta­ci­je ide­a­la več­nog mira zapra­vo poči­va na dva diver­gent­na tuma­če­nja feno­me­na glo­ba­li­za­ci­je. Jed­no, koje se sma­tra domi­nant­no ame­rič­kim, pola­zi od pret­po­stav­ke o glo­ba­li­za­ci­ji kao pro­ce­su koji ima nagla­še­no indi­vi­du­a­li­stič­ke pret­po­stav­ke — to je postup­no ukla­nja­nje veštač­kih bari­je­ra u trgo­vi­ni, među­na­rod­nim finan­si­ja­ma, kre­ta­nju kapi­ta­la itd., jed­nom reč­ju, sma­nje­nje biro­krat­skih restrik­ci­ja koje sto­je na putu dobro­volj­ne koo­pe­ra­ci­je izme­đu dva poje­din­ca koji žive u razli­či­tim drža­va­ma. To uop­šte ne pod­ra­zu­me­va uki­da­nje, pa čak ni sma­nje­nje držav­nog suve­re­ni­te­ta u poli­tič­kim stva­ri­ma, niti pod­vr­ga­va­nje poje­di­na­ca juris­dik­ci­ji nad­na­ci­o­nal­nih usta­no­va. Nače­lo sub­si­di­jar­no­sti, odno­sno zabra­na dele­gi­ra­nja višim poli­tič­kim instan­ca­ma onih nadle­žno­sti koje se mogu opslu­ži­va­ti na nižim jed­no je od osnov­nih svoj­sta­va ame­rič­kog kon­sti­tu­ci­o­nal­nog ekspe­ri­men­ta. U tom okvi­ru vrlo je jak duh eko­nom­skog i poli­tič­kog libe­ra­li­zma koji kaže da naj­ve­ći deo inter­ak­ci­je izme­đu poje­di­na­ca tre­ba da se odvi­ja na slo­bod­nim pri­vat­nim trži­šti­ma liše­nim poli­tič­kog upli­ta­nja. Ako već mora da posto­ji poli­tič­ka moć (a mora) uvek je bolje da se ona upra­žnja­va na nivou lokal­nih zajed­ni­ca. Samo ono što nije mogu­će od jav­nih doba­ra finan­si­ra­ti sred­stvi­ma lokal­nih vla­da tre­ba dele­gi­ra­ti drža­va­ma, a naj­ma­nji deo ovla­šće­nja u odbra­ni, pra­vo­su­đu i makro­e­ko­no­mi­ji osta­vi­ti fede­ral­noj vla­di. Iako se ovaj kon­sti­tu­ci­o­nal­ni model ame­rič­kih Ota­ca ute­me­lji­va­ča u XX veku i u samoj Ame­ri­ci našao pod sna­žnim pri­ti­skom mode pla­ni­ra­nja i biro­krat­ske regu­la­ci­je, ipak je ostao uve­li­ko na sna­zi, u sva­kom slu­ča­ju, u mno­go većoj meri nego što je to u Evro­pi ikad bio slu­čaj. Jasno je sto­ga da glo­ba­li­za­ci­ja za jed­nog Ame­ri­kan­ca teško može zna­či­ti pot­či­nja­va­nje nje­go­vih insti­tu­ci­ja nekom nad­na­ci­o­nal­nom pla­ni­ra­nju, jer on u prin­ci­pu sva­ku poli­tič­ku moć i pla­ni­ra­nje vidi kao zlo, i što je ta moć veća i uda­lje­ni­ja od nje­ga, to je po defi­ni­ci­ji opa­sni­ja. On će se uvek opre­de­li­ti za doma­će insti­tu­ci­je u odno­su na nad­na­ci­o­nal­ne, ne zbog naci­o­na­li­zma, već iz istog razlo­ga iz koga će lokal­nu vla­du uvek pret­po­sta­vi­ti fede­ral­noj, a trži­šnu koo­pe­ra­ci­ju bilo kakvoj vladi .

Tome nasu­prot, domi­nant­na tra­di­ci­ja kon­ti­nen­tal­ne Evro­pe trans­for­ma­ci­ju dru­štva vidi kao imple­men­ta­ci­ju nekog pla­na odo­zgo, veštač­kom har­mo­ni­za­ci­jom uslo­va i rezul­ta­ta i name­ta­njem oktro­i­sa­nih šablo­na "soci­jal­ne prav­de". Ta tra­di­ci­ja zazi­re od pre­pu­šta­nja lju­di­ma samim da dono­se odlu­ke vaza­ne za sop­stve­ni život, i teži da uni­fi­ku­je i har­mo­ni­zu­je razli­ke koje vla­da­ju među naro­di­ma, regi­o­ni­ma i poje­din­ci­ma. Pre­o­vla­đu­ju­ćim etič­kim kodom evrop­ske kul­tu­re domi­ra ide­al distri­bu­tiv­ne prav­de, jed­na­ko­sti rezul­ta­ta i mak­si­mal­no mogu­će uni­form­no­sti živo­ta koje obez­be­đu­je bri­žna pater­na­li­stič­ka vlast. Nije nika­kvo čudo da je biro­krat­ska cen­tra­li­za­ci­ja mno­go izra­že­ni­ji pro­ces u Evro­pi nego u Ame­ri­ci, i da će Evro­plja­ni sa mno­go više razu­me­va­nja pri­hva­ti­ti ide­ju glo­ba­li­za­ci­je kao napu­šta­nja sub­si­di­jar­no­sti, odno­sno kao pre­no­še­nja poli­tič­ke moći na više, po moguć­stvu nad­na­ci­o­nal­ne insti­tu­ci­je, u čemu oni vide garan­ci­ju zau­zda­va­nja "trži­šne sti­hi­je" i "regu­li­sa­nja hao­sa". Ovu vizi­ju glo­ba­li­za­ci­je odli­ku­je odsu­stvo pove­re­nja u nespu­ta­nu, spon­ta­nu koo­pe­ra­ci­ju poje­di­na­ca, i pove­re­nje u raci­o­nal­nost biro­kra­ta i poli­tič­ke inter­ven­ci­je. Naj­kra­će reče­no, razli­ka izme­đu ove dve vizi­je glo­ba­li­za­ci­je odgo­va­ra raz­li­ci izme­đu glo­ba­li­za­ci­je trži­šta i glo­ba­li­za­ci­je biro­krat­skog pla­ni­ra­nja. Ame­rič­ki glo­ba­li­sta sma­tra da nije neop­hod­no name­ta­ti mu sla­ga­nje sa Evro­plja­ni­nom o pita­nju abor­tu­sa ili smrt­ne kazne da bi obo­ji­ca pro­fi­ti­ra­li od uza­jam­no kori­sne sarad­nje, dok Evro­plja­nin veru­je da će ceo pro­ces biti destruk­ti­van i dove­sti do kata­stro­fe uko­li­ko ne bude pro­pra­ćen "har­mo­ni­za­ci­jom stan­dar­da" u nizu obla­sti, od pra­va, eko­lo­gi­je, do moral­nih kon­tro­ver­zi poje­di­nih delo­va zakonodavstva.

Naj­sve­ži­ji pri­mer koji ilu­stru­je ovu razli­ku jesu spo­re­nja oko tzv. Rim­skog suda. Taj sud koji bi tre­ba­lo da ima nadle­žnost za rat­ne zlo­či­ne širom sve­ta, postao je još pre osni­va­nja pred­met vrlo vru­će deba­te izme­đu Ame­ri­ka­na­ca i mno­gih Evro­plja­na. Ame­ri­kan­ci su i pored ini­ci­jal­nog pot­pi­sa pred­sed­ni­ka Klin­to­na u samom star­tu iska­za­li sum­nji­ča­vost pre­ma ovom sudu, što je kul­mi­ni­ra­lo pret­njom da će u Save­tu bezbed­no­sti blo­ki­ra­ti pro­du­že­nje man­da­ta svih mirov­nih sna­ga u sve­tu, uko­li­ko se taj sud osnu­je bez meha­ni­zma za izu­ze­će ame­rič­kih gra­đa­na. Evro­plja­ni su u prvom tre­nut­ku odbi­ja­li bilo kakvu moguć­nost da neči­ji gra­đa­ni budu izu­ze­ti iz juris­dik­ci­je suda, ali je onda nađe­no taj­no kom­pro­mi­sno reše­nje — da Sta­tut suda bude usvo­jen, a da Ame­ri­kan­ci zau­zvrat sklo­pe bila­te­ral­ne spo­ra­zu­me sa svim zemlja­ma u sve­tu, i na taj način rea­li­zu­ju svoj inte­res za izu­ze­ćem od Suda. No, kada su Ame­ri­kan­ci kre­nu­li u kam­pa­nju pot­pi­si­va­nja bila­te­ral­nih spo­ra­zu­ma, suo­či­li su se sa žesto­kom opstruk­ci­jom Evro­plja­na koji su odjed­nom "zabo­ra­vi­li" na dogo­vor, i poče­li da uce­nju­ju zemlje-kan­di­da­te za pri­stup EU da takve spo­ra­zu­me ne pot­pi­su­ju. Sa raz­nih stra­na, i od evrop­skih poli­ti­ča­ra i inte­lek­tu­a­la­ca, kao i od nekih ame­rič­kih teo­re­ti­ča­ra, pokre­nu­ta je pra­va medij­ska ofan­zi­va da se doka­že da je ame­rič­ko odbi­ja­nje Rim­skog suda "atak na među­na­rod­no pra­vo" i "izraz aro­gan­ci­je naj­ve­će sile" koja ne pri­zna­je ista pra­vi­la igre koja važe i za dru­ge. Osim što sve­do­či o ovom sudu kao poli­tič­kom instru­men­tu nekih evrop­skih vla­da, epi­zo­da o kojoj je reč odsli­ka­la je upra­vo razli­či­ta viđe­nja glo­ba­li­za­ci­je o koji­ma govo­ri­mo. Činje­ni­ca da posto­je vla­de koje ne sank­ci­o­ni­šu geno­cid i rat­ne zlo­či­ne bila je dovolj­na kre­a­to­ri­ma Rim­skog suda da zaklju­če da je jedi­ni lek za to da se osnu­je neki među­na­rod­ni sud koji će sudi­ti u tim slu­ča­je­vi­ma. U ame­rič­kom odbi­ja­nju da svo­je gra­đa­ne pod­vrg­nu juris­dik­ci­ji ovog suda, mno­gi evrop­ski posma­tra­či nisu mogli da vide ništa dru­go osim naci­o­na­li­stič­ke aro­gan­ci­je i lice­mer­ja u pogle­du glo­ba­li­za­ci­je, upra­vo zato što sam nji­hov pojam glo­ba­li­za­ci­je pod­ra­zu­me­va pla­ner­sku i regu­la­tor­sku pre­mi­su po kojoj je naj­e­fi­ka­sni­ji način da neki među­na­rod­ni pro­blem reši­te taj da osnu­je­te neku nad­na­ci­o­nal­nu komi­si­ju ili sud koji će arbi­tri­ra­ti, a ne da delu­je­te na više kolo­se­ka kako bi same drža­ve iznu­tra raz­vi­le prin­ci­pe i insti­tu­ci­je koje nedo­sta­ju. U tom smi­slu, pro­se­čan Ame­ri­ka­nac može da ose­ća samo čuđe­nje kad nje­gov evrop­ski pri­ja­te­lj izra­ža­va bes zato što on ne želi da se pod­vrg­ne juris­dik­ci­ji među­na­rod­nih biro­kra­ta, jer on isto to ne dozvo­lja­va ni svo­jim sop­stve­nim. Prak­sa porot­nih sudo­va, odno­sno nače­lo da "samo ame­rič­ki gra­đa­nin može da sudi ame­rič­kom gra­đa­ni­nu", isklju­ču­je i moguć­nost da ame­rič­ka fede­ral­na vla­da posta­vlja sudi­je u kri­vič­nim stva­ri­ma, a nek­mo­li moguć­nost da takve sudi­je posta­vlja neka­kva među­na­rod­na biro­kra­ti­ja. Spor oko suda je još jedan izraz evrop­sko-ame­rič­kog nespo­ra­zu­ma oko smi­sla glo­ba­li­za­ci­je: to je spor izme­đu libe­ral­nog i indi­vi­du­a­li­stič­kog shva­ta­nja dru­štva na jed­noj stra­ni, po kome poli­tič­ka kon­tro­la tre­ba da bude što manja i ogra­ni­če­ni­ja, a vlast na što nižim nivo­i­ma, i teo­ri­je pro­gre­sa kao name­ta­nja poli­tič­ke kon­tro­le i regu­la­ci­je odo­zgo na dru­goj, u nepo­ve­re­nju pre­ma "neo­gra­ni­če­noj" (zapra­vo ogra­ni­če­noj) slo­bo­di poje­din­ca da sara­đu­je sa dru­gim poje­din­ci­ma bez iči­je pri­si­le i supervizije.

Slič­no stvar sto­ji i sa kon­cep­tom garan­to­va­nja mira u među­na­rod­nim odno­si­ma. Evro­plja­ni veru­ju da je za tu svr­hu potreb­no stvo­ri­ti jake nad­na­ci­o­nal­ne insti­tu­ci­je koje bi kon­tro­li­sa­le naci­o­nal­ni suve­re­ni­tet i odo­zgo oktro­i­sa­le neki obra­zac koeg­zi­sten­ci­je u među­na­rod­nim odno­si­ma, bez obzi­ra na karak­ter reži­ma u poje­di­nim zemlja­ma. To je jed­na vrsta raci­o­nal­nog kon­struk­ti­vi­zma koji zna­mo iz tra­di­ci­je kon­ti­nen­tal­nog pro­sve­ti­telj­stva, koja pret­po­sta­vlja da nad čita­vim dru­štvom (u ovom slu­ča­ju, među­na­rod­nom zajed­ni­com) mora biti oktri­san neki etič­ki ili teo­rij­ski šablon koji će obu­hva­ti­ti svo bogat­stvo sve­ta i jed­nom za svag­da garan­to­va­ti har­mo­ni­ju i raci­o­nal­nost novog poret­ka. Ova ide­ja raci­o­nal­ne rekon­struk­ci­je nepri­ja­telj­ski je raspo­lo­že­na pre­ma bilo kakvoj dru­štve­noj kon­ti­gent­no­sti, "nera­ci­o­nal­no­sti", pre­ma bilo kojoj vrsti obi­ča­ja ili obli­ka pona­ša­nja koji iska­ču iz pro­jek­to­va­ne raci­o­na­li­stič­ke she­me. Sve mora biti zapi­sa­no i utvr­đe­no i kon­tro­li­sa­no odo­zgo, od stra­ne biro­kra­ti­je i pro­sve­će­nih eli­ta koje ima­ju vizi­ju dobra i spo­sob­nost da je do kra­ja realizuju.

S dru­ge stra­ne je ame­rič­ko nepo­ve­re­nje u inte­lek­tu­a­li­stič­ke she­me i šablon­ska reše­nja, nji­ho­vo osla­nja­nje na zdra­vi razum čove­čan­stva, tra­di­ci­ju i glo­ba­li­za­ci­ju odo­zdo. Oni ne veru­ju da je mir pro­i­zvod tole­ran­to­sti i popu­šta­nja nepri­ja­te­lji­ma slo­bo­de, već sna­ge i odluč­no­sti libe­ral­nih zema­lja. Isto tako ne veru­ju da mir i prav­da mogu biti uspo­sta­vlje­ni insta­li­ra­njem neke glo­bal­ne biro­kra­ti­je. Teo­ri­je koje su uka­za­le na ira­ci­o­nal­nost jav­nog izbo­ra, na hro­nič­nu "držav­nu gre­šku", od Ero­ua i Debrea, pre­ko Vir­dži­nij­ske do Čika­ške ško­le, poni­kle su, nima­lo slu­čaj­no u Ame­ri­ci. To je naj­u­ti­caj­ni­ja stru­ja mišlje­nja u ovoj zemlji i danas. Teško je oče­ki­va­ti da zemlja u kojoj glav­nu teo­rij­sku orto­dok­si­ju, od Medi­so­na pa do Bju­ke­na­na, pred­sta­vlja strah od vašing­ton­ske biro­kra­ti­je koja "šalje roje­ve slu­žbe­ni­ka na nas, da tro­še naš novac i kinje naš narod", tek tako pri­hva­ti roje­ve slu­žbe­ni­ka u Rimu ili Bri­se­lu kao reše­nje svo­jih problema.

Moral i licemerje

Raci­o­na­li­za­ci­ja ame­rič­ke uni­la­te­ral­ne i krsta­ške poli­ti­ke šire­nja demo­kra­ti­je koju je u svom pozna­tom član­ku "Sna­ga i sla­bost" ponu­dio Robert Kagan, i koja je posta­la naši­ro­ko komen­ta­ri­sa­na kao možda naj­bo­lji "apo­lo­get­ski" pri­log ovom pita­nju, pati od jed­ne osnov­ne sla­bo­sti; ona pred­sta­vlja kapi­tu­la­ci­ju pred pro­tiv­ni­ci­ma ame­rič­kih vred­no­sti uto­li­ko što se sa nji­ma sla­že u pogle­du opi­sa situ­a­ci­je, sta­vlja­ju­ći ispred te poli­ti­ke samo razli­čit vred­no­sni pred­znak. On kaže:"Amerikanci su sa Mar­sa, Evro­plja­ni su sa Vene­re. Ame­ri­kan­ci žive u hob­sov­skom sve­tu, Evro­plja­ni u sve­tu Kan­to­vog več­nog mira."(R. Kagan, Moć i nemoć — dostup­no na www.katalaksija.com) Ono što rade Ame­ri­kan­ci u spolj­noj poli­ti­ci pro­i­zvod je nji­ho­ve moći, dok je defan­ziv­na i na diplo­ma­ti­ju ori­jen­ti­sa­na stra­te­gi­ja veći­ne Evro­plja­na posle­di­ca nji­ho­ve sla­bo­sti i nespo­sob­no­sti da se uhva­te u koštac sa pro­ble­mi­ma. Kad bi Evro­plja­ni pose­do­va­li poli­tič­ku i voj­nu moć Ame­ri­ka­na­ca, i oni bi se pona­ša­li pod­jed­na­ko aro­gant­no i bez oba­zi­ra­nja na pri­med­be svo­jih part­ne­ra u među­na­rod­noj zajed­ni­ci. Na taj način se ove­ko­ve­ču­je Macht­po­li­tik kao jedi­no istin­sko nače­lo sva­ke poli­ti­ke, a napo­ri čove­čan­stva ka boljem, osta­vlja­ju zdro­blje­ni pod sizi­fov­skim kame­nom onog abde­ri­ćan­skog brda. To je, da pono­vi­mo, per­cep­ci­ja kojom nepri­ja­te­lji Ame­ri­ke vide ame­rič­ku poli­ti­ku, samo vred­no­sno pre­o­kre­nu­ta u maki­ja­ve­li­stič­ki imo­ra­li­zam koji se igra suge­sti­jom da poli­ti­ka i nema neku moral­nu sadržinu.

Ovo je kob­no pogre­šan način da se opi­še sušti­na nove spolj­ne poli­ti­ke pred­sed­ni­ka Buša. Taj opis pret­po­sta­vlja da se nje­go­va poli­ti­ka sme­šta u pro­stor hob­sov­skog sve­ta u kome nema nika­kvih pra­vi­la, zako­na niti mora­la, i koja pli­va u tim mut­nim voda­ma naj­bo­lje što zna, a na one koji misle da bi i sami u nje­go­vim čizma­ma bili "bolji" ili "huma­ni­ji" može­mo se samo nad­moć­no nasme­ja­ti. Kaga­no­va invek­ti­va da Evro­plja­ni sa svo­jim paci­fi­zmom i diplo­ma­ti­jom mogu da žive u kan­tov­skom posti­sto­rij­skom sve­tu več­nog mira samo zato što je Ame­ri­kan­ci­ma, pri­nu­đe­nim da se za nji­hov račun bore sa iza­zo­vi­ma hob­sov­skog sve­ta, od komu­ni­zma, pre­ko etnič­kih kon­fli­ka­ta, do tero­ri­zma, on uskra­ćen, pro­ma­šu­je poen­tu zato što su ulo­ge ovde zapra­vo obr­nu­te. Spolj­no­po­li­tič­ka dok­tri­na pred­sed­ni­ka Buša koju naj­o­dre­ši­ti­je zastu­pa zame­nik sekre­ta­ra odbra­ne Pol Vol­fo­vic, dok­tri­na koja se naj­pla­stič­ni­je izra­ža­va u ide­ji demo­kra­ti­za­ci­je Bli­skog Isto­ka uz pomoć ame­rič­ke voj­ne sile i diplo­mat­skog pri­ti­ska, ustva­ri pred­sta­vlja naj­vi­ši izraz ver­no­sti kan­tov­skom ide­a­lu več­nog mira. Pod več­nim mirom Kant nije mislio da libe­ral­ne vla­de tre­ba da sede skr­šte­nih ruku i mire se sa tira­ni­jom, bedom i tero­ri­zmom u sve­tu, već na okon­ča­nje hob­sov­skog "rata svih pro­tiv svi­ju" u među­na­rod­nim odno­si­ma i nji­ho­vu dužnost da pre­u­zmu odgo­vor­nost i pri­ve­du rđa­ve reži­me ono­me što on zove "repu­bli­kan­skim ure­đe­njem", a što bi se u reč­ni­ku savre­me­ne poli­tič­ke teo­ri­je moglo opi­sa­ti kao kon­sti­tu­ci­o­nal­na vla­da. Več­ni mir nije več­na bene­vo­len­ci­ja pre­ma tira­ni­ji i uzdr­ža­va­nje od suko­ba sa njom zarad mira, već obez­be­đe­nje sve­ta bez tira­ni­je svim, pa i voj­nim sred­stvi­ma. Sa sta­no­vi­šta "moral­nog" ide­a­la mira, nema nika­kvih nedo­u­mi­ca u pogle­du kori­šće­nja sile u cilju nje­go­vog uspo­sta­vlja­nja; jedi­na gra­ni­ca koju posta­vlja pra­vu libe­ral­nih drža­va da putem sile uklo­ne despot­ske reži­me, jeste real­na moguć­nost da se to oba­vi, odno­sno celis­hod­nost pre­du­zi­ma­nja voj­ne inter­ven­ci­je sa aspek­ta fak­tič­kog odno­sa sna­ga. Ako je voj­no ukla­nja­nje nekog "nere­pu­bli­kan­skog" reži­ma sa ovog aspek­ta mogu­će, onda je moral­na oba­ve­za koa­li­ci­je libe­ral­nih zema­lja da pre­du­zmu akci­ju. Ovde se vidi koli­ko je, reci­mo, Pol Vol­fo­vic zapra­vo dok­tri­nar­ni kan­to­vac; sve što nam on kaže zapra­vo je tvrd­nja da, uko­li­ko može­mo da voj­no ukol­ni­mo Sada­ma Huse­i­na, i uko­li­ko nam naši voj­ni, diplo­mat­ski i eko­nom­ski resur­si dozvo­lja­va­ju da uve­de­mo demo­kra­ti­ju na Bli­skom Isto­ku kom­bi­na­ci­jom pri­ti­sa­ka, uce­na, nagra­da i otvo­re­ne voj­ne oku­pa­ci­je delo­va te teri­to­ri­je, naša je moral­na oba­ve­za kao lide­ra slo­bod­nog sve­ta da to i ura­di­mo. To je težak i po nas skup zada­tak, ali nemoj­mo se pre­tva­ra­ti da će stva­ri biti bolje ako pusti­mo da bio­lo­gi­ja uklo­ni sa vla­sti Sada­ma Huse­i­na, i pre­o­bli­ku­je Bli­ski Istok u skla­du s našim želja­ma. Kon­trast izme­đu kan­tov­skog poj­ma več­nog mira i kari­ka­tu­re tog prin­ci­pa u liku appe­a­sment teo­ri­ja, jeste kon­trast izme­đu vero­va­nja da je slo­bo­da uslov mira i vero­va­nja da je mir po sva­ku cenu uslov slobode.

Mesi­jan­ska ulo­ga Ame­ri­ke i nje­nih save­zni­ka u okvi­ru ovog kon­cep­ta nije ništa veća od mesi­jan­ske ulo­ge koju Kant name­nju­je "fede­ra­ci­ji slo­bod­nih drža­va" u svom kon­cep­tu garan­ci­ja več­nog mira. Zato ame­rič­ka poli­ti­ka pre­ma Ira­ku, Ira­nu ili Pale­sti­ni nije poli­ti­ka sile, nego poli­ti­ka prin­ci­pa i dosled­no­sti — mir bez slo­bo­de nije vre­dan posto­ja­nja, dok slo­bo­da uvek dono­si mir. Voj­no arbi­tri­ra­nje kao kraj­nja mera ovog kon­cep­ta nema ništa zajed­nič­ko sa levi­čar­skim kon­cep­tom "huma­ni­tar­ne inter­ven­ci­je" koja je kori­šće­na za oprav­da­nje inter­ven­ci­je na Koso­vu 1999. Kraj­nji cilj ovde nije nepo­sred­no spa­sa­va­nje ljud­skih živo­ta, već kori­šće­nje sile kao jed­nog od kata­li­za­to­ra uspo­sta­ve libe­ral­nog ure­đe­nja. Da ni kod samog Kan­ta nema nika­kve huma­ni­stič­ke ili mora­li­stič­ke pate­ti­ke, i da je u tom pogle­du pozi­va­nje levi­čar­skih paci­fi­sta na nje­ga u težnji da dis­kva­li­fi­ku­ju poli­ti­ku gospo­di­na Buša, pot­pu­no pro­ma­še­no, može da nam posve­do­či i sle­de­će mesto (koje, dodu­še, govo­ri o uspo­sta­vlja­nju drža­ve, a ne o među­na­rod­nim odno­si­ma, ali isti prin­cip važi i u dru­gom slu­ča­ju): " uop­šte se ne može oče­ki­va­ti da dobro držav­no ure­đe­nje dola­zi od moral­no­sti, nego baš obr­nu­to, da dobro ure­đe­nje omo­gu­ću­je dobro moral­no vaspi­ta­nje naro­da. Um može, dakle, da isko­ri­sti meha­ni­zam pri­ro­de slu­že­ći se sebič­nim sklo­no­sti­ma čove­ko­vim (a one, razu­mlji­vo, dola­ze u spo­lja­šnji sukob) kao sred­stvom za ostva­re­nje svo­je pra­ve svr­he, to jest prav­nog pro­pi­sa, i da na taj način, koli­ko to sto­ji do same drža­ve, una­pre­di i obez­be­di unu­tra­šnji i spo­lja­šnji mir. — To zna­či ovo: pri­ro­da nemi­nov­no hoće da pra­vo odne­se konač­nu pobe­du. Ako se pro­pu­sti da se tu što ura­di, uči­ni­će se to napo­slet­ku samo od sebe. Mada s veli­kim nezgodama."(Ibid.) Več­ni mir nije bor­ba pro­tiv uda­lje­nih posle­di­ca tiran­skih reži­ma kao što je geno­cid ili huma­ni­tar­na kata­stro­fa, već pro­tiv nji­ho­vih uzro­ka, a to je odsu­stvo libe­ral­nog poli­tič­kog reži­ma. Stra­te­ški gle­da­no, "mir" u okvi­ru ove kon­cep­ci­je nije shva­ćen kao neka­kvo voj­no zatiš­je, pa makar i u sen­ci poli­ti­ke aktiv­ne tole­ran­ci­je pre­ma nadi­ru­ćem zlu, već kao obez­be­đi­va­nje sve­ta gde će za zlo na vla­sti biti sve manje mesta. Kan­tov ide­al je, u kraj­njoj instan­ci, samo dru­go ime za taj svet lišen neli­be­ral­nih pore­da­ka, u kome bi išče­zla moguć­nost rata, jer je rat posle­di­ca tira­ni­je, a tira­ni­ja napu­šta­nja poli­tič­kih nače­la slo­bo­de. Anti-Buš "kan­tov­ci" bi zapra­vo hte­li da nam suge­ri­šu da slo­bo­da nema nika­kve veze sa mirom, i da je sam več­ni mir zapra­vo odu­sta­ja­nje od ambi­ci­je da se taj libe­ral­ni svet u bilo kom obi­mu rea­li­zu­je. Nasu­prot tome, nema rata izme­đu zema­lja sa kon­sti­tu­ci­o­nal­nom vla­dom, i mno­go je bolji način da se obez­be­di mir u sve­tu taj da se poste­pe­no uklo­ne tiran­ski reži­mi, nego da se pro­na­đe neka efi­ka­sna prav­na for­mu­la kako da se obez­be­di koeg­zi­sten­ci­ja libe­ral­nih reži­ma sa despo­ti­ja­ma. Pro­ma­šaj pro­jek­ta UN je upra­vo u tome što je on od samog počet­ka pred­sta­vljao izraz težnje da se uspo­sta­vi jed­na takva nad­na­ci­o­nal­na regu­la­ci­ja koja bi pri­mo­ra­la loše reži­me da se fino vla­da­ju, i uspo­sta­vi­la neki ekvi­li­bri­jum moći izme­đu njih i nor­mal­nih drža­va. Ne posto­ji način da se loši reži­mi pri­nu­de na fino vla­da­nje osim ukla­nja­nja, ili barem vero­do­stoj­ne pret­nje nasil­nim ukla­nja­njem. Koli­ko je Kant u svo­joj vizi­ji bio dale­ko­vid naj­bo­lje poka­zu­je prak­sa XX veka, gde nije bilo nijed­nog među­sob­nog rata izme­đu libe­ral­nih zema­lja, već isklju­či­vo izme­đu takvih zema­lja i raz­nih obli­ka kolek­ti­vi­stič­kih dik­ta­tu­ra ("nepra­ved­nih nepri­ja­te­lja", ili "drža­va lupe­ža", kako bi se danas reklo).

Obrat­no, pre­o­vla­đu­ju­će evrop­sko viđe­nje među­na­rod­nog mira impli­ci­ra hob­sov­sko sta­nje kao traj­no, odno­sno pola­zi od pret­po­stav­ke dato­sti i neu­klo­nji­vo­sti raz­nih rđa­vih reži­ma širom sve­ta. Kagan je u pra­vu uto­li­ko što u slu­ča­ju Evro­plja­na ovaj višak aktiv­ne tole­ran­ci­je pre­ma raz­nim poja­va­ma tipa Sadam Huse­in, sma­tra izra­zom nji­ho­ve nemo­ći, ali tu nemoć ne bi tre­ba­lo meša­ti sa bene­vo­len­ci­jom. Več­ni mir ona­ko kako nam ga pre­zen­ti­ra­ju ogor­če­ni pro­tiv­ni­ci Donal­da Rams­fel­da i Pola Vol­fo­vi­ca u Evro­pi (a delom i u samoj Ame­ri­ci) pred­sta­vlja pore­dak u kome ćemo poka­za­ti malo više razu­me­va­nja za "razli­či­to­sti" i "dru­go­sti" koje posto­je u sve­tu, i u kome ćemo dija­lo­gom i diplo­ma­ti­jom uspe­va­ti ono što ne može­mo voj­nom silom, t.j. da pri­vo­li­mo tali­ba­ne ili feda­ji­ne da se odrek­nu svo­je želje da nas uni­šte, ili bar da naško­de našim inte­re­si­ma. Koli­ko god kri­ti­ča­ri Ame­ri­ke pri­go­va­ra­li ovoj poli­ti­ci sile, cini­zam i maki­ja­ve­li­zam, nji­ho­va sop­stve­na pozi­ci­ja skla­pa­nja "sepa­rat­nog mira" sa nepri­ja­te­lji­ma Zapa­da, i to u tre­nut­ku kada to nismo pri­nu­đe­ni da čini­mo, i kada ima­mo resur­sa da uni­šti­mo ili zna­čaj­no una­za­di­mo izvo­re tog nepri­ja­telj­stva, pred­sta­vlja zapra­vo ove­ko­ve­če­nje hob­sov­skog i maki­ja­ve­li­stič­kog sve­ta. Ona ne pra­vi razli­ku izme­đu raj­skog mira i tiši­ne gro­blja. Jedi­no što ta dva mesta spa­ja je odsu­stvo kon­flik­ta, ali, da li će bilo ko gro­blje pre­po­ru­či­ti kao zame­nu za vre­vu dana, i da li će bilo ko (nor­ma­lan) o nje­mu sanja­ti kao o spa­se­nju od real­nog sta­nja stva­ri? Zato stra­te­gi­ja appe­a­smen­ta, toli­ko karak­te­ri­stič­na za evrop­ske poli­ti­ča­re i jav­no mne­nje, stra­te­gi­ja par­ci­jal­nih ustu­pa­ka tero­ri­sti­ma i drža­va­ma-lupe­ži­ma u cilju da ih se time odo­bro­vo­lji i pri­pi­to­mi, nije samo raci­o­na­li­za­ci­ja nji­ho­ve nemo­ći da se uhva­te u koštac sa glo­bal­nom odgo­vor­no­šću čla­no­va libe­ral­ne sve­te ali­jan­se, već pre sve­ga raci­o­na­li­za­ci­ja nji­ho­vog dubljeg iden­ti­tet­skog luta­nja. To nije voj­na nemoć da se delu­je ratom, već inte­lek­tu­al­na i moral­na nemoć da se razli­ku­je dobro od zla, i odsu­stvo samo­po­u­zda­nja da se zlu obja­vi rat svim sred­stvi­ma. Razli­ka izme­đu tipič­nog ame­rič­kog i tipič­nog evrop­skog viđe­nja svet­skog mira i prav­de nije razli­ka izme­đu poli­ti­ke sile i poli­ti­ke sla­bo­sti, već izme­đu poli­ti­ke mora­la i prin­ci­pa na jed­noj, i poli­ti­ke ohra­bri­va­nja zla i moral­ne kapi­tu­la­ci­je pred njim na dru­goj stra­ni. Nije reč samo o nede­lo­va­nju i opstruk­ci­ji delo­va­nja kao objek­tiv­nim ote­ža­va­ju­ćim fak­to­ri­ma težnji da se svet uči­ni malo pod­no­šlji­vi­jim mestom, već u uzdi­za­nju tog opstruk­ci­o­ni­zma i nemo­ći na visi­nu filo­zof­skog i moral­nog ide­a­la, u teo­ri­ji appe­a­smen­ta kao supe­ri­or­nog moral­nog sta­va, bez obzi­ra da li se radi o pale­stin­skim tero­ri­sti­ma, o Sada­mu Huse­i­nu, Sever­noj Kore­ji ili Slo­bo­da­nu Milo­še­vi­ću. Ovaj odnos je možda naj­bo­lje opi­sao upra­vo Robert Kagan u svom tek­stu, gde pot­pu­no suprot­no svo­joj osnov­noj maki­ja­ve­li­stič­koj opti­ci o sla­bo­sti i sna­zi, daje jed­no vrlo instruk­tiv­no "mora­li­stič­ko" pore­đe­nje odno­sa izme­đu ame­rič­ke i evrop­ske pre­o­vla­đu­ju­će spolj­ne poli­ti­ke: "'Ame­ri­kan­ci su kau­bo­ji', vole da kažu Evro­plja­ni. U tome ima isti­ne. Sje­di­nje­ne Drža­ve delu­ju kao među­na­rod­ni šerif, možda samo­pro­gla­še­ni, ali umno­go­me dobro­do­šao, šerif koji poku­ša­va da osi­gu­ra kakav-takav mir i prav­du u ono­me što Ame­ri­kan­ci vide kao svet bez zako­na u kome odmet­ni­ci mora­ju da budu one­spo­so­blje­ni, često i kroz nišan pišto­lja. Pre­ma ovoj ana­lo­gi­ji sa sta­rog Zapa­da, Evro­plja­ni bi više nali­ko­va­li vla­sni­ku salu­na. Odmet­ni­ci ubi­ja­ju šeri­fe, a ne vla­sni­ke salu­na. Zapra­vo, iz per­spek­ti­ve vla­sni­ka salu­na, šerif koji poku­ša­va da uspo­sta­vi red uz pomoć sile pone­kad može da pred­sta­vlja veću pret­nju nego odmet­ni­ci, koji, barem u tom tre­nut­ku, žele samo piće".

Ovo je naj­bo­lji i naj­sli­ko­vi­ti­ji opis onog što se danas sma­tra evrop­skom mirov­nom i pro­sve­će­nom diplo­ma­ti­jom koja uva­ža­va slo­že­nost sve­ta, i sklo­na je radi­je da pre­go­va­ra i str­plji­vo gra­di mosto­ve, nego da, poput svog pre­ko­o­ke­an­skog rođa­ka, nepro­mi­šlje­no pose­že za silom. To je filo­zo­fi­ja vla­sni­ka salo­o­na, kome je veća pret­nja šerif koji rizi­ku­je život u bor­bi sa odmet­ni­ci­ma, nego sami odmet­ni­ci koji možda hoće samo piće. Šta bi moglo da bude to piće koje evrop­ski bar­men nudi lupe­ži­ma koje pro­go­ni jen­ki­jev­ski šerif? Sva­ka­ko, to su na jed­noj stra­ni masne apa­na­že od pro­da­je oruž­ja i ose­tlji­vih voj­nih teh­no­lo­gi­ja drža­va­ma lupe­ži­ma, koje, reci­mo, dobi­ja­ju Rusi­ja ili Fran­cu­ska. Tako­đe, mogu se uze­ti u obzir i razne dru­ge vrste eko­nom­skih inte­re­sa. Ali, ono što je suštin­ska stvar jeste nešto što i sam Kagan kon­sta­tu­je, a to je pro­ce­na vla­sni­ka salu­na da lupe­ži neće napa­sti nje­ga koji im nudi viski, ili ih bar ne ome­ta dok igra­ju poker. On ne shva­ta zašto tre­ba da uče­stvu­je u šeri­fo­voj akci­ji, koji mu zapra­vo može i sam izble­da­ti kao kri­mi­na­lac, s obzi­rom na to da on uda­ra prvi. Šerif koji pre­ki­da par­ti­ju poke­ra koju igra­ju odmet­ni­ci je, zapra­vo, jedan ras­po­ja­sa­ni i neu­ra­čun­lji­vi par­ti­brej­ker, tip koji kva­ri blas­fe­mič­nu, ali sva­ka­ko kori­snu raz­men­sku igru izme­đu lupe­ža i vla­sni­ka salu­na. Taj vla­snik doži­vlja­va šeri­fa kao nekog ko vodi svoj pri­vat­ni rat u kome on ne želi da uče­stvu­je, i koji ga iste­ru­je iz nje­go­vog cinič­nog sau­če­snič­kog mira: ako budem dobar i ne pra­vim pro­ble­me, lupe­ži me neće dira­ti, a možda ću i zara­di­ti pro­da­jom viski­ja. Ako poslu­šam šeri­fa, ja sam izgu­bio moguć­nost da pro­fi­ti­ram. U sva­kom slu­ča­ju, koji je moj motiv da uče­stvu­jem u šeri­fo­vom ratu, kad ne vidim razlog zbog koga bih i sam mogao biti napad­nut? Bolje je da se upa­dlji­vo pra­vim lud, i iza leđa nami­gu­jem lupe­ži­ma, čeka­ju­ći da i sam šerif shva­ti da je u ovom gra­du bolje ima­ti mir sa kri­mi­nal­ci­ma na slo­bo­di, ali na svo­joj stra­ni, nego rat sa ciljem uspo­sta­ve prav­de, a sa kri­mi­nal­ci­ma pod pret­njom i mno­go sprem­ni­jim da napra­ve neku ludost, ili polo­me sav inven­tar u kafa­ni. Kad pogle­da­mo malo bolje, evrop­sko zakli­nja­nje u "več­ni mir" jedva da je nešto više od ove filo­zo­fi­je vla­sni­ka saluna.

Misa­o­ni ekspe­ri­met, ili ume­sto zaključ­ka — Do sad ponu­đe­na obja­šnje­nja uglav­nom se bave lažno­šću argu­me­na­ta koje pro­tiv­ni­ci ame­rič­kog uni­la­te­ra­li­zma navo­de kao razlog za poli­tič­ko i inte­lek­tu­al­no orga­ni­zo­va­nje pro­tiv ame­rič­ke poli­ti­ke. Sada ćemo ponu­di­ti jed­no­sta­van misa­o­ni ekspe­ri­ment koji će, nada­mo se, uver­lji­vo poka­za­ti da izvor nepri­ja­telj­stva pre­ma Ame­ri­ci nije u ogre­še­nju ame­rič­ke vla­de o ove ili one prin­ci­pe, već u apri­or­nom ani­mo­zi­te­tu pre­ma ono­me što Ame­ri­ka jeste sama po sebi. Zami­sli­mo sle­de­ću situ­a­ci­ju; da smo u nekom supe­ri­or­nom simu­la­to­ru mogli da vidi­mo sred­njo­roč­nu buduć­nost Bli­skog Isto­ka bez Sada­ma Huse­i­na, koja bi liči­la na uklju­či­va­nje tog regi­o­na u svet napred­nih i libe­ral­nih regi­o­na. Naj­pre, Irak bi se vrlo brzo eko­nom­ski raz­vio i pre­va­zi­šao kata­stro­fal­no nasle­đe Sada­mo­ve ere, pre­tva­ra­ju­ći se u vode­ću regi­o­nal­nu silu koja zajed­no sa Ame­ri­kan­ci­ma radi na uspo­sta­vi demo­kra­ti­je i trži­šne pri­vre­de u regi­o­nu. Nje­gov pri­mer sle­de i dru­gi arap­ski i islam­ski reži­mi koji se postup­no libe­ra­li­zu­ju i pri­hva­ta­ju zapad­ni kon­sti­tu­ci­o­nal­ni model. Izra­el­sko-pale­stin­ski kon­flikt je rešen, a šači­ce tero­ri­sta se suo­ča­va­ju sa pro­go­nom na sva­kom pedlju regi­o­na, od Siri­je i Ira­ka, do Izra­e­la i same Pale­sti­ne, čiji novi pre­mi­jer zago­va­ra zonu slo­bod­ne trgo­vi­ne, i gnev­no zahte­va od Ira­ka, Izra­e­la i Sau­dij­ske Ara­bi­je da ubr­za­ju pre­go­vo­re o uki­da­nju trgo­vin­skih tari­fa, optu­žu­ju­ći ih za pro­tek­ci­o­ni­stič­ki ana­hro­ni­zam. Reci­mo da kre­a­to­ri ame­rič­ke spolj­ne poli­ti­ke u tre­nut­ku dok dono­se odlu­ku o pokre­ta­nju rata pro­tiv reži­ma Sada­ma Huse­i­na sve ovo mogu u pome­nu­tom simu­la­to­ru da vide, ili da bar, uz pomoć nekih supe­ri­or­ni­jih teh­ni­ka pred­vi­đa­nja mogu ova­kav razvoj doga­đa­ja da sma­tra­ju vrlo vero­vat­nim. Pita­nje gla­si; da li bi u tom slu­ča­ju zapo­či­nja­nje rata pro­tiv Sada­ma bilo moral­no oprav­da­no sa sta­no­vi­šta obez­be­đi­va­nja "več­nog mira"? Radi oštri­ne argu­men­ta, pret­po­sta­vi­mo još da Sadam nema nika­kvo oruž­je za masov­no uni­šte­nje, i da ne pred­sta­vlja pret­nju svet­skom miru niti bezbed­no­sti Sje­di­nje­nih Drža­va. Da li bi u ova­ko opi­sa­noj situ­a­ci­ji rat imao moral­nog opravdanja?

Naša teza gla­si da bi imao. Kada je pred­sed­nik Buš pre izve­snog vre­me­na izja­vio da će isto­ri­ja oprav­da­ti rat pro­tiv Sada­ma koji je vodi­la Ame­ri­ka sa svo­jim save­zni­ci­ma, on narav­no nije mislio na to da će biti pro­na­đe­no oruž­je za masov­no uni­šte­nje u Ira­ku, već da će se razvoj doga­đa­ja u buduć­no­sti na Bli­skom Isto­ku odvi­ja­ti na način koji je dosta sli­čan onom koji smo opi­sa­li u pret­hod­nom misa­o­nom ekspe­ri­men­tu. Posto­ja­nje oruž­ja za masov­no uni­šte­nje uop­šte nije bilo nužno za moral­no oprav­da­nje rata za svr­ga­va­nje Sada­ma Huse­i­na, bez obzi­ra na to što je ame­rič­ka vla­da insi­sti­ra­la iz dnev­no-poli­tič­kih razlo­ga na ovoj okol­no­sti kao casus bel­li. Zapra­vo, to insi­sti­ra­nje je nane­lo naj­ve­ću šte­tu popu­lar­no­sti cele akci­je, jer je moral­no oprav­da­nje veza­lo za spo­red­ni deta­lj koji je pre­krio suštin­sku revo­lu­ci­ju koju lju­di­ma na Bli­skom Isto­ku može done­ti ukla­nja­nje ovog dik­ta­to­ra. Iako bi se mno­gi Ara­pi i mno­gi samo­za­taj­ni Zapad­nja­ci kise­lo osmeh­nu­li na "impe­ri­ja­li­stič­ko" i krsta­ško dekla­ri­sa­nje "oslo­ba­đa­nja Ira­ka" kao rat­nog cilja, to bi bila mno­go bolja stra­te­gi­ja od one koja je pre­du­ze­ta. Kako je Hajek pre mno­go godi­na pri­me­tio, lju­de sa sna­žnim moral­nim ube­đe­nji­ma moći ćete da pri­vu­če­te dok­tri­nom o slo­bod­noj trgo­vi­ni, ali ih neće­te pri­vu­ći teo­ri­jom "popu­šta­nja kon­tro­le" u trgo­vi­ni. Isto tako, ame­rič­ka vla­da bi sva­ka­ko dobi­la jaču podr­šku teo­ri­jom (isti­ni­tom) o oslo­ba­đa­nju Ira­ka i Bli­skog Isto­ka kao svo­jim rat­nim ciljem, nego ble­dom, smu­še­nom i mini­ma­li­stič­kom teo­ri­jom o "raz­o­ru­ža­nju Iraka".

Jedi­no pita­nje koje je rele­vant­no u vezi Ira­ka je empi­rij­ska dile­ma, da li stva­ri teku ka epi­lo­gu opi­sa­nom u našem misa­o­nom ekspe­ri­men­tu, ili kao sce­na­ri­ju stra­ve i uža­sa pro­tiv­ni­ka ame­rič­kog invol­vi­ra­nja na Bli­skom Isto­ku, po kome nas čeka­ju godi­ne daljeg nasi­lja, tero­ri­zma i rasta anti­za­pad­nog raspo­lo­že­nja, a ne ula­zak u mir­ne vode i pro­spe­ri­tet ovog dela sve­ta. Kako god da pro­ce­nju­je­mo sred­njo­roč­ne šan­se Bli­skog Isto­ka, nije teško u ovim defe­ti­stič­kim opo­me­na­ma pri­me­ti­ti rasi­stič­ku pre­dra­su­du po kojoj su Ara­pi i Musli­ma­ni divlja­ci nespo­sob­ni za demo­kra­ti­ju i slo­bo­du. Reći, kao što mno­gi zapad­ni lju­bi­te­lji Ara­pa kažu, da je arap­ska kul­tu­ra pot­pu­no oso­be­na i da isklju­ču­je pri­hva­ta­nje zapad­nog eko­nom­skog i poli­tič­kog mode­la, zna­či jedva nešto više od suge­sti­je da su Ara­pi osu­đe­ni na bedu i pat­nju, zato što pred­sta­vlja­ju infe­ri­or­nu rasu nespo­so­sob­nu za život u slobodi.

Ali, naj­ve­ći para­doks leži u činje­ni­ci da kri­ti­ča­ri ame­rič­kog inter­ven­ci­o­ni­zma raspra­vu nepre­kid­no vode na dva nivoa, suge­ri­šu­ći kako doka­zi­va­nje da je nešto nele­gal­no isto­vre­me­no zna­či da je nemo­ral­no, ili još pre­ci­zni­je, da je nemo­ral­no upra­vo zato što je nele­gal­no. Kva­zi­u­ni­ver­zal­nost dana­šnjeg među­na­rod­nog pra­va, na koje se kao na moral­nu osno­vu pozi­va­ju mno­gi kri­ti­ča­ri ame­rič­ke poli­ti­ke, naj­bo­lje se vidi po činje­ni­ci da ono svo­jim pošto­va­njem kul­tu­ro­lo­ških plu­ra­li­za­ma na koje se, kao na izvor svog legi­ti­mi­te­ta pozi­va­ju razni tirn­ski reži­mi, upra­vo pori­če pre­ten­zi­ju na uni­ver­zal­no važe­nje među­na­rod­nih zako­na. Ako tre­ba, ne samo da tole­ri­še­mo, već i da moral­no sau­če­stvu­je­mo u otklo­nji­vom poli­tič­kom zlu (osu­dom delo­va­nja pro­tiv nje­ga), onda se gubi sva­ka osno­va za pozi­va­nje na uni­ver­zal­ne vred­no­sti kao ogra­ni­če­nje bilo koje, pa i ame­rič­ke moći. Posto­ji tač­ka na kojoj se, jed­no­stav­no, mora pri­zna­ti da posto­ji nepri­ja­te­lj sa kojim nije mogu­će pro­na­đi zajed­nič­ku civi­li­za­cij­sku logi­ku, i koji zahte­va da mu se suprot­sta­vi­mo kako bismo oču­va­li bilo kakvu moguć­nost uni­ver­za­li­stič­kog dis­kur­sa u među­na­rod­nim odno­si­ma. Evo kako je Kant defi­ni­sao tog "nepra­ved­nog nepri­ja­te­lja" čije bi pri­zna­va­nje kao rav­no­prav­nog čla­na među­na­rod­nog poret­ka ove­ko­ve­či­lo hob­sov­sko pri­rod­no sta­nje, i uči­ni­lo bilo kakvu nadu u več­ni mir ilu­zor­nom: " To je onaj čija jav­no (bilo usme­no ili aktiv­no) izra­že­na volja oda­je jed­nu mak­si­mu po kojoj, kad bi se uči­ni­la opštim pra­vi­lom, ne bi bilo mogu­će nika­kvo sta­nje mira među naro­di­ma, nego bi pri­rod­no sta­nje mora­lo biti ove­ko­ve­če­no." (Kant, Meta­fi­zi­ka mora­la, #60.) Nije li upra­vo to onaj nepri­ja­te­lj sa kojim tre­ba da postu­pa­mo tole­rant­no, po save­tu mno­gih huma­ni­sta, i nije li to onaj svet za kojim ti huma­ni­sti žale, kada opi­su­ju kao pozi­ti­van pri­mer sta­nje među­na­rod­nih odno­sa u koji­ma je jedan takav lupe­ški, "nepra­ved­ni nepri­ja­te­lj" pred­sta­vljao glo­bal­nu pro­tiv­te­žu slo­bod­nom čovečanstvu?

Ivan Jan­ko­vić & Bori­slav Ristić — Tekst je prvo­bit­no obja­vljen u časo­pi­su "Hel­sin­ška pove­lja" i na NSPM inter­net stranici.

1. Nije bez zna­ča­ja činje­ni­ca da su auto­ri "Uni­ver­zal­ne dekla­ra­ci­je o ljud­skim pra­vi­ma", doku­men­ta koji izla­že osnov­ne kon­sti­tu­tiv­ne prin­ci­pe orga­ni­za­ci­je OUN bili engle­ski radi­kal­ni soci­ja­li­sti Harold Laski i Edvard Kar. Prvi je bio jedan od vođa čuve­ne fabi­jan­ske gru­pe u Bri­ta­ni­ji koja se odli­ko­va­la zala­ga­njem za pot­pu­nu kolek­ti­vi­za­ci­ju eko­no­mi­je i napu­šta­nje vla­da­vi­ne pra­va. Edvard Kar je bio bli­zak istoj gru­pi i poznat je po svo­joj teo­ri­ji među­na­rod­nih odno­sa, u kojoj je na tra­gu Kar­la Šmi­ta i nemač­kih naci­o­nal-soci­ja­li­sta odba­ci­vao libe­ral­ne ide­je XIX veka o pra­vu na samo­o­pre­de­lje­nje i zala­gao se za "namer­nu orga­ni­za­ci­ju evrop­skog živo­ta kao što je to Hitler pre­du­zeo". Osim toga, karak­te­ri­stič­na je nje­go­va teo­ri­ja kon­ver­gen­ci­je izme­đu rata i soci­ja­li­zma. Ruga­ju­ći se oni­ma "koji zagli­blje­ni u tra­di­ci­ju XIX veka, istra­ja­va­ju u shva­ta­nju da je rat besmi­slen i lišen svr­he", pro­fe­sor Kar veli kako je rat zapra­vo "naj­moć­ni­ji instru­ment dru­štve­ne soli­dar­no­sti". To su moral­ni auto­ri­te­ti koji su kro­ji­li vred­no­sni okvir posle­rat­nog sve­ta, za kojim bi po teo­ri­ja­ma dana­šnjih mul­ti­po­la­ri­sta tre­ba­lo žali­ti. [↩]