Ekonomija i pseudoekonomija

“Ako neko želi uspostavu trajno dobre vlasti, onda on mora početi od toga što će svojim sugrađanima ponuditi zdravu ideologiju” – Ludvig fon Mizes

Šta je ekonomija?

Obično se misli da je ekonomija nešto čime se bave samo privrednici, bankari i neke njima slične grupe, a da za svaku takvu grupu ili deo društva postoji neka posebna ekonomija.

Kritike na račun ekonomije obično počinju od toga da se ekonomija previše bavi teorijom a premalo stvarnošću, što implicira da su “stvarni čovek” i “ekonomski čovek” nešto različito. Sledeća kritika ekonomije ide u pravcu “materijalnog”, tj. misli se da se ekonomija bavi isključivo poboljšanjem materijalnih uslova života. Zatim, ekonomija se kritikuje i zbog toga što polazi od pretpostavke da su svi ljudi razumni i racionalni, dok u stvarnosti to nije tako.

Međutim, sve ove kritike su zasnovane na pogrešnim pretpostavkama jer prava ekonomija ne polazi od toga da se ekonomski čovek razlikuje od realnog čoveka, niti da je svim ljudima bitno samo ono materijalno, niti da svi ljudi moraju biti razumni i racionalni.

Zatim, mnogo je onih koji misle da je ekonomija jako dosadna nauka jer je povezuju sa: jednačinama, funkcijama, tabelama, krivama, grafikonima, beskonačnim statističkim podacima i tome slično. Ali, to nije ekonomija. Prava ekonomija nije dosadna, već je dosadno samo ono što se danas naziva ekonomijom, a sve te lažne ekonomiste koji se, pod plaštom “moderne ekonomske nauke”, danas bave ekonometrijom, ekonomskom kibernetikom, matematičkim modeliranjem i tome slično, Rodbard naziva: “Kultom iracionalista koji je preoteo ekonomiju i čije će nerazumne doktrine, pre ili kasnije, otići na smetlište intelektualne istorije”.

Ekonomija nije dosadna nauka i ne bavi se proučavanjem beskonačnih statističkih podataka, već se bavi najvažnijom stvari – ljudskim životima.

Mnogo je i onih koji misle da je ekonomija nešto relativno i da je, samim tim, ekonomija stvar ličnog stava, tj. stvar naše slobodne procene. Međutim, i takva mišljenja su pogrešna jer ekonomija nije stvar ličnog stava, već nauka koja se bavi večnim i uvek-važećim zakonima; zakonima koje čovek ne može promeniti. Ekonomija je nauka, a zadatak nauke se ne sastoji u bavljenju ličnim stavovima, već otkrivanjem istine, tj. spoznajom stvarnosti. Ako želimo da živimo bolje, ako želimo da kvalitet našeg života ide uzlaznom linijom – mi nemamo drugu opciju nego da što bolje razumemo te zakone i da delujemo u skladu sa tim zakonima. Dakle, ti zakoni se ne smeju ignorisati, već se moraju razumeti i u skladu sa njima delovati.

Ne samo kvalitetniji život, već i sam opstanak čovečanstva zavisi od čovekove sposobnosti razumevanja tih uvek-važećih zakona i delovanja u skladu sa njima. Ekonomska nauka je upravo to – nauka o ljudskom delovanju, i zato je Mizes celokupnu ekonomsku nauku sveo na samo dve reči: čovek deluje.

Šta je ljudsko delovanje?

Kako je to definisao Mizes1ljudsko delovanje je svrsishodno ponašanje. Ljudsko delovanje je akcija usmerena ka ostvarenju nekih naših želja. Ljudsko delovanje je pokušaj menjanja postojećeg stanja nekim drugim stanjem, tj. zamena stanja kojim nismo zadovoljni – stanjem kakvo bi, po našem mišljenju, trebalo da bude.

Ono što ljudi žele je stvar subjektivne procene i nije posao ekonomske nauke da se time bavi. Ne postoji mera objektivne vrednosti, i zato Džin Kalahan kaže da “čovek još nije izmislio vrednostometar”.2

Bez obzira kakve naše želje bile, bilo materijalne, bilo nematerijalne, one nisu nešto čime se bavi ekonomija. Na izbor naših želja će uticati mnogi faktori: naše neposredno okruženje, roditelji, prijatelji, učitelji, mediji, običaji, religija, tradicija, kultura, itd, ali svi ti uticaji i sve te sugestije su, ipak, samo sugestije, jer odluku o našim željama donosimo samo mi i niko drugi nego mi.

Izrazi koji se često mogu čuti, npr: da je nešto duplo vrednije, duplo bolje ili duplo lepše od nečeg drugog, su samo stvar uobičajenog načina izražavanja. Ne postoji merna jedinica korisnosti niti jedinica za merenje ljudskog zadovoljstva. I zato je Rodbard u takvim situacijama postavljao pitanje: “To je duplo u odnosu na šta?”

Veliku su grešku napravili klasični ekonomisti kada su pokušali da svoju teoriju vrednosti zasnuju na temelju količine uloženog rada u procesu proizvodnje nekog proizvoda ili na osnovu njegove korisnosti. I zato je ime Karla Mengera (Carl Menger) u istoriji ekonomske nauke upisano zlatnim slovima jer je svoju teoriju sagradio na činjenici da je nešto vredno samo zbog toga što ga čovek smatra vrednim.

Nije zadatak ekonomije da daje svoj sud o ljudskim željama. Nije zadatak ekonomije da daje svoj sud o tome da li su ljudi u pravu ili ne, niti da donosi svoj sud o tome da li su njihove želje mudre ili ne. I zato Mizes kaže da nema ničeg “neekonomičnog” i “neracionalnog” u tome ako neko svoje bogatstvo potroši na nešto što mu neće doneti materijalnu korist ili ako neko napusti svoj dobro plaćeni posao i odluči da ostatak života provede u siromaštvu.

Čovek jeste racionalno biće i kao takvo njegovo delovanje jeste usmereno ka ostvarenju ciljeva, ali ne nekih “objektivnih ciljeva” – već svojih ciljeva. Logika pomoću koje razmišljamo je ista ona logika pomoću koje i delujemo. Razum i akcija su dva aspekta jedne iste stvari i zato Mizes kaže da je akcija samo izdanak razuma. I pre nego što krenemo sa akcijom mi u mislima već imamo konačni rezultat, a istovremeno odbacujemo sve akcije koje nisu u saglasnosti sa tim zamišljenim rezultatom. Kada odbacimo sve nepoželjne akcije, ono što ostane nakon toga, ako išta ostane, postaje akcija koju prihvatimo, a onda se nadamo da će preduzeta akcija dati željeni rezultat.

Da bismo ispunili svoje želje, tj. da bismo otklonili postojeću nelagodu, pre svega je potrebno da ustanovimo uzrok te nelagode, a da bismo došli do uzroka potrebno je proći kroz čitav lanac dodatnih međusobno povezanih uzroka –posledica sve dok ne dođemo do glavnog problema, tj. do pravog uzroka našeg nezadovoljstva.

Svet u kome živimo nije svet blagostanja i izobilja, već svet oskudnih prirodnih resursa, čak i onih životno neophodnih resursa. U takvom svetu treba preživeti; da bismo preživeli potrebno je proizvoditi, a da bismo proizvodili potrebno je da uložimo rad i vreme.

Ako već govorimo o radu i vremenu onda njima možemo dodati i prirodne resurse, a onda je potpuno jasno da se tu ne radi ni o čemu drugom nego o stvaranju kapitala i kapitalnih dobara. Sa tim u vezi valja nam se prisetiti Rodbardovih reči:

“Često se može čuti da su narodi u tzv. “nerazvijenim državama” siromašni zbog toga što nemaju dovoljno kapitala. Međutim, ako znamo šta je kapital, tj. da je kapital ništa drugo do kombinacija ljudskog rada, prirodnih resursa i vremena, koji se onda u procesu preduzetničkog delovanja pretvaraju u kapitalna dobra, onda je sasvim jasno da problem nedostatka kapitala u nerazvijenim državama nije posledica nedostatka prirodnih resursa i radne snage, već nečeg sasvim drugog – neadekvatnog korišćenja prirodnih resursa. Sve te “siromašne države” imaju i radne snage i zemljišta i ostalih prirodnih resursa, sasvim dovoljno da proizvedu isto toliko kapitala koliko i one bogate države.”3

Dakle, na ekonomisti nije da nameće svoj stav u pogledu želja njegovih sugrađana, već samo da pokaže da li se postavljeni ciljevi mogu ispuniti pomoću mera koje je predložila neka politička stranka, vlada ili, kako to kaže Mizes, neka “grupa za pritiske” (pressure group). Zadatak ekonomske nauke je upravo to – da odgovori na pitanje da li će predložene mere zaista doneti rezultat koji su njihovi autori proklamovali, ili će rezultat biti suprotan, tj. da li će rezultat tih mera biti još nepovoljniji, a situacija još nepoželjnija.

Iako na prvi pogled izgleda da je to prilično lak zadatak, istina je sasvim drugačija jer je posao pravog ekonomiste izuzetno nezahvalan posao. Kada pravi ekonomista kritikuje predložene mere, mnogi to doživljavaju na sasvim pogrešan način; oni ne shvataju da se kritika ne odnosi na krajnji cilj, tj. na želje stanovnika ili predlagača mera, već samo na predloženi metod za postizanje tih ciljeva. Veliki je problem što većina naroda ne želi da prihvati mogućnost da se njihove želje mogu lakše (ako ne i jedino) ostvariti slušajući savete onih koji predlažu prava, ali i manje popularna rešenja.4

Ako želimo da ostvarimo svoje ciljeve – mi moramo naučiti koje akcije će proizvesti željeni rezultat. Sve ima svoju “cenu”, što znači da kada odaberemo jednu stvar, mi se time odričemo neke druge stvari, tj. svaka naša akcija podrazumeva da se nešto mora žrtvovati. To je ujedno i jedan od najvećih problema današnjeg sveta jer ljudi žele “nešto za ništa” ili “nešto na račun nekog drugog”.Problem ovakvog načina razmišljanja je u tome što ljudi nisu svesni kuda sve to vodi, tj. problem je u tome što ljudi nisu svesni kakve će krajnje posledice svega toga biti.

O tom problemu Mizes kaže sledeće:

“Na kratak rok pojedinac ili grupa može imati korist od narušavanja interesa drugog pojedinca ili grupe, ali gledano na duži rok – oni time čine štetu i svojim interesima; i to ne manju od one koju čine drugima.”5

Ekonomija i ekonomska istorija

Kada se govori o metodama koje ekonomisti u svom radu mogu koristiti, onda je moderno reći da se mogu koristiti iste one metode koje važe i za prirodne nauke. Ova greška je nastala kao posledica neshvatanja razlike između ekonomije i ekonomske istorije.

Naše znanje o ekonomskim zakonima ne potiče iz iskustva jer je istorijsko iskustvo previše kompleksno i ne može se studirati na isti način kao što se to radi u laboratorijama kada se vrše eksperimenti. Za eksperiment je potrebno da se jedan deo sistema izdvoji, zatim taj deo treba zameniti nekim drugim delom, a u isto vreme svi ostali delovi sistema moraju biti “zamrznuti”. Naravno, ekonomski sistem je jedan ogromni sistem međusobno povezanih delova, što znači da se ekonomski eksperimenti ne mogu izvoditi.

Samim tim, potpuno je jasno da naše znanje o ekonomskim zakonima dolazi od našeg razuma; od nečega što već znamo. Dakle, ne iz iskustva već – a priori.6

Po Džonu Loku (John Locke), a priori znanje ne postoji, već se ljudi rađaju sa umom koji je prazan, kao prazna tabla, a onda iskustvo po toj tabli ispisuje sve ostalo, tj. sve ono što kasnije znamo.

Lajbnic (Gottfried Wilhelm von Leibniz) je imao slično mišljenje, ali sa jednom razlikom jer je kao izuzetak naveo intelekt. Po Lajbnicu, iskustvo ne piše po praznim stranicama jer u ljudskom umu već postoji mentalni aparat koji čoveku omogućuje razumevanje, tj. pretvaranje iskustva u znanje.

Mizes se tim problemom bavio samo u onoj meri koliko je bilo neophodno, tj. samo u onoj meri koliko je to pitanje bitno za čovekovo delovanje. On je na ekonomsko znanje gledao na isti način kao na logičko i matematičko znanje, jer ni za jedno od tih znanja laboratorijski eksperimenti ne postoje; sve što je potrebno jednom matematičaru je um, papir i olovka.

Za rešavanje nekog ekonomskog problema nije potrebna laboratorija, ni kompjuter, niti bilo koje drugo sredstvo. Da bi se neko bavio ekonomijom potrebno je samo jedno sredstvo – mentalno sredstvo.

U apriorističkoj nauci krećemo od opšte pretpostavke da je neka akcija preduzeta da bi se jedno stanje (postojeće stanje) zamenilo drugim stanjem (boljim stanjem). Ta teorija, koja je za mnoge bez ikakvog značaja, vodi nas do drugih ideja koje postepeno postaju sve razumljivije i sve manje apstraktne.

Dakle, ekonomija nije istorija, već aprioristička teorija o ljudskom delovanju. Ekonomisti svoje teorije ne zasnivaju na istorijskim istraživanjima, već kao i oni koji se bave logikom ili matematikom – na teoretskom razmišljanju. Iako ekonomska istorija ekonomistima zaista može biti od koristi, oni iz nje ipak ne mogu mnogo toga saznati. Sasvim suprotno tome, čak i samo tumačenje ekonomske istorije zavisi od ekonomske teorije.

Ekonomski istoričar iz raspoloživih podataka nikada ne može izvesti teoremu o uzrocima i posledicama. Istorijsko iskustvo nije laboratorijsko iskustvo, već se tu radi o iskustvu kompleksnih pojava; o ishodu velikog broja međusobno uslovljenih događaja.

Uzroci i posledice

Od onih koji dobro razumeju ekonomiju često se mogu čuti sledeća pitanja: Kako je moguće da ljudi ne vide ono što je potpuno očigledno? Zašto ljudi podržavaju sistem koji ukida ljudske slobode? Kako je moguće da ljudi žude za jednim potpuno poremećenim sistemom koji neminovno vodi u bedu i siromaštvo?

Odgovor na to pitanje nam daje Lu Rokvel (Llewellyn H. Rockwell Jr.) kada kaže7 da se tu radi o nesposobnosti razumevanja,tj. o nesposobnosti povezivanja uzroka i posledica.

Razumevanje uzroka i posledica nikada ne dolazi samo od sebe; tako što ćemo do njega doći samo pukim posmatranjem neposrednog okruženja; tako što ćemo živeti u određenom društvenom sistemu; ili tako što ćemo analizirati beskonačne statističke podatke. Mi možemo čitavog života analizirati statističke podatke, pročitati hiljade istorijskih knjiga, analizirati bezbrojne krive i grafikone, a da nam i dalje ne bude jasno ono najvažnije u svemu tome – odnos uzroka i posledica.

Svi ispred sebe mogu imati iste podatke, ali ipak neće svi biti u stanju da iz tih podataka izvuku pravi zaključak, a pravi zaključak je da slobodni ljudu stvaraju, a da država samo razara.Da bi sedošlo do tog zaključka potrebno je imati sposobnost “slaganja kockica”, tj. sposobnost povezivanja delova u celinu.

Možemo imati empirijsko znanje i na raspolaganju imati i statističke i sve ostale podatke, ali, kako to kaže Rokvel:

“Najvažnije u svemu tome je imati teorijske očikoje će sve to videti na pravi način.”

Bez jasne ideje i bez iskristalisane ekonomske teorije podaci uvek ostaju samo podaci, nikada ne otkrivaju uzroke i posledice, a samim tim ne mogu nam ni pokazati put koji vodi ka prosperitetu. Da bi se došlo do istine, da bi se došlo do kvalitetne ekonomske teorije, potrebno je učiniti ono najvažnije – potrebno je razmišljati. Samo putem razmišljanja, a uz stalno čitanje i učenje, možemo stvoriti neophodne uslove koji će nam pomoći da razumemo kako funkcioniše ekonomski sistem.

Svi oni koji nikada nisu razmišljali o ekonomskoj teoriji sve ono što je oko njih vide samo kao neke slučajne i nepovezane događaje. Oni mogu posmatrati dve susedne države, jednu slobodnu i bogatu, drugu totalitarnu i siromašnu, a ne videti da je glavna razlika između te dve države, tj. uzrok bogatstva jedne države i siromaštva druge države – odabir ekonomskog sistema. Tu se na bogatstvo i siromaštvo između te dve države ne gleda sa pozicija identifikovanja uzroka i posledica, već se na to gleda kao na nešto unapred dato i nepromenljivo.

Samo u ekonomski nepismenom društvu možete čuti da je neka država bogata zbog toga što ima velika socijalna davanja. To je ona, kod nas milion puta ponovljena, priča o “švedskom socijalizmu” koja kaže da je Švedska bogata jer putem fiskalne politike preraspoređuje veliki deo svog društvenog proizvoda. To je isto kao kada bismo rekli da je neki čovek bogat zbog toga što nosi skupoceno odelo ili zbog toga što vozi skupoceni automobil. Da li je neko bogat zbog toga što vozi skupoceni automobil – ili vozi skupoceni automobil zbog toga što je bogat? Da li je Švedska bogata zbog toga što ima velika socijalna davanja ili ima velika socijalna davanja zbog toga što je bogata?

Za odgovore na ova pitanja nije nam potrebno ni znanje makroekonomije ni znanje mikroekonomije – potrebna nam je samo elementarna logika.

Teorija i praksa

Kada se danas pomene reč teorija, onda možemo primetiti da ljudi o njoj imaju izuzetno negativno mišljenje. Međutim, to loše mišljenje koje ljudi imaju o teoriji i o teoretisanju nije nastalo samo od sebe, već je posledica iskustva, tj. jer su im se stalno nametale pogrešne teorije; teorije koje ne funkcionišu u praksi. Samim tim, ako je očigledno da “teorije ne funkcionišu”, onda je sasvim normalno i logično da se stvori mišljenje da se umesto “pukog teoretisanja” moraju tražiti druga rešenja, tj. “praktična rešenja”.

Međutim, sasvim je jasno da se ovde, opet, radi o velikoj grešci jer se tu ne radi o problemu teorije i prakse, već o problemu dobre teorije i loše teorije.

Naravno, potpuno je jasno šta se krije iza toga, tj. da takav razvoj događaja nikako ne može biti slučajan, već da se tu radi o namernom razaranju prave nauke i zameni prave nauke – lažnom naukom, tj. pseudonaukom.

Za Mizesa je upravo razum ono po čemu se čovek razlikuje od životinje. Za razliku od nekih drugih disciplina, ekonomija se ne bavi pitanjem da li je čovekov um sposoban da spozna neku “konačnu i apsolutnu istinu”, već se ekonomija ljudskim umom bavi samo u onoj meri koliko um čoveku daje mogućnost da deluje. Sve ono što dolazi do čoveka dolazi i do životinja, ali samo čovek ima sposobnost da te spoljne nadražaje pretvori u posmatranje i iskustvo. Samo je čovek sposoban da sve to poveže u jedan koherentan sistem.

Dakle, očigledno je da se tu radi o lažnoj podeli, i zato Mizes kaže sledeće:

“Svakoj akciji prethodi razmišljanje i to dvoje se nikako ne mogu razdvojiti. Svaka akcija je zasnovana na određenoj ideji o kauzalnim odnosima. Onaj ko razmišlja o uzrocima i posledicama – on razmišlja o teoremi. Delovanje bez razmišljanja je nezamislivo, isto kao što je nezamisliva i praksa bez teorije. Rezonovanje može biti pogrešno i teorija netačna, ali je svaka akcija praćena i razmišljanjem i teoretisanjem.”

Mizes se ne zaustavlja samo na tome, već ide dalje i sve to povezuje sa problemom društva i nauke:

“Razmišlja uvek pojedinac, a nikada grupa ljudi ili društvo u celini. Grupa ljudi može zajednički da deluje, ali ne i da razmišlja. Misli se mogu sačuvati i preneti drugima, ali samo kao podsticaj za njihovo sopstveno razmišljanje, jer je jedini način da neko prisvoji tuđe misli taj da sve te misli budu predmet njegovog sopstvenog razmišljanja. Naravno, on tada ima mogućnost i da ih dogradi i unapredi, a sve na osnovama koje su postavili njegovi prethodnici.”

Za čoveka koji deluje značajna su samo ona učenja koja su usmerena ka akciji, ali ne i one doktrine koje su čisto akademske i nisu primenljive u sistemu društvene saradnje i podele rada.

Ako nema teorije – onda nema ni svrsishodnog delovanja. To je upravo ono čime se bavi ekonomija – slobodom izbora načina delovanja. Suština slobode je u tome da ljudi imaju slobodu delovanja, pa makar to bilo i u suprotnosti sa tradicionalnim načinom razmišljanja i delovanja. Bez teorije nema ni motivacije jer su ideje te koje upravljaju našim delovanjem.

Često se može čuti kako ljudi izgovaraju onu čuvenu rečenicu: “Ja nisam protiv tržišne ekonomije, ali…”

Nastavak te rečenice, po pravilu, uvek ide u pravcu zalaganja za “politiku kompromisa” između dva sistema, ne shvatajući da kompromisa između socijalizma i kapitalizma ne može biti. Tu se ne radi ni o čemu drugom do o lažnim mirotvorcima koji takođe zagovaraju socijalizam, ali drugim putem – putem opšte birokratizacije društva. To je pokušaj da se “prednostima kompromisa” opravdaju kontradikcije u opšteprihvaćenim ideologijama. Oni se zalažu za kompromis bez obzira na to što su neke ideologije nelogične i što ne omogućavaju funkcionisanje sistema. Zagovara se teza da “ni život ni stvarnost nisu logični” i da se stoga kontradiktorni sistem u praksi može pokaziti boljim od logičnog sistema, a da logičan i konzistentan sistem može dovesti do katastrofe.

I ovde opet možemo primetiti ono “u praksi” jer nam se, kako smo već mogli videti, stalno nameće ideja kako su praksa i teorija nešto odvojeno. Međutim, da se tu zaista radi samo o veštačkoj podeli vidimo i iz onoga šta o njoj kaže Bem–Baverk (Eugen von Böhm-Bawerk):

“Ja se ne mogu na kvalitetan način baviti praktičnom stranom problema ako mi pre toga u potpunosti nije jasna teoretska strana problema.”

Mizes svu tu lažnu priču o sukobu teorije i prakse zaokružuje na sledeći način:

“Logično razmišljanje i stvarnost nisu dva odvojena sveta. Logika je za čoveka jedino sredstvo za savladavanje problema stvarnosti. Ono što je kontradiktorno u teoriji, ne može manje kontradiktorno biti ni u stvarnosti. Ono što je ideološki nekonzistentno – nikada ne može funkcionisati i rešiti probleme stvarnosti. Jedini stvarni efekat kontradiktornih ideologija se sastoji u tome da prikrije stvarne probleme i time spreči ljude da blagovremeno pronađu pravi način za njihovo rešavanje. Nekonzistentne ideologije ponekad zaista mogu privremeno prikriti problem i tako za neko vreme odložiti njegovu pojavu, ali se maskiranjem i prikrivanjem problema – problem ne rešava već samo dodatno povećava, a samim tim i teže rešava. Nekonzistentne ideologije samo uvećavaju agoniju, povećavaju mržnju i čine mirno rešenje nemogućim. Velika je zabluda kada se na ideološke kontradiktornosti gleda kao na nešto što je bezopasno ili čak korisno.”

I zato je za Mizesa glavni cilj ekonomije i prakseologije – zamena kontradiktornih ideologija ispravnim i konzistentnim ideologijama.

Nema drugog načina za sprečavanje društvene dezintegracije i očuvanja kontinuiranog poboljšanja životnih uslova ljudi, osim onog koji nam pruža razum. Ljudi moraju pokušati da putem razmišljanja nađu rešenje za sve postojeće probleme. Ljudi nikada ne smeju bezrezervno prihvatati rešenja starijih generacija, već uvek iznova moraju postavljati pitanja i preispitati svaku teoriju i svaku teoremu. Oni uvek moraju odbacivati sve greške i sve zablude, i uvek moraju pokušati da što bolje shvate suštinu. Ljudi se moraju boriti protiv grešaka tako što će skidati maske sa lažnih doktrina i tako što će objašnjavati istinu.

Problem sa kojim se ovde susrećemo je čisto intelektualne prirode, pa se tako prema njemu moramo i odnositi. Katastrofalna greška bi bila, kaže Mizes, ako bismo postojeći problem pokušali da prebacimo u sferu morala, tj. tako što bismo pristalice pogrešne ideologije nazivali zlim i podlim ljudima. Uzaludno je insistirati na tome da je ono što mi želimo dobro, a da je ono što žele naši protivnici loše. Problem koji ovde treba rešiti je upravo to: šta je dobro, a šta je loše? Kruti dogmatizam, koji je svojstven nekim religijskim grupama i marksistima, neminovno vodi u sukob. On unapred osuđuje sve disidente kao zločince, sumnja u njihovu dobronamernost i od njih traži bezuslovnu predaju i poslušnost. Sa takvim pristupom i stavovima – društvena saradnja nije moguća.

Sa svim tim u vezi, a govoreći o problemu sa kojim se suočila nekadašnja nacistička Nemačka, Mizes kaže sledeće:

“U prošlosti smo imali slučaj da su se pristalice nekih ideologija nazivali ludacima. Međutim, čak ni psihijatri ne mogu lako odrediti granicu između razuma i ludila. Ako bismo sve one koji misle i deluju pogrešno nazvali ludacima, onda je malo onih koji bi zaslužili da se nazovu mentalno zdravima…Uzrok današnje nemačke agresivnosti je u tome što su Nemci ideje mira, liberalizma i slobodnog tržišta – zamenili idejom nacionalizma i socijalizma.”

Kada već govorimo o pitanju “dobrih namera”, onda moramo reći da se ekonomija nikako ne sme svesti samo na to pitanje i zato Persi Grivs (Percy L. Greaves) kaže da “dobre namere nisu dovoljne”.

Ako za postizanje postavljenih ciljeva koristimo pogrešna sredstva – onda je potpuno svejedno da li su naše namere dobre ili loše. Jasno je da postoje i ljudi sa ne tako dobrim namerama, ljudi koji žele vlast i moć kako bi na taj način došli do stvari koje im ne pripadaju. Takvih ljudi ima, ali oni nisu naš problem jer su takvi ljudi uvek u manjini. Naš problem su oni drugi ljudi, dobri ljudi, koji su samo postali žrtve pogrešne ideologije. Kada je u pitanju način delovanja zarad ostvarenja postavljenog cilja, ne računaju se dobre nemere već samo rezultat. Postavljeni ciljevi se mogu ostvariti samo ako pravilno odaberemo način delovanja.8

Kada se govori o teoriji i praksi onda je potrebno spomenuti i problem “dve vrste znanja”.

O ekonomiji se veoma često govori i kao o “nauci o poslovnim transakcijama”. Smatra se da je odnos između ekonomije i poslovnih aktivnosti isti kao između tehnoloških disciplina i aktivnosti majstora, mehaničara i inženjera koje se uče u školama ili iz knjiga. Po tom shvatanju ekonomije privrednici sprovode u delo ono o čemu ekonomisti samo pišu ili govore, a pošto privrednici, u odnosu na teoretičare koji sve posmatraju sa strane, imaju veće praktično iskustvo, realnije znanje i insajderske informacije o ekonomskim problemima – onda je najbolji način za učenje ekonomije taj da teoretičari slušaju ono što im praktičari govore.

Međutim, problem ovog shvatanje leži u tome što se ekonomija ne bavi samo poslovanjem nekog preduzeća, već se bavi svim tržišnim pojavama i svim njihovim aspektima.

Istorijska je činjenica da su neki biznismeni, među njima čak i jedan Dejvid Rikardo (David Ricardo), dali ogroman doprinos razvoju ekonomske teorije, ali je isto tako činjenica da ima i eminentnih ekonomista koji su dali ogroman doprinos ekonomskoj misli, a da se nikada nisu bavili biznisom već su bili “samo” teoretičari. Problem discipline koja se, pod lažnim imenom “ekonomija”, danas uči na univerzitetima, nije u tome što se njome bave oni koji jesu ili nisu biznismeni – već u tome što se ignoriše logika i prava ekonomija.

Makroekonomski pristup

Makroekonomski pristup za objekt posmatranja uzima jedan odabrani segment ekonomije (po pravilu, državu) i posmatra ga kao jednu nezavisnu celinu.

Podela na makroekonomiju i mikroekonomiju je nastala po uzoru na fiziku, tj. po uzoru na podelu na atomsku i molekularnu fiziku. Međutim, ono što su autori podele na mikroekonomiju i makroekonomiju imali na umu potpuno je suprotno od onoga što imamo u fizici, jer se ovde polazi od toga da je “niži nivo”, tj. mikroekonomski metod, neodgovarajući i da ga zato treba zameniti boljim metodom – makroekonomskim metodom.

Mizes ukazuje na nelogičnost makroekonomskog pristupa i kaže da makroekonomisti obmanjuju sami sebe kada se u svom radu oslanjaju na tržišne cene, tj. na cene koje su određene od strane prodavaca i kupaca. Tržišna ekonomija je društveni sistem u kome deluju pojedinci. Pojedinci vrednuju proizvode i na taj način se formiraju cene, a onda te tržišno formirane cene određuju šta će se i po kojim cenama proizvoditi. Ako neko želi da realnosti tržišne ekonomije suprotstavi holistički sistem – onda on ne sme koristiti cene. Dosledan makroekonomski pristup se nikako ne bi smeo oslanjati niti na novac, niti na tržišno formirane cene.

Onome o čemu smo već govorili u tekstu Privredni rast,9 tj. o nemogućnosti merenja privrednog rasta i promašenom agregatnom konceptu, Mizes dodaje i iluzionistički koncept tzv. “nacionalnog dohotka”. Iluzornost ovog koncepta se ne ogleda samo u pogledu promenjene kupovne moći novca, već i u tome što on u potpunosti menja stvarnost, tj. – ukida realne uslove poslovanja. Taj koncept nameće ideju da povećanje (ili smanjenje) proizvedenih dobara nije delo pojedinaca, već nečeg misterioznog; nečeg što je iznad i izvan aktivnosti pojedinaca. To misteriozno “nešto” stvara kvantitet zvani “nacionalni dohodak”, a onda se pristupa procesu distribucije tog, na volšeban način nastalog, nacionalnog dohotka.

Naravno, ništa se ne događa slučajno, a Mizesu svakako nije moglo promaći pravo značenje svega toga, i zato kaže da je političko značenje svega toga očigledno jer se na taj način može kritikovati “nejednakost raspodele društvenog dohotka”, a da se istovremeno izbegnu prava pitanja: “šta je to što stvara nacionalni dohodak?, i šta je to što utiče na njegov rast?”. Kada bi se postavila ta pitanja onda bi se veoma lako došlo do zaključka da su tvorci neinflatornog rasta nacionalnog dohotka (progresa) niko drugi do: štediše, inovatori i preduzetnici.

Misticizam je zaštitni znak Karla Marksa (Karl Marx), pa je tako i nacionalni dohodak ništa drugo do bezuspešni pokušaj opravdavanja marksističke ideje po kojoj je kapitalizam sistem društvenog uređenja u kome proizvode stvara društvo, a onda te proizvode prisvajaju pojedinci tj. “trula buržoazija”. Dakle, sve se okreće naglavačke, jer u stvarnosti proizvodni proces nije delo nekog imaginarnog društva, već dobrovoljnog udruživanja i saradnje pojedinaca.

Sve u svemu, za Mizesa tu nema nikakve dileme i zato je njegov zaključak kristalno jasan: “Ne postoji tako nešto kao što je kvantitativna ekonomija”.

“Društvo”

Po Mizesu, najveći neprijatelj procesa razmišljanja je onaj kada se neke zamišljene konstrukcije ili koncepti posmatraju kao nešto realno; kao nešto što postoji u stvarnosti. Nauka o ljudskom delovanju nam govori da najočigledniji primer za ovu tragičnu grešku možemo videti u tome kako se mnogobrojne pseudonauke odnose prema terminu društvo. Po njima, društvo je ono što je bitno, a na pojedincima je da, za dobrobit tog društva, žrtvuju svoje “sitne egoistične interese”.

Kada bi se pod terminom društvo podrazumevalo ono što ono stvarno jeste – dobrovoljna saradnja slobodnih ljudi zarad postizanja zajedničkog cilja – onda nikakvog problema ne bi bilo. Pojedinci su ti koji misle, pojedinci su ti koji deluju, pojedinci su ti koji se udružuju. Ne postoji nikakvo “društvo” kao neki samostalni entitet koji misli i deluje sam za sebe, nezavisno od misli i delovanja pojedinaca koji ga čine. Društvo, kao i sve ostale zajednice, nema neke svoje sopstvene interese i ciljeve.

Ako pokušamo da ovaj problem posmatramo sa naučne strane, potpuno je jasno da se ovakav, kako to kaže Mizes, “mitološki pristup” mora odbaciti. Kada se neki pojedinac odrekne nečega zarad kooperacije sa drugim pojedincima, to ne znači da je njegov lični interes u bilo kakvoj suprotnosti sa interesom nekog fantomskog “društva”. Njegova žrtva je privremena jer se on nečega odriče u sadašnjosti da bi kasnije tog “nečega” imao više. Dakle, pojedinac bira između svog kratkoročnog i dugoročnog interesa.

Kada odemo kod nekog preduzetnika: doktora, pekara, trgovca, farmera, stolara, umetnika ili bilo kog drugog preduzetnika – svi oni su tada naše sluge. Oni nisu naši neprijatelji, već naše sluge. Svaki preduzetnik se trudi da što bolje pogodi naše želje i da nam što bolje služi. Ali, oni to ne rade zbog toga što uživaju u služenju drugih, niti zbog nekog svog prevelikog altruizma, već nas služe jer znaju da će sa onim što dobiju od nas biti u situaciji da i njih neko služi. U slobodnom tržišnom sistemu svi smo sluge i svi smo gospodari; svi služimo i svi smo služeni, a što više služimo druge – više će drugi služiti nas. U slobodnom tržišnom sistemu svako radi u svom sopstvenom interesu, a u isto vreme i u interesu svih drugih. Društvo je samo drugi naziv za skup svih pojedinaca koji služe jedni druge. Za pravu ekonomiju, zajednica ljudi je ništa drugo do sistem dobrovoljne kooperacije pojedinaca. Kakvi god naši ciljevi bili, kakve god naše želje bile – one se najlakše mogu ostvariti putem kooperacije.

I zato je ideal svakog pravog društva – tržišna ekonomija. Osnovni princip delovanja neke zajednice je – uzajamna razmena usluga. Dakle, “nešto za nešto”. Pojedinac daje i služi, da bi mu drugi dali i da bi ga služili. Pojedinac daje ono što vrednuje manje, u zamenu za nešto što, u momentu razmene, vrednuje više.

Međutim, kao što smo i ranije na mnogim primerima mogli videti, i ovde se “intelektualna elita” postarala da termin društvo dobije potpuno drugačije značenje. Umesto dobrovoljne saradnje i slobodne razmene proizvoda i usluga, po tom novom i iskrivljenom značenju – društvo postaje neki mitski kolektivni entitet čije interese tumači i zastupa jedna privilegovana grupa ljudi na vlasti.

Na taj način sistem dobrovoljnog i spontanog udruživanja biva zamenjen sistemom represije i prinude. Sistem uzajamne razmene usluga prerasta u sistem naredbi, zabrana i kontrole. Umesto harmoničnog sistema u kome dobrovoljno “svi služimo i svi smo služeni” – dobijamo jedan poremećen sistem prisilnog služenja u kome svi zajedno služimo jednu kvazi-institucionalnu birokratsku elitu.

Ekonomija i javno mnjenje

Klasični ekonomisti su napravili veliku grešku kada su uspeh kapitalizma uzeli zdravo za gotovo i bili uvereni da običan čovek nikada neće prihvatiti intervencionizam i socijalizam. Oni nisu shvatili da društveni sistem, ma kako on koristan bio, ne može opstati bez podrške javnog mnjenja. Niko od njih nije mogao ni pretpostaviti da će doći vreme kada će narod prihvatiti nazadne i nerazumne socijalističke ideje. I zato Mizes kaže da za jedan narod nema ničeg tragičnijeg nego kada sam narod daje podršku štetnim ideologijama.

U slobodnoj tržišnoj ekonomiji za realizaciju neke tehnološke inovacije nije potrebno ništa više nego da jedan nadahnuti inovator bude uveren u mogućnost realizacije svoje ideje. Kada se to desi, onda, kako to nemilosrdno karakteriše Mizes: “Ni tupost ni nespretnost jednog dela stanovništva ne može zaustaviti pionire tehnološkog progresa”.

Inovatorima u tržišnoj ekonomiji nije potrebna prethodna saglasnost inertnih ljudi. Oni su slobodni da krenu sa svojim projektima čak i kada im se svi smeju i rugaju. Kasnije, kada se novi, bolji i jeftiniji proizvodi pojave na tržištu, oni isti rugači će se otimati oko tih proizvoda, jer bez obzira koliko neko neinteligentan bio – ipak će biti dovoljno inteligentan da uoči razliku između starog i novog proizvoda.

Međutim, kada je u pitanju društveno uređenje ili ekonomska politika – situacija je sasvim drugačija. Ma kako dobra neka teorija bila – biće potpuno beskorisna ako nema podršku javnog mnjenja. Ma kako dobra neka teorija bila, neće moći da fukcioniše ako nije prihvaćena od većine naroda. Ma kakav sistem vladavine bio, on ne može opstati ako nema podršku većinskog dela stanovništva jer – na kraju uvek prevlada filozofija većine.

I zato, posmatrano na duži rok, potpuno je jasno da ne postoji tako nešto kao “nepopularno društveno uređenje”. U tom pogledu, ne postoji razlika između demokratije i despotizma jer ni jedno od to dvoje ne može uticati na konačni ishod. Mizes to definiše na sledeći način:

“Razlika između demokratije i despotizma je samo u tome što je drugačiji metod prilagođavanja sistema vladavine – ideologijikoja preovlađuje u javnom mnjenju. Jedina razlika je u tome što se nepopularne autokrate sa vlasti mogu skinuti samo putem sile, dok se nepopularna demokratska vlast može smeniti mirnim putem na prvim sledećim izborima. Vrhovna vlast javnog mnjenja ne samo da određuje jedinstvenu ulogu koju u kompleksu misli i znanja zauzima ekonomija – već određuje i celokupan proces ljudske istorije.”

Sa tim u vezi, obično se u raspravama na temu istorije ističe uloga koju imaju pojedinci. Međutim, u takvom načinu razmišljanja ipak je promašena suština. Tačno je da su uvek pojedinci ti koji misle, rade i nešto privedu svom cilju, jer su ideje i inovacije uvek delo nekih izuzetnih pojedinaca, ali ti veliki ljudi nikada ne bi mogli promeniti društvene uslove da pre toga nisu obezbedili podršku javnog mnjenja. Dakle, jasno je da procvat ljudskog društva zavisi od dva faktora:

1) Od intelektualne snage i sposobnosti nekih izuzetnih ljudi da osmisle zdravu društvenu i ekonomsku teoriju.

2) Od sposobnosti tih ili drugih ljudi da te iste teorije učine primamljivim za javno mnjenje.

Ekonomija kao profesija

Kao najveće neprijatelje ekonomije i slobode Mizes identifikuje: socijalizam, inflacionizam i pseudonauku.10

Jasno je da su socijalizam i inflacionizam veliki neprijatelji čovečanstva, ali suštinski posmatrano, oni su ipak samo posledica intelektualne greške; greške koju im je nametnula intelektualna elita. Glavni krivci za svu tragediju u kojoj se našao današnji svet su pseudonauke, a “počasno mesto” među tim pseudonaukama zauzima – pseudoekonomija. I zato Mizes u svom Ljudskom delovanju posebnu pažnju posvećuje problemu ekonomije kao profesije.

Rani ekonomisti su bili posvećeni izučavanju ekonomskih problema, a putem predavanja i knjiga oni su svojim sugrađanima željno prenosili rezultate svog intelektualnog rada. Oni su pokušavali da ubede javno mnjenje u ispravnost svojih razmišljanja, a sve u cilju zamene postojećih politika – zdravim politikama. Rani ekonomisti na ekonomiju nikada nisu gledali kao na profesiju.

Ekonomija kao profesija je izdanak intervencionizma. Profesionalni ekonomista je osoba koja se specijalizovala u kreiranju različitih mera kojima se država upliće u rad privrede. Profesionalni ekonomista je stručnjak za privredno zakonodavstvo koje je danas, po pravilu, usmereno ka ometanju funkcionisanja tržišne ekonomije.

U državnim i paradržavnim ustanovama, kao i u mnogim “nezavisnim” agencijama, danas radi na desetine hiljada takvih eksperata, a mnogi od njih se mogu pohvaliti kako imaju “nacionalnu” ili čak “svetsku” reputaciju. Mnogi od njih spadaju među najuticajnije ljude u državi; oni su ti koji usmeravaju rad banaka i korporacija; oni su ti koji rade u zakonodavnim telima; oni su ti koji su u izvršnoj vlasti. Značaj uloge koju oni danas imaju u društvu, kaže Mizes – najkarakterističnija je odlika današnjeg doba intervencionizma.

Nema nikave sumnje u to da u toj dominirajućoj klasi ljudi ima izuzetno talentovanih pojedinaca, čak i najtalentovanijih pojedinaca našeg doba, ali filozofija kojom se oni rukovode, kako to kaže Mizes, “sužava njihove horizonte”. Zbog njihove povezanosti sa političkim strankama i grupama za pritiske, a željni povlastica i privilegija – oni postaju pristrasni i nepravedni. Oni zatvaraju oči u pogledu dugoročnih posledica politika za koje se zalažu. Ništa drugo njih ne interesuje osim kratkoročnih interesa grupe ljudi kojoj služe. Svi njihovi napori imaju samo jedan cilj – bogaćenje njihovih klijenata na račun svih drugih. Oni svakoga dana moraju ubedjivati sami sebe da njihovi kratkoročni interesi nisu u suprotnosti sa interesom najvećeg dela njihovih sugrađana.

Javnost popreko gleda na lobiste i krivi ih za tužne rezultate intervencionističkih zakona, ali, kaže Mizes, uzroci zla su mnogo dublji jer je filozofija grupa za pritiske zahvatila i zakonodavna tela.

Mnogo je onih koji se danas žale na nedostatak kvalitetnih državnika, ali je problem mnogo dublji jer se ne shvata da je sve pod kontrolom interesnih grupa, i da političku karijeru mogu graditi samo oni koji imaju njihov blagoslov. Mentalitet predsednika sindikata, ili neke druge grupe, nije ono što je potrebno državniku vizionaru. Služenje kratkoročnih interesa interesnih grupa nije ono što doprinosi razvoju osobina koje krase velike državnike. Interesne grupe nikada ne razmišljaju na dug rok, a državništvo uvek zahteva dugoročnu politiku.

Zbunjuje naivnost velikog dela naroda koji kritikuje pojedine državne mere i zakone, a ne vidi da su beskonačne diskusije koje međusobno vode fiktivno podeljeni i zavađeni ekonomisti – samo dimna zavesa koja prikriva prave uzroke problema. Zbunjuje naivnost i onog drugog dela naroda koji kaže kako “sistem ne funkcioniše”. Sasvim suprotno od toga, kako to sjajno kaže Hans-Herman Hope (Hans-Hermann Hoppe): “Sistem funkcioniše savršeno, tj. tačno onako kako je zamišljen, a on nije ni zamišljen da bi od njega imalo korist čitavo društvo, već suprotno – da bi omogućio jednom delu društva da živi na račun drugog dela društva.”11

Ekonomija i ekonomsko predviđanje

Kada se ekonomski sistem zameni inflacionim piramidalnim sistemom, onda je jasno da, pre ili kasnije, mora doći do suprotnog procesa, tj. do procesa urušavanja sistema.

Kada biznismeni konačno shvate da priče o “finom makroekonomskom podešavanju putem monetarne i fiskalne politike” nisu ništa drugo do najobičnija besmislica i kada konačno shvate da ekonomski prosperitet (boom) zasnovan na kreditnoj ekspanziji ne može trajati beskonačno i da je privredni slom (bust) neminovan – onda se oni za savet obraćaju ekonomistima, jer žele da od njih saznaju tačno vreme kada će se taj očekivani privredni slom dogoditi. Međutim, uzaludna su ta njihova nadanja, jer im ekonomisti tu informaciju ne mogu dati.

Mizes to objašnjava sledećim rečima:

“Ekonomista zna da se svaki boom mora završiti depresijom, ali on ne zna, niti može da zna, kada će se to tačno dogoditi. To zavisi od posebnih uslova koji važe za svaki slučaj ponaosob, a na konačan rezultat mogu uticati i mnogobroji politički događaji. Ne postoje pravila koja bi nam omogućila izračunavanje trajanja boom perioda, niti izračunavanje tačnog vremena izbijanja depresije. Ali čak i da je to moguće – biznismeni od toga nikakve koristi ne bi imali.”

Mizes objašnjava i zašto je to tako:

“Da bi izbegao gubitke, svaki pojedinačni biznismen bi morao saznati tačan datum kada će do preokreta doći; a sve to uz uslov da ostali biznismeni još veruju da je privredni slom vremenski mnogo udaljeniji nego što on u stvari jeste. Tada bi mu to superiorno znanje dalo priliku da na vreme promeni svoju poslovnu politiku i spremno dočeka krizu. Ali, kada bi se pomoću neke formule mogao izračunati tačan datum kraja boom perioda, onda bi svi biznismeni do tih saznanja došli istovremeno, što znači da bi svi biznismeni istovremeno promenili svoje poslovne politike, a rezultat svega toga bi bio samo jedan munjeviti ulazak u fazu depresije. Iako bi svi biznismeni znali tačan datum početka depresije, niko od te informacije ne bio imao koristi jer bi za promenu politike već bilo prekasno.”

Mizesove rečenice više liče na definicije nego na obične rečenice, i zato je najbolje samo preneti Mizesove reči:

“Kada bi bilo moguće predvideti stanje tržišta u budućnosti – onda budućnost više ne bi bila neizvesna, što znači da ne bi bilo ni preduzetničkih profita, ni gubitaka. To što ljudi traže od ekonomista – to prevazilazi granice ljudskih mogućnosti.”

“I sama ideja da je budućnost predvidljiva, da se specifično znanje neophodno za preduzetničko delovanje može zameniti nekim formulama i da se onda svi oni koji znaju te formule mogu baviti biznisom – samo je posledica čitavog kompleksa zabluda i pogrešnih shvatanja koje su u samoj osnovi današnjih antikapitalističkih politika. U celokupnoj tzv. “marksističkoj filozofiji”, ni na jednom mestu se čak ni ne spominje činjenica da je osnovni zadatak ljudskog delovanja – pokušaj pripremanja za događaje u neizvesnoj budućnosti. I sama činjenica da se termin spekulant (mislilac) danas upotrebljava isključivo u negativnom značenju – jasno pokazuje da naši savremenici nemaju čak ni predstavu o tome šta je glavni problem svake akcije.”

Preduzetničko znanje je posebna vrsta znanja koje se ne može niti kupiti, niti u školama naučiti. Preduzetnička ideja, koja će kasnije doneti profit, je upravo ona ideja koja nije pala na pamet ostalim privrednicima. Profit neće doneti svaka dobra ideja – već samo ona ideja koja je bolja od svih drugih ideja. Biće nagrađeni samo oni čije “jeretičke” ideje ruše “dogme” i ustaljeni način razmišljenja i delovanja.

Svaki preduzetnički poduhvat sa sobom nosi i dozu rizika, ali nijedan preduzetnik i nijedan vlasnik kapitala nikada neće reskirati svoj kapital, a da se prethodno nije uverio u mogućnost realizacije zamišljenog projekta. Oni nikada neće reskirati svoj kapital na osnovu onoga što im predloži neki “savetnik za investicije”. Oni su potpuno svesni da je budućnost neizvesna i da im ni od kakve pomoći ne mogu biti saveti onih koji svoje savete zasnivaju na analizi podataka iz prošlosti. Na sva ta “ekspertska mišljenja” i na sve te ekspertske savete oni gledaju samo kao na neke sumnjive pretpostavke.

Danas smo svedoci i toga da se mnoge “ekonomske institucije”, navodno, bave ekonomskim istraživanjima. One prikupljaju raznovrsne podatke, zatim, na manje ili više arbitraran način komentarišu događaje na koje se taj prikupljeni materijal odnosi, a onda, kako to kaže Mizes, one imaju dovoljno hrabrosti da na osnovu tih podataka iz prošlosti daju prognoze kretanja privrednih aktivnosti u budućnosti. Međutim, niko ne može opisati sadašnjost ekonomskog sistema. Može se opisati samo prošlost. Niko ne može predvideti budućnost tako što će izučavati prošlost. Ekonomija nije nauka o ekonomskoj istoriji, jer čak i kada sve znamo o prošlosti – opet ništa ne znamo o budućnosti.

Pošto se izrada planova za državne vlasti smatra najvažnijim ekonomskim zadatkom, te “ekonomske institucije”, kako to kaže Mizes, postaju neka vrsta “ekonomskog generalštaba” koji svojim delovanjem pomaže vrhovnom komandantu u pogledu upravljanja nacionalnom ekonomijom. Da bi opravdali svoje postojanje, a sve u cilju obezbeđenja finansiranja iz državnih fondova, oni, po ugledu na institute prirodnih nauka, svoje kancelarije nazivaju “laboratorijama” a svoje metode “eksperimentalnim metodama”. Sa tim u vezi Mizes kaže sledeće:

“Može biti da njihovi napori zaista imaju neku svrhu, ali to sa ekonomijom nema nikakve veze. Tu se ne radi o ekonomiji, već o ekonomskoj istoriji.”

Univerziteti kao rasadnici socijalizma

Predugo se ova zemlja nalazi u kandžama socijalizma, tako da se nije ni čuditi tome što je danas malo onih koji znaju šta je to prava nauka i šta je to pravi univerzitet. Mizes nam pomaže da to barem donekle shvatimo:

“Uloga univerziteta se ne sastoji samo od podučavanja, već i od unapređenja nauke i znanja. Zadatak univerzitetskih profesora se ne sastoji samo od pukog prenošenja kompleksa znanja do kojih su došli neki drugi ljudi – već bi svaki profesor morao dati svoj doprinos povećanju te postojeće riznice znanja.”

Da bi neko zaslužio mesto univerzitetskog profesora – on bi iza sebe morao imati rezultat, tj. objavljeni originalni naučni rad, a ne samo neke puke kompilacije tuđih radova u obliku nekog udžbenika ili priručnika. Na univerzitetima bi morali raditi samo oni koji su iza sebe ostavili dubok intelektualni trag, a to nije nimalo lako jer – kako to kaže Mizes – ni u jednom pojedinačnom periodu ljudske istorije nije bilo više od šačice ljudi za čiji bi se rad moglo reći da je bio značajan doprinos razvoju ekonomske nauke. I to važi kako za ekonomiju, tako i za bilo koju drugu nauku, jer kreativnih ljudi ima malo.

Naravno, istoga trenutka kada je sloboda zamenjena etatizmom i kada je država na sebe preuzela “obrazovnu ulogu”, tj. ulogu socijalističke indoktrinacije – više nije bilo potrebe ni za ekonomijom ni za ekonomistima, jer su njihovu ulogu preuzeli profesionalni socijalistički indoktrinatori. Svet je preplavljen bezbrojnim univerzitetima i profesorima, ali je doprinos tih profesora nauci kojom se bave – po pravilu – ravan nuli.

Bez obzira na formalni oblik društvenog uređenja u nekoj državi, državni univerziteti su, na jedan ili drugi način, uvek pod kontrolom države, a državna vlast će se postarati da na tim univerzitetima budu postavljeni samo “politički podobni” profesori, tj. oni profesori koji će zastupati interese klike na vlasti. Pošto su danas skoro sve političke stranke posvećene idejama intervencionizma, onda je jasno da su i svi univerzitetski profesori intervencionisti. Oni misle, kako to kaže Mizes, da je njihov osnovni zadatak: “prodaja zvanične društvene filozofije nastupajućim generacijama”. Na takvim univerzitetima pravi ekonomisti nemaju šta da traže.

I zato je moguće ono što sada imamo u državi Srbiji, da se neki popularni profesori predstavljaju čak i kao liberalni profesori, a da u isto vreme ti “liberalni profesori” zagovaraju mnoge intervencionističke ideje, među kojima je i ona da je jedna od najvažnijih uloga države: “vođenje anticiklične politike”. Svima onima koji znaju: šta je privredni rast, šta su ekonomski ciklusi,12 i šta su fiskalna 13 i monetarna politika14  – odmah je potpuno jasno o kakvoj se tu vrsti manipulacije radi.

Dakle, bitno je znati da se tu ne radi ni o kakvim liberalnim profesorima, već, kako to kaže Mizes: o “kamufliranim socijalistima koji paradiraju pod imenom liberalizma”.

Ovu rečenicu smo ranije već jednom spomenuli,15 a sada je ponavljamo jer je ona od izuzetno velike važnosti za pravilno razumevanje stvari, tj. za identifikovanje velike prevare koja nam dolazi u obliku poistovećivanja prave liberalne ekonomije sa lažnom liberalnom ekonomijom. Iz te Mizesove rečenice se sasvim jasno vidi da je Mizes, svojim genijalnim intelektom, još pre više od pola veka, shvatio šta se iza svega toga krije. Mizes je na vreme shvatio da su lažni liberali daleko opasniji od “iskrenih socijalista”, tj. od onih socijalista koji su samo žrtve naopake ideologije. Lažni liberali su najveće zlo jer oni, svojim lažnim liberalizmom, samo sprečavaju širenje pravih liberalnih ideja, a samim tim i produžavaju socijalističku agoniju.

Iako ovde govorimo o ekonomiji, ipak se mora reći da ništa bolja situacija nije ni u ostalim tzv. “društvenim naukama”, u kojima profesori: političkih nauka, istorije, filozofije, sociologije, književnosti itd. – predaju jednu potpuno naopaku filozofiju dijalektičkog materijalizma. Tu imamo čak i paradoksalnu situaciju da su čak i oni koji strastveno napadaju marksizam zbog materijalizma i ateizma – u suštini potpuno pod uticajem marksističkih ideja izloženih u “Manifestu komunističke partije” i “Komunističke internacionale”. Bez trunke sumnje u ono što govore, oni prihvataju osnovnu socijalističku tezu da je slobodno tržište “nepravedan sistem, jer šteti interesima velike većine naroda, a sve u korist bezdušnih eksploatatora”. Za sva zla sveta: od inflacije, preko ekonomskih kriza, ratova, siromaštva i masovne nezaposlenosti, za njih je krivac samo jedan – kapitalizam.

Ni to nije sve, jer i sama podela ekonomske nauke na mnoge “ekonomske grane” nema nikakve veze sa naukom, jer se prava nauka ne sme cepkati.

Ekonomski sistem možemo uporediti sa jednom, da je tako nazovemo, “ogromnom interaktivnom slagalicom” u kojoj su svi njeni delovi međusobno povezani i zato se ekonomija nikako ne sme deliti na neke, navodno, specijalizovane grane. Ekonomski problem ne može postati vidljiv ako se ekonomski delovi posmatraju odvojeno od celine. Ono što danas zastupaju ti navodni specijalisti uopšte nije ekonomija – već samo doktrine raznih grupa za pritisak. Tu se ne radi o ekonomiji, već samo o ideologijama onih koji se bore za neke posebne privilegije svoje interesne grupe.

Čak i oni “specijalisti” koje ne možemo povezati sa nekom interesnom grupom i koji za sebe kažu da su nezavisni – nesvesno podržavaju sve bitne intervencionističke doktrine. Oni se u svom radu isključivo susreću sa bezbrojnim varijacijama državnog uplitanja u rad privrede, i na taj način oni postaju žrtve nametnutih društvenih odnosa, jer ne žele da budu povezani sa onim što se naziva “negativizmom”. Svi oni koji se usude da kažu nešto protiv intervencionizma – uvek će biti ismejani ili će im biti prilepljena etiketa pesimiste i negativca, a za to će se postarati neki drugi “specijalisti” koji, opet, ne žive od svog rada, već od konfiskovanog novca.

I zato smo danas svedoci tragične situacije da se intervencionističke mere ne kritikuju sa namerom da bi se one ukinule i zamenile slobodnim tržištem – već se kritikuju samo zbog toga da bi se jedne intervencionističke mere zamenile drugim intervencionističkim merama.

Stvaranje izgubljenih generacija

Velika je tragedija današnjeg sveta kada se na one koji rade na državno-birokratskim poslovima gleda kao na uspešne ljude, a velika je greška i kada se misli da ti ljudi zaista nešto rade i stvaraju. Sasvim suprotno tome, tu nikakve kreativnosti nema, jer ti poslovi ljudima ni ne daju priliku da iskažu svoj talenat. Slobodno možemo reći da je jedini stvarni efekat državno-birokratskih poslova – uništavanje bilo kakve kreativnosti i inicijative.

U normalnom sistemu vrednosti najveće bogatstvo svake generacije i svakog čoveka je – pravo da daju svoj doprinos razvoju civilizacije. Ako ljudima oduzmete pravo da sami odluč

  1. Ludwig von Mises: Human Action []
  2. Gene Callahan: Economics for Real People []
  3. Murray N. Rothbard: The Single Tax – Economic and Moral Implications []
  4. Ludwig von Mises: Omnipotent Government []
  5. Ludwig von Mises: The Clash of the Group Interests []
  6. Ludwig von Mises: Ultimate Foundation of Economic Science []
  7. Llewellyn H. Rockwell Jr.: Everything You Love You Owe to Capitalism []
  8. Percy L. Greaves: “What Is Economics?“ []
  9. Radivoje Ognjanović: Privredni rast []
  10. Ludwig von Mises: The Free Market and Its Enemies []
  11. Hans-Hermann Hoppe: Why the State Demands Control of Money []
  12. Radivoje Ognjanović: Ekonomski ciklusi []
  13. Radivoje Ognjanović: Država i ekonomija []
  14. Radivoje Ognjanović: Novac []
  15. Radivoje Ognjanović: Blokirani tržišni mehanizam []

You may also like...

2 Responses

  1. Pametnjaković says:

    Odličan tekst!
    Tekst je odgovor na jedno šire pitanje: kako doći do liberalnog ustrojstva države?
    Autor ovde prihvata Mizesov stav o borbi ideja na demokratskom tržištu kao jedini legitimni način borbe. To je po meni jedini ispravni, iskren i pošten način za liberala, kao što je i sam Mizes bio pošten i dosledan svojim principima.
    Medjutim, i taj metod ima manu. To je da vam za tu borbu treba dosta para koje je neko spreman da plati kako bi se ideje probile u širu publiku. Govorim o medijima, tink tankovima koje bi neko bio spreman da finansira zarad širenja te ideje. To su ogromna ulaganja. Takvih ljudi u Srbiji nema, a i kad bi postojali teško da bi se probili, jer su mediji kod nas kontrolisaniji nego za vreme Miloševića. Drugo, taj metod daje rezultate najsporije, a nema garancija da će te ideje se održati kod sledecih generacija. Znači, to je borba neprestana, što reče pesnik. Ali ipak mislim da je taj način jedini ispravan.

    Hteo bih da napomenem još par alternativnih načina, i zanima me vaše mišljenje o njima.
    Jedan je liberalna diktatura- Čileanski model. Nasilni prevrat u državi sa ciljem uspostavljanja liberalnog uredjenja. Znam da je Hajek bio impresioniran čileanskim modelom. Ovaj metod je najbrži i najefikasniji, ali nisam siguran kako bi se on održao, jer ko bi bio garancija da diktator neće kršiti ustave i zakone i kako to sprečiti? Ako znate nešto više o Čileu molio bih vas da iznesete. Takodje i Kina se navodi kao primer ovog modela.

    Drugi metod je uspostavljanje nadnacionalne drzave sastavljene od malih drzava – Federalizam. Slično kao rana Amerika. Ta super drzava bi imala samo dve tri duznosti. Da osigura slobodan protok ljudi i roba i da štiti od agresije spolja. Sve male drzave bi tada morale biti podvrgnute konkurenciji i ljudi bi naravno išli tamo gde je bolje. Nijedna pojedinačna država ne bi smela ljudima da zabrani da ulaze i izlaze sa njene teritorije, jer super drzava stiti slobodu kretanja. Kakve će te male države biti po uredjenju je ostavljeno njima odluku: mogu biti komunističke, socijaldemokratske, liberalne, anarhističke- to je nebitno, one mogu da rade šta god hoće sve dok ne zabranjuju ljudima ulazak na svoju teritoriju radi prebivanja.

    Ovo što sam nabrojao su samo šeme. Život je, naravno, mnogo komplikovaniji.

    Pozdrav!

    • Radivoje Ognjanović says:

      @Pametnjaković,
      Mislim da novac nije problem jer je svaki evro na strani istine jači od milion evra na strani laži. Kada bi u Srbiji bilo barem 10 poštenih i stručnih ljudi koji bi ovom narodu, po prvi put u istoriji ove države, ponudili zdravu ideologiju, čitav ovaj naopaki sistem bi se, kako to kaže Mizes, “srušio kao kula od karata”.
      I meni je poznato da se Hajeku pripisuje rečenica: “Ako bih morao da biram, pre bih izabrao liberalnu diktaturu nego demokratski socijalizam”. Problem je u tome što ni liberalne diktature ne može biti bez podrške barem jednog dela elite. Iako ni Čile nikako ne bi smeo biti model ka kome bi trebalo težiti, nema nikakve sumnje u to da današnji Čile nikada ne bi bio to što jeste da nije bilo genarala Pinočea. O Čileu se ovde ne govori, a i ako ga neko spomene onda se za njega obično vezuju reči kao što su “vojna hunta” i njima slične. Nažalost, umesto ulice Generala Pinočea mi u Beogradu i dalje imamo ulicu Salvadora Aljendea.
      O Čileu, Nemačkoj, Japanu, Južnoj Koreji itd. – biće više reči kada na red bude došao “neoliberalizam”. Za svaki tekst se prethodno mora obezbediti “podrška”, i to na isti način kao što ovaj tekst ima podršku prethodno nisu napisanih tekstova: država i ekonomija, država i birokratija, porezi, novac, kreditni novac, ekonomski ciklusi, privredni rast itd. 
      Ovde je sve naopako postavljeno, tako da se mora krenuti od početka i mukotrpnim radom objašnjavati šta je: kapital, kapitalizam, socijalizam, fašizam, neoliberalizam, liberalizam, anarhizam, sindikalizam, uloga države, i tako dalje i tako dalje. Nažalost, ovde prečice ne postoje.
      Zahvaljum vam se na komentaru.