Politika protiv slobode

Jed­na od naj­po­pu­lar­ni­jih defi­ni­ci­ja poli­ti­ke, ako izu­zme­mo nepre­ci­zne moral­ne pro­te­ste pro­tiv nje, koji je svr­sta­va­ju uz bok naj­sta­ri­jem zana­tu, sva­ka­ko je ona da je poli­ti­ka "umet­nost mogu­ćeg". I pored svo­jih razli­či­tih kono­ta­ci­ja, ova defi­ni­ci­ja sadr­ži nešto što može­mo opi­sa­ti kao tra­di­ci­o­nal­no ili kon­ven­ci­o­nal­no shva­ta­nje poli­ti­ke. Pret­po­stav­ka tog shva­ta­nja je zada­tost stvar­no­sti u eko­nom­skom, kul­tur­nom, antro­po­lo­škom smi­slu, te time upu­će­nost poli­ti­ke da tra­ži reše­nja kon­fli­ka­ta unu­tar tih pred­po­li­tič­kih dato­sti, da izvu­če naj­vi­še iz onog što je u datoj kon­ste­la­ci­ji mogu­će. Poli­ti­ka je umet­nost usa­gla­ša­va­nja inte­re­sa – skrom­no sna­la­že­nje u mre­ži soci­jal­nih dato­sti koje je pre­va­zi­la­ze, a koje ona zati­če kao zada­ti mate­ri­jal s kojim se mora raditi.

Libe­ral­no shva­ta­nje poli­ti­ke se nado­ve­zu­je na ovu popu­lar­nu intu­i­ci­ju, i samo je dalje razvi­ja i spe­ci­fi­ku­je. Poli­ti­ka je jav­na upra­va, upra­vlja­nje vla­dom koja je jedan teh­nič­ki instru­ment kojim obez­be­đu­je­mo tako­zva­na jav­na dobra – ona koja pri­vat­na lica kroz svo­je fir­me i ugo­vo­re nema­ju inte­re­sa ili moguć­no­sti da obez­be­de. Kako veli­ki libe­ral Edmund Berk kaže, poli­ti­ka i poli­tič­ki sistem su "pro­na­la­zak ljud­skog uma za obez­be­đi­va­nje ljud­skih svr­ha". Nema ničeg moral­no ni saznaj­no uzvi­še­nog ni povla­šće­nog u njoj. Poli­ti­čar je za libe­ra­la jav­ni slu­žbe­nik, "slu­ga naro­da" kako se to često kaže; onaj koji tre­ba da efi­ka­sno admi­ni­stri­ra jav­ne poslo­ve i sa što manje tro­ško­va bri­ne o zako­ni­to­sti i slo­bo­di, a poli­ti­ka je vešti­na ili "umet­nost" kako da se ta nužna ali zapra­vo ne mno­go kre­a­tiv­na funk­ci­ja vla­sti uspe­šno obavlja.

Dru­ga stvar koja je bli­sko pove­za­na sa ovim jeste zazor libe­ra­la pre­ma vla­sti i moći, i nji­ho­vo upo­zo­re­nje da vlast mora biti ogra­ni­če­na. Samim tim i polje poli­ti­ke kao umet­no­sti mogu­ćeg se bit­no suža­va; zani­ma­nje poli­ti­čar u libe­ral­nom sve­tu nije mno­go teo­rij­ski zani­mlji­vo ni kre­a­tiv­no jer je domen rada poli­ti­ča­ra na više nači­na fun­da­men­tal­no ograni;en. Poli­ti­čar ne radi ništa što bi pri­vla­či­lo i suko­blja­va­lo duho­ve, što bi uzbu­đi­va­lo ili nadah­nji­va­lo, on ne otkri­va ništa novo ("ne može biti veli­kih otkri­ća u več­nim prin­ci­pi­ma dobre vla­da­vi­ne", kaže opet sta­ri Edmund Berk) niti stva­ra nove sve­to­ve. On je samo jedan nužni ali pre­zre­ni para­zit koji mora da posto­ji da bismo izbe­gli neke lokov­ske nepo­god­no­sti živo­ta u pot­pu­noj anar­hi­ji. Iznad sve­ga, poli­ti­čar je onaj koji upra­vlja jav­nim para­ma i tro­ši ih. Pošto nisu nje­go­ve nego sku­plje­ne od pore­za svi­ju nas, poli­ti­čar je za libe­ra­la jedan smu­tlji­vac koga tre­ba dobro nad­zi­ra­ti i stro­go mu ogra­ni­či­ti moguć­nost da tro­ši jav­ne pare ili da uve­ća­a­va svo­ju vlast, a što bi ovaj sva­ka­ko, kao i sva­ki sebič­ni poje­di­nac, vrlo želeo. Ko se ne bi setio stra­sne tira­de Toma­sa Dže­fer­so­na pro­tiv fede­ral­ne biro­kra­ti­je koja "šalje roje­ve svo­jih slu­žbe­ni­ka da kinje naš narod i tro­še naše pare". Za kla­sič­nog libe­ra­la čovek poje­di­nac je vrhov­na vred­nost, a nje­go­va slo­bo­da, život, svo­ji­na, savest i pra­va su sve­ti­nja koja se bra­ni po sva­ku cenu, dok je poli­ti­ka samo jed­na spo­lja­šnja zašti­ti­na opna oko tih sve­ti­nja, tj oko ljud­skog živo­ta samog, jav­na upra­va koja pru­ža okvir sva­kom čove­ku za nje­go­vo "tra­ga­nje za sre­ćom", kako kažu ame­rič­ki Oče­vi utemeljivači.

XX vek je u ovom smi­slu bio jedan izra­zi­to anti­li­be­ral­ni vek. To je bio vek sakra­li­za­ci­je i apo­te­o­ze poli­ti­ke i poli­tič­ke moći kao uzvi­še­nih, revo­lu­ci­o­nar­nih sred­sta­va izba­vlje­nja čove­ka, a ne poli­ti­ke kao skrom­ne i šte­dlji­ve držav­ne upra­ve. Isto­vre­me­no, vek veli­kih filo­zof­skih ambi­ci­ja poli­ti­ke poka­zao se i kao vek naj­ve­ćeg mogu­ćeg pre­zi­ra za čove­ka i nje­go­vu slo­bo­du. Taj pri­vid­ni para­doks će poli­ti­ku pra­ti­ti i do dana­šnjeg dana, i uzi­ma­ti više razli­či­tih teo­rij­skih liko­va. Poli­tič­ka strast za moći se pone­kad pre­ru­ša­va u pri­vid­ni huma­ni­zam. Kada teo­re­ti­ča­ri poput Rol­sa ili Haber­ma­sa govo­re o "jav­noj upo­tre­bi uma" ili o poli­ti­ci kao o pro­ce­su tra­ga­nja za isti­nom i dobrom kroz jav­ni dija­log i kon­sen­zus, oni zapra­vo žele da kažu da je pre­vi­še toga osta­vlje­no poje­din­cu; da nije poje­di­nac taj koji tre­ba da tra­ga za isti­nom, dobrom, smi­slom, sre­ćom, istin­skom komu­ni­ka­ci­jom itd, već da je to kolek­tiv­ni zada­tak svih, da svi ima­mo ne samo zajed­nič­ku pri­ro­du, nego i zajed­nič­ke inte­re­se, zajed­nič­ke želje i vred­no­sti, zajed­nič­ku potra­gu za dru­štve­nim smi­slom svo­ga posto­ja­nja. Što su libe­ra­li XVIII veka u svo­joj pri­rod­no-prav­noj škr­to­sti osta­vlja­li čove­ku da sam u svo­joj slo­bo­di i odgo­vor­no­sti za sebe defi­ni­še u sadej­stvu s bli­žnji­ma, moder­ni obo­ža­va­o­ci poli­ti­ke vide kao emi­nent­ni kolek­tiv­ni zada­tak, i to ne bilo kakav, nego poli­tič­ki zada­tak, onaj koji pod­ra­zu­me­va kori­šće­nje suve­re­ne moći i vla­sti. Poli­ti­ka više nije jav­na upra­va ili tro­še­nje jav­nih para za obez­be­đi­va­nje okvi­ra ljud­ske potra­ge za dobrom, vrli­nom i isti­nom, već sama ta potra­ga. Poli­ti­ka posta­je medi­jum samo­o­bo­go­tvo­re­nja ljud­skog roda, zame­na za reli­gi­ju. Njoj se kla­nja­ju pro­ro­ci novog doba, od faši­sta, pre­ko komu­ni­sta, do "soci­jal­nih refor­ma­to­ra" u zapad­nom sve­tu. Svet je loš i trom, nesa­vr­šen, ima mno­go nesre­će, pat­nje i pro­i­zvolj­no­sti u nje­mu – poli­ti­ka će ga popra­vi­ti. Poli­ti­ka posta­je "kre­a­tiv­na", ona pri­vla­či avan­tu­ri­ste, hoh­šta­ple­re i umet­nič­ke tipo­ve, sve one koji vole da raza­ra­ju i ekspe­ri­men­ti­šu, iznad sve­ga ona pri­vla­či lju­de želj­ne neo­gra­ni­če­ne moći, jer nova ide­o­lo­gi­ja hva­li i obo­go­tvo­ra­va moć. Hegel već počet­kom XIX veka u svo­joj Filo­zo­fi­ji pra­va reci­mo pro­ro­ku­je na više nači­na ovaj novi razvoj. Izme­đu osta­log, on reha­bi­li­tu­je poli­tič­ku moć kao pojam, kri­ti­ku­ju­ći engle­ske libe­ra­le što su svo­jim tra­di­ci­o­nal­nim skep­ti­ci­zmom uči­ni­li da moć "iza­đe na zao glas" (Hegel, 1964).

Ovo novo shva­ta­nje je zapra­vo vrlo sta­ro. Ono vuče kore­ne iz antič­kog doba, od veli­kih sve­šte­ni­ka poli­tič­ke moći tog vre­me­na, kla­sič­nih filo­zo­fa, Pla­to­na i Ari­sto­te­la. Oni su prvi govo­ri­li o poli­ti­ci kao pro­du­žet­ku eti­ke, kao kolek­tiv­nom nastav­ku napo­ra za ostva­re­nje dobrog živo­ta. Moder­ni tota­li­ta­ri­sti i obo­ža­va­o­ci moći su uči­li od njih u ovoj stva­ri. Ne zabo­ra­vi­mo da Ari­sto­tel čove­ka nije defi­ni­sao kao biće slo­bo­de, već kao zon poli­ti­kon, poli­tič­ko biće. Za nje­ga i nje­go­vog uči­te­lja Pla­to­na nema nika­kve razli­ke izme­đu potra­ge za naj­bo­ljim indi­vi­du­al­nim živo­tom i potra­ge za naj­bo­ljim dru­štve­nim poret­kom. Šta­vi­še, poje­di­nac je u Ari­to­te­lo­voj Poli­ti­ci defi­ni­san kao naj­ma­nje važan seg­ment dru­štve­nog orga­ni­zma, iza drža­ve i poro­di­ce: "…drža­va je po pri­ro­di jasno prvot­na u odno­su na poro­di­cu i na poje­din­ca, jer je celi­na nužno prvot­na u odno­su na deo." (Ari­sto­tle, 1999, 6)

Moder­no "demo­krat­sko" shva­ta­nje poli­ti­ke kao medi­ju­ma soci­jal­ne trans­for­ma­ci­je, dija­lo­ga i pro­sve­ći­va­nja, jedan je deri­vat sta­rog antič­kog kolek­ti­vi­zma koji vidi­mo kod Pla­to­na i Ari­sto­te­la. Kad nam se kaže da je kolek­tiv­no delo­va­nje usme­re­no ka pro­na­la­že­nju kon­sen­zu­sa i isti­ne, želi nam se reći da gospo­da­ri naših sud­bi­na tre­ba da nam uzmu ili ogra­ni­če slo­bo­du i auto­no­mi­ju dela­nja na osno­vu tako­re­ći nauč­nih ili filo­zof­skih razlo­ga. Da mi tre­ba da se odrek­ne­mo svo­je slo­bo­de, ili nje­nog jed­nog dela, zato što ćemo se sami uve­ri­ti da je za nas tako bolje, a ne zato što ćemo biti pred­met neke poli­tič­ke uzur­pa­ci­je. Čim neko želi da pro­ši­ri područ­je gde delu­je poli­ti­ka taj nužno želi da suzi područ­je ljud­ske slo­bo­de – to je logič­ka a ne činje­nič­ka tvrd­nja. A ako nam kaže da se ta ope­ra­ci­ja zove kolek­tiv­na potra­ga za "dru­štve­nom prav­dom" ili "umom" jedi­no što može­mo da iz toga zaklju­či­mo jeste da on ima odre­đe­no filo­zof­sko obra­zlo­že­nje svo­jih dik­ta­tor­skih i uzur­pa­tor­skih ambi­ci­ja. Da želi da mi pođe­mo za njim dobro­volj­no jer ćemo mu vero­va­ti, a ne kao nevolj­ni robo­vi. Ono što takvom pro­ro­ku možda daje draž i zavo­dlji­vost, jeste to što je on možda spre­man da i sebe jed­na­ko pre­tvo­ri u roba, šta­vi­še što je spre­man da to uni­ver­zal­no poro­blja­va­nje pri­ka­že kao neko oslo­bo­đe­nje. Potre­ba za sve­snim dizaj­nom sve­ta, uto­či­štem i sta­bil­no­šću pone­kad pre­va­zi­la­zi strast za slo­bo­dom. Ona je na kra­ju i kre­i­ra­la filo­zof­sku distink­ci­ju na "nega­tiv­nu" i "pozi­tiv­nu" slo­bo­du o kojoj danas često slu­ša­mo. Nega­tiv­na slo­bo­da je ono što naiv­ni libe­ral tra­di­ci­o­nal­no sma­tra slo­bo­dom – nai­me, zašti­ta indi­vi­du­al­ne auto­no­mi­je i inte­gri­te­ta od nasi­lja dru­gih lju­di ili drža­ve, a poje­din­cu je osta­vlje­no da sa njom čini šta mu je volja, ako ne ugro­ža­va dru­ge. To je malo, to je ništa, kaže ver­nik poli­ti­ke kao meta­fi­zič­kog tra­ga­nja za isti­nom i dobrom. Tre­ba nam sadr­žaj slo­bo­de, tre­ba nam garan­ci­ja, tre­ba nam neko kon­kret­no ispu­nje­nje, a ne samo puka moguć­nost ispu­nje­nja. I onda to "ispu­nje­nje" tra­ži i nala­zi u raz­nim stva­ri­ma, od naci­o­nal­nog samo­o­stva­re­nja, do soci­jal­ne jed­na­ko­sti, i nazi­va ga pozi­tiv­nom ili "istin­skom" slo­bo­dom, uvek narav­no postig­nu­tom poli­tič­kim tj, sred­stvi­ma kolek­tiv­ne akci­je. Nega­ci­ja slo­bo­de koja je uvek otvo­re­nost i moguć­nost novog i druk­či­jeg, u jed­nom para­dok­sal­nom obr­tu se iden­ti­fi­ku­je sa samom slo­bo­dom! Hegel ide u parok­si­zam sa ovim izvr­ta­njem, on slo­bo­du nazi­va "sazna­tom nužno­šću", dakle sta­njem kad više nika­kve zeb­nje, nei­zve­sno­sti ni nove moguć­no­sti nema, kad smo sigur­ni. U tom smi­slu je za nje­ga jedi­no Apso­lut, tj Bog "slo­bo­dan" jer je zavr­šio svoj unu­tra­šnji "samo­ra­zvoj", rea­li­zo­vao sve poten­ci­je, dok su lju­di po defi­ni­ci­ji neslo­bod­ni, odo­sno u kan­dža­ma nužno­sti. Kad je već tako, kakve veze ima da li u poli­tič­kom smi­slu žive u tira­ni­ji ili slo­bo­di u okvi­ru drža­ve? Ovim argu­men­ta­tiv­nim sle­dom vrlo lako poda­nik tota­li­tra­nog reži­ma posta­je savr­še­no slo­bo­dan, iako mu je, ili upra­vo zato što mu je – sva slo­bo­da odu­ze­ta! On više nema o čemu da bri­ne, on je "prak­tič­ki" sti­gao do hege­li­jan­ske spo­zna­je o sazna­toj nužno­sti. Kako je ser Isa­i­ja Ber­lin pri­me­tio, pro­ro­ci poli­ti­ke kao medi­ju­ma "pozi­tiv­ne slo­bo­de" žele da ogra­ni­če ili čak žrtvu­ju slo­bo­du zarad dru­gih stva­ri, ali ako je mogu­će da to ogra­ni­če­nje isto­vre­me­no pro­gla­se za pro­ši­re­nje i una­pre­đe­nje same slo­bo­de. Pozi­tiv­na slo­bo­da je reto­rič­ka fasa­da da bi se poro­blja­va­nje pro­da­lo po viso­koj ceni oslo­bo­đe­nja! Za nega­tiv­nu slo­bo­du nam tre­ba vlast koja nas šti­ti od nasi­lja i kra­đe. Za pozi­tiv­nu slo­bo­du nam tre­ba vlast koja se bri­ne o nama od kolev­ke pa do gro­ba: šta ćemo jesti, šta ćemo radi­ti, šta ćemo vole­ti i šta ćemo misliti.

Filo­zo­fi­ja pozi­tiv­ne slo­bo­de je bila jedan od teme­lja tota­li­tar­ne poli­ti­ke XX veka. "Kad reči izgu­be svo­je zna­če­nje, lju­di će izgu­bi­ti svo­ju slo­bo­du", govo­rio je Lao Ce pre više od dve hilja­de godi­na. Kod nas je u XX veku upra­vo reč slo­bo­da izgu­bi­la zna­če­nje, a "stvar" slo­bo­da je goto­vo nesta­la iz živo­ta lju­di. Kad je reč slo­bo­da poče­la da zna­či moć, vlast i sigur­nost, dru­štve­ni život je postao popri­šte orgi­je poli­tič­ke moći i nasi­lja. Filo­zo­fi­ja je legi­ti­mi­sa­la tota­li­tar­nu politiku.

Dru­ga kom­ple­men­tar­na sastav­ni­ca filo­zof­ske revo­lu­ci­je XX veka bilo je ekspli­cit­no obo­to­vo­re­nje poli­tič­ke moći, odno­sno temelj­na rede­fi­ni­ci­ja smi­sla same poli­ti­ke, kroz kida­nje sva­ke nje­ne veze sa slo­bo­dom i prav­dom. Hegel je tu opet bio jedan od začet­ni­ka, ali je ulti­ma­tiv­ni teo­rij­ski lik ovom razvo­ju dao Karl Šmit. On je i teo­rij­ski ospo­rio bilo kakvu vezu poli­ti­ke sa moral­nim i prav­nim poj­mo­vi­ma i defi­ni­sao poli­ti­ku kao suve­re­no odlu­či­va­nje o van­red­nom sta­nju, tj suve­re­no suspen­do­va­nje bilo kakvih pri­rod­no-prav­nih i gra­đan­skih pret­po­li­tič­kih kon­ven­ci­ja. Poli­ti­ka je suve­re­na i ničim spu­ta­na moć u punom i direkt­nom zna­če­nju te reči. Hege­lo­vo izu­zi­ma­nje drža­ve iz prav­nih i moral­nih kon­ven­ci­ja koje važe za gra­đan­sko dru­štvo Šmit je logič­ki uni­ver­za­li­zo­vao. On je rekao da ne posto­ji nika­kva gra­ni­ca suve­re­noj poli­tič­koj moći, da je ona sama sebi jedi­na gra­ni­ca. Šta­vi­še, poli­ti­ka je sfe­ra koja nadi­la­zi sve dru­ge soci­jal­ne sfe­re, eko­no­mi­ju, kul­tu­ru, pra­vo itd. Poli­ti­ka je uni­ver­zal­ni medi­jum huma­ni­za­ci­je, ona igra onu ulo­gu koju je u sred­njem veku igra­la reli­gi­ja (Šmit je bio veli­ki pošto­va­lac Dono­so Kor­te­sa recimo).

Ova lini­ja raz­mi­šlja­nja koja ide od Hege­la ka Šmi­tu, lini­ja obo­go­tvo­re­nja drža­ve i poli­ti­ke biće pri­hva­će­na sa jed­na­kom stra­šću od stra­ne levog kri­la, kako od soci­jal­de­mo­kra­ta tako i od mark­si­sta. Levi i desni ver­ni­ci poli­ti­ke će se samo razli­ko­vi­ti u pogle­du konač­nih cilje­va koji­ma tre­ba da slu­ži apso­lut­na moć – za jed­ne će to biti naci­o­nal­no samo­po­tvr­đi­va­nje a za dru­ge kla­sna revo­lu­ci­ja i izgrad­nja dru­štva opšte jed­na­ko­sti. Oba­ci­va­nje libe­ral­nog kon­stu­tu­ci­o­na­li­zma i ogra­ni­če­nja poli­tič­ke moći je bilo jed­na­ko vehe­ment­no na levi­ci i na desni­ci: ko se ne bi setio stra­snih Mark­so­vih tira­da o bur­žo­a­skim par­la­men­ti­ma kao brblja­o­ni­ca­ma, i sko­ro doslov­nog odje­ka tih tira­da u Šmi­to­voj teoriji.

Ame­ri­kan­ka Elen Kene­di je svo­je­vrem­no iza­zva­la vrlo ogor­če­nu reak­ci­ju mark­si­stič­kih filo­zo­fa kad je u tek­stu "Karl Šmit i frank­furt­ska ško­la" (Kene­di, ) uka­za­la na ovaj vrlo zna­ča­jan ele­ment slič­no­sti izme­đu Šmi­ta i mark­si­zma, poseb­no tako­zva­ne kri­tič­ke teo­ri­je dru­štva. Te zajed­nič­ke ele­men­te ona nala­zi u zajed­nič­kom odba­ci­va­nju par­la­men­ta­ri­zma, libe­ral­ne demo­kra­ti­je, pro­ce­du­re itd. Poseb­no joj je upa­la u oči šmi­tov­ska fasci­na­ci­ja pro­ble­mom izu­zet­ka i van­red­nog sta­nja u teo­ri­ji nepo­sred­ne, par­ti­ci­pa­tiv­ne demo­kra­ti­je itd, koja suspen­ziv­no delu­je na tra­di­ci­o­nal­ne poli­tič­ke insti­tu­ci­je. Sam Šmit u svom ključ­nom radu Pojam poli­tič­kog otvo­re­no tvr­di da je bolj­še­vič­ki kon­cept vla­sti sna­žno oli­če­nje nje­go­ve ide­je total­ne poli­ti­ke. "Poli­tič­ki duh je", kaže Šmit "od Hege­la, pre­ko Mark­sa, oti­šao Lenji­nu i u Moskvu " (Šmit, ibid., 67).

Nije teško razu­me­ti u čemu je bila i osta­la taj­na Šmi­to­vog mag­ne­ti­zma za levi­cu u XX veku, poseb­no onu radi­kal­ni­ju, kao ni razlo­ge zbog kojih su mno­gi od njih odbi­ja­li da se sa njim direkt­no iden­ti­fi­ku­ju. Šmi­to­vo delo je sko­ro orga­non tota­li­tar­ne poli­ti­za­ci­je celo­kup­nog živo­ta; on "raz­o­bli­ču­je" libe­ral­nu laž o depo­li­ti­za­ci­ji, i libe­ral­no raz­vod­nja­va­nje eman­ci­pa­tor­skog pro­jek­ta evrop­ske moder­ne, on poka­zu­je kako je libe­ral­ni par­la­men­ta­ri­zam i kon­sti­tu­ci­o­na­li­zam zapra­vo kastri­rao istin­sku demo­kra­ti­ju, izvor­ni poziv za jed­na­ko­šću upra­vlja­ča i poda­ni­ka, ruso­ov­ski dik­tum za sup­stan­ci­jal­nom soci­jal­nom jed­na­ko­šću u poli­ti­ci. Ako tome doda­mo Šmi­to­vu inge­ni­o­znost i dubi­nu ana­li­ze to nam uka­zu­je da je nje­go­va teo­ri­ja mora­la biti vrlo pri­vlač­na radi­kal­nim soci­ja­li­sti­ma. Ali, avaj! Šmit je bio ofi­ci­jel­ni prav­nik Tre­ćeg Raj­ha i samo­de­kla­ri­sa­ni naci­sta, te je otvo­re­no pozi­va­nje na nje­ga ili bilo kakav direk­tan afir­ma­tiv­ni stav o nje­mu, uvek među mark­si­sti­ma bilo zabra­nje­no naj­stro­žim tabu­om. Sto­ga se reci­mo i Haber­mas tako stra­šno nalju­tio kad je Elen Kene­di pro­na­šla više slič­no­sti izme­đu Šmi­to­vog i uče­nja kri­tič­ke teo­ri­je, nego što je on bio spre­man da dopu­sti. Ipak, "taj­na veza" izme­đu Šmi­ta i levih "šmi­to­va­ca" je više nego jasna – funk­ci­o­nal­no dife­ren­ci­ra­nje dru­štve­nih sfe­ra do koga je dove­la libe­ral­na poli­ti­ka, auto­no­mi­zo­va­nje eko­no­mi­je, pra­va, poli­ti­ke, kul­tu­re, i na kra­ju auto­no­mi­zo­va­nje dru­štva (ukup­ne sfe­re indi­vi­du­al­nog, dobro­volj­nog, kon­sen­zu­al­nog) u odno­su na drža­vu (poli­ti­ku, mono­pol sile), par­la­men­ta­ri­zam i kon­sti­tu­ci­o­na­li­zam, sub­ver­ti­ra­li su pro­gra­me poli­tič­ke pro­me­ne sve­ta, otu­piv­ši nje­gov ključ­ni alat. Svet osta­je pro­fa­ni­zo­va­no jer depo­li­ti­zo­va­no mesto, čije ponov­no "obo­že­nje" zahte­va novu radi­kal­nu veru i nje­ne sve­šta­ni­ke – poli­tič­ke filozofe.

Haber­ma­so­va deli­be­ra­ci­ja i sloboda

Haber­ma­so­va ide­ja "deli­be­ra­tiv­ne demo­kra­ti­je" je jedan od zor­nih pri­me­ra bol­ne, nostal­gič­ne čežnje za soci­jal­no "obo­že­nim" sve­tom, za nekim poli­tič­kim "lep­kom" za kako­fo­ni­ju indi­vi­du­al­nih inte­re­sa koja "ras­par­ča­va kolek­tiv­nu volju" nad čime se Hegel još 150 godi­na rani­je toli­ko kon­strer­ni­rao (Hegel, 1964). Ta teo­ri­ja pola­zi na filo­zof­skom nivou od ide­ja usa­gla­ša­va­nja i upra­vlja­nja naro­da samim sobom. Od jed­ne tako­đe radi­kal­no-pro­sve­ti­telj­ske ide­je koja akcep­ti­ra Ruso­o­ve i Kan­to­ve ide­je o samo­u­pra­vi, auto­no­mi­ji i jav­no­sti. Zasno­va­na je na epi­ste­mo­lo­ško-etič­kom kon­cep­tu "nei­skri­vlje­ne komu­ni­ka­ci­je" čije isho­di­šte Haber­mas vidi u ono­me što on opi­su­je kao "ide­al­nu situ­a­ci­ju dis­kur­sa". To zna­či da uko­li­ko je komu­ni­ka­ci­ja slo­bod­na i ide­o­lo­ški nei­skri­vlje­na, slo­bod­ni gra­đa­ni će u demo­krat­skoj raspra­vi doći do zajed­nič­ke kon­cep­ci­je dobrog živo­ta, jer će u pro­sto­ru nei­skri­vlje­ne komu­ni­ka­ci­je bolji argu­ment pobe­di­ti, i oni koji ima­ju isti­nu na svo­joj stra­ni će ube­di­ti dru­ge da pri­hva­te nji­ho­vu vizi­ju opšteg dobra. Komu­ni­ka­tiv­na raci­o­nal­nost nas vodi poli­tič­ko-dru­štve­noj "deli­be­ra­ci­ji". Isti­na je veli­ka i pobe­di­će, samo ako obez­be­di­mo "nei­skri­vlje­nu komunikaciju".

Zapa­zi­te u nega­tiv­nom smi­slu uto­pi­stič­ki ele­ment ove kon­struk­ci­je; ona važi pod pret­po­stav­kom ide­o­lo­ški nesub­ver­ti­ra­ne komu­ni­ka­ci­je i pret­po­sta­vlja da posto­ji neko zajed­nič­ko "opšte dobro" koje se može iden­ti­fi­ko­va­ti deli­be­ra­tiv­nim pro­ce­du­ra­ma jav­nog dija­lo­ga i "jav­ne upo­tre­be uma". Sve vre­me se o poli­tič­kom pro­ce­su (jer o tome je reč) govo­ri kate­go­ri­ja­ma koje su nabi­je­ne etič­kim sadr­ža­jem i koje kao da se odno­se na poje­din­ca. Pri tome, nije dovolj­na slo­bo­da štam­pe, govo­ra i mišlje­nja kako je to kon­ven­ci­o­nal­no odre­đe­no u libe­ral­nim demo­kra­ti­ja­ma. Jer kon­kret­ni, nesa­vr­še­ni lju­di, narav­no, uvek ima­ju odre­đe­ne ide­o­lo­ške, poli­tič­ke i eko­nom­ske inte­re­se, i nji­ho­ve raspra­ve i kon­cep­ti su obe­le­že­ni tim inte­re­si­ma (koji ne mora­ju nužno biti samo etič­ki spor­ni, već pre­vas­hod­no epi­ste­mo­lo­ški odre­đu­ju­ći u izve­snoj meri). U libe­ral­noj demo­kra­ti­ji nema "ide­al­ne situ­a­ci­je dis­kur­sa" jer nema lju­di koji su u svo­jim mišlje­nji­ma i deli­ma liše­ni svo­jih inte­re­sa i svo­jih ide­o­lo­ških nagnu­ća. Nema­mo raspra­vu hilja­da apstrakt­nih komu­ni­ka­ci­o­nih auto­ma­ta nemač­ke subjekt-filo­zo­fi­je, liše­nih stra­sti i inte­re­sa, već raspra­ve hilja­da lju­di od krvi, mesa i ide­o­lo­gi­je. Nikad neće pobe­di­ti isti­na, već će pobe­di­ti onaj ko je upor­ni­ji, više rekla­mi­ra i pro­pa­i­gra svo­ja gle­di­šta, više u njih veru­je i bude uspe­šni­ji u ube­đi­va­nju dru­gih u ista. Jav­no mne­nje i poli­ti­ča­ri će vero­va­ti i pro­pa­gi­ra­ti ono u šta budu i sami, na osno­vu svog zna­nja, infor­ma­ci­ja, nagnu­ća, pre­dra­su­da itd. uve­re­ni. Šta će to biti tač­no, nikad ne zna­mo, to mogu biti razli­či­te stva­ri, a nekad i stra­šne glu­po­sti, ili bar vrlo nepri­jat­ne stva­ri za jed­nog huma­ni­stič­kog filo­zo­fa. Pate­tič­na vizi­ja jav­ne deba­te ("deli­be­ra­ci­je") kao nekog hege­li­jan­skog auf­he­bun­ga gubi sva­ki smi­sao u real­nom sve­tu. "Ispo­di­la­že­nje", inter­pre­ta­tiv­no nasi­lje, laž, polu­i­sti­na, par­ci­jal­na isti­na koja će sutra, na osno­vu boljih infor­ma­ci­ja ili jed­no­stav­no pro­me­nje­nog "filo­zof­skog usku­sa" biti kori­go­va­na ili sasvim opo­zva­na – sve su to legi­tim­ni i naj­če­šći rezul­ta­ti svih jav­nih deba­ta, poli­tič­kih ili medij­skih. ¹

Haber­mas razvi­ja vrlo obu­hvat­nu filo­zof­sku teo­ri­ju kojom poku­ša­va da uje­di­ni zahtev za isti­nom i isti­ni­to­snim važe­njem iska­za sa zahte­vom za prav­dom odno­sno etič­kim važe­njem. On se nado­ve­zu­je na jedan od lajt­mo­ti­va kla­sič­ne nemač­ke filo­zo­fi­je, na poku­šaj da se pro­na­đe neka tač­ka sin­te­ze izme­đu uma i slo­bo­de, teo­rij­skog i prak­tič­kog, ili Haber­ma­so­vim reči­ma, sazna­nja i inte­re­sa, neka tač­ka apso­lu­ta koja bi nas izba­vi­la iz kon­tin­gen­ci­je živo­ta u posto­je­ćem dru­štvu. Iako se naj­če­šće izra­ža­va kan­tov­skim jezi­kom i kori­sti kan­tov­ske meta­fo­re u for­mul­ci­ji svo­je filo­zo­fi­je dru­štva, Haber­mas zapra­vo sle­di Fih­tea i Hege­la a ne Kan­ta u razu­me­va­nju dru­štva. On svo­ju teo­ri­ju nazi­va teo­ri­jom "komu­ni­ka­tiv­nog dela­nja", što je čudan "dija­lek­tič­ki oksi­mo­ron" koji nas upu­ću­je na fih­te­an­sku i hege­lov­sku inspi­ra­ci­ju – na ide­ju jedin­stva uma i stvar­no­sti, tj etič­kog i epi­ste­mo­lo­škog, na ide­ju akta, ili niza aka­ta, koji poput Fih­te­o­vog inte­lek­tu­al­nog opa­ža­ja, stva­ra­ju svet i isto­vre­me­no ga kom­pre­hen­di­ra­ju. Razli­ka, među­tim, izme­đu Haber­ma­sa na jed­noj i kla­sič­ne filo­zo­fi­je na dru­goj stra­ni je u medi­ju­mu kroz koji se ovo jedin­stvo pro­ja­vlju­je: za kla­sič­nu filo­zo­fi­ju to je bilo čisto mišljenje/delanje subjek­ta, za Haber­ma­sa je to inter­su­bjek­tiv­na jezič­ka komu­ni­ka­ci­ja. Samo u jezič­koj igri odra­slih poje­di­na­ca namer­nih ne da ube­de ili izma­ni­pu­li­šu dru­ge već da se sa nji­ma spo­ra­zu­me­ju, leži moguć­nost onog što Haber­mas na tra­gu kri­tič­ke teo­ri­je nazi­va "dru­štve­nom eman­ci­pa­ci­jom". Pri­kla­nja­nje moder­noj demo­kra­ti­ji je kod nje­ga oči­gled­no: nema više filo­zo­fa ili ško­le koji ima­ju tapi­ju na isti­nu i koji obja­vlju­ju svo­je zasni­va­nje stvar­no­sti osta­li­ma. Kod nje­ga je otvo­re­no "trži­šte ide­ja", usa­gla­ša­va­nje među lju­di­ma koji razli­či­to misle, ali su sprem­ni da se spo­ra­zu­me­va­ju i raspra­vlja­ju. Ume­sto revo­lu­ci­o­nar­ne eman­ci­pa­ci­je, pra­va sadr­ži­na Haber­ma­so­vog rede­fi­ni­sa­nog fih­te­an­skog ide­a­la je "demo­krat­ska deliberacija".

No, iako je stvar rede­fi­ni­sa­na, osta­li smo i kod Haber­ma­sa suo­če­ni sa mno­gim pro­ble­mi­ma "eman­ci­pa­tor­skog dis­kur­sa" pri­sut­nim u izvo­đe­nji­ma sta­re subjekt-filo­zo­fi­je: gde su kri­te­ri­ju­mi eman­ci­pa­ci­je, kako tre­ba shva­ti­ti i empi­rij­ski pre­po­zna­ti dija­lek­tič­ku sin­te­zu u okvi­ru deli­be­ra­tiv­ne demo­kra­ti­je, kako razli­ko­va­ti komu­ni­ka­tiv­no od stra­te­škog delo­va­nja, spo­ra­zu­me­va­nje i tra­že­nje isti­ne od ube­đi­va­nja i pro­pa­gan­de itd?

Čud­ni disi­dent hege­lov­skog pokre­ta u moder­noj filo­zo­fi­ji, Sla­voj Žižek, u svom iskre­nom i ubo­ji­tom sti­lu je opi­sao sušti­nu ovog dija­lek­tič­kog shva­ta­nja napret­ka i "sin­te­ze" u poli­ti­ci, koju Haber­mas deli sa mno­gim dru­gim filo­zo­fi­ma. Gostu­ju­ći na jed­noj tri­bi­ni u Beo­gra­du za vre­me stu­dent­skih pro­te­sta zbog laži­ra­nja izbo­ra 1996/97 on je držao pre­da­va­nje u kome je govo­rio o poli­tič­kim doga­đa­ji­ma u Srbi­ji upra­vo hege­lov­sko-haber­ma­sov­skim jezi­kom pre­va­zi­la­že­nja suprot­no­sti i sin­te­ze. Kad ga je jedan stu­dent lju­ti­to upi­tao "gde vi, pro­fe­so­re, vidi­te dija­lek­tič­ku sin­te­zu izme­đu kolo­ne stu­de­na­ta i kor­do­na poli­ci­je?", Žižek je ne trep­nuv­ši uzvra­tio: "pa kad jed­na od tih kraj­no­sti prevlada"!

Izgle­da da je i sa Haber­ma­so­vim kon­cep­tom deli­be­ra­tiv­nog samo-upra­vlja­nja poli­tič­ke zajed­ni­ce nemo­gu­će poći ni korak dalje od ove žiže­kov­ske logi­ke. Ko pobe­di taj je u pra­vu; što je stvar­no to je umno. Nigde u svo­jim deli­ma, Haber­mas ne pru­ža ni naj­ma­nji osnov da nje­go­vu "deli­be­ra­ci­ju" shva­ti­mo ika­ko druk­či­je osim ona­ko kako ju je Žižek opi­sao, jer ne pru­ža nika­kve kri­te­ri­ju­me ni prak­tič­ne impli­ka­ci­je onog što zove ide­al­nom govor­nom situ­a­ci­jom, dakle, onom koja je liše­na stra­te­ških name­ra, mani­pu­la­ci­je, ube­đi­va­nja, pro­pa­gan­de itd. "Komu­ni­ka­tiv­no dela­nje" osta­je pra­zna reto­rič­ka lju­štu­ra u koju može sta­ti sve, jer zavi­si od jed­ne pot­pu­no nespe­ci­fi­ko­va­ne i mistič­ke distink­ci­je u odno­su na "stra­te­ško delanje".

Dalji pro­blem se u Haber­ma­so­voj teo­ri­ji poja­vlju­je na sle­de­ćem mestu: i da pret­po­sta­vi­mo za tre­nu­tak da se nala­zi­mo u takvoj ide­al­noj govor­noj situ­a­ci­ji. Šta ako u njoj lju­di iza­be­ru faši­zam? Haber­mas bi ovde odgo­vo­rio da je to nemo­gu­će na osno­vu pola­znih pret­po­stav­ki mode­la, jer su uče­sni­ci u raspra­vi po pret­po­stav­ci rav­no­prav­ni, poštu­ju se nji­ho­va pra­va, uve­re­nja, prin­ci­pi. Nehu­ma­na i anti­ci­vi­li­za­cij­ska dok­tri­na napro­sto ne može biti pri­hva­će­na jer bi to negi­ra­lo sta­tus subje­ka­ta dis­kur­sa kao slo­bod­nih, rav­no­prav­nih i jed­na­kih bića. Ali se time stvar vrti u kru­gu – izgle­da da sada, u cilju izbe­ga­va­nja nepri­jat­ne moguć­no­sti poja­ve kon­sen­zu­sa o nepo­želj­nim dok­tri­na­ma, mora­mo da vrlo detalj­no spe­ci­fi­ku­je­mo pra­va, slo­bo­de, shva­ta­nja itd koja subjek­ti mora­ju ima­ti pre nego što se nađu u ide­al­noj govor­noj situ­a­ci­ji da u dija­lo­gu tra­ga­ju za dobrom i isti­nom. Ali ako je tako, onda bismo već una­pred mora­li da oba­vi­mo naj­ve­ći deo posla samog dija­lo­ga! Pola­zne spe­ci­fi­ka­ci­je subjek­tiv­no­sti bi nam u veli­koj meri defi­ni­sa­le rezul­ta­te jav­ne upo­tre­be uma u inter­su­bjek­tiv­nom medi­ju poli­lo­ga, gde bi se po Haber­ma­su jedi­no mogli defi­ni­sa­ti poj­mo­vi opšteg dobra i isti­ne, jer je jedi­ni medi­jum raci­o­nal­no­sti inter­su­bjek­tiv­ni medi­jum raz­go­vo­ra. I onda može­mo ili da apso­lu­ti­zu­je­mo dija­log i deli­be­ra­ci­ju (makar i pod dubi­o­znom pret­po­stav­kom ide­al­nih, "ispe­gla­nih" uslo­va za njih) i izlo­ži­mo se rizi­ku da naši deba­te­ri iza­be­ru naci­zam ili komu­ni­zam kao svo­je prin­ci­pe, ili da se od toga obez­be­di­mo pret­hod­nim detalj­nim spe­ci­fi­ka­ci­ja­ma nji­ho­vih dozvo­lje­nih subjek­tiv­nih vero­va­nja, koje uklju­ču­ju moral­ne, poli­tič­ke i filo­zof­ske intu­i­ci­je koje ćemo im dode­li­ti, ali da onda sam dija­log uči­ni­mo suvi­šnim i bes­pred­met­nim, ili barem vrlo ograničenim.

Među­tim, zapa­zi­te dalju kom­pli­ka­ci­ju. Haber­mas narav­no misli da je sama for­ma dija­lo­ga susp­ti­tut za ex ante sadr­žin­ske spe­ci­fi­ka­ci­je. Čim pri­sta­je­mo na dija­log, time isklju­ču­je­mo var­var­ske i neto­le­rant­ne opci­je iz mogu­će poli­tič­ke ponu­de, tj sku­pa poten­ci­jal­no mogu­ćih isho­da deli­be­ra­ci­je. Naci­sti ne raz­go­va­ra­ju s Jevre­ji­ma, niti komu­ni­sti s kula­ci­ma itd. Dis­kur­ziv­na zajed­ni­ca koja poštu­je pra­va svih da se nji­hov glas čuje ne može iza­bra­ti stva­ri poput naci­zma ili komu­ni­zma, jer su nji­ho­ve žrtve ućut­ka­ne. Ali, zašto ne, to je ključ­ni pro­blem? Uče­stvu­ju­ći na nekim inter­net foru­mi­ma, imao sam pri­li­ke da "ukr­stim" koplja u raspra­va­ma sa vrlo inte­li­gent­nim, obra­zo­va­nim i za dija­log raspo­lo­že­nim anti­se­mi­ti­ma i faši­sti­ma. Oni nisu pre­ti­li nasil­nim name­ta­njem svo­jih gle­di­šta, već su se sasvim demo­krat­ski i par­la­men­tar­no tru­di­li, da poštu­ju­ći sva pra­vi­la civi­li­zo­va­ne raspra­ve nas osta­le, dakle, kon­zer­va­tiv­ce, libe­ra­le, soci­jal­de­mo­kra­te itd, ube­de da su Jevre­ji i jevrej­ska zave­ra naj­ve­će zlo savre­me­nog sve­ta i da bih tre­ba­lo ako ne baci­ti u logo­re, a ono bar izba­ci­ti iz poli­tič­kog živo­ta i ogra­ni­či­ti im eko­nom­ska pra­va. Da li taj naš obra­zo­va­ni i dis­kur­ziv­ni naci­sta ima pra­vo da uče­stvu­je u deli­be­ra­ci­ji? Ako ima, onda nema garan­ci­je da on neće nas osta­le ube­di­ti da pri­hva­ti­mo naci­zam na kra­ju dana. Ako nema pra­vo, onda mora­mo dati neko pret­hod­no obra­zlo­že­nje zašto nema, odno­sno neku poza­din­sku teo­ri­ju pra­va, slo­bo­da i ljud­ske subjek­tiv­no­sti, koja bi ima­la i nor­ma­tiv­no zna­če­nje, a na osno­vu koje bi se on mogao izba­ci­ti iz klu­ba – reci­mo libe­ral­no gle­di­šte da nije dozvo­lje­no krši­ti pra­va ni jed­nog poje­din­ca, ili zago­va­ra­ti nasi­lje itd. Ali, opet se vra­ća­mo na sta­ru stvar – ta restrik­ci­ja i to osi­gu­ra­nje od loših opci­ja nije plod, već pret­hod­na pret­po­stav­ka deli­be­ra­ci­je. Ako se pri­hva­ti dok­tri­na da Jevre­ji upra­vlja­ju među­na­rod­nim finan­si­ja­ma i ban­kar­stvom napri­mer, onda se može poka­za­ti da je naci­stič­ka dok­tri­na barem u odre­đe­nom ste­pe­nu oprav­da­na. Nije uop­šte jasno čega "nede­li­be­ra­tiv­nog" ima u ide­ji indu­strij­skog uni­šte­nja Jevre­ja u logo­ri­ma, ili makar ubi­ja­nja ban­ka­ra i indu­stri­ja­la­ca. Isklju­če­nje Jevre­ja iz deli­be­ra­tiv­ne zajed­ni­ce nije neka ino­ko­sna odlu­ka, već posle­di­ca pri­hva­ta­nja jed­ne kom­pli­ko­va­ne i sve­o­bu­hvat­ne teo­ri­je o sve­tu i dru­štvu oko nas, a mi nema­mo garan­ci­je da ona u dija­lo­gu neće biti pri­hva­će­na, ako osim dobre volje da pri­ča­mo sa svi­ma nema­mo dru­ge moral­ne i filo­zof­ske intu­i­ci­je kao dato­sti pre dija­lo­ga, reci­mo zabra­nu ubi­stva i pro­go­na poje­din­ca bez nje­go­vog zlo­či­na ili agre­si­je na dru­gog poje­din­ca. Mi bez te intu­i­ci­je kao pri­hva­će­ne una­pred, čak može­mo kao ube­đe­ni naci­sti i raz­go­va­ra­ti sa Jevre­ji­ma, ube­đu­ju­ći ih da tre­ba da pri­hva­te svo­ju žrtvu, tj oprav­da­nost geno­ci­da nad nji­ma za spas čove­čan­stva. Ova­kav raz­go­vor može da izgle­da, i zai­sta izgle­da, kon­tra­in­tu­i­tiv­no ili čak nemo­gu­će i alo­gič­no, samo zato što smo svi una­pred pri­hva­ti­li kul­tur­ni tabu da nema oprav­da­nog ubi­stva čove­ka bez nje­go­vog teškog zlo­či­na i kri­vi­ce doka­za­nih na sudu, a ne zato što smo pri­hva­ti­li da vodi­mo dija­log sa poten­ci­jal­nom žrtvom. Ali, zašto je to kul­tur­ni tabu, i da li ima još takvih tabua, i kako su i zašto oni pri­hva­će­ni – sve su to pita­nja koja, con­tra Haber­mas, sežu s one stra­ne demo­krat­ske deliberacije.

Ili uzmi­mo sle­de­ći pot­pu­no ana­lo­gan pri­mer: lju­di iz Gula­ga nema­ju pra­vo gla­sa u deba­ti, tako da komu­ni­stič­ki sistem ne može nikad biti uspo­sta­vljen u dis­kur­ziv­no-komu­ni­ka­cij­skoj zajed­ni­ci. Da bi se to desi­lo, sužnji mora­ju moći da uče­stvu­ju u deba­ti. ²

Ovaj pri­go­vor je dvo­stru­ko pro­ble­ma­ti­čan. Naj­pre, on se uzda u argu­men­ta­tiv­nu moć potla­če­nih, odno­sno u raci­o­nal­nost nje­go­vih part­ne­ra u komu­ni­ka­cij­skoj zajed­ni­ci, dru­gim reči­ma u to da će ogrom­na veći­na razum­nih i inte­li­gent­nih lju­di u spolj­njem sve­tu pre pove­ro­va­ti argu­men­ti­ma suža­nja iz Gula­ga da su nevi­ni, nego nji­ho­vih dže­la­ta da su to sve kriv­ci i narod­ni nepri­ja­te­lji. Isti­na je veli­ka i pobe­di­će, samo ako date naro­du šan­su da bira, on će na slo­bod­nim izbo­ri­ma odba­ci­ti komu­ni­zam, i pri­hva­ti­ti demo­kra­ti­ju – ako se pret­hod­na intu­i­ci­ja poli­tič­ki uni­ver­za­li­zu­je. Ovo je koli­ko pri­vlač­na toli­ko i pro­ble­ma­tič­na teza, kako na makro nivou poli­ti­ke i izbo­ra, tako možda još i više na mikro nivou argu­men­ta­tiv­ne zajed­ni­ce, tj lju­di koji raspra­vlja­ju i tra­že prin­ci­pe slo­bod­nog i pra­ved­nog dru­štva. Tre­ba nam vrlo inten­zi­van, više­stru­ko spo­ran i zahte­van pojam indi­vi­du­al­ne raci­o­nal­no­sti da bismo obez­be­di­li makar i naj­sla­bi­ji osnov da oče­ku­je­mo da će razul­tat na kra­ju biti ova­kav ili ona­kav, tj da će deba­te­ri rea­go­va­ti na tač­no odre­đe­ni način na neke od pre­dlo­ga (reci­mo ima­ti ten­den­ci­ju da veru­ju argu­men­ti­ma zatvo­re­ni­ka iz Gula­ga a ne lju­di iz Polit­bi­roa). Uzgred nega­ci­o­ni­zam u pogle­du sta­lji­ni­stič­kih nede­la od stra­ne zapad­nih inte­lek­tu­a­la­ca, nji­ho­vo sram­no sau­če­sni­štvo sa komu­ni­stič­kim zlo­či­ni­ma već ima­ju epske raz­me­re. Seti­mo se samo hva­lo­spe­va Sta­lji­nu engle­skih fabi­ja­na­ca i fran­cu­skih komu­ni­sta, Sar­tro­ve izja­ve da je on ćutao o sta­lji­ni­stič­kim zlo­či­ni­ma da ne bi demo­ra­li­sao rad­nič­ku kla­su u Fran­cu­skoj, ili otvo­re­nog nepri­ja­telj­stva pre­ma knji­zi čove­ka koji je oli­če­nje žrtve iz Gula­ga – Alek­san­dra Sol­že­nji­ci­na. (Dakle, čak i emprij­ski, izgle­di da će lju­di, a poseb­no inte­lek­tu­al­ci, vero­va­ti pre sužnji­ma nego dže­la­ti­ma su dosta klimavi).

Dru­gi pro­blem je u tome što sama dija­lo­ška for­ma ne pru­ža stric­tu sen­su zato­če­ni­ci­ma Gula­ga neki eksklu­ziv­ni osnov da se žale. Oni jesu isklju­če­ni iz dija­lo­ga, ali na osno­vu same činje­ni­ce dija­lo­ško-komu­ni­ka­cij­skog defi­ni­sa­nja opšteg dobra oni nema­ju pra­vo da se žale na svoj tret­man, ništa više od ubi­ca koji leže u zatvo­ru u kapi­ta­li­zmu. To što mi misli­mo da bi oni tre­ba­lo da ima­ju pra­vo da se žale a ubi­ce ne, nema nika­kve veze sa nalo­zi­ma komu­ni­ka­tiv­ne raci­o­nal­no­sti, već sa našom sna­žnom moral­nom i filo­zof­skom intu­i­ci­jom da ubi­ce oprav­da­no leže u zatvo­ru, dok poli­tič­ki zatvo­re­ni­ci nevi­ni stra­da­ju, jer u skla­du sa istom intu­i­ci­jom, ili sku­pom intu­i­ci­ja, nisu poči­ni­li nika­kav zlo­čin. I taj fakat poka­zu­je da smo mi već, kao i u pret­hod­nom slu­ča­ju Jevre­ja i Naci­sta, impli­cit­no usvo­ji­li odre­đe­nu poli­tič­ku i moral­nu filo­zo­fi­ju, pre raspra­ve o samom dija­lo­gu i o rezul­ta­ti­ma koje on tre­ba da da, reci­mo teo­ri­ju da je pra­vo na razli­či­to poli­tič­ko mišlje­nje legi­tim­no pra­vo čove­ka, ili da je zabra­nje­no zatva­ra­ti lju­de koji nisu poči­ni­li zlo­čin. Pra­vo (pret­hod­no) pita­nje u ovom kon­tek­stu jeste da li je komu­ni­zam pra­ve­dan sistem, tj da li su zatvo­ren­ci iz Gula­ga pra­ved­no zatvo­re­ni, ne to da li su oprav­da­no isklju­če­ni iz dija­lo­ga, a na to pita­nje se ne može odgo­vo­ri­ti pre nego što se defi­ni­še prav­da, i to pre samog dija­lo­ga. Ako se ne postu­pi tako, onda veći­na ili svi uče­sni­ci u dija­lo­gu zai­sta legi­tim­no mogu doći do zajed­nič­kog sta­va da je komu­ni­stič­ki sistem, i to onaj sta­lji­ni­stič­ki, pra­ve­dan sistem, i da shod­no tome sva­ko onaj ko ome­ta "soci­ja­li­stič­ku izgrad­nju" (a par­ti­ja je u skla­du sa isprav­nom, tj, deli­be­ra­tiv­no utvr­đe­nom, isti­nom ovla­šće­na da odre­di ko je taj) pred­sta­vlja nepri­ja­te­lja koga tre­ba one­mo­gu­ći­ti ili uklo­ni­ti, na osno­vu čega bi zatva­ra­nje poli­tič­kih pro­tiv­ni­ka ili sum­nji­vih oso­ba bilo u pot­pu­no­sti oprav­da­no. Ne tre­ba ima­ti pre­vi­še izo­štre­no isto­rij­sko pam­će­nje da se seti­mo peri­o­da u moder­noj isto­ri­ji kad su takva uve­re­nja zai­sta i bila većin­ski pri­hva­će­na od stra­ne zapad­nih intelektualaca.

Pita­nje svih pita­nja je – koja su spolj­nja ogra­ni­če­nja deli­be­ra­ci­je, da li ih uop­šte ima, i ko će ih i kojom pro­ce­du­rom utvr­di­ti? Da li je pra­vo ne pri­vat­nu svo­ji­nu zaga­rant­no­va­no, i ako jeste u kom obi­mu i na osno­vu kojih nače­la i koje poli­tič­ke filo­zo­fi­je? Da li samo pra­vo na lič­ne stva­ri ili i pra­vo na vla­sni­štvo nad sred­stvi­ma za pro­i­zvod­nju? Opet se vra­ća­mo sta­roj poen­ti: ako sva ta pret­hod­na ogra­ni­če­nja ova­ko ili ona­ko pre­ci­zi­ra­mo, oba­vi­li smo naj­ve­ći deo posla samog dija­lo­ga, i to pre nego što je on i zapo­čeo. Ako ne oba­vi­mo, čeka­ju nas mogu­ća nepri­jat­na izne­na­đe­nja u pogle­du rezul­ta­ta dija­lo­ga, na koja nismo ex ante sprem­ni da pristanemo.

U knji­zi "Post­na­ci­o­nal­na kon­ste­la­ci­ja" sam Haber­mas sta­vlja ovo pita­nje na dnev­ni red. Ali, nje­gov odgo­vor je opet kon­tra­dik­to­ran, ili u naj­ma­nju ruku dvo­smi­slen. Na jed­nom mestu on o odno­su indi­vi­du­al­nih slo­bo­da i dru­štve­ne deli­be­ra­ci­je kaže:

Tra­že­na inter­na pove­za­nost izme­đu ljud­skih pra­va i narod­nog suve­re­ni­te­ta leži u tome što ljud­ska pra­va insti­tu­ci­o­na­li­zu­ju komu­ni­ka­ci­o­ne uslo­ve za umno poli­tič­ko obra­zo­va­nje volje…ovo raz­mi­šlja­nje je nepo­sred­no oči­gled­no samo za poli­tič­ka gra­đan­ska pra­va, dakle pra­va komu­ni­ka­ci­je i uče­stvo­va­nja, ali ne i za kla­sič­na pra­va na slo­bo­du koja obez­be­đu­ju pri­vat­nu auto­no­mi­ju gra­đa­na. Ova pra­va, koja sva­ko­me tre­ba da garan­tu­ju jed­na­ke šan­se u ostva­ri­va­nju pri­vat­nih život­nih cilje­va, kao i obu­hvat­nu indi­vi­du­al­nu prav­nu zašti­tu, oči­gled­no ima­ju intrin­sič­nu vred­nost – i ne iscr­plju­ju se u svo­joj vred­no­sti za demo­krat­sko obra­zo­va­nje volje. (Haber­mas, 2002, 134)

Među­tim, šta tač­no zna­či da kla­sič­na indi­vi­du­al­na pra­va ima­ju intrin­sič­nu vred­nost? Da li to zna­či da ne mogu biti dove­de­na u pita­nje "demo­krat­skim obra­zo­va­njem volje"? Neko­li­ko pasu­sa niže Haber­mas daje odgovor:

…demo­kra­ti­ja i prav­na drža­va su inter­no pove­za­ne time što, s jed­ne stra­ne, drža­vlja­ni svo­ju jav­nu auto­no­mi­ju na pri­me­re­ni način mogu da kori­ste samo uko­li­ko su na osno­vu svi­ma jed­na­ko osi­gu­ra­ne pri­vat­ne auto­no­mi­je u dovolj­noj meri neza­vi­sni; kao i time, s dru­ge stra­ne, što pri­vat­nu auto­no­mi­ju mogu da uži­va­ju uko­li­ko kao drža­vlja­ni pri­me­re­no kori­ste svo­ju poli­tič­ku auto­no­mi­ju. Sto­ga se ne mogu jed­na od dru­gih odva­ja­ti libe­ral­na i poli­tič­ka pra­va. (Haber­mas, ibid, 134)

Ovo je vrlo zani­mlji­vo: ispa­da da "libe­ral­na" pra­va, reci­mo na život, slo­bod­no kre­ta­nje ili vla­sni­štvo ne mogu da se slo­bod­no kori­ste, odno­sno mogu biti poli­tič­ki i prav­no suspen­do­va­na, uko­li­ko gra­đa­nin ne uče­stvu­je u poli­tič­kom pro­ce­su tj ne kori­sti na "pri­me­ren" način svo­ja poli­tič­ka pra­va, reci­mo tako što odbi­ja da gla­sa, ili da se pri­klju­či nekim anti­rat­nim demon­stra­ci­ja­ma (nije nam, nai­me, obja­šnje­no šta je "pri­me­re­no" kori­šće­nje demo­krat­skih pra­va). Tako da ova Haber­ma­so­va nateg­nu­ta dija­lek­ti­ka demo­kra­ti­je i vla­da­vi­ne pra­va zapra­vo vodi suspen­zi­ji vla­da­vi­ne zako­na i indi­vi­du­al­nih pra­va; oni dodu­še ima­ju svo­ju vred­nost, ali to ne zna­či da se ne mogu poli­tič­ki pro­i­zvolj­no suspen­do­va­ti, napro­tiv. Ona ima­ju samo instru­men­tal­nu vred­nost, u zavi­sno­sti od toga koli­ko su pove­za­na sa posto­ja­njem poli­tič­kih pra­va. Da ne osta­vi nika­kvu moguć­nost zabu­ne, Haber­mas dodaje:

Sli­ka o srži i lju­štu­ri navo­di na pogre­šan put – kao da posto­ji cen­tral­no područ­je ele­men­tar­nih prav­nih slo­bo­da koje bi mogle da zahte­va­ju prven­stvo u odno­su na pra­va na komu­ni­ka­ci­ju i uče­stvo­va­nje. (Haber­mas, ibid., 134).

Dakle, kada oso­ba veru­je da niko, pa ni drža­va (bila ona demo­krat­ska ili ne) nema pra­va da joj iz nekih filo­zof­skih razlo­ga otme neki deo vla­sni­štva, ili da je zatvo­ri, ili ubi­je, onda ta oso­ba ne tra­ži da se samo šti­ti nje­na auto­no­mi­ja, nego zahte­va "neo­prav­da­no prven­stvo" indi­vi­du­al­nih pra­va nad pra­vi­ma komu­ni­ka­ci­je i uče­sto­va­va­nja. Tako pra­vo na poli­tič­ku suspen­zi­ju indi­vi­du­al­nih pra­va i sama ta pra­va mora­ju biti u neka­kvoj rav­no­te­ži! Zapra­vo, hoće se reći da nema poje­din­ca, ni nje­go­vih pra­va pre i neza­vi­sno od tipa jav­ne legi­ti­ma­ci­je poli­ti­ke i drža­ve. Da li je to konač­ni smi­sao deli­be­ra­tiv­ne demo­kra­ti­je kod Haber­ma­sa? Bojim se da nema­mo mno­go dru­gih moguć­no­sti tuma­če­nja. Jedi­ni izlaz bi bio da se kaže da pod "pri­me­re­nim kori­šće­njem poli­tič­ke auto­no­mi­je" autor ne misli na odsu­stvo inte­re­sa za poli­ti­ku, ili ne daj bože zau­zi­ma­nje neka­kvog nepo­želj­nog poli­tič­kog sta­va, ili bilo šta slič­no, već reci­mo na zlo­u­po­tre­bu tih pra­va kroz for­mi­ra­nje poli­tič­kih gru­pa koje pro­mo­vi­šu mržnju, ubi­ja­nje, netr­pe­lji­vost i slič­ne stva­ri. Ali, zar onda ne bi tre­ba­lo reći da poje­din­ci ima­ju pri­vat­na pra­va "uko­li­ko ne zlo­u­po­tre­blja­va­ju svo­ju poli­tič­ku auto­no­mi­ju", a ne kako autor kaže "uko­li­ko kori­ste svo­ju poli­tič­ku autonomiju"?

No, da osta­vi­mo po stra­ni ove filo­zof­sko-lin­gvi­stič­ke fine­se sa sta­tu­som indi­vi­du­al­nih pra­va u celi­ni; da pret­po­sta­vi­mo dog­mat­ski da Haber­mas ni pod kakvim uslo­vi­ma ne bi dozvo­lio barem ubi­ja­nje, a u ime "demo­krat­ski obra­zo­va­ne opšte volje", u slu­ča­ju da poje­di­nac ne kori­sti na "pri­me­ren" način svo­ja demo­krat­ska pra­va. Posta­vlja se pita­nje zašto Haber­mas reci­mo zabra­nu ubi­ja­nja (ako misli da je ona neza­vi­sna od odgo­vor­nog kori­šće­nja poli­tič­ke auto­no­mi­je hipo­te­tič­ki ubi­je­nog subjek­ta) ne tre­ti­ra kao pret­hod­no ogra­ni­če­nje demo­krat­ske raspra­ve, nego kao nužnu posle­di­cu same činje­ni­ce da se raspra­va vodi? Zar nije logič­ni­je reći da raspra­va po defi­ni­ci­ji može vodi­ti u raz­nim, pa i naj­ek­strem­ni­jim i naj­o­pa­sni­jim sme­ro­vi­ma, te da je zato potreb­no una­pred je ogra­ni­či­ti na neki način, reci­mo suža­va­njem pita­nja o koji­ma se uop­šte može vodi­ti, nego tvr­di­ti da su loše i var­var­ske opci­je isklju­če­ne kao rezul­tat dija­lo­ga na osno­vu puke činje­ni­ce da se on vodi?

Mislim da je to kru­ci­jal­no pita­nje koje nas vra­ća našoj opšti­joj temi o odno­su poli­ti­ke i slo­bo­de. Haber­mas je zami­slio svo­ju teo­ri­ju komu­ni­ka­tiv­nog dela­nja kao ope­ra­ci­ju tro­ni­zi­ra­nja demo­krat­ske poli­ti­ke. Pri­zna­nje da je demo­krat­ska raspra­va ogra­ni­če­na nekim fik­snim i nepro­men­lji­vim prin­ci­pi­ma, zna­či pri­sta­ja­nje uz teo­ri­ju libe­ral­nog kon­sti­tu­ci­o­na­li­zma, a odu­sta­ja­nje od dok­tri­nar­no demo­krat­skog gle­di­šta, kako bi rekao Hajek, tj pove­re­nja u neo­gra­ni­če­nu demo­kra­ti­ju i raci­o­nal­nost poli­tič­kog odlu­či­va­nja. To bi bio naj­ve­ći zami­sliv poraz Haber­ma­so­ve filo­zo­fi­je. Cena spa­sa­va­nja nje­go­ve dok­tri­nar­no demo­krat­ske pret­po­stav­ke da su lju­di raci­o­nal­ni u svo­jim poli­tič­kim izbo­ri­ma i da će veći­na uvek iza­bra­ti ono što je dobro, jeste ova unu­tra­šnja neu­skla­đe­nost izme­đu ele­gan­ci­je teo­ri­je i nje­ne intu­i­tiv­ne nepla­u­zi­bil­no­sti. To što su zapad­ni siste­mi uglav­nom slo­bod­ni, ura­čun­lji­vi i sa manje ili više povolj­nim eko­nom­skim, kul­tur­nim i dru­gim posle­di­ca­ma po svo­je sta­nov­ni­ke nije za nje­ga pro­i­zvod ogra­ni­če­nja vla­sti u pogle­du nači­na na koji može da upra­vlja svo­jim poda­ni­ci­ma, već u tipu legi­ti­ma­ci­je te vla­sti; ne toga šta je vlast ovla­šće­na da čini, već toga kako je iza­bra­na i kako se odr­ža­va i legi­ti­mi­še. Reći da su loše opci­je isklju­če­ne iz deli­be­ra­ci­je na osno­vu činje­ni­ce da ona posto­ji, samo je za jedan ste­pen apstrak­ci­je podig­nu­ta zablu­da da se loše poli­tič­ke opci­je ne mogu domo­ći vla­sti demo­krat­skim putem, da su slo­bod­ni izbo­ri i slo­bod­na štam­pa dovolj­na garan­ci­ja pro­tiv tota­li­ta­ri­zma. Ali, upra­vo sud­bi­na Haber­ma­so­ve Nemač­ke u XX veku je naj­bo­lji dokaz da stvar ne sto­ji tako.

U osno­vi ovog oči­gled­no pogre­šnog gle­di­šta je ista ona šmi­tov­ska vera u poli­ti­ku kao novu reli­gi­ju, kao medi­jum sta­pa­nja indi­vi­du­al­nog i kolek­tiv­nog, par­ti­ku­lar­nog i uni­ver­zal­nog, kao tač­ku apso­lu­ta. Kako smo vide­li, ova fasci­na­ci­ja poli­ti­kom ide čak do toga da Haber­mas izjed­na­ča­va zahtev za bes­po­go­vor­ninm pošto­va­njem indi­vi­du­al­nih pra­va sa nipo­da­šta­va­njem poli­tič­kih pra­va! Ne može se bolje vide­ti koli­ko je anti­te­za izme­đu slo­bo­de i poli­ti­ke direkt­na i bru­tal­na kod Haber­ma­sa; napro­sto nema nika­kvog zaga­ran­to­va­nog dome­na indi­vi­du­al­ne slo­bo­de koji bi bio nepo­vre­div od stra­ne poli­tič­kog pro­ce­sa. Sve indi­vi­du­al­ne slo­bo­de su "dija­lek­tič­ki" uslo­vlje­ne poli­tič­kom par­ti­ci­pa­ci­jom. Kene­di­je­va uop­šte nije bila tako dale­ko od isti­ne – razli­ka u odno­su na Šmi­ta je zai­sta samo stil­ska i retorička.

Ekskurs: Erou o Habermasu

Pro­blem sa kojim se suo­ča­va Haber­mas može se iska­za­ti i na sle­de­ći način – on svo­jom teo­ri­jom deli­be­ra­ci­je odbi­ja da una­pred spe­ci­fi­ku­je domen dru­štve­nog odlu­či­va­nja, a da isto­vre­me­no i dalje želi da isho­de takvog odlu­či­va­nja sma­tra demo­krat­skim. On odba­cu­je Žiže­ko­vo viđe­nje sin­te­ze kao "ispo­di­la­že­nja", tj kao name­ta­nja par­ti­ku­lar­nih gle­di­šta i reše­nja jed­ne soci­jal­ne ili filo­zof­ske gru­pe dru­gi­ma pod fir­mom "pou­mlje­nja" stvar­no­sti, veru­ju­ći da ako su lju­di raci­o­nal­ni i sprem­ni na dija­log oni će pro­na­ći zajed­nič­ku dru­štve­nu pre­fe­ren­ci­ju koja neće biti pro­i­zvod name­ta­nja i nasi­lja, već slo­bod­ne sagla­sno­sti svih uče­sni­ka u deli­be­ra­ci­ji. No, upra­vo se može logič­ki doka­za­ti da je ova nada zapra­vo veli­ka ilu­zi­ja. Pret­po­sta­vi­mo da ima­mo dru­štvo on n odra­slih poje­di­na­ca. Pret­po­sta­vi­mo da sva­ki od njih ima svo­je indi­vi­du­al­ne pre­fe­ren­ci­je koje su logič­ki kon­zi­stent­ne, tj. poje­di­nac 1 ne može žele­ti A više nego B i B više nego A, ili ako želi A više od B, B više od C, onda mora žele­ti i A više od C. Haber­mas veru­je da ako pođe­mo od sku­pa takvih raci­o­nal­nih poje­di­na­ca, može­mo dija­lo­gom doći do neke kolek­tiv­ne pre­fe­ren­ci­je. Ali, kako je poka­zao nobe­lo­vac Kenet Erou (Keneth Arrow) u svo­joj čuve­noj teo­re­mi nemo­guć­no­sti jav­nog izbo­ra, nemo­gu­će je da bilo koja kon­zi­stent­na funk­ci­ja jav­nog izbo­ra zado­vo­lji sva­ki od četi­ri sle­de­ća uslo­va koji, uze­ti pona­o­sob, delu­ju sasvim logič­no, i čak pot­pu­no intu­i­tiv­no pri­hva­tlji­vo. To su 1. Pare­to opti­mal­nost, tj uko­li­ko svi poje­din­ci pre­fe­ri­ra­ju A u odno­su na B, onda i dru­štvo kao celi­na pre­fe­ri­ra A u odno­su na B; 2. Neo­gra­ni­če­ni domen, tj poje­din­ci koji sači­nja­va­ju gru­pu mogu da odlu­ču­ju o svim alter­na­ti­va­ma koje posto­je (vrlo važno za dok­tri­nar­no demo­krat­sko shva­ta­nje dru­štve­nog izbo­ra); 3. Neza­vi­snost od ire­le­vant­nih alter­na­ti­va, tj pro­me­na ran­gi­ra­nja jed­nog pod­sku­pa alter­na­ti­va ne doti­če ran­gi­ra­nje dru­gog neza­vi­snog pod­sku­pa alter­na­ti­va i 4. odsu­stvo dik­ta­to­ra, tj ne posto­ji takav poje­di­nac čija pre­fe­ren­ci­ja A u odno­su na B auto­mat­ski povla­či dru­štve­nu pre­fe­ren­ci­ju A u odno­su na B.

Erou je poka­zao (Arrow, 1951) da ne posto­ji sistem odlu­či­va­nja koji bi isto­vre­me­no zado­vo­ljio sva ova četi­ri nave­de­na kri­te­ri­ju­ma, tj da dru­štve­ni izbor ne može isto­vre­me­no biti i kon­zi­sten­tan i demo­krat­ski. Glav­na poen­ta je da je jedi­ni način da se uve­de Pare­to opti­mal­nost izbo­ra u Ero­u­o­vom smi­slu taj da se uve­de dik­ta­tor – oso­ba koja bi namet­nu­la svo­je pre­fe­ren­ci­je ostalima!

Iako je vođe­na veli­ka deba­ta o impli­ka­ci­ja­ma Ero­u­o­ve teo­re­me i kraj­njem dome­tu nje­go­ve kri­ti­ke demo­kra­ti­je kao siste­ma odlu­či­va­nja, jed­na stvar se čini nespor­nom; strikt­no gle­da­ju­ći, zai­sta se ne može ima­ti kon­zi­sten­tan jav­ni izbor sa neo­gra­ni­če­nim sku­pom alter­na­ti­va, a bez dik­ta­to­to­ra. Mogu­će su razne modi­fi­ka­ci­je nekih uslo­va, i veći­na kri­ti­ka i korek­ci­ja Eru­o­ve teo­re­me je i uka­zi­va­la upra­vo na nere­a­li­stič­nost nje­go­vog ukup­nog opi­sa real­nog demo­krat­skog pro­ce­sa, i na činje­ni­cu da bi para­doks mogao išče­znu­ti ako neke od uslo­va modi­fi­ku­je­mo ili izba­ci­mo. Reci­mo jedan od pre­dlo­ga je bio da se uklo­ni uslov neo­gra­ni­če­nog dome­na. Među­tim, valja zapa­zi­ti da se, bez obzi­ra što iz raz­nih razlo­ga ne opi­su­ju real­no neke aspek­te posto­je­ćih pro­ce­sa odlu­či­va­nja u demo­krat­skim zemlja­ma, Ero­u­o­vi uslo­vi odlič­no odgo­va­ra­ju upra­vo dok­tri­nar­no demo­krat­skom ide­a­lu koga se drže filo­zo­fi poput Haber­ma­sa. Ero­uv svet se sjaj­no ukla­pa u svet deli­be­ra­tiv­ne demo­kra­ti­je! Zar nije glav­ni pro­blem koji smo ima­li sa Haber­ma­so­vom deli­be­ra­tiv­nom demo­kra­ti­jom upra­vo u tome što on odbi­ja da spe­ci­fi­ku­je domen odlu­či­va­nja, dok isto­vre­me­no tvr­di da se dru­štve­na odlu­ka u nespe­ci­fi­ko­va­nom dome­nu može done­ti bez dik­ta­to­ra, tj kon­sen­zu­som? Ne, poka­zu­je Erou, na tra­gu zdra­vog razu­ma, može se ili ogra­ni­či­ti domen odlu­ke, ili pri­zna­ti da je neop­hod­no ima­ti dik­ta­to­ra (demo­krat­ski legi­ti­mi­sa­nog ili ne) koji jedi­ni može obez­be­di­ti jasnu odluku.

Tu se vra­ća­mo aktu­el­no­sti Šmi­ta za levi­cu. Haber­ma­sov kon­cept deli­be­ra­ci­je se na kra­ju svo­di na izu­ze­tak od pra­vi­la. Uvek ima jedan tre­nu­tak kad deli­be­ra­ci­ja zaka­zu­je, tj kada se nere­al­nost Pare­to opti­mal­nog demo­krat­skog isho­da u neo­gra­ni­če­nom dome­nu odlu­či­va­nja poka­zu­je u punom sve­tlu, i kada se mora pozva­ti Ero­u­ov dik­ta­tor u pomoć. Zapra­vo, moglo bi se reći da je zbog ove kon­sti­tu­ci­o­nal­ne hen­di­ke­pi­ra­no­sti jav­nog dija­lo­ga, deli­be­ra­ci­ja zapra­vo jed­na vrsta per­ma­ne­nen­tog šmi­tov­skog van­red­nog sta­nja. Nesla­ga­nje i diver­zi­je pro­tiv­ni­ka će se uvek izno­va javlja­ti, i jedi­ni način da se jav­ni pro­stor dosled­no oču­va kao deli­be­ra­tiv­na zajed­ni­ca jeste da se ovla­sti onaj ko će suspen­do­va­ti deli­be­ra­ci­ju kad ona ugro­zi kon­sen­zus na osno­vu koga se može delo­va­ti. To je pot­pu­no iden­tič­no Ero­u­o­vim zaključ­ci­ma: dru­štve­ni izbor u smi­slu deli­be­ra­ci­je ili ne posto­ji ili je nekon­zi­sten­tan. To prak­tič­no zna­či potvr­du ono­ga što Žižek na pri­me­ru pen­dre­ka i kolo­ne stu­den­ta sjaj­no zdra­vo­ra­zum­ski uoča­va kao "ispo­di­la­že­će" krat­ke noge dija­lek­tič­kog dis­kur­sa "sin­te­ze" u poli­ti­ci: sin­te­za i deli­be­ra­tiv­na rav­no­te­ža će se desi­ti kad jed­na od kraj­no­sti pre­vla­da tj kad jedan od mogu­ćih ero­u­ov­skih dik­ta­to­ra namet­ne svo­ju volju.

Istu inkli­na­ci­ju ka šmi­tov­skom defi­ni­sa­nju poli­tič­kog kon­sen­zu­sa i deli­be­ra­tiv­ne rav­no­te­že pre­ko izu­zet­ka može­mo sre­sti u mno­gim raspra­va­ma o gra­đan­skoj nepo­slu­šno­sti na Zapa­du. Uop­šte, čita­va gene­ra­ci­ja teo­ri­ja o "gra­đan­skom dru­štvu" kao korek­ti­vu demo­krat­ski iza­bra­nih pred­stav­ni­ka vla­sti je ilu­stra­ci­ja Eru­o­vog para­dok­sa; da bi se kon­zi­sten­tan i Pare­to opti­ma­lan jav­ni izbor obez­be­dio, pred­stav­nič­ka demo­kra­ti­ja se mora suspen­do­va­ti i uve­sti dik­ta­tor, makar i u for­mi "kri­tič­ke jav­no­sti" koja upra­žnja­va gra­đan­sku nepo­slu­šnost, tj suspen­du­je posto­je­će zako­ne u ime susp­stan­ci­jal­ne raci­o­nal­no­sti i silom pro­te­sta name­će svo­ju volju demo­krat­ski iza­bra­noj vla­di. Teza o "civil­nom dru­štvu" kao navod­noj četvr­toj gra­ni vla­sti zapra­vo samo kaže da neka samo­zva­na gru­pa ili lobi može da pre­u­zme ulo­gu Ero­u­o­vog dik­ta­to­ra na sebe.

Tako vidi­mo da Haber­ma­sa, Rol­sa i dru­ge huma­ni­stič­ke soci­ja­li­ste na jed­noj stra­ni i Šmi­ta na dru­goj, muči zapra­vo ista muka; za razli­ku od libe­ra­la koji bi da "depo­li­ti­zu­ju" dru­štve­ni život, odno­sno da što više rela­ti­vi­zu­ju ili sasvim izba­ce Ero­u­ov uslov neo­gra­ni­če­nog dome­na u jav­nom izbo­ru, oni bi da, sva­ko na svoj način, reha­bi­li­tu­ju Ero­u­o­vog dik­ta­to­ra. Radi­kal­na demo­kra­ti­ja, u faši­stič­kom, komu­ni­stič­kom kao i soci­jal­de­mo­krat­skom oblič­ju su jedan od nači­na reše­nja Ero­u­vog para­dok­sa, Kon­sti­tu­ci­o­nal­ni libe­ra­li­zam je dru­gi način. Demo­kra­ti­ja, bilo otvo­re­no bilo pod fir­mom jav­ne upo­tre­be uma i demo­krat­ske deli­be­ra­ci­je, tra­ga za geni­jal­nim dik­ta­to­rom, a libe­ra­li­zam za ogra­ni­če­njem dome­na koje uki­da potre­bu za bilo kakvim diktatorom.

Žižek i Šmit: pobra­tim­stvo anti­li­be­ra­la u politici

Sla­voj Žižek demon­stri­ra do kraj­njih gra­ni­ca kon­ver­gen­ci­ju Šmi­to­vog cini­zma sa radi­kal­nom poli­tič­kom vizi­jom levi­ce. Žižek se čak direkt­no i afir­ma­tiv­no pozi­va na samog Šmi­ta, što je vrlo neka­rak­te­ri­stič­no za mark­si­stič­ke filo­zo­fe, koli­ko god da su nji­ho­ve teo­ri­je u doslu­hu sa Šmi­to­vim. Kad čita­te Žiže­ko­ve tira­de pro­tiv libe­ra­li­zma u svim nje­go­vim vido­vi­ma, one neo­do­lji­vo pod­se­ća­ju na Šmi­ta. Pođi­mo od osnov­ne Žiže­ko­ve dija­gno­ze, šta je glav­ni pro­blem dana­šnjeg glo­ba­li­zu­ju­ćeg, "post­mo­der­nog" sve­ta? Isti kao i pre 70 godi­na kad je Šmit pisao o nji­ma – libe­ral­na depo­li­ti­za­ci­ja. Samo što danas ta depo­li­ti­za­ci­ja ima mno­go više razli­či­tih obli­ka nego pre; kla­sič­ni libe­ra­li­zam, ili kako više vole da kažu radi­kal­ni levi­ča­ri poput Žiže­ka, "kon­zer­va­ti­vi­zam" je for­ma depo­li­ti­za­ci­je. Regan, Tače­ro­va, Gol­dvo­ter i slič­ne poli­tič­ke iko­ne "kon­zer­va­ti­vi­zma" su apo­sto­li depo­li­ti­za­ci­je jer insi­sti­ra­ju na sma­nje­nju i povla­če­nju drža­ve iz pri­vat­nog živo­ta. Ali su "levi" libe­ra­li još gori. Oni per­pe­tu­i­ra­ju poli­tič­ki korekt­nu meša­vi­nu libe­ra­li­zma i soci­ja­li­zma, potvr­đu­ju­ći i oja­ča­va­ju­ći posto­je­ći pore­dak. Tako­đe, mul­ti­kul­tu­ra­li­zam je poseb­no odur­na vrsta depo­li­ti­za­ci­je, on pred­sta­vlja neku vrstu "obr­nu­tog rasi­zma" po Žižeku.

Moglo bi se oče­ki­va­ti da će Žižek kao genu­i­ne for­me "poli­ti­za­ci­je" uze­ti moder­ne anti­si­stem­ske pokre­te koji dovo­de u pita­nje poli­tič­ki kon­sen­zus kon­zer­va­ti­va­ca i levih libe­ra­la oko demo­kra­ti­je i ljud­skih pra­va, i upu­ću­ju na neke izgred­ne ekster­ne pro­tiv­reč­no­sti moder­nog dru­štva – reci­mo eko­lo­ški pokret, femi­ni­zam, ver­ski fun­da­men­ta­li­zam, itd. Ne, vrlo zani­mlji­vo, ali Žižek je vrlo skep­ti­čan i pre­ma nji­ma, jer u ovim pokre­ti­ma tako­đe vidi potvr­đi­va­nje Siste­ma i Kapitala:

To bes­kraj­no umno­ža­va­nje i uslo­žnja­va­nje gru­pa i pod­gru­pa, kon­cen­tri­sa­nih oko vla­sti­tih hibrid­nih i lako izme­nji­vih iden­ti­te­ta, od kojih sva­ka insi­sti­ra na pra­vu da svom pra­vu da potvr­đu­je svoj oso­be­ni način živo­ta i/ili kul­tu­ru, mogu­će je samo pod pret­po­stav­kom glo­ba­li­za­ci­je orga­ni­zo­va­ne oko Kapi­ta­la… (Žižek, 2002, 240).

Dakle, i eko­lo­zi, manji­ne, gru­pe za "ljud­ska pra­va" itd su slu­ge svet­skog impe­ri­jal­zma, koje svo­jim par­ti­ku­lar­nim zahte­vi­ma zapra­vo učvr­šću­ju glo­bal­nu vla­da­vi­nu Kapi­ta­la. Pri­vid­ni sukob i nepo­mir­lji­vost izme­đu ekstra­si­stem­skih alter­na­ti­va i samog kapi­ta­li­zma je kako on kaže "vrhun­ski fal­si­fi­kat, fal­si­fi­kat koji pri­kri­va nji­ho­vu soli­dar­nost.." (ibid. . Žižek misli da se naj­bli­že pra­voj poli­ti­za­ci­ji pri­bli­ža­va­ju, para­dok­sal­no, novi "pro­to­fa­ši­zmi", poput Le Peno­vog u Fran­cu­skoj, Bju­ke­ne­no­vog u Ame­ri­ci ili Haj­de­ro­vog u Austri­ji, zato što se putem njih "usred asep­tič­nog, post­po­li­tič­kog admi­ni­stri­ra­nja jav­nih poslo­va koje se nazi­va poli­ti­kom poja­vlju­je … napo­kon neko ko ras­pi­ru­je pra­ve poli­tič­ke stra­sti pode­la i kon­fron­ta­ci­je, neko ko s pre­da­nim ube­đe­njem pri­stu­pa dome­nu poli­tič­kog, iako na bes­kraj­no odbo­jan način…" (Žižek, ibid, 241). Dakle, faši­sti su bolji i od libe­ra­la i od soci­jal­de­mo­kra­ta, jer shva­ta­ju "poli­ti­ku" ozbilj­no, jer ras­pi­ru­ju kon­fron­ta­ci­je i pode­le što je "bit" poli­ti­ke (kako nas uče nemač­ki kon­zer­va­tiv­ni pro­fe­so­ri od Hege­la pa do Šmi­ta). Bez obzi­ra na to što mi levi­ča­ri narav­no zna­mo da su to sve buda­le (misli se na "faši­ste") i da su nji­ho­vi tobo­žnji akti poli­ti­za­ci­je zapra­vo "pse­u­do-Doga­đa­ji" (tako Žižek opi­su­je naci­stič­ku revo­lu­ci­ju). Ali, bez obzi­ra na per­ver­ti­ra­nost nji­ho­vog poli­tič­kog pro­jek­ta, oni ipak stva­ra­ju sadr­žin­ske uslo­ve za pra­vu, levi­čar­sku poli­ti­za­ci­ju. Stva­ra­ju atmo­sfe­ru radi­kal­ne kon­fron­ta­ci­je i revo­lu­ci­o­nar­nog vre­nja, koje je kva­sac pra­ve, revo­lu­ci­o­nar­ne akci­je. Tako­đe stva­ra duho­ve koji, iako pogre­šnih uve­re­nja, pred­sta­vlaj­ju poten­ci­jal­ne regru­te svet­ske revo­lu­ci­je, jed­nom kada nje­ne ide­je poč­nu da nadvla­da­va­ju. Kako je Hajek jed­nom pri­me­tio, naci­sta se u Vaj­mar­skoj Nemač­koj nije tru­dio da pri­do­bi­je kon­zer­va­tiv­ca, već komu­ni­stu, zato što je ovaj sači­njen od pra­vog mate­ri­ja­la, samo je slu­šao lažne pro­ro­ke. Isto tako su i Haj­der i Le Pen po Žiže­ku sjaj­ni mom­ci, sprem­ni i spo­sob­ni za pra­vu poli­ti­za­ci­ju, za nasi­lje, kon­fron­ta­ci­ju, pro­gon, uni­šta­va­nje i sve dru­go što čini šmtov­sku bit poli­ti­ke, samo su u mre­ži pogre­šnih ide­ja, nisu slu­ša­li Žiže­ka i nje­go­ve isto­mi­šlje­ni­ke da nau­če u kola kojih ide­ja da upreg­nu svo­ju poli­tič­ku "strast konfrontacije".

Ali, pra­vo pita­nje s kojim se u ovom kon­tek­stu suo­ča­va­mo jeste šta bi po sadr­ža­ju, nasu­prot lažnoj desni­čar­skoj poli­ti­za­ci­ji, bio taj pra­vi revo­lu­ci­o­nar­no-poli­tič­ki Doga­đaj danas?

To je isto­vre­me­no i dosta ška­klji­vo pita­nje za Žiže­ka. Vidi­mo da nika­kva koli­či­na ekstra­si­stem­skog delo­va­nja, nika­kav ste­pen idej­nog radi­ka­li­zma i ekspli­cit­nog odba­ci­va­nja kapi­ta­li­zma, demo­kra­ti­je, ljud­skih pra­va, "kon­sen­zu­sa" i slič­nih stva­ri nisu dovolj­ni da bi neko bio pri­znat kao aute­nič­no poli­ti­čan. Žižek tu često nije odre­đen, stal­no pona­vlja­ju­ći kako mode­ran poli­tič­ki sistem uvr­šta­va­njem zahte­va alter­na­tiv­nih gru­pa u svo­ju poli­tič­ku ponu­du zapra­vo "blo­ki­ra auten­tič­ni gest poli­ti­za­ci­je" itd. Pa je tako "afir­ma­tiv­na akci­ja" u Ame­ri­ci – obr­nu­ta dis­kri­mi­na­ci­ja koja crn­ci­ma omo­gu­ća­va da ima­ju mno­ge neza­slu­že­ne pogod­no­sti samo zato što su crn­ci – po Žiže­ku oblik spre­ča­va­nja nji­ho­ve poli­ti­za­ci­je. Pri­zna­nje pra­va gej i lezbej­skim gru­pa­ma na brak je depo­li­ti­za­ci­ja tih gru­pa jer ih demo­ti­vi­še da istra­ju u bes­kraj­nom radi­ka­li­zmu. Isto važi za sve dru­ge gru­pe. Delat­nost eko­lo­ških gru­pa koje žele da uti­ču na jav­nost i vla­du da pri­hva­te nji­ho­ve zahte­ve za "zašti­tu život­ne sre­di­ne", samo urav­no­te­žu­je Vla­da­vi­nu Kapi­ta­la u jed­noj od nje­go­vih neu­ral­gič­nih tača­ka i ove gru­pe demo­bi­li­še. Jedi­ni zaklju­čak koji odav­de sle­di jeste da je nekon­tro­li­sa­no i neo­gra­ni­če­no poli­tič­ko nasi­lje jedi­na istin­ska poli­ti­ka koja izbe­ga­va zam­ka­ma libe­ral­ne depo­li­ti­za­ci­je. Žižek se sve vre­me uste­že da to otvo­re­no kaže, ali napa­di od 11. sep­tem­bra sjaj­no izbe­ga­va­ju tu opa­ku zam­ku. Zar mom­ci koji su uda­ri­li u tor­nje­ve WTO nisu zapra­vo pro­zre­li laži libe­ral­nog esta­bli­šmen­ta o pra­vi­ma i povla­sti­ca­ma? Zar oni nisu pro­zre­li i pre­va­zi­šli onu teško­ću koju Žižek vidi nepre­vla­da­nom čak i u anti­glo­ba­li­stič­kom pokre­tu: on ima neke zahte­ve koji mogu biti ispu­nje­ni i ten­zi­ja izme­đu nas ("obes­pra­vlje­nih") i njih ("onih gore, moć­ni­ka") uki­nu­ta. Sva­ka poli­ti­za­ci­ja mora da bude beskru­pu­lo­zna pre­ma libe­ral­nim raz­vod­nja­va­nji­ma, i da po sva­ku cenu odbi­je uki­da­nje ten­zi­je pre­ma "nji­ma". Uki­da­nje te ten­zi­je je konač­ni poraz revo­lu­ci­je. Mom­ci od 11. sep­tem­bra to sjaj­no shva­ta­ju; oni ne dozvo­lja­va­ju da se Mi i Oni per­spek­ti­va i jed­nog tre­nut­ka izgu­bi iz vida; oni su neumoljivi.

Zapra­vo, koli­ko god bio radi­ka­lan, šta god govo­rio, zastu­pao ili pro­pa­ga­i­rao, ti nisi na nivou Isto­ri­je dok ne zapu­caš! Žižek vred­no­sno suprot­sta­vlja glo­ba­li­za­ci­ju Uni­ver­za­li­za­ci­ji. Ali, šta je to Uni­ver­za­li­za­ci­ja? Pa upra­vo levo osve­šta­va­nje poli­tič­kog radi­ka­li­zma nasi­ljem i uspe­šnom revo­lu­ci­jom. Kako i mno­gi sta­rin­ski levi­ča­ri Žižek je opsed­nut kul­tom nasi­lja i revo­lu­ci­je. Nje­gov poli­tič­ki idol je Lenjin (Žižek za sebe kaže da je "posled­nji veli­ki lenji­ni­sta"), koji je rekao da "dužnost pra­va nije da eli­mi­ni­še teror, već da ga obra­zlo­ži, jasno i bez ulep­ša­va­nja". Sto­ga ni jed­na for­ma poli­tič­kog radi­ka­li­zma koja nema revo­lu­ci­o­nar­ne i nasil­ne pre­ten­zi­je ne može da bude doži­vlje­na kao poli­ti­za­ci­ja; Žižek je isme­va kao batr­ga­nje u mre­ži puko posto­je­ćeg. Tek kad uzmeš pušku i kre­neš u ruše­nje posto­je­ćeg kapi­ta­li­stič­kog siste­ma, posta­ješ ozbi­ljan i rele­van­tan, i dose­žeš do nivoa istorije.

I Žižek je u toj stva­ri pot­pu­no iskren – on nema ilu­zi­ja da istin­ska Uni­ver­za­li­za­ci­ja i poli­tič­ki Doga­đaj kojim se ruši kon­ti­nu­i­tet posto­je­ćeg bur­žo­a­skog sve­ta mogu biti bezbol­ni i udob­ni. To je sme­šna zablu­da zapad­nih levih libe­ra­la i "huma­ni­sta". Auten­tič­no poli­tič­ki revo­lu­ci­o­nar­ni čin i prak­sa nužno nose nasi­lje, i ako se za iči­ju fio­lo­zo­fi­ju može reći da akcep­ti­ra nače­lo da "moraš raz­lu­pa­ti jaja da bi napra­vio omlet", onda je to upra­vo Žižekova.

Veli­či­na Lenji­na je po nje­mu u tome što je pre­u­zeo vlast i radio sve što tre­ba da je saču­va ne pre­pu­šta­ju­ći se pate­tič­no-revo­lu­ci­o­nar­nom žaru koji bi radi­je ostao u opo­zi­ci­ji i zadr­žao svoj etič­ko-ide­o­lo­ški elan neo­kr­nje­nim. Revo­lu­ci­o­nar­ni disi­den­ti koji to posta­ju u ime "izne­ve­re­ne" ide­je su kraj­nje nezre­li i neod­go­vor­ni; nasu­prot nji­ho­voj "igri histe­rič­ne pro­vo­ka­ci­je", pra­va revo­lu­ci­o­nar­nost je onto­lo­gi­za­ci­ja čina, "pre­tva­ra­nje Isti­ne u Biće" kroz poli­tič­ku akci­ju radi­kal­nog sme­ra. Žižek ilu­stru­je poli­tič­ki pro­gram svo­je radi­kal­ne levi­ce jed­nom hri­šćan­skom vari­ja­ci­jom, odno­sno pre­tu­ma­če­njem "novo­za­vet­ne" nape­to­sti izme­đu Vere i Crkve, izme­đu Hri­sta i Sve­tog Pavla. Svi smo navik­nu­ti na ove­šta­lu diho­to­mi­ju ple­me­ni­te ide­je i pro­ble­ma­tič­ne rea­li­za­ci­je u poli­ti­ci, kao i čiste izvor­ne vere i kasni­jih crkve­nih zlo­u­po­tre­ba i pro­fa­ni­za­ci­je. Svi smo se saži­va­li sa čistim ide­o­lo­škim sled­be­ni­kom ide­je koji se razo­ča­ra­va nje­nom rea­li­za­ci­jom i posta­je disi­dent koji kao moral­ni bič u ime izne­ve­re­ne ide­je kri­ti­ku­je revo­lu­ci­o­nar­nog poli­ti­ča­ra koji ju je zarad vla­sti ili prag­ma­ti­zma napu­stio ili rela­ti­vi­zo­vao. Isto tako ceni­mo ranog hri­ša­ni­na, ali pre­zi­re­mo rim­skog Papu ili korum­pi­ra­nog kar­di­na­la. Stvo­ren nam je instinkt naklo­no­sti disi­den­tu; više nam zna­či izvor­no hri­šćan­stvo, sa svo­jim fana­tič­nim vero­va­njem, sa svo­jim kata­kom­ba­ma i žrtva­ma, sa svo­jim muče­ni­štvom, a nada­sve svojm neo­dre­đe­nom opšte-huma­ni­stič­kom poru­kom, nego Crkva sa svo­jim kodi­fi­ka­ci­ja­ma i man­ti­ja­ma, svo­jim kano­ni­ma, svo­jim stro­gim hije­rar­hi­ja­ma i poli­ti­ka­ma, jere­ti­ci­ma i otpad­ni­ci­ma. Ali, Žižek misli pop­tu­no obrat­no! On veru­je da je taj instinkt u srži pogre­šan; da je orga­ni­za­ci­ja važni­ja, i da real­nost ide­je poči­va u "Crkvi" a ne u njoj samoj. Pra­vi heroj hri­šćan­stva za Žiže­ka nije Hrist, već Sve­ti Pavle koji je veru pre­veo u real­no, koji joj je dao insti­tu­ci­o­nal­ni i kanon­ski oblik.

Isto kao što Crkva nije pro­fa­ni­za­ci­ja i insti­tu­ci­o­na­li­za­ci­ja vere, tako ni revo­lu­ci­ja po defi­ni­ci­ji nije pro­fa­ni­za­ci­ja i vul­ga­ri­za­ci­ja ide­o­lo­gi­je, već je disi­dent­stvo oblik nera­zu­me­va­nja revo­lu­ci­je. Žižek, shod­no tome, odba­cu­je poli­tič­ki korekt­no levo-libe­ral­no viđe­nje ćor­so­ka­ka revo­lu­ci­je; za nje­ga bolj­še­vič­ka revo­lu­ci­ja nije bila izda­ja ili pro­ble­ma­ti­zo­va­nje mark­si­zma, naj­ma­nje neka­kvog "huma­ni­stič­kog mark­si­zma", već nje­go­va inkar­na­ci­ja. Pra­vi heroj soci­ja­li­zma nije Marks, već zapra­vo Lenjin. Naj­go­ra vrsta lju­di su za nje­ga psi­ho­tič­ni reli­gi­o­zni misti­ci i zelo­ti koji napa­da­ju Crkvu za pro­fa­ni­za­ci­ju, korup­ci­ju i izda­ju vere, i idej­ni huma­ni­sti koji Par­ti­ju napa­da­ju u ime pra­ve a izda­ne Ide­o­lo­gi­je. Oni su parad­gi­ma poli­tič­ke neod­go­vor­no­sti i kuka­vič­lu­ka. Kon­zer­va­ti­vac koji je dosle­dan više zaslu­žu­je pošto­va­nje po Žiže­ku od nedo­sled­nog "libe­ral­nog" komu­ni­ste. Evo šta on kaže:

…ono što je zajed­nič­ko za jed­nog iskre­nog lenji­ni­stu i poli­tič­kog kon­zer­va­tiv­ca jeste činje­ni­ca da obo­ji­ca odba­cu­ju ono što bi se moglo nazva­ti libe­ral­no levi­čar­skom "neod­go­vor­no­šću" (zau­zi­ma­ti se za gran­di­o­zne pro­jek­te soli­dar­no­sti, slo­bo­de itd., a onda izvr­da­ti odgo­vor­nost kad za njih tre­ba pla­ti­ti cenu koja se poja­vlju­je u liku kon­kret­nih i često "okrut­nih" poli­tič­kih mera)…Kipling, koga je Breht veo­ma pošto­vao, pre­zi­rao je bri­tan­ske libe­ra­le koji su se zala­ga­li za slo­bo­du i prav­du, pre­ćut­no raču­na­ju­ći da će kon­zer­va­tiv­ci za njih odra­di­ti prljav posao; isto se može reći i za odnos libe­ral­nih levi­ča­ra (ili "soci­jal-demo­kra­ta") i komu­ni­sta-lenji­ni­sta: libe­ral­ni levi­ča­ri odba­cu­ju soci­jal­de­mo­krat­ski "kom­pro­mis" jer žele pra­vu revo­lu­ci­ju, a opet, kada dođe do napla­te, oni zabu­ša­va­ju i sto­ga radi­je zau­zi­ma­ju drža­nje lepih duša osta­ju­ći čistih ruku. Nasu­prot toj lažnoj levo-libe­ral­noj pozi­ci­ji (oni žele pra­vu demo­kra­ti­ju ali ne i taj­nu poli­ci­ju koja bi se bori­la pro­tiv kon­tra­re­vo­lu­ci­je, kao ni to da nji­ho­ve aka­dem­ske pri­vi­le­gi­je ičim budu ugro­že­ne…), lenji­ni­sta, kao i pra­vi kon­zer­va­ti­vac, auten­ti­čan je u smi­slu pot­pu­nog pri­hva­ta­nja kon­se­kven­ci vla­sti­tog izbo­ra, pot­pu­ne sve­sti o tome šta zai­sta zna­či pre­u­ze­ti vlast i vrši­ti je. (Žižek, ibid., 271)

Tek sad vidi­mo šta je za našeg filo­zo­fa auten­tič­na poli­tič­ka gesta, uz to još i kon­se­kvent­na i inte­lek­tu­al­no pošte­na; pri­hva­ta­nje da ako želiš da budeš poli­ti­čan i odgo­vo­ran, moraš da oprav­daš taj­nu poli­ci­ju kao zaštit­ni­ka demo­kra­ti­je, jer bor­ca pro­tiv kon­tra­re­vo­lu­ci­je. Lenji­ni­stič­ki geni­je je za nje­ga u tom izu­mu orga­ni­za­ci­je; ne toli­ko u teo­rij­skom kano­ni­zo­va­nju mark­si­zma, koli­ko u nje­go­vom prak­tič­nom rede­fi­ni­sa­nju, i čak napu­šta­nju, kroz akci­ju. Lenjin se nije libio izda­je nače­la, kom­pro­mi­sa, cinič­nih izvr­da­va­nja, dakle sve­ga ono­ga što nosi "pra­va" poli­ti­ka sa sobom. Žižek je pun reči pre­zi­ra za one levi­ča­re koji se zgra­ža­va­ju nad ovom prak­tič­kom kom­pro­mi­ta­ci­jom mark­si­zma kroz revo­lu­ci­ju. Lenjin je za nje­ga novi sve­ti Pavle koji je pono­vo usta­no­vio sta­ro pra­vi­lo, Crkva ispred Vere, Par­ti­ja ispred Ideologije.

Među­tim, ovde se Žiže­ku posta­vlja jed­no zani­mlji­vo pita­nje – a šta je sa Sta­lji­nom? Nije li upra­vo on kraj­nje oli­če­nje Pavlo­ve vizi­je a ne Lenjin. Lenjin je još uvek poku­ša­vao da oču­va dok­tri­nu upr­kos kom­pro­mi­si­ma, Sta­ljin napu­šta i "vul­ga­ri­zu­je" veći­nu ele­me­na­ta mark­si­zma. Lenjin je upr­kos svom tak­tič­kom mean­dri­ra­nju bio mark­si­stič­ki orto­doks i egze­ge­ta koji je raspra­vljao sa dru­gi­ma o istin­skom zna­če­nju mark­si­stič­kih nače­la, i sanjao o svet­skoj revo­lu­ci­ji. Sta­lji­na ništa od toga ne zani­ma mno­go. On uvo­di "soci­ja­li­zam u jed­noj zemlji", upr­kos svim mark­si­stič­kim teo­ri­ja­ma o svet­skoj revo­lu­ci­ji. On ubi­ja mili­o­ne lju­di u neču­ve­nim kam­pa­nja­ma besmi­sle­nog tero­ra. Pa zar on nije, još više od Lenji­na, pri­mer tog heroj­skog i odgo­vor­nog revo­lu­ci­o­na­ra koji neće ustuk­nu­ti pred nužno­sti­ma ubi­ja­nja, konc­lo­go­ra i sve­prist­ne taj­ne poli­ci­je, zarad bor­be pro­tiv "kon­tra­re­vo­lu­ci­je"? Što je tako­đe zani­mlji­vo, on je mno­go beskru­pu­lo­zni­ji i poli­tič­ni­ji od Lenji­na; kad se suo­či sa pro­ble­mom gla­di zbog dosled­ne pri­me­ne mark­si­zma, Lenjin uve­de NEP, dozvo­li selja­ci­ma da trgu­ju sa gra­dom i pro­da­ju hra­nu. Kad se Sta­ljin suo­či sa istim pro­ble­mom, on mir­no izlo­ži umi­ra­nju od gla­di mili­o­ne "kula­ka" u Rusi­ji i Ukra­ji­ni. Ne pada mu napa­met da odstu­pi. Žiže­ko­vo izdva­ja­nje Lenji­na a zago­net­no pre­ćut­ki­va­nje Sta­lji­na je zapra­vo kom­pro­mis s poli­tič­kom korekt­no­šću; koli­ko god bio juro­div i "pro­vo­ka­ti­van" Žižek je dovoj­no "poli­ti­čar" (u ne-žiže­kov­skom, sva­kod­nev­no-račun­džij­skom smi­slu) da vidi da (ina­če kon­se­kvent­nim) veli­ča­njem Sta­lji­na neće baš dale­ko dogu­ra­ti i na sja­jan odjek nai­ći među publi­kom na koju cilja. Zato Sta­ljin nije kod nje­ga, kako bismo oče­ki­va­li na osno­vu sop­stve­ne žiže­kov­ske logi­ke, vrhu­nac poli­tič­ke odgo­vor­no­sti i pošte­nja, goro­stas nei­mar­skog revo­lu­ci­o­nar­nog preg­nu­ća, već, isto kao i u teo­ri­ja­ma toli­ko mu mrskih "libe­ral­nih" levi­ča­ra – pre­ću­ta­na, pro­gu­ta­na a pret­po­sta­vlje­na abe­ra­ci­ja od lenji­ni­zma i izda­ja revo­lu­ci­o­nar­nih ide­a­la mark­si­zma. Tako Žižek neza­dr­ži­vo kli­zi u troc­ki­zam i revi­zi­o­ni­zam naj­go­re i "naj­li­be­ral­ni­je" vrste; pra­vo­li­nij­ski revo­lu­ci­o­nar­ni kon­ti­nu­i­tet od dru­ga Mark­sa ka dru­gu Lenji­nu, pore­me­ćen je i pre­ki­nut delo­va­njem dru­ga Sta­lji­na koji izvi­to­pe­ru­je ide­o­lo­gi­ju, i čini "gre­ške". Dosta je zani­mlji­va i raz­ot­kri­va­ju­ća ova Žiže­ko­va sle­pa mrlja sa Sta­lji­nom, odno­sno činje­ni­ca da je ovaj gigant poli­tič­ke odgo­vor­no­sti i rea­li­zma nestao sa nje­go­vog sona­ra kao poten­ci­jal­ni heroj "pavlov­ske", auten­tič­no revo­lu­ci­o­nar­ne politizacije.

U Žiže­ko­vom ese­ju koji citi­ra­mo (Žižek, 2002) a i u nje­go­vim dru­gim rado­vi­ma uop­šte, mno­go pažnje je posve­će­no igri i nape­to­sti izme­đu rea­li­zma i uto­pi­zma, odno­sno poli­tič­ki odgo­vor­nih i neod­go­vor­nih subje­ka­ta leve ide­je, ali malo ili nima­lo sadr­ža­ju same leve Uto­pi­je, odno­sno Isti­ne shva­će­ne kao Biće, nje­go­vog suštin­ski a ne tek pse­u­do- Uni­ver­zal­nog Dru­štva. Žižek se ne pre­tr­že mno­go od obja­šnja­va­nja šta bi bio taj veli­ki Doga­đaj koji nave­šću­je Uni­ver­za­li­za­ci­ju i kakav bi bio sadr­žaj revo­lu­ci­o­nar­nog poli­tič­kog i eko­nom­skog siste­ma. Moglo bi se pomi­sli­ti da je to sto­ga što se on libi iden­ti­fi­ka­ci­je s komu­ni­zmom, i što želi da saču­va kom­pro­mi­tant­nu sušti­nu u neo­dre­đe­nim kon­cep­tu­al­nim magla­ma svo­je hege­lov­sko-laka­nov­ske dija­lek­ti­ke. Ali, ne, to je pre­brz zaklju­čak. Zar on na više mesta, pa i na ovom sko­ro citi­ra­nom, ne pri­zna­je i ne ura­ču­na­va sve to kad kaže reci­mo da je taj­na poli­ci­ja nužna da bi se bori­la pro­tiv kon­tra­re­vo­lu­ci­je i šti­ti­la "istin­sku demo­kra­ti­ju" (što levi libe­ra­li u svom ćif­tin­skom puri­ta­ni­zmu ljud­skih pra­va i slo­bo­da odbi­ja­ju da pri­zna­ju). Nema nika­kve taj­ne, Veli­ki Doga­đaj i pre­tva­ra­nje Isti­ne u Biće je zapra­vo ponov­na uspo­sta­va lenji­ni­stič­kog ili sta­lji­ni­stič­kog komu­ni­zma – konc­lo­go­ra, taj­ne poli­ci­je, tero­ra, pljač­ke, naci­o­na­li­za­ci­je, sve­ga onog što Žižek otvo­re­no podr­ža­va, isme­va­ju­ći libe­ral­ne levi­ča­re koji govo­re o soci­jal­noj demo­kra­ti­ji i trans­for­ma­ci­ji dru­štva, a libe se da "raz­lu­pa­ju jaja". Da, mi (lenji­ni­sti) ćemo ubi­ja­ti, pljač­ka­ti, zatva­ra­ti, pro­ga­nja­ti, jer je to cena posti­za­nja dru­štva Uni­ver­zal­ne Eman­ci­pa­ci­je tj Komunizma:

…ono što potvr­đu­je pra­vu revo­lu­ci­o­nar­nost,…, jeste heroj­ska sprem­nost da se istra­je na pre­tva­ra­nju sub­ver­ziv­nog podri­va­nja posto­je­ćeg Siste­ma u nače­lo novog, pozi­tiv­nog Poret­ka koji ote­lo­vlju­je ovu nega­tiv­nost – ili Badju­o­vom reči­ma, pre­tva­ra­nju Isti­ne u Biće. Izra­zi­mo se nešto apstrakt­ni­je filo­zof­ski: strah od pred­sto­je­će "onto­lo­gi­za­ci­je" poli­tič­kog čina u pra­vom smi­slu reči, od nje­go­ve kob­ne trans­po­zi­ci­je u pozi­tiv­ni pore­dak Bića, pred­sta­vlja lažni strah koji je neka vrsta ilu­zi­je per­spek­ti­ve: on ula­že pre­vi­še pove­re­nja u sup­stan­ci­jal­nu moć pozi­tiv­nog poret­ka bića, pre­vi­đa­ju­ći činje­ni­cu da pore­dak Biće nije nika­da napro­sto dat, nego da je uvek ute­me­ljen u nekom nje­mu pret­ho­de­ćem Činu. Por­dak Bića kao pozi­tiv­na onto­lo­ški kon­zi­stent­na celi­na ne posto­ji: lažni pri­vid takvog poret­ka poči­va na samo­u­ni­šte­nju čina. (Žižek, ibid, 273)

Kad ovo malo pre­ve­de­te na razu­mlji­vi­ji jezik, to zna­či da lažni pri­vid posto­je­ćeg poli­tič­kog bića demo­krat­skog kapi­ta­li­stič­kog dru­štva, sa nje­go­vim malo­gra­đan­skim udob­no­sti­ma poput pra­va na život, vla­sni­štvo, slo­bod­nu štam­pu, slo­bo­du save­sti i oku­plja­nja itd izgle­da kao nešto pri­rod­no, samo zato što je radi­ka­lan poli­tič­ki čin Lenji­no­vog i Sta­lji­no­vog tipa malo iza­šao na zao glas. Lju­di su se (bar na Zapa­du) odvi­kli od nasil­nih revo­lu­ci­ja, puče­va, kla­ni­ca, gra­đan­skih rato­va u ime ide­o­lo­gi­je i slič­nih stva­ri. Ali, filo­zof upo­zo­ra­va da se ne radu­je­mo pre­ra­no pobe­di ove malo­gra­đan­ske nor­mal­no­sti; doći će dan kada će svi­ma posta­ti jasno da to nisu onto­lo­ške dato­sti nego pro­i­zvod bur­žo­a­ske pro­pa­gan­de, per­spek­ti­vi­stič­ki pri­vid živo­ta u Siste­mu. Kad mi, "auten­tič­ni lenji­ni­sti" opet stvo­ri­mo kroz svet­sku revo­lu­ci­ju novi Pore­dak, novog čove­ka i novo poli­tič­ko Biće, nesta­će i taj sta­ri ide­o­lo­ški pri­vid. Sve što nam tre­ba je dovolj­no hra­brih revo­lu­ci­o­na­ra koji neće poput sada­šnjih libe­ral­nih meku­ša­ca "zabu­ša­va­ti" i uzmi­ca­ti pred nepo­pu­lar­nim dužno­sti­ma revo­lu­ci­o­nar­nog rada, već heroj­ski pri­stu­pi­ti trans­mu­ta­ci­ji ide­o­lo­ške Isti­ne radi­kal­nog mark­si­zma u "pore­dak Bića", tj ree­ta­bli­ra­nje dru­štva konc­lo­go­ra i poli­cij­ske drža­ve sta­lji­ni­stič­kog tipa. Ne tre­ba se dakle boja­ti kon­zi­stent­nog dovr­še­nja nedo­re­če­ne ado­le­scent­ske revo­lu­ci­je iz Sije­tla i Đeno­ve u nekoj novoj Pol Poto­voj, Lenji­no­voj ili Sta­lji­no­voj radi­kal­no-poli­tič­koj kla­ni­ci. Ne, tome se tre­ba nada­ti kao sun­cu slo­bo­de, nedo­sti­žnom i regu­la­tiv­no leb­de­ćem obe­ća­nju sakral­nog ispu­nje­nja nad našim pro­fa­nim živo­ti­ma. U nje­mu će nesta­ti pri­vi­da da slo­bo­da i život nešto zna­če, zato što će jedi­no poslu­šnost, teror, ide­o­lo­ška rev­nost i kolek­ti­vi­stič­ki ritu­a­li ima­ti neko zna­če­nje i vred­nost, tj biti Biće. Konc­lo­go­ri­ma i taj­nom poli­ci­jom (možda i pone­kom "kul­tur­nom revo­lu­ci­jom", ona­ko uzgred) ćemo vam izba­ci­ti iz gla­ve tu vašu bur­žo­a­sku per­spek­ti­vi­stič­ku ilu­zi­ju da je slo­bo­da da radi­te šta hoće­te nešto "pri­rod­no" i bogom­da­no, "konač­ni Pore­dak Bića".

Ovo­me tre­ba doda­ti još jedan "lenji­nov­ski" začin a to je spe­ci­fič­na filo­zo­fi­ja "gra­blje­nja pri­li­ke". Pošto je narav­no utvr­dio da Sistem ima moć da neu­tra­li­zu­je razne radi­kal­ne poli­tič­ke zahte­ve, pa čak i one sa revo­lu­ci­o­nar­nim poten­ci­ja­lom, Žižek se, u knji­zi zna­ko­vi­tog nazi­va "Manje lju­ba­vi – više mržnje" još jed­nom pozi­va na svog ido­la Lenji­na kao poli­tič­kog geni­ja koji je doa­kao i ovoj đavol­skoj moći Siste­ma. Taj goro­stas poli­tič­ke odgo­vor­no­sti je, izme­đu svo­jih osta­lih besmrt­nih dela, na vre­me shva­tio da se sa revo­lu­ci­o­nar­nom akci­jom ne može čeka­ti bes­ko­nač­no, dok navod­no ne sazru objek­tiv­ni isto­rij­ski uslo­vi za nju i slič­no. On je, nasu­prot okle­va­nju menj­še­vi­ka, shva­tio da se šan­sa za poli­tič­ki pre­vrat ne sme pro­pu­sti­ti i spro­veo revo­lu­ci­ju odmah, upr­kos tome što je ona, po svim dok­tri­nar­nim kri­te­ri­ji­u­mi­ma bila osu­đe­na na pro­past (nera­zvi­je­nost pro­i­zvod­nih sna­ga, seljač­ka zemlja, nizak nivo kapi­ta­li­stič­kog razvo­ja itd). Isto tako mora­mo raz­mi­šlja­ti mi lenji­ni­sti danas, u izme­nje­nim okol­no­sti­ma, kaže Žižek:

… ne tre­ba izvu­ći zaklju­čak da kapi­ta­li­zam ima neo­gra­ni­če­nu spo­sob­nost da inte­gri­še i time odstra­ni sub­ver­ziv­nu oštri­cu svih pose­nih zahte­va – tu je pita­nje tre­nut­ka "gra­blje­nje pri­li­ke" ključ­no. Neki spe­ci­fi­čan zahtev u odre­đe­nom tre­nut­ku pose­du­je moć glo­bal­nog deto­na­to­ra, on funk­ci­o­ni­še kao meta­fo­rič­ki dubler glo­bal­ne revo­lu­ci­je ako na nje­mu bez­u­slov­no insi­sti­ra­mo, ssi­tem će ekplo­di­ra­ti, ako među­tim pre­du­go čeka­mo, meta­fo­rič­ki krat­ki spoj izme­đu tog kon­kret­nog zahte­va i glo­bal­nog pre­vra­ta nesta­je, tako da Sistem, sa podru­glji­vo lice­mer­nim zado­volj­stvom, može da kaže "Tra­ži­li ste? Gle­daj­te (Žižek, 2001, s. 73).

Dakle, jasno, ne sme se pro­pu­sti­ti pri­li­ka, upr­kos tome što sve izgle­da dosta bez­na­de­žno za pot­pa­lji­va­nje nekog veli­kog isto­rij­skog poža­ra. Vero­vat­no nije bilo bolje šan­se da se uni­šti Ame­ri­ka, Zapad i kapi­ta­li­zam od 11. sep­tem­bra. Pot­pu­na dezo­ri­jen­ta­ci­ja i užas, rat­na psi­ho­za, tre­ba­lo je samo hra­bro pre­u­ze­ti stvar u svo­je ruke. Ali, mali pro­blem – s kojim bi smo to zahte­vom "deto­ni­ra­li" glo­bal­ni impe­ri­ja­li­zam danas? Možda da Osa­ma Bin Laden posta­ne gene­ral­ni sekre­tar OUN? Ne izgle­da naj­bo­lje. Ili možda – da sva­ko ko napu­ni 18 godi­na dobi­je punu pen­zi­ju? Hm, ovo već zvu­či suvi­še malo­gra­đan­sko-šićar­džij­ski i "libe­ral­no".

Vero­vat­no, osim šar­ma i iskre­no­sti, ne posto­ji nije­dan mark­si­stič­ki filo­zof sa više otvo­re­nog cini­zma od Žiže­ka. Kad kon­zer­va­ti­vac kaže da je "to ono što ste tra­ži­li" i da su reci­mo eko­nom­ske nejed­na­ko­sti nužna sastav­ni­ca libe­ral­nog Vrlog novog sve­ta, onda je on po Žiže­ku "cinik i hulja" (Žižek, 2002; 236). Kad Žižek pak kaže konc­lo­go­ri i taj­na poli­ci­ja su sastav­ni­ca Vrlog novog sve­ta, onda on navod­no nije cinik i hulja, već sebe, u jed­nom tra­gi­ko­mič­nom zaple­tu, vidi kao iskre­nog, heroj­skog revo­lu­ci­o­na­ra, moral­no nad­moć­nog u odno­su na libe­ral­ne levi­ča­re, jer pri­hva­ta kon­se­kven­ce svo­jih ide­ja. Vero­vat­no otu­da što on u skla­du sa sta­rom lenji­ni­stič­kom orto­dok­si­jom sma­tra da je sva­ki zlo­čin u ime revo­lu­ci­je oprav­dan i da dužnost pra­va nije da zabra­ni teror nego da ga oza­ko­ni "bez oko­li­ša­nja i ulep­ša­va­nja", kako je Lenjin voleo da kaže. Šta god da radi, Žižek se ne tru­di da reto­rič­ki ulep­ša ono što vidi kao nezgod­ne nužno­sti komu­ni­stič­ke revo­lu­ci­je. Jedan deo nje­go­vog pisa­nja o poli­tič­kim stva­ri­ma sko­ro da spa­da u domen revo­lu­ci­o­nar­ne tak­ti­ke – on deli sa nama čita­o­ci­ma muke revo­lu­ci­o­nar­ne, da li ćemo da kre­ne­mo u svet­sku revo­lu­ci­ju danas ili sutra, kad je pra­vi čas, oko kojeg zahte­va da se gru­pi­še­mo, ko su kole­bljiv­ci i rene­ga­ti a ko save­zni­ci itd. Zani­mlji­vo je jedi­no da nema "kori­snih idi­o­ta" što vero­vat­no odra­ža­va depre­siv­ne okol­no­sti glo­ba­li­zo­va­nog kapi­ta­li­stič­kog sve­ta, gde osim neko­li­ko azi­la po ame­rič­kim uni­ver­zi­te­ti­ma i Kubi i Sever­noj Kore­ji nema mno­go auten­tič­nih lenji­ni­sta i sta­lji­ni­sta koji bi podr­ža­li glo­bal­ni komu­ni­stič­ki usta­nak. Oko Žiže­ka su sve bes­ko­ri­sni idi­o­ti, urot­ni­ci pro­tiv poli­ti­za­ci­je, meku­šci, kuka­vi­ce, "libe­ra­li" – sve lice­me­ri i "zabu­šan­ti", gadlji­vi na revo­lu­ci­o­nar­ni teror.

Pri sve­mu tome se može uči­ni­ti čud­nim da Žižek, pou­čen real­nim rezul­ta­ti­ma lenji­ni­zma i sta­lji­ni­zma u XX veku, svom kata­stro­fom koji su oni done­li, ni jed­nog tre­nut­ka ne posta­vlja pita­nje – a šta ako taj apa­rat tota­li­tar­ne sile koji ja miro­po­ma­žem ne bude ostva­rio svo­ju svr­hu, ako ne bude mogao ili želeo da rea­li­zu­je huma­ne cilje­ve, već samo da vrši teror, ako mar­ku­ze­ov­ski reče­no ne bude imao kapa­ci­te­ta za "vla­sti­to samo­tran­scen­di­ra­nje u jed­no istin­ski slo­bod­no dru­štvo"? Ali, kako smo nago­ve­sti­li to je pogre­šno posta­vlje­no pita­nje. Nje­ga uop­šte ne zani­ma da "huma­ni­ste" ube­đu­je da će ovaj put biti druk­či­je. On i ne misli da TREBA da bude druk­či­je. Žižek veru­je da je samo posto­ja­nje tota­li­tar­ne drža­ve garan­ci­ja uspe­ha revo­lu­ci­je i esha­to­lo­ške samo­tran­scen­den­ci­je revo­lu­ci­o­nar­nog tero­ra, ili pre­ci­zni­je, nije ni važno šta će tač­no da radi tota­li­tar­na drža­va, važno je samo da ona posto­ji i pozi­va se na Mark­sa i Lenji­na, a ne Hitle­ra i Muso­li­ni­ja i ima­će­mo eman­ci­pa­ci­ju čove­čan­stva, jevan­đe­o­sku obja­vu nove poli­tič­ke "bla­go­ve­sti". Ili još manje, i ne mora da se baš pozi­va na Mark­sa i Lenji­na, dovolj­no je da mrzi Ame­ri­ku i kapi­ta­li­zam i ima neka­kvu bra­da­tu geri­lu koja puca po šuma­ma ili pod­me­će eksplo­zi­je po zapad­nim gra­do­vi­ma. U tek­stu " Žižek govo­ri o tome kako "Tali­ba­ni bra­ne Avga­ni­stan od ame­rič­ke inva­zi­je". U knji­zi "Manje lju­ba­vi više mržnje" govo­ri o UČK kao o poten­ci­jal­no revo­lu­ci­o­nar­nom i eman­ci­pa­tor­skom pro­jek­tu alban­skog naro­da, koji poči­nje da pro­pa­da onda kad stu­pa u savez sa zapad­nim sila­ma koje hoće taj oslo­bo­di­ča­ki pokret da sta­ve pod svo­ju kon­tro­lu, i odu­zmu mu sva­ki "eman­ci­pa­tor­ski" poten­ci­jal. Tako vidi­mo da upr­kos for­mal­nom lenji­ni­zmu Žižek nije neki veli­ki ide­o­lo­ški čistu­nac – Tali­ba­ni i "izvor­ni" Jaša­ri­jev UČK (a ne ovaj dekan­dent­ni, obri­ja­ni i vester­ni­zo­va­ni Čeku­ov i Tači­jev) su tako­đe u redu, bez obzi­ra na to što se ne bi moglo reći da se odli­ku­ju nekom mark­si­stič­kom orto­dok­sno­šću. U pozi bes­pri­mer­ne iskre­no­sti, on kao da otvo­re­no kaže: "zar ste zai­sta toli­ko naiv­ni da misli­te da levi­ca ima neki "huma­ni pro­je­kat" pobolj­ša­nja ili popra­vlja­nja sve­ta. Ma , ne, to su samo pra­zne man­tre kori­snih idi­o­ta. Napro­tiv, od Lenji­na do danas, jedi­ni naš pro­je­kat jesu moć i vlast. Mi ili Vi." Narav­no, isto­ri­čar će nas ovde pod­se­ti­ti da ni ovo odsu­stvo gadlji­vo­sti na dok­tri­nar­no sum­nji­va save­zni­štva nije novo: to je isto ono Lenji­no­vo uve­re­nje da se mora podr­ža­ti sva­ki anti­im­pe­ri­jal­ni, naci­o­na­li­stič­ki pokret kapi­ta­li­stič­kih sila, pa makar bio i naza­dan, samo ako vodi jača­nju izgle­da bolj­še­vič­ke revolucije.

Žiže­ko­vo svo­đe­nje "istin­ske" poli­ti­ke na tota­li­tar­no iži­vlja­va­nje revo­lu­ci­o­nar­nog tero­ra bez smi­sla, ori­jen­ti­ra ili gra­ni­ca, pred­sta­vlja zapra­vo reduc­tio ad apsur­dum XX vekov­nog poj­ma poli­ti­ke, koji je dizaj­ni­rao Šmit, a pre­u­ze­li filo­zof­ski radi­ka­li i sa levi­ce i sa desni­ce. Posle jed­nog veka ope­ra­ci­o­na­li­zo­va­nja mark­si­stič­kog ekspe­ri­men­ta, nema više sta­rog pro­gre­si­stič­kog obe­ća­nja supe­ri­or­nih eko­nom­skih rezul­ta­ta, nema obe­ća­nja raja na zemlji, "sva­kom pre­ma potre­ba­ma" i "sti­ći i pre­sti­ći Ame­ri­ku". Sve je oti­šlo dođa­vo­la, i ostao je samo pra­zan revo­lu­ci­o­nar­ni gest, oli­nja­li, deka­dent­ni cini­zam pod­go­je­nih zapad­nih pro­fe­so­ra koji jedi­no mogu da nam obe­ća­ju, teror, konc­lo­go­re, taj­nu poli­ci­ju i ubi­ja­nje – sve ono što su u ime huma­ni­zma već sla­vi­li i mir­po­o­ma­za­li u XX veku – ali nema­ju više da nam daju nika­kvo obe­ća­nje trans­cen­den­tal­nog smi­sla tog tero­ra. Osta­je jedi­no strast za uni­šta­va­njem i ruše­njem posto­je­ćeg sve­ta, ali bez esha­to­lo­škog i kva­zi­re­li­gij­skog apen­dik­sa otpi­mi­sitč­ke ide­o­lo­gi­je pro­gre­sa. To je luka­čev­ski mark­si­zam bez pro­le­ta­ri­ja­ta, kako se Kola­kov­ski izra­zio o slič­noj tota­li­tar­noj vizi­ji Her­ber­ta Mar­ku­zea. U Žiže­ko­vom slu­ča­ju, to je pre mar­ku­ze­ov­ski nihi­li­zam bez radi­kal­nih stu­de­na­ta i selja­ka anal­fa­be­ta iz azij­skih i južno­a­me­rič­kih džun­gli (osim Tali­ba­na i Jaša­ri­je­vog UČK kao te neke uzda­ni­ce nove poli­ti­za­ci­je, ali bez mno­go ela­na i upor­no­sti). To je pra­zan ver­bal­ni per­for­mans pro­fe­so­ra filo­zo­fi­je koji pona­vlja sta­re man­tre, rešen da im osta­ne veran, ali bez ika­kvog poli­tič­kog kon­tek­sta u kome bi one mogle da ima­ju smisla.

Poli­ti­ka pro­tiv slobode

Depo­li­ti­za­ci­ja je kolek­ti­vi­stič­ki a ne libe­ral­ni izum. Poli­ti­ka slo­bo­de za poje­din­ca jedi­no može pre­ten­do­va­ti na uni­ver­zal­nost iako ne može pre­ten­do­va­ti na total­nost. Total­na poli­ti­ka nikad nije uni­ver­zal­na jer se zasni­va na ide­ji nejed­na­kog tret­ma­na lju­di. Jed­ni mogu biti žrtvo­va­ni za dru­ge u zavi­sno­sti od ide­ja vla­sto­dr­ža­ca. Jedi­no dru­štvo slo­bod­nih poje­di­na­ca zašti­će­nih od poli­tič­kog upli­va u nji­ho­vu slo­bo­du mogu biti tre­ti­ra­ni na način koji zado­vo­lja­va zahte­ve kan­tov­skog kate­go­rič­kog impe­ra­ti­va; kao svr­he po sebi, a ne samo kao sred­stva. Žiže­kov­ska Uni­ver­za­li­za­ci­ja je lažna zato što pod­ra­zu­me­va ukla­nja­nje, pljač­ka­nje, zatva­ra­nje, pro­gon svih onih koji se pro­ti­ve Revo­lu­cij­ji i jedi­no isprav­noj mark­si­stič­koj epi­ste­mi. To može biti samo Uni­ver­za­li­za­ci­ja tero­ra, a ne i pra­va i slo­bo­da čoveka.

Ako bilo koja poli­tič­ka filo­zo­fi­ja želi da ide dalje od takve cinič­ne apo­lo­gi­je nasi­lja i tero­ra total­ne poli­ti­ke nad čove­kom, ona mora da ima neku teo­ri­ju pri­rod­nih ljud­skih pra­va i slo­bo­da. Pre­ci­zni­je, mora da ima teo­ri­ju pro­sto­ra indi­vi­du­al­ne slo­bo­de. On može biti uži ili širi, ali mora biti raz­ja­šnjen i defi­ni­san. Vide­li smo neu­speh savre­me­ne poli­tič­ke misli da ide­ju odgo­va­ra­ju­ćeg mesta poli­ti­ke u dva nje­go­va razli­či­ta vida: jed­nom demo­krat­skom, deli­be­ra­tiv­nom i dija­lo­škom koji zavr­ša­va u logič­koj stu­pi­ci impli­ci­ra­nja fun­da­men­tal­nih pred­po­li­tič­kih i pred-dija­lo­ških aksi­o­ma poli­tič­ke filo­zo­fi­je, dok isto­vre­me­no filo­zof­ski dija­log (jav­nu upo­tre­bu uma) sma­tra navod­no jedi­nim medi­jem defi­ni­sa­nja valja­ne poli­tič­ke filo­zo­fi­je koja tre­ba da upra­vlja živo­tom zajed­ni­ce. Teo­ri­ja juri svoj rep. S dru­ge stra­ne, ima­mo radi­kal­nu ver­zi­ju apo­te­o­ze tota­li­tar­ne poli­ti­ke koja ne pati od unu­tra­šnjih inkon­zi­sten­ci­ja ove vrste, ali zato ne može da odgo­vo­ri na dru­gi zahtev demo­krat­ske, pro­sve­će­ne i libe­ral­ne filo­zo­fi­je bilo koje vrste – gde je poje­di­nac, koja su nje­go­va neo­tu­đi­va pra­va i slo­bo­de, i šta je to u šta nijed­na poli­ti­ka ne sme da zadre. U bla­žoj ver­zi­ji smo ima­li nemoć da se pre­ci­zno defi­ni­še ta oblast; u radi­kal­noj ima­mo pot­pu­no pori­ca­nje da ta oblast uop­šte postoji.

Istin­ska poli­ti­za­ci­ja dana­šnjeg dru­štve­nog živo­ta mora­la bi (ako je uop­šte mogu­ća) da zna­či defi­ni­sa­nje uni­ver­zal­ne teo­ri­je ljud­skih pra­va koja ne sme­ju biti pred­met poli­tič­ke inter­ven­ci­je, o koji­ma se dakle ne bi mogla vodi­ti haber­ma­sov­ska deli­be­ra­ci­ja. Da bi se ova­kva teo­ri­ja for­mu­li­sa­la potreb­ne su dve stva­ri, opšti filo­zof­ski kon­cept čove­ka i nje­go­vog odno­sa pre­ma jav­noj upra­vi (vla­sti, poli­ti­ci) i shod­no tome defi­ni­ci­ja šta je to "pra­ved­no dru­štvo". Ja mislim da je Ima­nu­el Kant dao naj­bo­lji for­mal­ni opis pra­ved­nog dru­štva u svo­joj etič­koj teo­ri­ji: "pra­ved­no dru­štvo je ono u kome vlast tre­ti­ra lju­de kao svr­he po sebi a ne samo cilje­ve". Ovaj kon­cept kom­pri­mi­ra sta­re tra­di­ci­o­nal­ne ide­je kla­sič­ne poli­tič­ke filo­zo­fi­je i bri­tan­skog poli­tič­kog isku­stva o jed­na­ko­sti pred zako­nom, slo­bo­di i zašti­ti od agre­si­je. Pra­ved­no je ono dru­štvo u kome je poje­di­nac slo­bo­dan da sle­di svo­je svr­he, želje i nagnu­ća pod uslo­vom da nji­ho­vom rea­li­za­ci­jom ne spre­ča­va nasil­no dru­ge lju­de u sle­đe­nju nji­ho­vih sop­stve­nih svr­ha i cilje­va. Sva­ka ljud­ska oso­ba ima nepo­vre­div dig­ni­tet, čovek, nje­go­va slo­bo­da, život, vla­sni­štvo, savest, odlu­ke su nje­go­va i samo nje­go­va nepo­vre­di­va svo­ji­na. I to važi za sva­kog čove­ka. Radi­kal­ni poli­tič­ki gest danas bi bio gest radi­kal­nog pori­ca­nja poli­ti­ke, nje­nog vra­ća­nja u okvi­re koje joj posta­vlja teo­ri­ja pri­rod­nog pra­va, u antič­kom, hri­šćan­skom i moder­nom izvođenju.

Radi­kal­na poli­ti­ka dana­šnji­ce (a ne tek par­ci­jal­ni kon­zer­va­tiv­ni refor­mi­zam usme­ren na "sma­nje­nje drža­ve" koji osta­je u okvi­ri­ma wel­fa­re sta­te kon­sen­zu­sa) tre­ba da se vra­ti ame­rič­kim Oče­vi­ma Ute­me­lji­va­či­ma i nji­ho­voj besmrt­noj odred­bi – "mi, narod, ima­mo jed­na­ka pra­va na život, slo­bo­du i tra­ga­nje za sre­ćom." Lju­di nisu instru­men­ti poli­ti­ke, makar ona i ne bila krva­va i tota­li­tar­na, već reci­mo huma­ni­stič­ka i "deli­be­ra­tiv­na", već je poli­ti­ka teh­nič­ki instru­men­ta­rij lju­di koji deo svo­jih pri­rod­nih pra­va pre­da­ju nekom kolek­tiv­nom telu, sa strikt­no ogra­ni­če­nim moći­ma. I tu nema mno­go pro­sto­ra za "mulja­nje" i otkri­va­nje novih stva­ri – ako poli­tič­ko telo kome je ogra­ni­če­na vlast pove­re­na pro­ši­ri svo­je moći mimo onog što mu je narod pove­rio, sam narod ima pra­vo da uskra­ti svo­ju podr­šku, tj da zba­ci vla­du koja je zlo­up­tre­bi­la moć. Seti­mo se reče­ni­ce Edmun­da Ber­ka da se ne mogu veli­kih otkri­ća u veli­kim prin­ci­pi­ma vla­da­vi­ne, koji su bili isti­ni­ti jed­na­ko "kad nas nije bilo, kao što će biti i kad tiši­na gro­ba pot­či­ni svo­jim zako­ni­ma našu žustru govor­lji­vost" (Berk, 2001).

Čuve­na reče­ni­ca iz Anar­hi­je, drža­ve i uto­pi­je Rober­ta Nozi­ka ne samo da odsli­ka­va ovu fun­da­men­tal­nu činje­ni­cu, već i pot­cr­ta­va pro­blem s kojim će se on u toj knji­zi suo­či­ti – da li je i jed­na vla­da opravdana:

Poje­din­ci ima­ju prava…Ta pra­va su toli­ko sna­žna i dale­ko­se­žna da se posta­vlja pita­nje da li drža­va i nje­ni zva­nič­ni­ci uop­šte tre­ba išta da rade (Nozick, 1974; 1) .

Ova reče­ni­ca obja­šnja­va gle­di­šte na poli­ti­ku koje ima­ju libe­ra­li uop­šte, s poseb­no razli­či­te stru­je unu­tar savre­me­nog libe­ra­li­zma. One uglav­nom obu­hva­ta­ju libe­ral­ni anar­hi­zam, gle­di­šte da nika­kva vla­da nije legi­tim­na te time da nema mesta ni za kakvu poli­ti­ku u živo­tu lju­di, i minar­hi­zam, tj poli­ti­ka mini­mal­ne drža­ve, koja je u duhu tra­di­ci­o­nal­nog, odno­sno kla­sič­nog, libe­ra­li­zma koji kaže da je oprav­da­na samo mini­mal­na drža­va ogra­ni­če­na na garan­ci­je živo­ta, slo­bo­de i vla­sni­štva pojedinaca.

Mi smo, dakle, suo­če­ni sa dva pita­nja: šta su to ljud­ska pra­va tj, domen u koji poli­ti­ka ne sme da zadi­re, i dru­go, ko će da šti­ti taj domen, drža­va ili dobro­volj­ne aso­ci­ja­ci­je građana?

Kad je bilo govo­ra o Kan­to­vom kate­go­rič­kom impe­ra­ti­vu kao jezgru kon­cep­ta pra­ved­nog dru­štva nagla­si­li smo samo jed­nu stra­nu pro­ble­ma koja je s njim u vezi intu­i­tiv­no jasna. Nai­me, izgle­da intu­i­tiv­no jasno da zabra­na vla­sti da ubi­ja, ugnje­ta­va i pro­go­ni fizič­ki svo­je gra­đa­ne ne bi bila u skla­du sa nalo­gom da sva­ki čovek ima jed­na­ki dig­ni­tet i pred­sta­vlja svr­hu po sebi (kol­ko god lenji­ni­sta Žižek ne mislio tako). Tre­ba nam opšti­ja teo­ri­ja koja bi obja­sni­la šta to još i da li išta, obu­hva­ta teo­ri­ja o neo­tu­đi­vim pra­vi­ma čove­ka. Dru­gim reči­ma, šta onaj ko garan­tu­je i šti­ti ljud­ska pra­va (bio on drža­va ili skup pri­vat­nih aso­ci­ja­ci­ja za zašti­tu) mora da šti­ti, i na osno­vu kojih teo­rij­skih prin­ci­pa. Pri­go­vor da nema jasnu teo­ri­ju pra­va upu­ti­li smo Haber­ma­su kad je bilo reči o nje­go­vom kon­cep­tu deli­be­ra­ci­je, kad je pri­me­će­no da nije jasno šta je sve i na osno­vu kojih prin­ci­pa zabra­nje­no da se poja­vi kao rezul­tat jav­nog dija­lo­ga. Sada tre­ba da reši­mo taj problem.

Teza od koje ćemo poći jeste stan­dard­na libe­ral­na defi­ni­ci­ja ljud­skih pra­va kao pra­va na život, slo­bo­du i vla­sni­štvo. Ta bi se lapi­dar­na odred­ba mogla malo razvi­ti da bismo bolje uoči­li koje sve ele­men­te ona sadr­ži. Naj­pre to je pra­vo sva­kog poje­din­ca na sop­stve­ni fizič­ki inte­gri­tet i slo­bod­nu volju; niko nema pra­vo da ga ubi­je, zatvo­ri, uhap­si, kid­na­pu­je, pre­tu­če itd. uko­li­ko nije uči­nio pre­krašj pro­tiv fizič­kog inte­gri­te­ta ili slo­bo­de dru­gih lju­di. Dru­go, niko nema pra­vo da pri­si­li poje­din­ca da svo­ju volju upo­tre­bi na odre­đe­ni način; zabra­nje­no je rop­stvo, pri­nud­ni rad, ogra­ni­ča­va­nje kre­ta­nja itd. Iz slo­bo­de volje i pra­va na fizič­ki inte­gri­tet sle­di slo­bo­da poje­din­ca na sve vrste men­tal­nog i fizič­kog stva­ra­la­štva za koje je spo­so­ban; mišlje­nje, pisa­nje poe­zi­je, filo­zof­skih trak­ta­ta, ribo­lov, saku­plja­nje plo­do­va, pro­i­zvod­nja maši­na za foto­ko­pi­ra­nje, pru­ža­nje uslu­ga ser­vi­sa raču­na­ra, obra­da zemlje itd. Sve što čovek upo­tre­bom sop­stve­nog tela, uma i zna­nja može ostva­ri­ti pred­sta­vlja nje­go­vu svo­ji­nu. Sad smo pre­šli na tre­ću kate­go­ri­ju – pose­do­va­nje fizič­kih resur­sa. Čovek ima pra­vo na sve one fizič­ke resur­se koje je stvo­rio upo­tre­bom svog tela i uma, ili dobio u dobro­volj­noj raz­me­ni sa dru­gim poje­din­ci­ma. Ja pod­jed­na­ko legi­tim­no pose­du­jem kom­pju­ter ako sam ga svo­jim ruka­ma sklo­pio od delo­va koje sam pret­hod­no napra­vio, kao i kad ga kupim u pro­dav­ni­ci za novac ili fizič­ki tram­pim za redak sta­ri gra­mo­fon. Sve što je ste­če­no pro­i­zvod­njom i slo­bod­nom raz­me­nom je legi­tim­na pri­vat­na svojina.

Pri­me­ti­će­te da je u sklo­pu ove teo­ri­je pot­pu­no eli­mi­ni­sa­na sva­ka distink­ci­ja izme­đu razli­či­tih "gru­pa" pra­va, ne posto­je eko­nom­ska, poli­tič­ka soci­jal­na i dru­ga pra­va. Posto­je samo legi­tim­na pra­va poje­din­ca na kori­šće­nje sop­stve­nog tela i uma u pro­i­zvod­nji i raz­me­ni fizič­kih doba­ra sa dru­gi­ma. Indi­vi­du­al­na pra­va se jed­na­ko pro­te­žu duž pri­rod­ne lini­je eksten­zi­je; od ele­men­tar­nih pret­po­stav­ki živo­ta (zašti­te od agre­si­je) i slo­bo­de (zašti­te od rop­stva i pri­nu­de), pre­ko moguć­no­sti kori­šće­nja svo­jih tale­na­ta, zna­nja, ide­ja (ali i moguć­no­sti ula­ska u rizik i nei­zve­snost) za sop­stve­ne svr­he, pa zatim pro­i­zvod­nje fizič­kih obje­ka­ta upo­tre­bom svog tela i ide­ja i zna­nja koje neko ima, do na kra­ju slo­bo­de raz­me­ne tih fizič­kih obje­ka­ta sa dru­gi­ma. Osnov­na ide­ja je da se iz samo­vla­sni­štva poje­din­ca (vla­sni­štva nad svo­jim telom i slo­bod­nom voljom) nizom deduk­tiv­nih kora­ka dola­zi do vla­sni­štva nad svim fizič­kim objek­ti­ma u pri­ro­di i oko­li­ni. Poka­ži­mo to na jed­no­stav­nom pri­me­ru. Reci­mo, auto­mo­bil čiji je Mar­ko vla­snik je nastao kom­bi­na­ci­jom ula­ga­nja kapi­ta­la i rada razli­či­tih oso­ba. Mar­ko je dao fabri­ci Sitro­en odre­đe­nu sumu evra ili dola­ra. S jed­ne stra­ne Mar­ko je mogao da stek­ne te evre ili dola­re u više faza. U sva­kom slu­ča­ju nje­go­vo vla­sni­štvo nad kapi­ta­lom se na kra­ju dekom­po­nu­je na rad (upo­tre­bu vla­sti­tog tela) ili na kori­šče­nje nepo­se­do­va­ne zemlje. Reci­mo on je radio u sof­tver­skoj fir­mi od koje je dobio pla­tu i onda je rešio da kupi kola. Ili je kupio zemlju od selja­ka u Bana­tu čijom obra­dom je pro­i­zveo kuku­ruz koji je pro­dao i za nje­ga dobio evre. A taj seljak je kupio zemlju od dru­gog selja­ka, ovaj od nekog tećeg i tako redom, dok ne dođe­mo do nekog selja­ka n‑1, Nem­ca iz Bavar­ske koji se dose­lio u Banat počet­kom XVII i koji je tu zemlju prvi uči­nio obra­di­vom, jer je osu­šio i uzo­rao do tada neo­bra­đe­nu i nepo­se­do­va­nu močva­ru. S dru­ge stra­ne, fir­ma Citro­en je legi­tim­ni vla­snik kola koja pro­da­je, jer je na slo­bod­nom trži­štu kupi­la sve delo­ve od legi­tim­nih vla­sni­ka (dekomp­no­va­nje slič­no kao u Mar­ko­vom slu­ča­ju) i pla­ti­la rad­ni­ke i inže­nje­re da dizaj­ni­ra­ju i onda sklo­pe auto­mo­bil. I sad tra­ži od Mar­ka za taj auto­mo­bil sumu koja bi pokri­la te tro­ško­ve i omo­gi­la akci­o­na­ri­ma da nešto zara­de. Mar­ko pri­sta­je i raz­me­na je izvršena.

Pošto sada ana­li­zi­ra­mo odnos izme­đu vla­sni­štva nad sop­stve­nim telom i slo­bod­nom voljom i vla­sni­štva nad fizič­kim objek­ti­ma (imo­vi­nom) uoči­će­mo da posto­je dve odvo­je­ne "struk­tu­re" pro­i­zvod­nje: hori­zon­tal­na koja se odno­si na raz­me­nu goto­vih potro­šač­kih doba­ra, i ver­ti­kal­na koja se odno­si na raz­me­nu u okvi­ru samog pro­ce­sa pro­i­zvod­nje, od doba­ra nižeg reda (rada, zemlje) ka dobri­ma višeg reda (kapi­tal­nim dobri­ma, maši­na­ma, ala­ti­ma) do na kra­ju potro­šač­kih doba­ra. U oba slu­ča­ja ako su počet­ni resur­si od kojih se kre­će (zemlja) u legi­tim­nom pose­du oso­be ceo pro­ces će biti legi­ti­man. Pro­i­zvod­nja i raz­me­na doba­ra na slo­bod­nom trži­štu, kako smo to mogli da uoči­mo čuva­ju pra­ved­nost pose­do­va­nja na sli­čan način na koji deduk­tiv­ni zaklju­čak čuva isti­ni­tost pre­mi­sa u kon­klu­zi­ja­ma. Ako je veli­ka pre­mi­sa silo­gi­zma isti­ni­ta, zaklju­čak ne može biti lažan. Ako su ini­ci­jal­na pose­do­va­nja svo­ji­ne pra­ved­na, takvi su i svi rezul­ta­ti. Mogu­će je reci­mo na dva nači­na pro­ces pro­i­zvod­nje i raz­me­ne uči­ni­ti nele­gi­tim­nim i time pre­ki­nu­ti deduk­ci­ju pra­va pose­do­va­nja fizič­ke imo­vi­ne iz pra­va na sop­stve­no telo i slo­bod­nu volju. Da bi pro­ces deduk­ci­je ovla­šće­nja iz samo­vla­sni­štva pre­ki­nu­li mora­mo doka­za­ti da je na nekom stup­nju, bilo u okvi­ru ver­ti­kal­ne i li hori­zon­tal­ne struk­tu­re pro­i­zvod­nje, neko ovla­šće­nje nad imo­vi­nom ste­če­no pri­me­nom nasi­lja i agre­si­je. U našem slu­ča­ju gospo­di­na Mar­ka i fabri­ke Sitro­en, to bi moglo da izgle­da ova­ko. Reci­mo nemač­ki dose­lje­nik koji je navod­no prvi isu­šio močva­ru ispo­sta­vi se da je zapra­vo oteo zemlju od nekog ko je bio tu pre nje­ga. Ceo lanac pose­do­va­nja od nemač­kog dose­lje­ni­ka do Mar­ka pada, jer se nasled­nik zako­ni­tog vla­sni­ka može poja­vi­ti i tra­ži­ti zemlju ili nov­ča­nu nadok­na­du nazad. Mar­ko nije vla­snik dola­ra ili evra koje je pla­tio Sitro­e­nu jer nije zako­ni­ti vla­snik zemlje čijom upo­tre­bom je zara­dio te pare. On ne može kupi­ti kola dok ne obe­šte­ti vla­sni­ka koga je ošte­tio, makar i nesve­stan toga (reci­mo, na pre­va­ru mu je pro­da­ta "kra­de­na roba"). S dru­ge stra­ne Sitro­en može hipo­te­tič­ki da pro­i­zve­de svo­ja kola upo­tre­bom robov­ske rad­ne sna­ge, čime je naru­še­na pre­mi­sa da legi­tim­no vla­sni­štvo nasta­je kom­bi­no­va­njem pro­i­zvod­nje i slo­bod­ne raz­me­ne. Robo­vi nisu raz­me­ni­li rad­nu sna­gu i zna­nje za novac, već su pri­si­lje­ni da rade za dža­be. Fir­ma nije vla­snik imo­vi­ne koja je nasta­la i pri­nud­nim nepla­će­nim radom. Dok ne obe­šte­ti rad­nu sna­gu ne može da pro­da kola koja je ona proizvela.

Ovaj dru­gi slu­čaj je dosta raz­ma­tran u posled­nje vre­me. Poro­di­ce rat­nih zaro­blje­ni­ka iz raz­nih evrop­skih zema­lja tra­ži­le su odšte­tu od nemač­ke vla­de i tamo­šnjih fir­mi za pri­nud­ni rad tokom II svet­skog rata. Veli­ki deo šte­te je i pla­ćen. I to upra­vo na osno­vu teo­ri­je da vla­sni­štvo ste­če­no robov­skim radom nije legi­tim­no i da se biv­ši robo­vi mora­ju obe­šte­ti­ti, tj poro­blji­va­či barem nov­ča­no kazni­ti, da bi prav­da bila zado­vo­lje­na a nji­ho­vo (pre­o­sta­lo) vla­sni­štvo bilo legitimno.

Da rezi­mi­ra­mo: za pot­pu­no izvo­đe­nje legi­tim­no­sti pri­vat­nog vla­sni­štva nad fizič­kim dobri­ma (i dobri­ma poput nov­ca, akci­ja i obve­zni­ca) potreb­no je: 1. doka­za­ti da u pro­ce­su raz­me­ne pro­i­zvo­da nije bilo kra­đe i prevare,da je ras­po­de­la doba­ra nasta­la kupo­pro­da­jom ili poklo­nom (što je posao kon­ven­ci­o­nal­nog kri­vič­nog zako­no­dav­stva u manje-više sva­koj drža­vi), 2. da nijed­na od stva­ri koje su pro­i­zve­de­ne za raz­me­nu nisu nasta­le robov­skim radom i 3. da je sva­ki komad zemlje i pri­rod­nih resur­sa nastao legi­tim­nom pro­vo­bit­nom apro­pri­ja­ci­jom koja uklju­ču­je a) "hom­ste­a­ding" odno­sno kul­ti­vi­sa­nje i obra­du zemlje koja je pre toga bila nepo­se­do­va­na divlji­na ili b) vidlji­vim obe­le­ža­va­njem vla­sni­štva nad nekom zemljom, čak i ako nje­na fizič­ka svoj­stva nisu ljud­skim radom izme­nje­na, pod uslo­vom da u tre­nut­ku otkri­ća te zemlje poje­di­nac bio jedi­ni koji za nju zna. Kao što se vla­sni­štvo nad nekim novim lekom može ste­ći otkri­ćem, tako se može i otkri­ti novo par­če zemlje i pro­gla­si­ti na svo­je vla­sni­štvo čak bez ika­kvog rada na nje­mu. Sup­stan­ce od kojih je sači­njen lek ni po čemu se ne razli­ku­ju od nepo­zna­te divlji­ne koja se otkri­ćem trans­for­mi­še u pri­vat­no vlaništvo.

Ako su ovi uslo­vi ispu­nje­ni onda deduk­ci­ja vla­sni­štva nad fizič­kim objek­ti­ma iz samo­vla­sni­štva oso­be nad svo­jim telom i slo­bod­nom voljom u pot­pu­no­sti funk­ci­o­ni­še. Kon­se­kven­ce ove deduk­ci­je su dale­ko­se­žne. Naj­pre, ona uki­da jed­nu distink­ci­ju o kojoj filo­zo­fi, soci­o­lo­zi, eko­no­mi­sti i dru­gi stal­no govo­re kao o nečem ne samo po sebi oči­gled­nom, nego i filo­zof­ski ute­me­lje­nom – distink­ci­ji izme­đu eko­nom­ske, poli­tič­ke i dru­gih obli­ka slo­bo­de i pra­va. Sada vidi­mo da su sve te distink­ci­je lažne; posto­ji samo jed­na slo­bo­da, kao što posto­ji jed­na oso­ba, i niz razli­či­tih eksten­zi­ja slo­bo­de, koja se odno­si kako na neke od "poli­tič­kih", tako i na "eko­nom­ske" slo­bo­de. Reci­mo slo­bo­da štam­pe, govo­ra i oku­plja­nja su direkt­na posle­di­ca samo­vla­sni­štva oso­be i nje­nog pra­va da slo­bod­no sara­đu­je sa dru­gim oso­ba­ma, kori­ste­ći svo­je legi­tim­ne pose­de (reci­mo glas da govo­ri da na sku­po­vi­ma, tale­nat za pisa­nje čla­na­ka, ali reci­mo i vla­sni­štvo nad štam­pa­ri­jom koja će štam­pa­ti nje­go­ve novi­ne ili pam­fle­te). Slo­bo­da sti­ca­nja pri­vat­ne svo­ji­ne ("eko­nom­ska slo­bo­da") je zapra­vo pro­i­zvod pra­va oso­be da kori­sti svo­je zna­nje i telo za pro­i­zvod­nju stva­ri i da ih slo­bod­no raz­me­nju­je sa dru­gi­ma. I kod slo­bo­de štam­pe i govo­ra i kod slo­bo­de sti­ca­nja mi zapra­vo, pola­ze­ći od samo­vla­sni­štva i slo­bo­de raz­me­ne sa dru­gi­ma, pra­vi­mo slo­bod­ne aran­žma­ne sa dru­gim poje­din­ci­ma koji u jed­nom slu­ča­ju uklju­ču­ju zajed­nič­ki raz­go­vor, pisa­nje, pro­pa­gan­du, dakle raz­me­nu ide­ja i misli, a u dru­gom raz­me­nju­je­mo fizič­ke objek­te ili svoj rad koje tako­đe legi­tim­no pose­du­je­mo. Obe stva­ri su jed­na­ko pro­i­zvod naše indi­vi­du­al­ne slo­bo­de. U zavi­sno­sto od svo­jih lič­nih pre­fe­ren­ci­ja lju­di mogu jedan ili dru­gi tip aktiv­no­sti sma­tra­ti moral­no ili filo­zof­ski supe­ri­or­nim. Mogu reci­mo poslov­ne lju­de sma­tra­ti povr­šnim medi­o­kri­te­ti­ma koji su skon­cen­tri­sa­ni samo na mate­ri­jal­nu vred­no­sti, a nespo­sob­ni ili nevolj­ni da se posve­te višim, duhov­nim obli­ci­ma upra­žnja­va­nja ljud­ske slo­bo­de. Isto tako može­mo umet­ni­ke, novi­na­re ili filo­zo­fe sma­tra­ti infan­til­nim lezi­le­bo­vi­ći­ma koji nisu navik­nu­ti da zara­đu­ju za život, već samo da ih doti­ra­ju mece­ne u poro­di­ci i izvan nje, pa oni zato mogu da gala­me pro­tiv bizni­sa. Ali, ne može­mo opljač­ka­ti vla­sni­štvo bizni­sme­na ste­če­no legi­tim­nom raz­me­nom i pro­i­zvod­njom u ime "viših duhov­nih vred­no­sti", kao što ne može­mo pisce i filo­zo­fe posla­ti na pri­nud­ni rad u rud­nik ili fabri­ku "da vide malo kako je rad­nič­koj kla­si", a u ime "pri­vo­đe­nja redu i radu" . Obe stva­ri bi bile fla­grant­no krše­nje ljud­ske slo­bo­de. Otu­da je i sama distinc­ki­ja na "eko­nom­ski" i "poli­tič­ki" libe­ra­li­zam pot­pu­no lažna. Posto­ji samo libe­ra­li­zam koji je teo­ri­ja ljud­ske slo­bo­de, a ova ima indi­vi­du­al­no-subjek­tiv­na ispo­lja­va­nja, poput govo­ra, mišlje­nja ili pisa­nja, ali i objek­tiv­no-pred­met­na, poput sek­sa, spor­ta ili sti­ca­nja i raz­me­ne fizič­ke imovine.

Još jed­na je kon­se­kven­ca naše teo­ri­je pri­vat­nih vla­snič­kih pra­va. Nema nika­kve potre­be za nekim poseb­nim kon­cep­tom "ljud­skih pra­va". Sva pra­va su pri­vat­na vla­snič­ka pra­va, da li na svo­ju oso­bu, da li na imo­vi­nu, sve­jed­no. Reci­mo pra­vo na slo­bo­du govo­ra je samo dru­go ime za samo­vla­sni­štvo (ima­mo pra­vo da pri­ča­mo i piše­mo jer upo­tre­blja­va­mo svo­je telo i mozak), ili pak za pri­vat­no vla­sni­štvo nad nekim fizič­kim dobrom. Mi može­mo da agi­tu­je­mo na uli­ci, ili može­mo da štam­pa­mo novi­ne. Ali nam tre­ba dozvo­la od vla­sni­ka (drža­ve koja je "vla­snik" uli­ce u moder­nom dru­štvu, ili vla­sni­ka novi­na) da bismo to ura­di­li. Pra­vo na slo­bo­du štam­pe ne zna­či da neko mora meni obez­be­di­ti pro­stor u tira­žnim novi­na­ma da izla­žem svo­ja poli­tič­ka gle­di­šta, već samo da me niko ne može silom spre­či­ti da svo­ja gle­di­šta izlo­žim ako imam svo­ju štam­pa­ri­ju ili pla­tim nekom ko je ima da štam­pa moj čla­nak, ili ga on pri­hva­ti zato što se s njim sla­že. Moja slo­bo­da govo­ra, kako je sli­ko­vi­to rekao Mur­ray Roth­bard ne zna­či moje pra­vo da upad­nem u vašu spa­va­ću sobu u dva sata iza pono­ći i ube­đu­jem vas da gla­sa­te za poli­ti­ča­ra X. Ona samo zna­či da niko nema pra­va da me spre­či da u novi­na­ma čiji sam vla­snik štam­pam pohval­ne tek­sto­ve o poli­ti­ča­ru X. Kon­cept ljud­skih pra­va mimo i pre­ko pri­vat­nih vla­snič­kih pra­va je tako logič­ki redun­dan­tan; on se svo­di na njih.

Gde je mesto poli­ti­ke u ova­ko ski­ci­ra­nom okru­že­nju opšte libe­ral­ne teo­ri­je vla­snič­kih pra­va? Poli­ti­ka se u takvom okru­že­nju poka­zu­je kao nasi­lje nad vla­snič­kim pra­vi­ma, osim ako nije shva­će­na kao uski zada­tak nji­ho­ve zašti­te putem mono­po­li­stič­ke agen­ci­je za zašti­tu – drža­ve. Na prvi pogled, poli­ti­ka bilo koje vrste mora biti eli­mi­ni­sa­na iz ljud­skog živo­ta. Tra­di­ci­o­nal­ni libe­ra­li­zam je mislio da se poli­ti­ka mora dra­stič­no ogra­ni­či­ti, dok savre­me­ni iska­zu­je sve više skep­se pre­ma tome, tvr­de­ći da i to posled­nje uto­či­šte poli­tič­kog mono­po­la sile u zašti­ti slo­bo­de mora biti ukinuto.

Uto­li­ko je bio u pra­vu Karl Šmit, kao i nje­go­vi levi­čar­ski sled­be­ni­ci poput Žiže­ka, Bur­di­jea ili Haber­ma­sa kada libe­ra­li­zam u osno­vi opi­su­ju kao apo­li­tič­nu doktrinu:

Pita­nje je među­tim, da li se iz čistog i kon­se­kvent­nog poj­ma indi­vi­du­a­li­stič­kog libe­ra­li­zma može dobi­ti spe­ci­fič­no poli­tič­ka ide­ja. To se mora pore­ći. Jer, nega­ci­ja poli­tič­kog koja je sadr­ža­na u sva­kom kon­se­kvent­nom indi­vi­du­a­li­zmu sva­ka­ko vodi ka poli­tič­koj prak­si nepo­ve­re­nja pre­ma svim zami­sli­vim poli­tič­kim moći­ma i držav­nim obli­ci­ma, ali nika­da ne vodi ka sop­stve­noj pozi­tiv­noj teo­ri­ji o drža­vi i poli­ti­ci. Zbog toga posto­ji libe­ral­na poli­ti­ka kao pole­mič­ka suprot­nost pre­ma crkve­nim, držav­nim ili dru­gim ogra­ni­če­nji­ma indi­vi­du­al­ne slo­bo­de, ali ne posto­ji libe­ral­na poli­ti­ka po sebi, već samo libe­ral­na kri­ti­ka poli­ti­ke. (Šmit, 1995, s. 71).

Jedi­ni odgo­vor iz libe­ral­ne pozi­ci­je na ovo bi bio – pa šta? Zašto bi odsu­stvo "pozi­tiv­ne teo­ri­je drža­ve i poli­ti­ke" bilo argu­ment pro­tiv libe­ra­li­zma, a ne pro­tiv drža­ve i poli­ti­ke? Ako za drža­vu i poli­ti­ku nema mesta u slo­bod­nom dru­štvu, da li to auto­mat­ski zna­či da slo­bo­da ne valja, pre nego drža­va i poli­ti­ka? Zašto bi poli­ti­ka i pozi­tiv­na teo­ri­ja poli­ti­ke ima­li neku instrin­sič­nu vred­nost, nasu­prot indi­vi­du­al­noj slo­bo­di koja je nema? Na ta pita­nja nam Šmit, ni nje­go­vi sled­be­ni­ci, ne daju nika­kav odgovor.

Dakle, pro­blem je u tome što smo mi suo­če­ni sa jed­nim radi­kal­nim izbo­rom – slo­bo­da ili poli­ti­ka? To radi­kal­ni­ji i dosled­ni­ji apo­sto­li poli­tič­ke sve­mo­ći poput Šmi­ta ili Žiže­ka vide jasni­je od ume­re­ni­jih i nedo­sled­ni­jih tra­ga­ča za "dru­štve­nim kom­pro­mi­som", poput Rol­sa ili Haber­ma­sa. S jed­ne stra­ne, može­mo ima­ti ili ide­ju ljud­skih pra­va ili ide­ju poli­ti­ke kao tra­ga­nja za "umom". Ako ozbilj­no shva­ti­mo indi­vi­du­al­na pra­va, onda u naj­ma­nju ruku nesta­je bilo kakav pro­stor za kre­a­tiv­nost u poli­ti­ci. Pa time ni za ide­ju o deli­be­ra­tiv­noj demo­kra­ti­ji. Zna se šta je posao poli­ti­ke – da šti­ti una­pred defi­ni­sa­na pra­va poje­din­ca mono­po­lom sile. Čim to pre­ko­ra­či i kre­ne (makar u ime "deli­be­ra­ci­je" i "jav­ne upo­tre­be uma") u name­ta­nje neka­kve pozi­tiv­ne vizi­je živo­ta poje­din­cu, poli­ti­ka ratu­je pro­tiv slo­bo­de. Ovaj zaklju­čak se ne može odba­ci­ti bez odba­ci­va­nja slo­bo­de kao instrin­sič­ne vrednosti.

Jedi­no otvo­re­no pita­nje poli­tič­ke filo­zo­fi­je ovde nije mini­mal­na drža­va nasu­prot soci­jal­noj drža­vi bla­go­sta­nja, već mini­mal­na drža­va ili anarhija.

Stvar koja se mora ima­ti na umu jeste da je zago­vor­nik mini­mal­ne drža­ve ovde onaj na kome je teret doka­za. Nai­me, ako se pri­hva­ti pret­hod­no ski­ci­ra­na teo­ri­ja pri­vat­nih vla­snič­kih pra­va koja obu­hva­ta ceo spek­tar ljud­skih aktiv­no­sti i nji­ho­vih rezul­ta­ta, nedo­sta­je bilo kakav osnov za postu­li­ra­nje neka­kvog mono­po­la fizič­ke sile od stra­ne jed­ne agen­ci­je za zašti­tu. Mora se dati neza­vi­stan argu­ment zašto takva jed­na agen­ci­ja tre­ba da posto­ji ili da bude formirana.

Takav argu­ment sre­će­mo kod Džo­na Loka i u moder­no vre­me kod Rober­ta Nozi­ka. Zani­mlji­vo je da obo­ji­ca ovih teo­re­ti­ča­ra pri­hva­ta­ju teo­ri­ju pri­rod­nih pra­va i "neo­gra­ni­če­nog" libe­ral­nog indi­vi­du­a­li­zma. Inter­ak­ci­ja među poje­din­ci­ma za obo­ji­cu je stvar dobro­volj­ne raz­me­ne odra­slih jedin­ki, kako bi rekao Nozik. Jedi­ni izu­ze­tak je obez­be­đi­va­nje okvi­ra za tu raz­me­nu, tj zašti­te od agre­si­je, pljač­ke i napa­da. Tu zago­va­ra­ju ne dobro­volj­no udru­ži­va­nje već mono­pol sile jed­ne organizacije.

Ivan Jan­ko­vić

Lite­ra­tu­ra:

• Ari­sto­tle (1999), Poli­tics, Batoch Books, Kitchener.
• Arrow, Ken­neth J. (1951). Soci­al Cho­i­ce and Indi­vi­du­al Valu­es. Wiley, New York.
• Berk, Edmund (2001), Raspra­va o revo­lu­ci­ji u Fran­cu­skoj, Filip Višnjić, Beograd.
• Haber­mas, Jir­gen (2002), Post­na­ci­o­nal­na kon­ste­la­ci­ja, Otkro­ve­nje, Beograd.
• Hegel Georg Vil­helm (1964), Osnov­ne crte filo­zo­fi­ja pra­va, Vese­lin Masle­ša, Sarajevo.
• Hegel Georg Vil­helm (1982), Rani spi­si, Vese­lin Masle­ša, Sarajevo.
• Nozick, Robert (1974), Anarc­hy, Sta­te and Uto­pia¸ Basic Blac­kwell, New York.
• Roth­bard Mur­ray (1998), The Ethic of Lber­ty, New York Uni­ver­si­ty Press, New York and London.
• Slo­ter­dajk Peter (2000), "Kri­tič­ka teo­ri­ja je mrtva", ss. 207–212, Reč, Intra­feng Gro­up, Beograd.
• Žižek Sla­voj (2001), Manje lju­ba­vi više mržnje, Beo­grad­ski krug, Beograd.
• Žižek Sla­voj (2002), "Ška­klji­va tema (poli­tič­ka subjek­ti­vi­za­ci­ja i nje­ne mene)", Tre­ći pro­gram, Beo­grad.

 

1. Kako sam Haber­mas prak­tič­no shva­ta deli­be­ra­ci­ju, poka­zao je tokom deba­te povo­dom Slo­ter­daj­ko­vog pre­da­va­nja "Uzbu­na u ljud­skom vrtu", gde je sija­set nje­go­vih uče­ni­ka i sarad­ni­ka hor­ski žesto­ko napa­lo Slo­ter­daj­ka, a sam Haber­mas spro­veo pra­vu haran­gu pro­tiv onog što mu se uči­ni­lo kao Slo­ter­da­jo­vo nedo­zvo­lje­no i nede­li­be­ra­tiv­no desni­ča­re­nje. Upo­re­di­ti Slo­ter­dajk (2000). [↩]
2. Zahva­lju­jem Alek­san­dri Kostić koja mi je skre­nu­la pažnju na ovaj pri­mer kao navod­nu instan­cu u kojoj se oprav­da­va ide­ja deli­be­ra­ci­je.[↩]