Author: Ivan Janković

jankovic 2

Neokomunistička restauracija u Srbiji

Nacionalizam koji ne vidi razliku između Arkana i Živojina Mišića, između Rankovića i Kralja Aleksandra izraz je iste tegobne, provincijalne skučenosti i zatucanosti, iste zatvorenosti u ludačku košulju komunističkog viđenja sveta, kao i traženje civilizacijskog putokaza i referentne “modernizacijske” tačke u sovjetskom “oslobođenju” Beograda 1944.

jankovic 0

Tragikomedija

Kao kontrapunkt prethodnom komentaru, evo nečeg istovremeno smehotresnog i pomalo otužnog. Američki predsednik Obama upravo je dobio Nobelovu nagradu za mir!

jankovic 0

Samo u Americi!

Slika koju vidite nije od 5. oktobra 2000 iz Beograda (iako liči pomalo) već od 12. septembra ove godine iz Vašingtona. Milion ljudi na ulici koji traže kapitalizam, niže poreze i da im se...

jankovic 0

Džon Majnard Kejnz u svojoj i našoj epohi

“Praktični ljudi koji veruju da su izuzeti od bilo kakvog intelektualnog uticaja, obično su nesvesni robovi nekog pokojnog profesora”, ovim je rečima Džon Majnard Kejnz, britanski ekonomista sredine prošlog veka opisivao odnos između političara i vodećih intelektualaca svog doba. On pri tom možda nije ni slutio koliko će se ova rečenica u budućnosti odnositi upravo na njega samog, i na uticaj koji će on izvršiti na čitavu jednu generaciju političara koja će oblikovati svet posle II svetskog rata.

jankovic 0

Kakve promene donosi Obama?

Infatnilna idolatrija Baraka Obame kojoj prisustvujemo ovih dana i u Americi i u svetu, uključujući Srbiju, ponekad poprima razmere pravog kolektivnog ludila. Ljudi odbijaju da sude o ovom političaru na osnovu njegovih principa, izjava, programa i prošlosti, već na osnovu mesijanskih obećanja “kolektivnog iskupljenja” koja daje, i njegove lične “harizme”. Ako nas je istorija XX veka, a posebno Evrope, ičemu naučila, to je da se plašimo političara čiji je najjači argument lična harizma i koji obećavaju da će našim privatnim životima dati “kolektivni smisao”.

jankovic 2

Politika protiv slobode

Depolitizacija je kolektivistički a ne liberalni izum. Politika slobode za pojedinca jedino može pretendovati na univerzalnost iako ne može pretendovati na totalnost. Totalna politika nikad nije univerzalna jer se zasniva na ideji nejednakog tretmana ljudi. Jedni mogu biti žrtvovani za druge u zavisnosti od ideja vlastodržaca. Jedino društvo slobodnih pojedinaca zaštićenih od političkog upliva u njihovu slobodu mogu biti tretirani na način koji zadovoljava zahteve kantovskog kategoričkog imperativa; kao svrhe po sebi, a ne samo kao sredstva.

jankovic 0

Kraj istorije i njene utvare

Kada je došao rat u Iraku, i kad se pokazalo da sa njim ne ide sve kako treba, Fukujama je odlučio da indirektno distanciranje od sebe više nije dovoljno i shvatio je da mora da se do kraja pospe pepelom; njegovi novi radovi su između ostalog pokajničko “revidiranje” sopstvenih politički nekorektnih teza, i pokušaj da se održi vlastita reputacija u levičarskom intelektualnom establišmentu. Ideja kraja istorije je žrtva te njegove ambicije, jednako kao i podrška iračkom ratu