Fiksni kurs za dinar
Politika targetiranja inflacije i rukovođeno plivajućeg kursa koju sprovodi Narodna banka Srbije je pogrešna. Fiksni kurs dinara, uz strogo poštovanje određenih pravila, je mnogo bolje rešenje za ekonomiju Srbije.
Politika targetiranja inflacije i rukovođeno plivajućeg kursa koju sprovodi Narodna banka Srbije je pogrešna. Fiksni kurs dinara, uz strogo poštovanje određenih pravila, je mnogo bolje rešenje za ekonomiju Srbije.
Kada bi ljudi shvatili šta je novac, šta je kreditni novac i kuda nas vodi put inflacionizma – istog trenutka bi svi postali Mizesovci.
Sa razaranjem zdravog novčanog sistema i uvođenjem “papirnog standarda”, državne vlasti su ostvarile stari alhemičarski san da se od nečega skoro potpuno bezvrednog može napraviti nešto vredno, tj. nešto što ima svoju kupovnu moć. Verovanje u politiku “jeftinog novca” je ništa drugo do verovanje u alhemičarsko čudo da se u sistem može ubaciti šareni papir, a da se on, putem neke magije, onda može pretvoriti u hleb, mleko ili neki drugi realni proizvod.
Bez dobrog poznavanja problematike novca i inflacije, nemoguće je razumeti bilo šta u vezi ekonomije niti shvatiti uzroke krize i svih svetskih lomova koji se dešavaju i koji će se dešavati u bliskoj budućnosti. Iz tog razloga, a pre nego objasnimo razloge zbog kojih je postojeći model Evropske Unije unapred osuđen na propast, reći ćemo nekoliko reči o inflacionizmu i intervencionizmu.
Kada recesija jednom stupi na snagu, protiv nje je nemoguće boriti se, a oporavak ne može otpočeti sve dok se sistem ne dovede u ravnotežno stanje. Ova kriza će biti duga i bolna, ali, nažalost, sa postojećim modelom, pre ili kasnije, uslediće novi procesi veštačke ekspanzije, koji će opet dovesti do nove recesije. Sprečavanje pojave novih ciklusa nije moguće ukoliko ne dođe do redizajniranja finansijskog i bankarskog sistema.
Ima mnogo uzroka srpskog ekonomskog sloma. Svaki od njih doprinosi opštem propadanju, ali jedan uzrok se ipak mora izdvojiti – to je finansijski sektor.
Milton Friedman u jednom svom radu objavljuje da “ozbiljno sumnja u teorije koje u ekspanzionoj politici vide uzrok za pojavu depresije”. Isto to, samo malo drugačije, govore i Pol Krugman, Džozef Štiglic i svi ostali nagrađivani i sponzorisani eksperti. Šta reći na to? Kako smisleno odgovoriti na očigledne besmislice? Kako dovesti u pitanje “nauku” po kojoj su milioni ekonomista širom sveta školovani? Kako nobelovskim carevima reći da su goli? Kako profesorima na ekonomskim fakultetima (čast izuzecima) reći da je njihova nauka mrtva?
Kako je Hajek “realističkim” ustupcima iskrivio izvorno Mizesovo austrijsko ekonomsko učenje