Zašto radnička klasa glasa za konzervativce

Zašto bi, zaboga, pripadnik radničke klase ikada glasao za konzervativnog kandidata? Ovo pitanje je postalo opsesija za američku levicu još iz vremena kada je Ronald Regan pobrao glasove tako mnogo članova sindikata, farmera, urbanih katolika i drugih relativno nemoćnih ljudi – takozvanih “Reganovih demokrata”. Zar Republikanska partija nije stranka krupnog kapitala? Zar demokrate ne dižu glas u korist malog čoveka i pokušavaju da redistribuiraju bogatstvo naniže?

Mnogi analitičari s levice su prihvatili izvesnu verziju hipoteze o povodljivosti: Republikanska partija navodi ljude da glasaju protiv svog ekonomskog interesa raspaljujući žar po pitanju kulturnih pitanja. “Glasajte za nas i mi ćemo čuvati američku zastavu!”, kažu republikanci. “Učinićemo da engleski jezik bude zvanični jezik Sjedinjenih Država! I najvažnije, zabranićemo gej ljudima da ugrožavaju vaš brak tako što će se … venčavati! Usput ćemo smanjiti poreze bogatima, davanja siromašnima i dozvoliti industriji da truje vašu pijaću vodu, ali nema veze. Samo mi možemo da vas zaštitimo od gejeva koji spaljuju zastave i govore španski!”

Jedan od najrobusnijih nalaza socijalne psihologije jeste da ljudi pronalaze načine da veruju u ono u šta žele da veruju. A levica zaista želi da veruje u hipotezu o povodljivosti. Ona ih oslobađa krivice i štiti ih od potrebe da se pogledaju u ogledalo ili shvate šta je to za šta se zalažu u 21. veku.

Evo jedne bolnije ali ipak konstruktivne dijagnoze iz ugla moralne psihologije: politika na nacionalnom nivou više liči na religiju nego na kupovinu. Više se radi o moralnoj viziji koja ujedinjuje naciju i priziva njen napredak, nego što se radi o samointeresu i specifičnim politikama. To desnica u većini zemalja vidi bolje od levice. Republikanci su 1970-ih u Americi odradili težak posao zacrtavanja njihove moralne vizije, a Ronald Regan je bio njihov elokventni glasnogovornik. Patriotizam, jake porodice, lična odgovornost (a ne vladina socijalna davanja) i slobodna privreda. To su vrednosti, a ne vladini programi.

U poređenju s tim, demokrate su pokušavale da se izbore za srca glasača obećanjima da će sačuvati i proširiti programe za stare, mlade, studente, siromašne i srednju klasu. Glasajte za nas i mi ćemo iskoristiti moć države da zbrine svakoga! Ali većina Amerikanaca ne želi da živi u društvu koje se bazira na brizi. Za to služe porodice.

Jedan razlog što levica ima takve teškoće da uspostavi trajan odnos s glasačima jeste u tome što desnica ima početnu prednost – konzervativci imaju širi spektar moralnih čula od liberala (što je termin za levičare u Sjedinjenim Državama). Predstavite to sebi na sledeći način: naši jezici imaju receptore ukusa koji reaguju na pet vrsta hemijskih jedinjenja, koja mi percipiramo kao slatka, kisela, slana, gorka i pikantna. Slatkoća je najčešće najprijatniji od pet ukusa, ali kada je u pitanju ozbiljan obrok, većina ljudi želi više od toga.

Slično tome, možete posmatrati moralni um kao jezik koji reaguje na razne moralne ukuse. U istraživanju koje smo sproveli, pronašli smo šest moralnih pitanja koja predstavljaju najbolje kandidate da budu urođeni “receptori ukusa” kad su u pitanju moralni osećaji: briga/povređivanje, pravičnost/varanje, sloboda/opresija, lojalnost/izdaja, autoritet/subverzija i svetost/degradacija. Koristeći mnoge upitnike, u Ujedinjenom Kraljevstvu kao i u Sjedinjenim Državama, našli smo da ljudi koji se samoidentifikuju kao levičari imaju bolje rezultate kada su im postavljana pitanja iz oblasti briga/povređivanje. Na primer, koliko bi neko trebalo da vas plati kako biste šutnuli psa u glavu? Niko ne želi to da radi, ali liberali kažu da bi zahtevali više novca od konzervativaca kako bi povredili nedužno biće.

Ali po pitanjima vezanim za grupnu lojalnost, a to su poštovanje autoriteta i svetosti (tretiranje stvari svetima i nedodirljivima, ne nužno u kontekstu religije), liberalima izgleda da fale moralni receptori ukusa, ili da barem njihova moralna “kuhinja” manje eksploatiše te receptore. Na primer, sudeći po našim nalazima, ako biste želeli platiti nekoga da u drugoj zemlji kritikuje vašu naciju u nekoj radio emisiji (lojalnost), pokaže prst svom šefu (autoritet) ili potpiše parče papira na kome se tvrdi da potpisnik želi da proda svoju dušu (svetost), možete uštedeti dosta novca postavljajući obaveštenje: “Konzervativci ne moraju da se prijavljuju.”

U Americi upravo ova tri moralna temelja čine oslonac za većinu “kulturnih” pitanja koja, kako to smatraju pobornici hipoteze o povodljivosti, bivaju korišćena da okrenu glasače od svog ličnog interesa. Ali da li glasači zaista glasaju protiv svog ličnog interesa kada zaokružuju kandidate koji dele njihove vrednosti? Lojalnost, poštovanje autoriteta i određeni stepen posvećenja stvaraju čvršći društveni poredak koji postavlja neke granice individualizmu i egoizmu. Kako broj sklopljenih brakova opada, a globalizacija i rastuća različitost erodiraju osećaj zajedničkog nasleđa u okviru svake nacije, mnogo glasača u mnogim zapadnim zemljama postaju gladni konzervativne moralne kuhinje.

Bez obzira što smo usred finansijske krize koja bi –  ukoliko su pobornici hipoteze o povodljivosti u pravu – trebalo da zakopa kulturna pitanja i gurne većinu glasača ulevo, mi u Americi i mnogim evropskim zemljama uočavamo jače pomeranje udesno. Kada se ljudi boje kolapsa sopstvenog društva, oni žele poredak i napredak nacije, a ne brižljiviju vladu.

Čak i po pitanju dva moralna receptora oko kojih se obe strane bore – pravičnost i sloboda – desnica će najčešće bolje proći od levice. Levica obično smatra da je jednakost centralna vrednost pravičnosti, i levičari su vrlo osetljivi na ukupnu nejednakost u rezultatima – posebno kada oni koreliraju rasnim i etničkim podelama. Ali zaista, širi smisao pravičnosti je proporcionalnost – da li ljudi bivaju nagrađeni u skladu sa radom koji ulože u zajednički posao? Jednakost rezultata se kod većine ljudi percipira kao pravična jedino u specijalnom slučaju u kome svi imaju jednake zasluge. Konzervativni mediji su mnogo osetljiviji na prisustvo parazita i prevaranata. Oni su vrlo efikasni u kanalisanju besa ka vladi ukoliko dođe do prevara.

Ista je priča sa slobodom. Amerikanci i Britanci vole slobodu, a ipak kada su principi slobode i brige u sukobu, levica će radije izabrati princip brige. Ovo je srž epske bitke oko Obaminog plana za uvođenje državne zdravstvene zaštite u Sjedinjenim Državama. Da li federalna vlada može da natera neke ljude da kupe proizvod (zdravstveno osiguranje) kako bi joj plan profunkcionisao i zdravstvena zaštita se proširila na još 30 miliona ljudi? Derogirajući termin “država dadilja” se retko upotrebljava protiv desnice. Konzervativci su oprezniji kada je sputavanje ličnih sloboda u pitanju (npr. malih privrednika ili vlasnika oružja u Sjedinjenim Državama) kako bi zaštitili osetljive grupe stanovništva (poput dece, životinja ili doseljenika).

Konačno, levica ima tendenciju da brigu za slabe, bolesne i ugrožene stavi iznad svih drugih moralnih pitanja. Vredno je poštovanja i neophodno da neka politička partija stane u odbranu žrtava nepravde, rasizma ili loše sreće. Ali fokusirajući se toliko na one koji su u nevolji, levica obično ne uspeva da obrati pažnju na – a ponekad ih i krši – druga moralna pitanja, nade i zabrinutosti. Kada radnička klasa glasa za konzervativce, kao što to u Sjedinjenim Državama čini većina, ona ne glasa protiv svog ličnog interesa; ona glasa za svoj moralni interes. Ona glasa za partiju koja im servira ukusniju moralnu kuhinju. Levica u Ujedinjenom Kraljevstvu i Sjedinjenim Američkim Državama treba dobro da razmisli o svom receptu uspeha u 21. veku.

Džonatan Haidt je socijalni psiholog i profesor poslovne etike na Njujorškom univerzitetu. Autor je knjige The Righteous Mind: Why Good People are Divided by Politics and Religion u kojoj proučava različite moralne narative velikih ideologija iz ugla socijalne i moralne psihologije.

Izvor teksta: The Guardian

Prevod: Davor Nikolić