Nozikov libertarijanski okvir za utopiju
Harvardski profesor Robert Nozik (1938–2002) bio je nepokolebljivi kritičar političke filozofije egalitarizma njegovog kolege Džona Rolsa, po kojoj je država trebalo da ponovo razdeli bogatstvo da bi pomogla oštećenima i siromašnima. Nozikove premise, teze i zaključak, u knjizi Anarhija, država i utopija iz 1974, umnogome se razlikuju od onih do kojih je došao Rols u svom radu Teorija pravde iz 1971 godine. Nozik zaključuje da je država sa punim socijalnim osiguranjem oblik krađe a da je oporezivanje ekvivalentno prinudnom radu.
Prvi deo Anarhije, države i utopije je posvećen Nozikovompokušaju da opravda državu i da umanji vrednost anarhije. U drugom deluon pokazuje kako se ništa šire od minimalne države ne može uspostavitibez narušavanja individualnih prava. Zatim, u trećem delu objašnjava kako minimalna država može obezbediti meta-utopijsku okosnicu za dobrovoljne asocijacije, zajednice i utopijske eksperimente.
Nozikovi argumenti za minimalnu državu
Nozik je bio sklon upotrebi razuma i racionalnih analiza uformulisanju svojih socijalnih zaključaka. Na njegove argumente nisuuticali običaji, tradicije i istorijski zapisi o socijalnoj evoluciji.Nozikove racionalističke dedukcije vode do ideje o spontanom porekludržave. Iako on ne tvrdi da se država bukvalno spontano pojavila, on nas uverava da bi ona nužno morala da nastane.
Nozik na nejasan način za polazišnu tačku uzima teoriju prirodnog stanja. On objašnjava da neka osoba u prirodnom stanju može da nameće svoja prava, da se brani, da iznudi naknadu za štetu, i da kažnjava. On vidi ova prava kao granice koje zaokružuju oblast moralnog prostora oko neke individue. Njegova argumentacija je limitirana, zbog njegovog neuspeha da precizno objasni odakle prava vode poreklo. Nozikov pristup zasnovan na pravima, počiva na Kantovoj intuiciji i Kantovom kategoričkom imperativu koji se tiče posmatranja osobe kao cilja, a ne samo kao sredstva. On je kantovski intuicionist bez osnovane teorije o pravima. Po Noziku, prava se intuitivno osećaju i nemaju nikakvu osnovu u prirodnom zakonu.
Nozik želi da pokaže kako bi država nastala iz anarhije, procesom koji neće uključivati bilo kakve moralno nedopustive postupke. On hoće da sudi o mogućnosti nastanka države ili “entiteta nalik na državu“ bez narušavanja prava pojedinaca. On pita da li, i kako, dobrovoljni pristanak može dovesti do entiteta nalik na državu.
U Nozikovom hipotetičkom anarho-kapitalističkom društvu, pojedinci mogu da se pretplate za zaštitu kod privatnih agencija koje bi obezbedile usluge zaštite na tržištu. On pokušava da pokaže da se minimalna država može razviti iz otvorenog tržišta, gde postojanje velike grupe privatnih agencija za odbranu može dovesti do provajdera koji ima monopol, čija će jedina legitimna funkcija biti zaštita prava pojedinaca. Jedina država koja bi se mogla moralno odbraniti, bi bila ona ograničena na funkcije donošenja odluka i odbrane od prinude i prevare.
Predpostavljajući da ljudi imaju pravo na slobodu, Nozik je izveo zaključak o tipu društva za koji je on mislio da će nastati. Svi pojedinci imaju pravo na na samoodbranu i odbranu svojine. Ova prava se podrazumevaju pod idejom o samim pravima pojedinaca. Pojedinci imaju pravo da se zaštite i mogu to pravo da dodele drugima. Unutar prirodnog stanja stvari, ljudi mogu rešiti svoj problem samoodbrane putem dobrovoljnih nagodbi i ugovora. Na primer, pojedinci mogu da, kada se udruže u asocijaciju uzajamne zaštite, kombinuju svoju moć i slože se da pomognu svom članu da se brani i kazni naručioce prava. Članovi agencije za zaštitu bi se složili da štite jedni druge od agresora. Zaštita bi mogla postati usluga koju prodaju konkurentske agencije ili firme. Ljudi bi mogli da se udruže i plate takse ili honorare privatnim asocijacijama za zaštitu. Našli bi da je efikasno platiti agentu da ih štiti. Asocijacija za zaštitu, koja je specijalizovana u oblasti odbrane svojih klijenata, posedovala bi zbir prava, koji bi joj dodelili ti klijenti.
Usluge zaštite su jedinstvene zbog korišćenja prinude. Nozik pretpostavlja da bi svaka agencija za zaštitu zahtevala od svojih klijenata da se odreknu prava na privatnu odmazdu nad agresorima.
Nozik nastavlja da diskutuje šta bi se desilo kada bi postojao sukob između klijenata različitih agencija koji su došli do nekompatibilnih odluka. Agencije za zaštitu bi bile u svađi zbog odbrane njenih poštovanih klijenata. Jedan od mogućih rezultata je rat između agencija za zaštitu. Rasprava između klijenata različitih agencija, mogla bi da uključuje fizičku borbu između provajdera. Sa druge strane, agencije bi se mogle unapred dogovoriti o procesima da bi se rešile svađe.
Neke od konkurentskih agencija za zaštitu bi bile bolje ili jače od drugih. Vremenom bi jedna dominantna agencja za zaštitu eliminisala ili sebi pripojila konkurente i pojavila se kao jedina agencija za zaštitu ili grupa asocijacija povezanih u federaciju. Ova dominantna grupa ili federacija bi bila savez za samoodbranu koja ima monopol nad korišćenjem nasilja na određenoj teritoriji. Ovakav monopol (ili nalik na monopol) bi mogao da nastane iz dogovora kojim se rešavaju slučajevi kada agencije donesu različite odluke. Iako mogu postojati različite agencije postojao bi jedan jedinstveni federalni sudski sistem čije bi sve one bile članice.
Država kao dominantna agencija za zaštitu
Nozik dosad još nije izveo “minimalnu državu“, pošto mogu postojati neki pojedinci (na primer nezavisni /independents/), koje ona ne štiti. Da bi se stiglo do minimalne države, nezavisni moraju biti apsorbovani u dominantnu agenciju za zaštitu. Nozik tvrdi da je ultraminimalna država nepravedna jer ne štiti prava svih. Njegov problem je da transformiše ultraminimalnu državu u minimalnu državu, bez narušavanja bilo čijih prava, uključujući prava onih vlasnika agencija eliminisanih sa tržišta, kao i prava klijenata. Nozikovi pokušaji da opravda to kako se ultraminimalna država razvila, u okviru prirodnog društvenog poretka, u minimalnu državu bez narušavanja prava pojedinaca, viđeni su od strane nekih kritčara kao izopačeni, neubedljivi i neuspešni.
Nozik započinje svoje objašnjenje time, kako ultraminimalna država može biti konvertovana u minimalnu državu, zapažajući da svaka osoba ima pravo da joj se sudi prema procedurama koje umanjuju šanse da njena prava svojine budu prekršena. On ide dalje i kaže da svaki pojedinac ima proceduralno pravo da mu se krivica utvrdi putem najmanje opasne od poznatih procedura za utvrđivanje krivice. Takva jedna procedura bi bila ona sa najmanjom verovatnoćom da će nevinog čoveka proglasiti krivim. Nozik tvrdi da se klijenti neće zadovoljiti ničim manjim od najpouzdanije procedure koja se odnosi direktno na hapšenje, suđenje i kažnjavanje kriminalaca. Dominantna asocijacija bi imala pravo da zabrani svojim konkurentima i ne-klijentima, da koriste rizične i nepouzdane procedure. Drugim rečima, Nozik tvrdi da dominantna agencija ima pravo da zabrani rizične procedure uperene protiv njenih klijenata. Pravo agencije, koja se nalazi u skoro-pa-monopolskoj poziciji, da zabrani ove rizične procedure, po pretpostavci potiče direktno iz prelegalnih proceduralnih prava neke osobe, za koja Nozik pretpostavlja da postoje na skoro isti način kao i prava svojine. Nozik tvrdi da nametanje prava od strane nezavisnih, uzrokuje opasan rizik od nepravednog kažnjavanja štićenika dominantne agencije, zato što nezavisni nemaju nepristrasne i pouzdane sudske procedure za određivanje krivice kao i podobne kazne. Stoga, da bi zaštitila svoje klijente, dominantna agencija za zaštitu može zabraniti nezavisnima da koriste samostalno prinudu, ili da iskoriste svoju sopstvenu uslugu zaštite.
Nozik navodi da se nezavisnima mora nadoknaditi šteta, zato što su im zabranjene određene rizične procedure i postupci. Njegov “princip nadoknade štete“ objašnjava da se rizične procedure mogu zabraniti ukoliko se onima kojima je zabranjeno da izvedu te procedure, pravedno nadoknadi šteta za nasilno lišavanje njihovih prava da sprovedu pomenute procedure. Dominantna agencija za zaštitu lišava ne-klijente njihovih prava da sami sprovedu pravdu, kada veruju da su im prava narušena. Iz toga sledi da klijenti dominantne agencije moraju da nadoknade štetu nezavisnima, zbog toga što su im uskratili prirodno pravo da kazne naručioce njihovih prava. Prema Noziku, u odbranu njenih proceduralnih prava, jedna osoba koja liši drugu sredstava za zaštitu njenih proceduralnih prava, mora adekvatno da nadoknadi tom pojedincu: da njoj dopusti da ponovo zadobije ta sredstva. Drugim rečima, dominantna agencija za zaštitu, kako je Nozik vidi, ponaša se moralno i valjano dokle god nadoknađuje štetu nezavisnima, onoliko koliko je potrebno da kupe zaštitu od nje bez nametanja dodatnih troškova. Ono što Nozik kaže jeste da agencija može narušiti prava pojedinaca i da na taj način, ukoliko nadoknadi štetu osobi čija su prava narušena, stvori državu. Da bi nadoknadila za povredu prava na samo-zaštitu, agencija sa monopolom će proširiti svoju zaštitu i na pokrivanje onih koji nisu njeni klijenti. Nozik ovo vidi kao najpraktičniji način da nadoknadi štetu nezavisnima, kojima je zabranjeno da se sami brane. On tvrdi da, tako čineći, dominantna agencija pruža uslugu svima, zato što smanjuje rizik od poslovanja sa drugim, manje sposobnim agencijama. Dominantna agencija pruža nezavisnima i klijentima drugih agencija zaštitne usluge, koje su efikasnije i efektnije sprovedene. Nozik izjavljuje da je ultraminimalna država moralno obavezna da proširi zaštitu na one u svom regionu dominacije, koji nisu odabrali da budu članovi ultraminimalne države. Nozik veruje da njegov argument opravdava minimalnu državu i da bilo šta drugo osim minimalne države narušava prirodna prava. On je tvrdio da minimalna može nastati bez narušavanja ničijih prava. I samo malo obuhvatnija država bi mogla da upotrebi silu da finansira i promoviše usluge koje neki ljudi neće hteti. Mnogi koji su pročitali Nozikovu knjigu zbunjeni su njegovom tvrdnjom da minimalna država može nastati bez narušavanja ikakvih prava. Oni opažaju da se prava svojine klijenata konkurenata dominantne agencije, narušavaju tako što im se zabranjuje da koriste svoje izvore da bi kupili zaštitu od agencije koju sami izaberu. Oni tvrde da je slobodna razmena prigušena, pravo na ugovor ukinuto, da je pravo nezavisnih na samoodbranu narušeno i da nezavisni nisu tretirani kao ciljevi. Nozik nije ubedljiv u svojim pokušajima da objasni zašto je dozvoljeno agenciji za zaštitu da, u svojim naporima da postigne proceduralnu pravičnost za svoje klijente, koristi silu da ostalima ne bi dozvolila da preduzmu rizične postupke, dokle god obezbeđuje naknadu onima čija su prava narušena. Nozikovi kritičari vide njegovu minimalnu državu samo kao iznuđivanje novca za zaštitu, koja na silu nameće zaštitu svojim klijentima. Nozik nastavlja da pruža ubedljiv i sveobuhvatan argument protiv Rolsovog shvatanja pravde, tako što zagovara teoriju zasnovanu na principu da sva ljudska bića imaju apsolutna prava na svoju ličnost i na plodove svog rada. Nozik upoređuje i kontrastira dva sistema pravde:
- njegovu sopstvenu teoriju ovlašćenja (entitlement theory) koja je zasnovana na istorijskim procesima sticanja i prenosa dobara; i
- teorije konačnog rezultata i tekućeg udela u trenutnoj raspodeli resursa (dobara).
Rolsov princip je ovog drugog tipa. Nozikova teorija pravde kao ovlašćenja Nozikova teorija ovlašćenja drži da je distribucija pravedna samo ako je rezultat sticanja u prirodnom stanju ili dobrovoljnog transfera putem trgovine, poklona ili zaostavštine (nasledstva) od pravedne distribucije. Nozik predlaže da:
- osoba koja akvizira posed u skladu sa principom pravde prilikom akvizicije, ima pravo na taj posed;
- osoba koja zadobije posed u skladu sa principom pravde prilikom transfera, od nekoga drugog ko ima pravo na taj posed, ima pravo na taj posed; i
- niko nema pravo na posed osim (ponovljenom) primenom stavki 1. i 2.
Principom pravde prilikom sticanja navodi da je sticanje pravedno, ako je objekat prethodno nepoznat i ako akvizicija ostavlja dovoljno da podmiri potrebe drugih. Princip pravde prilikom transfera je namenjen da štiti dobrovoljne ugovore, dok isključuje krađu, prevaru, itd. Drugim rečima, posed je valjan, ako je akviziran putem legitimnog transfera ili putem prvobitne akvizicije. Nozik je takođe predlagao princip ispravljanja nepravde na posedima. Iako je teško izvodljivo u nekim slučajevima, mora se uložiti iskren napor da se identifikuju porekla nelegitimnih poseda i da se ispravi situacija tako što će se nadoknaditi šteta žrtvama krađe, prevare i zastrašivanja. Nozik uzima svoj navod iz Lokove ideje da svaka osoba poseduje samog sebe i da smešom svog rada i materijalnog sveta, čovek može da uspostavi vlasništvo nad delom materijalnog sveta. Nozik objašnjava da ono što je značajno u vezi sa smešom nečijeg rada i materijalnog sveta jeste da čineći to, osoba teži da poveća vrednost dela spoljnog sveta. On rezonuje da u takvim slučajevima, samoposedovanje može da prouzrokuje vlasništvo dela fizičkog sveta. Prema Noziku, Lokov preduslov (proviso) znači :
- da prethodno neposedovana svojina postaje posedovana od strane bilo koga ko je poboljša;
- da je akvizicija pravedna ako i samo ako stanje drugih posle akvizicije nije gora nego što je njihovo stanje bilo kada akvizicija nije bila u posedu ili je bila u zajedničkom posedu.
Za Nozika je pravo da se drugi ne mešaju u nečiji život fundamentalno — bilo kakva prisila je nezakonita. On smatra da osobe imaju prirodna prava koja su prioritet društvu i koja moraju biti poštovana ako ćemo da tretiramo individue kao ciljeve same po sebi, a ne samo kao sredstva u podvizima drugih. Kantov kategorički imperativ pruža osnovu za Nozikov princip transfera. Individue treba tretirati kao ciljeve, a nikad samo kao sredstva. Autonomija neke osobe se uvek treba poštovati. Samo pojedinačna osoba može legitimno odlučiti šta će raditi sa svojim talentima, sposobnostima i proizvodima svojih talenata i sposobnosti. Pod njegovom idejom o jednakosti procesa, Nozik misli jednak tretman pred zakonom.
Ustav SAD‑a reflektuje ovo gledište u svojim pravovremenim procesima i jednakim klauzulama zaštite. Prema ovoj perspektivi, sve individue bi trebale biti jednako podvrgnute univerzalnim pravilima pravednog ponašanja, a država ne bi trebalo da odobrava specijalne privilegije ili da nameće posebne terete ne bilo kog pojedinca ili grupu pojedinaca. Nozik upućuje na suprotno stanovište da je jednakost – jedankost konačnog rezultata. Iz ove perspektive, jednakost među ljudima je povećana kada je razlika između njihovih prihoda, njihovog bogatstva ili životnog standarda, smanjena. Druga ideja o jednakosti je nekompatibilna sa prvom. Kada se država meša u proces dobrovoljne razmene da bi nastala veća jednakost u smislu konačnog stanja, država mora da tretira nejednako individue sa nejednakim ishodima dobrovoljne razmene. Drugim rečima, u korist onih sa gorim ishodima dobrovoljne razmene. Procesualne i teorije pravde kao konačnog rezultata (npr. distributivne) su nepomirljive. Pošto ljudi imaju nejednake sposobnosti, slobodno tržište će neizbežno dovesti do nepravednih, u drugom smislu, rezultata. Ova nepravda se da samo ispraviti prinudnim transferima koji su nepravedni u prvom smislu.
Nozik zagovara sistem u kom je uloga vlade ograničena na zaštitu prava svojine. Ovo stanovište isključuje oporezivanje sem u svrhu sakupljanja potrebnog novca za zaštitu prava svojine. Nozik objašnjava da bilo kakvo oporezivanje prihoda od prodaje proizvoda nečijih talenata, uključuje nametnuto delimično vlasništvo od strane drugih nad ljudima i njihovim akcijama i radom. Nozik izjavljuje da ako možemo da naredimo da neka određena osoba ima pravo na određeni deo svojine, onda je očigledno da ljudi sa takvom tvrdnjom mogu opravdano dodeliti svojinu kome god oni misle da treba: na primer supružnicima, deci, omiljenim dobrotvornim organizacijama, itd. Sve dok je transfer na dobrovoljnoj bazi, Nozik tvrdi da nema potrebe da “društvo“ brine o tome kako je reprezent osobe koja najgore stoji, pogođen time. Prema Nozikovoj teoriji sledi da oporezivanje nasledstva nije legitimno.
________________________________________________________________________________________________________
Edvard Junkins — Izvor: Edward W. Younkins, “Robert Nozick's Libertarian Framework for Utopia“, Le Quebecois Libre, Montreal, 13., april, 2002, No. 102. Prevod: Bojana Radovanović
________________________________________________________________________________________________________
