Fašizam (1)

 

 

 

 

Novi oblik suje­ver­ja se usa­dio u ljud­ske umo­ve: obo­ža­va­nje drža­ve. Lju­di sami tra­že pri­me­nu meto­da pri­nu­de, pret­nji i nasi­lja. Teško oni­ma koji se ne poklo­ne moder­nim ido­li­ma! Ludvig fon Mizes

Živi­mo u sve­tu u kome kad god se neko­me neči­ja poli­ti­ka ne svi­di – on tu poli­ti­ku nazi­va faši­zmom. Kada one koji nisu faši­sti nazi­va­mo faši­sti­ma, ili kada one koji jesu faši­sti ne nazi­va­mo faši­sti­ma već nekim dru­gim ime­nom – onda mi na taj način rela­ti­vi­zu­je­mo pojam faši­zma i stva­ra­mo uslo­ve u koji­ma lju­di, jed­no­stav­no, ne zna­ju šta je faši­zam. Ako ne zna­mo šta je faši­zam onda je on za nas nevi­dljiv i može biti svu­da oko nas a da mi toga nismo ni sve­sni. Mi se onda može­mo čak i bori­ti pro­tiv faši­zma a da ne zna­mo da ta naša bor­ba u stva­ri nije bor­ba pro­tiv faši­zma, već bor­ba za fašizam.

Pore­klo fašizma

Pore­klo faši­zma je pozna­to, on je nastao u Ita­li­ji u godi­na­ma nakon Prvog svet­skog rata. Beni­to Muso­li­ni posta­je pre­mi­jer Ita­li­je i uspo­sta­vlja faši­zam kao svo­ju filo­zo­fi­ju, ali je bit­no reći da su i Muso­li­ni i svi dru­gi naj­zna­čaj­ni­ji pri­pad­ni­ci faši­stič­kog pokre­ta došli iz redo­va Ita­li­jan­ske soci­ja­li­stič­ke partije.

Muso­li­ni je doče­kan sa odu­še­vlje­njem ne samo u Ita­li­ji već i na zapa­du. Zapad­na štam­pa, poseb­no New York Times, je veli­ča­la Muso­li­ni­ja i za nje­ga govo­ri­la da je on pra­vi pri­mer lide­ra koje novo doba plan­skog upra­vlja­nja dru­štvom zahteva.

Počet­kom četr­de­se­tih godi­na pro­šlog veka ame­rič­ki soci­ja­li­sti su ima­li sle­de­ći izbor: da li će pri­gr­li­ti kor­po­ra­ti­vi­zam i New Deal, ili će zadr­ža­ti sta­re prin­ci­pe. Dru­gim reči­ma, oni su mora­li da odlu­če da li će pri­hva­ti­ti faši­zam kao neku vrstu pre­la­znog reše­nja na putu ka nji­ho­vom konač­nom cilju – soci­ja­li­stič­koj uto­pi­ji. Veli­ka se bor­ba vodi­la a iz te bor­be kao pobed­nik je iza­šao fašizam.

Sve to što se tada doga­đa­lo je ništa dru­go do samo pona­vlja­nje ono­ga što se, jed­nu dece­ni­ju rani­je, dogo­di­lo u Ita­li­ji kada su ita­li­jan­ski soci­ja­li­sti shva­ti­li da se nji­hov anti­ka­pi­ta­li­stič­ki pro­gram može naj­bo­lje ostva­ri­ti u okvi­ru auto­ri­tar­ne drža­ve. Džon Maj­nard Kejnz je tada odi­grao ključ­nu ulo­gu u pogle­du obez­be­đi­va­nja pse­u­do­na­uč­nih doka­za ¹ pro­tiv "relik­ta pro­šlo­sti" slo­bod­ne trži­šne eko­no­mi­je, a sve u korist "eko­no­mi­je moder­nog doba", tj. cen­tral­no-plan­ske ekonomije.

Po Mize­su, faši­zam je samo ita­li­jan­ska vari­jan­ta soci­ja­li­zma pri­la­go­đe­nog poseb­nim uslo­vi­ma pre­na­se­lje­ne Ita­li­je. Niti je faši­zam bio pro­i­zvod Muso­li­ni­je­vog uma, niti je nestao sa padom Muso­li­ni­ja. Spolj­ne poli­ti­ke faši­sta i naci­sta, još od samog počet­ka, bile su među­sob­no suprot­sta­vlje­ne. Činje­ni­ca da su naci­sti i faši­sti tesno sara­đi­va­li u peri­o­du nakon abi­si­nij­skog rata, i bili save­zni­ci u Dru­gom svet­skom ratu, nije uklo­ni­la razli­ke izme­đu nji­ho­vih supro­sta­vlje­nih sta­vo­va, isto kao što ni save­zni­štvo izme­đu Rusi­je i SAD nije uklo­ni­lo razli­ke izme­đu sovjet­skog i ame­rič­kog eko­nom­skog siste­ma. I faši­zam i naci­zam su pri­hva­ti­li sovjet­ski prin­cip dik­ta­tu­re i nasi­lja nad disi­den­ti­ma. Svi oni koji sma­tra­ju da faši­zam i naci­zam pri­pa­da­ju istoj kla­si poli­tič­kih siste­ma – toj istoj kla­si mora­ju pri­do­da­ti i sovjet­ski sistem.

Nemač­ki model socijalizma

Pre više od pola veka, u knji­zi o "sve­mo­gu­ćoj drža­vi", ² Mizes pri­me­ću­je da kada soci­ja­li­sti kri­ti­ku­ju naci­zam onda oni za nje­ga kažu da je on kapi­ta­li­stič­ki sistem. U vre­me­nu fana­tič­nog anti­ka­pi­ta­li­zma i bez­re­zerv­ne podr­ške soci­ja­li­zmu ni na jedan dru­gi način neće­te više dis­kre­di­to­va­ti neku vlast nego kada je nazo­ve­te prokapitalističkom.

Među­tim, kaže Mizes, ove "optu­žbe" na račun naci­zma pot­pu­no su neu­te­me­lje­ne. Tač­no je da je u naci­stič­koj Nemač­koj posto­jao pro­fit, tač­no je i da su neka pre­du­ze­ća pra­vi­la veći pro­fit nego u godi­na­ma pre dola­ska naci­sta, ali je to pot­pu­no bezna­ča­jan poda­tak ako se ne zna kakva je dalja sud­bi­na tih pro­fi­ta bila. Celo­kup­na potro­šnja je bila stro­go kon­tro­li­sa­na. Nije­dan kapi­ta­li­sta ili pre­du­zet­nik, niti bilo ko dru­gi, nije imao slo­bo­du da svoj novac potro­ši ona­ko kako on to sam želi, već je sva­ko morao tro­ši­ti samo u skla­du sa svo­jim sta­tu­som ili pozi­ci­jom "slu­že­nja naro­du". Sav višak (nepo­tro­še­ni doho­dak) je morao biti depo­no­van u ban­ku ili inve­sti­ran u kupo­vi­nu držav­nih obve­zni­ca ili akci­ja nemač­kih kor­po­ra­ci­ja, koje su bile pod pot­pu­nom kon­tro­lom vla­sti. Sva­ki poku­šaj "gomi­la­nja" nov­ca je bio stro­go zabra­njen, a svi oni koji su krši­li tu nared­bu tre­ti­ra­ni su kao izdaj­ni­ci. Uvoz luk­su­znih pro­i­zvo­da je bio zabra­njen. Niko nije mogao kupi­ti više hra­ne ili ode­će od ono­ga što mu sle­du­je. Ren­te su bile zamr­znu­te. Name­štaj, kao i mno­gi dru­gi pro­i­zvo­di, bio je nedo­stu­pan. Puto­va­nja u ino­stran­stvo su  bila dozvo­lje­na samo oni­ma koji su puto­va­li po držav­nom zadat­ku, a jedi­ni izu­ze­tak su bila puto­va­nja u Švaj­car­sku i Ita­li­ju, i to iz poli­tič­kih razloga.

Dakle, ako je lič­na potro­šnja stro­go ogra­ni­če­na i kon­tro­li­sa­na od stra­ne vla­sti, i ako je celo­ku­pan nepo­tro­še­ni doho­dak, na jedan ili dru­gi način, morao biti vra­ćen nazad vla­sti­ma, onda je pot­pu­no jasno da su ti "viso­ki pro­fi­ti" bili ništa dru­go do sup­til­ni metod opo­re­zi­va­nja. Potro­ša­či su bili pri­mo­ra­ni da kupu­ju sku­pe pro­i­zvo­de i samim tim svi bizni­si su bili nomi­nal­no pro­fi­ta­bil­ni, a što veći pro­fi­ti – to veći držav­ni fon­do­vi. Sav nepo­tro­še­ni novac se vla­sti­ma vra­ćao ili putem pore­za ili putem pri­nud­nih pozaj­mi­ca, ali svi oni koji su se barem malo razu­me­li u eko­no­mi­ju veo­ma su dobro zna­li da će sve te pozaj­mi­ce jed­nog dana mora­ti biti poni­šte­ne. Takav eko­nom­ski sistem je ništa dru­go do sistem tro­še­nja posto­je­ćeg kapi­ta­la jer bez šted­nje i aku­mu­la­ci­je kapi­ta­la dotra­ja­lu teh­no­lo­gi­ju nije mogu­će zame­ni­ti novom tehnologijom.

Mark­si­sti nika­da nisu pri­hva­ti­li činje­ni­cu da su i naci­sti ništa dru­go do soci­ja­li­sti. Za mark­si­ste je naci­zam "naj­ve­će zlo od svih kapi­ta­li­stič­kih zala", a sa dru­ge stra­ne za naci­ste je ruski sistem bio gori čak i od bilo koje kapi­ta­li­stič­ke eksplo­a­ta­ci­je i nazi­va­li ga "jevrej­skom đavo­ljom mahi­na­ci­jom za domi­na­ci­ju nad nezna­bo­šci­ma". Ali, kaže Mizes, mora­lo bi biti jasno da su oba siste­ma, i ruski i nemač­ki, sa eko­nom­ske stra­ne posma­tra­no, bili soci­ja­li­stič­ki siste­mi. U raspra­va­ma da li je neka stran­ka ili neki sistem soci­ja­li­stič­ki – samo je eko­nom­sko sta­no­vi­šte ono koje je od suštin­ske važno­sti. Pod soci­ja­li­zmom se odu­vek pod­ra­zu­me­vao sistem eko­nom­ske orga­ni­za­ci­je dru­štva. To je sistem u kome držav­na vlast ima pot­pu­nu kon­tro­lu nad pro­i­zvod­njom i distri­bu­ci­jom, a kako je soci­ja­li­zam mogao posto­ja­ti samo u okvi­ru neke poje­di­nač­ne drža­ve – onda sa punim pra­vom može­mo zaklju­či­ti da su i Rusi i Nem­ci bili pot­pu­no u pra­vu kada su svo­je siste­me nazi­va­li socijalističkim.

Bolj­še­vi­ci su bili ti koji su napra­vi­li pre­se­dan. Uspeh Lenji­no­ve kli­ke ohra­brio je Muso­li­ni­je­vu ban­du i Hitle­ro­ve tru­pe. I ita­li­jan­ski faši­zam i nemač­ki naci­zam su usvo­ji­li meto­de sovjet­ske Rusi­je. Jedi­na razli­ka izme­đu naci­zma i bolj­še­vi­zma bila je u tome što su naci­sti ima­li veću manji­nu na izbo­ri­ma koji su pret­ho­di­li držav­nom uda­ru, nego što su je ima­li bolj­še­vi­ci na ruskim izbo­ri­ma 1917. godi­ne. Naci­sti ne samo da su pre­ko­pi­ra­li bolj­še­vič­ku tak­ti­ku u pogle­du pre­u­zi­ma­nja vla­sti, već i mno­go više od toga. Iz Rusi­je su uve­zli: jed­no­par­tij­ski sistem i pri­vi­le­go­va­ni sta­tus čla­no­va par­ti­je u odno­su na osta­le gra­đa­ne; vrhov­ni sta­tus taj­ne poli­ci­je; orga­ni­zo­va­nje poli­tič­kih stra­na­ka u ino­stran­stvu sa ciljem podri­va­nja tamo­šnjih vla­sti, sabo­ta­že i špi­ju­na­že; admi­ni­stra­tiv­na hap­še­nja i egze­ku­ci­je poli­tič­kih pro­tiv­ni­ka; kon­cen­tra­ci­o­ne logo­re; kažnja­va­nja poro­di­ca pro­gna­nih; meto­de pro­pa­gan­de; način oslo­vlja­va­nja; kori­šće­nje voj­ne ter­mi­no­lo­gi­je u svim sfe­ra­ma dru­štve­nog i eko­nom­skog živo­ta itd. Dakle, kaže Mizes, ne posta­vlja se pita­nje da li izme­đu ta dva siste­ma ima slič­no­sti, već šta je to po čemu se oni razlikuju?

U Mani­fe­stu komu­ni­stič­ke par­ti­je, 1847. godi­ne, Marks je u deset tača­ka izlo­žio mere koje se mora­ju spro­ve­sti što je mogu­će pre, a kada je 1933. godi­ne nemač­ki pred­sed­nik Paul fon Hin­den­burg ime­no­vao adol­fa Hitle­ra za kan­ce­la­ra Nemač­ke – naci­sti su od tih deset tača­ka odmah spro­ve­li osam. Dve pre­o­sta­le tač­ke (ekspro­pri­ja­ci­ja zemlji­šta i uki­da­nje pra­va na nasled­stvo) nisu bile spro­ve­de­ne u pot­pu­no­sti ali se i na nji­ma radi­lo punom parom, samo ne for­mal­no već zao­bi­la­znim putem: pore­skim siste­mom, pla­ni­ra­njem poljo­pri­vred­ne pro­i­zvod­nje i kon­tro­lom cena.

Dakle, važno je shva­ti­ti da su i faši­zam i naci­zam ništa dru­go do soci­ja­li­stič­ke dik­ta­tu­re. Ruski komu­ni­sti su faši­zam i naci­zam žigo­sa­li kao "naj­vi­šu, posled­nju i naj­i­zo­pa­če­ni­ju fazu kapi­ta­li­zma", a to je u pot­pu­nom skla­du sa nji­ho­vom navi­kom da sva­ku par­ti­ju koja se bez­u­slov­no ne pre­da dik­ta­tu Moskve, čak i Nemač­ku soci­ja­li­stič­ko-demo­krat­sku par­ti­ju (kla­sič­nu mark­si­stič­ku par­ti­ju), pro­gla­se kapi­ta­li­stič­kim pla­će­ni­ci­ma. Među­tim, još od veće važno­sti bilo je to što su komu­ni­sti uspe­li da izme­ne seman­tič­ko zna­če­nje poj­ma faši­zam.

U to vre­me, kao i danas, za komu­ni­ste se obič­no govo­ri­lo da su "levi­ca", a za naci­ste da su "desni­ca", jer su oni, navod­no, ima­li suprot­ne ide­o­lo­gi­je. Među­tim, lin­gvi­stič­kim tri­ko­vi­ma Mize­sa nije bilo mogu­će pre­va­ri­ti jer je veo­ma dobro znao da je i jed­ni­ma i dru­gi­ma zajed­nič­ka ide­o­lo­gi­ja bila soci­ja­li­zam. Iako u naci­stič­koj Nemač­koj nije došlo do for­mal­ne naci­o­na­li­za­ci­je sred­sta­va za pro­i­zvod­nju, kao što je bio slu­čaj sa sovjet­skom Rusi­jom, pot­pu­no je jasno da se takva eko­no­mi­ja nika­ko nije mogla nazi­va­ti kapi­ta­li­stič­kom jer je o sve­mu odlu­či­va­la vlast. Kada vam vlast nare­di: šta, od koga i po kojim cena­ma da kupu­je­te, šta da pro­i­zvo­di­te, kome i po kojim cena­ma da pro­da­je­te, koli­ko ćete rad­ni­ka zapo­sli­ti i koli­ke će nji­ho­ve pla­te biti – onda je sasvim jasno da je takva "trži­šna raz­me­na" ništa dru­go do naj­o­bič­ni­ja farsa.

Za Mize­sa ni sama pode­la na levi­cu i desni­cu nema nika­kvog smi­sla. Šta je levo a šta desno? Zašto je Sta­ljin levo a nje­gov pri­ja­te­lj Hitler desno? Ko je od njih dvo­ji­ce napre­dan a ko naza­dan? Niti je napre­dak pre­ma hao­su za pohva­lu, niti je suprot­sta­vlja­nje nazad­nim poli­ti­ka­ma za osu­du. Ništa ne bi tre­ba­lo biti pri­hva­će­no samo zbog toga što je to nešto novo, radi­kal­no i moderno.

Dakle, važno je zna­ti da naziv naci­o­nal soci­ja­li­zam nije nastao tek tako, slu­čaj­no, već se tu zai­sta radi­lo o pra­vom soci­ja­li­zmu, a za taj model soci­ja­li­zma Mizes je kori­stio naziv: nemač­ki model soci­ja­li­zma.

Ruski i nemač­ki model socijalizma

Sovjet­ska drža­va nije bila naci­o­nal­na drža­va već uni­ver­zal­na, inter­na­ci­o­nal­na, drža­va koju su samo posto­je­ći uslo­vi spre­či­li da svo­ju vlast pro­ši­ri na sve drža­ve sve­ta. Zato se ni u ime­nu SSSR (Savez Sovjet­skih Soci­ja­li­stič­kih Repu­bli­ka) nije spo­mi­nja­la Rusi­ja. Lenjin je na taj način želeo da stvo­ri nukle­us budu­će Svet­ske vla­de. Za razli­ku od bolj­še­vi­ka, naci­sti svo­joj drža­vi nisu menja­li ime već su joj samo doda­li reč Rajh (car­stvo) – Nemač­ki Rajh.

Rusi­ja se nije slu­čaj­no opre­de­li­la za biro­krat­ski oblik soci­ja­li­zma, isto kao što se ni Nemač­ka nije slu­čaj­no opre­de­li­la za tzv. zwang­swirtsc­haft oblik soci­ja­li­zma. Rusi­ja je naj­ve­ća drža­va na sve­tu, naj­bo­ga­ti­ja pri­rod­nim resur­si­ma, a uz sve to i ret­ko nase­lje­na. Rusi­ja se bez većih pro­ble­ma mogla odre­ći spolj­ne trgo­vi­ne i opre­de­li­ti se za autar­kič­nu pri­vre­du. U drža­va­ma siro­ma­šnim pri­rod­nim resur­si­ma soci­ja­li­zam bi se veo­ma brzo pre­tvo­rio u opšti haos, ali u pre­bo­ga­toj Rusi­ji soci­ja­li­zam nije morao rezul­ti­ra­ti hao­som, već samo ekstrem­nim siromaštvom.

Za razli­ku od Rusi­je, Nemač­ka je bila indu­strij­ska zemlja i zavi­si­la od uvo­za hra­ne i siro­vi­na. Da bi uvo­zi­la – mora­la je izvo­zi­ti, i upra­vo zbog toga Nemač­ka nije mogla pre­ko­pi­ra­ti ruski sistem. Da je Nemač­ka poku­ša­la tako nešto, istog tre­nut­ka bi došlo do pot­pu­nog slo­ma spolj­ne trgo­vi­ne, istog tre­nut­ka bi razo­ri­la sve ono što je stvo­re­no u kapi­ta­li­zmu a narod gur­nu­la u pot­pu­nu mize­ri­ju. Ruski model soci­ja­li­zma se ne bi mogao tak­mi­či­ti sa stra­nom kon­ku­ren­ci­jom i zato su se nemač­ki soci­ja­li­sti mora­li opre­de­li­ti za nemač­ki model soci­ja­li­zma. Bit­no je reći da je nemač­ki model soci­ja­li­zma manje efi­ka­san od kapi­ta­li­stič­kog siste­ma, ali je, a to je potreb­no poseb­no nagla­si­ti, ipak znat­no efi­ka­sni­ji od ruskog mode­la soci­ja­li­zma. Ili pre­ci­zni­je reče­no: nemač­ki model soci­ja­li­zma je bio manje nee­fi­ka­san od ruskog mode­la soci­ja­li­zma.

Nemač­ki sistem je imao još jed­nu veli­ku pred­nost u odno­su na sovjet­ski sistem: for­mal­ne naci­o­na­li­za­ci­je imo­vi­ne nije bilo. Pre­du­zet­ni­ci su zna­li da faši­zam ne može dugo potra­ja­ti. Oni su veo­ma dobro zna­li da će Hitle­ro­va vla­da­vi­na, pre ili kasni­je, doži­ve­ti krah i zato su se tru­di­li da, dok se taj krah ne dogo­di, što bolje upra­vlja­ju svo­jim pre­du­ze­ći­ma kako bi koli­ko-toli­ko saču­va­li ulo­že­ni kapital.

Dakle, razli­ke izme­đu ta dva mode­la soci­ja­li­zma nisu nasta­le kao posle­di­ca razli­či­tih filo­zof­skih pogle­da, već su samo nei­zbe­žna posle­di­ca razli­či­tih eko­nom­skih uslo­va u te dve drža­ve. Jed­no­stav­no, ruski model soci­ja­li­zma se u Nemač­koj nije mogao pri­me­ni­ti. Ruski model soci­ja­li­zma je mogu­će pri­me­ni­ti samo u pri­rod­nim resur­si­ma boga­tim državama.

Autar­ki­ja

Nemač­ki naci­o­na­li­sti su stal­no isti­ca­li poten­ci­jal­nu pret­nju od toga da se dru­ge drža­ve odlu­če za pro­tek­ci­o­ni­zam jer Nemač­ka ne bi mogla opsta­ti kao autar­kič­na drža­va. Oni su bili pot­pu­no sve­sni toga da su mno­ge drža­ve, pogo­to­vo male drža­ve, tu pot­pu­no bes­po­moć­ne jer one tu ništa ne mogu pro­me­ni­ti. Ali Nemač­ka nije mala, već veli­ka drža­va, i zato ona veo­ma dobro zna šta joj je čini­ti: da bi se razvi­ja­la kao autar­kič­na drža­va potreb­no je osvo­ji­ti dovolj­no veli­ku i pri­rod­nim resur­si­ma boga­tu teritoriju.

Dakle, tu na delu ima­mo jed­nu nai­zgled para­dok­sal­nu situ­a­ci­ju: Nemač­ka nije žele­la autar­ki­ju jer se spre­ma­la za rat, a išla je u rat jer je žele­la autarkiju.

Upr­kos neo­bo­ri­vim libe­ral­nim argu­men­ti­ma koji kažu da je u inte­re­su sva­ke naci­je da uspo­sta­vi sistem slo­bod­ne trgo­vi­ne, Nemač­ka je oda­bra­la dru­gi put – put pro­tek­ci­o­ni­zma. Šam­pi­on moder­nog nemač­kog pro­tek­ci­o­ni­zma je bio adolf Vag­ner. Sušti­na nje­go­vog uče­nja je bila sle­de­ća: sve drža­ve boga­te pri­rod­nim resur­si­ma se tru­de da razvi­ju svo­ju sop­stve­nu pro­i­zvod­nju i da stra­nim pro­i­zvo­đa­či­ma one­mo­gu­će pri­stup svo­jim pri­rod­nim resur­si­ma; sve naci­je se kre­ću putem eko­nom­ske samo­do­volj­no­sti. Kakva će biti sud­bi­na onih naci­ja koje za svo­je gra­đa­ne ne mogu obez­be­di­ti dovolj­no hra­ne i ode­će? One su osu­đe­ne na gla­do­va­nje. I zato, kao lek pro­tiv sud­bi­ne gla­do­va­nja, pre­pi­san je lek u obli­ku rata za osva­ja­nje novih i pri­rod­nim resur­si­ma boga­tih teri­to­ri­ja. Hitler i Muso­li­ni su oprav­da­nje za svo­je kolo­ni­jal­ne name­re tra­ži­li u tome što pri­rod­ni resur­si nisu pošte­no raspo­re­đe­ni. Sve što su oni žele­li je bilo samo to – da za svo­je naci­je izbo­re "pošte­nu" pode­lu pri­rod­nih resur­sa i da pri­rod­ne resur­se odu­zmu od onih koji ih ima­ju više nego što bi tre­ba­lo da ih ima­ju. Zašto bi ih neko nazi­vao agre­so­ri­ma kada oni za svo­je naci­je tra­že samo ono što je, “po sve­tom i pri­rod­nom pra­vu”, već njihovo?

Isto­rij­ske prekretnice

Kada se govo­ri o nekim veo­ma važnim isto­rij­skim doga­đa­ji­ma onda se obič­no kaže da su ti doga­đa­ji bili isto­rij­ske pre­kret­ni­ce. Među­tim, svi oni koji zna­ju šta je o tome govo­rio Mizes – veo­ma dobro zna­ju da isto­rij­ske pre­kret­ni­ce ne postoje:

Isto­ri­ja ljud­skog roda je ništa dru­go do isto­ri­ja ide­ja. Ide­je, teo­ri­je i dok­tri­ne usme­ra­va­ju ljud­sko delo­va­nje. One odre­đu­ju kraj­nje ljud­ske cilje­ve, kao i izbor sred­sta­va koje će kori­sti­ti za ostva­re­nje tih cilje­va. Neki dra­ma­tič­ni doga­đa­ji koji uzbur­ka­ju stra­sti i pri­vu­ku pažnju povr­šnih posma­tra­ča – samo su zavr­šni čin ide­o­lo­ških pro­me­na. Ne posto­ji tako nešto kao izne­nad­na pro­me­na dru­štve­nih odno­sa. Ono što se pogre­šno nazi­va isto­rij­skom pre­kret­ni­com je u stva­ri samo stu­pa­nje na sce­nu sna­ga koje su već dugo vre­me­na radi­le iza sce­ne. Nove ide­o­lo­gi­je, koje su već odav­no zame­ni­le sta­re ide­o­lo­gi­je, tada sa sebe samo zba­ce svoj posled­nji veo i posta­nu svi­ma vidlji­ve. Tada samo i one naj­ne­in­te­li­gent­ni­je oso­be posta­nu sve­sne nasta­le pro­me­ne; pro­me­ne koja se već dogo­di­la ali je oni do tada nisu pri­me­ti­li. ³

Posma­tra­no na taj način i Lenji­nov dola­zak na vlast u okto­bru 1917. godi­ne je bio "isto­rij­ska pre­kret­ni­ca", ali je, kaže Mizes, zna­čaj tog doga­đa­ja dale­ko manji od zna­ča­ja koji mu pri­da­ju komu­ni­sti. Zna­čaj Okto­bar­ske revo­lu­ci­je za evo­lu­ci­ju soci­ja­li­zma je bio tek nezna­tan. Pro­so­ci­ja­li­stič­ke poli­ti­ke indu­strij­skih zema­lja cen­tral­ne i zapad­ne Evro­pe su, po tom pita­nju, bile od dale­ko većeg zna­ča­ja. Bizmar­ko­va soci­jal­na poli­ti­ka je u evo­lu­ci­ji soci­ja­li­zma ima­la dale­ko veći zna­čaj od ekspro­pri­ja­ci­je imo­vi­ne ruskih pro­i­zvo­đa­ča. Bri­tan­ci su, već 1914. godi­ne, pri­hva­ti­li naj­va­žni­je delo­ve nemač­kog siste­ma soci­jal­ne zašti­te, a i vla­de svih dru­gih indu­strij­skih zema­lja su pri­hva­ti­le poli­ti­ku inter­ven­ci­o­ni­zma, koja nemi­nov­no vodi u socijalizam.

Za soci­ja­li­ste u pre­te­žno indu­strij­skim zapad­nim zemlja­ma ruski model eko­nom­ske autar­ki­je nije bio ni od kakve kori­sti jer su se nji­ho­ve pri­vre­de osla­nja­le na izvoz. Ruski izvoz nika­da nije bio na nivou vred­nom pome­na a nakon dola­ska na vlast sovje­ta taj iona­ko nizak izvoz se dodat­no sma­njio. Čak ni fana­tič­ni soci­ja­li­sti nisu mogli a da ne pri­zna­ju da Zapad od Rusi­je nije mogao nau­či­ti ništa. Čak i ona teh­no­lo­ška dostig­nu­ća koji­ma su se soci­ja­li­sti pono­si­li – nisu bila ništa dru­go do samo nezgrap­ne imi­ta­ci­je zapad­ne teh­no­lo­gi­je. Jedi­no što je Lenji­no­va revo­lu­ci­ja stvar­no uspe­la da done­se je bilo – neo­gra­ni­če­no nasilje.

Ide­je libe­ra­li­zma i vla­da­vi­ne zako­na su u devet­na­e­stom veku bile toli­ko jake da se sma­tra­lo ludo­šću suprot­sta­vlja­ti im se otvo­re­no. Jav­no mnje­nje je bilo ube­đe­no da je sa despo­ti­zmom goto­vo jed­nom za sva vre­me­na i da se on više nika­da ne može povra­ti­ti. I zato, u počet­ku, šam­pi­o­ni tota­li­ta­ri­zma svo­je dik­ta­tor­ske ide­je nisu izno­si­li jav­no, već samo u svo­jim ezo­te­rič­nim kru­go­vi­ma. Dakle, soci­ja­li­sti su pri­me­ni­li sle­de­ći trik: oni su u svo­jim zatvo­re­nim kru­go­vi­ma nasta­vi­li da govo­re o nastu­pa­ju­ćoj dik­ta­tu­ri pro­le­te­ri­ja­ta, ali su u jav­nost išli sa pri­čom o punoj slo­bo­di i demo­kra­ti­ji. U tom soci­ja­li­stič­kom raju, kako su soci­ja­li­sti tada govo­ri­li, neće biti: ni drža­ve, ni nasi­lja, ni sudi­ja, ni poli­ci­je, ni zatvo­ra, ni vešala.

Zna­čaj bolj­še­vi­ka se ogle­da samo u tome što su oni bili prvi soci­ja­li­sti koji su ski­nu­li maske. Oni su bili pot­pu­no uve­re­ni da je dan nji­ho­ve konač­ne pobe­de osva­nuo i da za daljim skri­va­njem više nema potre­be. Maske su pale, i kako to kaže Mizes: "jevan­đe­lje krvo­pro­li­ća se moglo otvo­re­no propovedati".

Dege­ne­ri­sa­na inte­li­gen­ci­ja i salon­ski inte­lek­tu­al­ci, koji su godi­na­ma una­zad tra­bu­nja­li o deli­ma Sore­la i Ničea, sa puno entu­zi­ja­zma su pri­hva­ti­li "novu" i "napred­nu" ide­o­lo­gi­ju. Plo­do­vi Izda­je inte­lek­tu­a­la­ca ⁴ su bili pot­pu­no zreli.

Lenjin nije bio ni prvi uzur­pa­tor ni prvi tira­nin. Mno­go je tira­ni­na bilo i pre nje­ga ali ipak posto­ji i jed­na veli­ka razli­ka. Svi Lenji­no­vi pred­hod­ni­ci su bili u stal­nom kon­flik­tu sa ide­ja­ma nji­ho­vih naj­e­mi­nent­ni­jih savre­me­ni­ka. Oni su bili u stal­nom suko­bu sa jav­nim mnje­njem jer su nji­ho­vi prin­ci­pi vla­da­vi­ne bili u suprot­no­sti sa pri­hva­će­nim prin­ci­pi­ma prav­de i vla­da­vi­ne zako­na. Dakle, oni su bili pre­zre­ni kao uzur­pa­to­ri ali se na Lenji­na nije gle­da­lo na taj način već sasvim dru­ga­či­je: on nije bio obič­ni tira­nin već suro­vi super­men za kojim su pse­u­do­fi­lo­zo­fi toli­ko žude­li. On je bio lažni mesi­ja koga je isto­ri­ja iza­bra­la da done­se spas kroz krvo­pro­li­će. Zar Lenjin, pita Mizes, nije bio naj­or­to­dok­sni­ji pozna­va­lac Mark­so­vog "nauč­nog soci­ja­li­zma"? Zar on nije bio čovek koji je pred­o­dre­đen da ostva­ri soci­ja­li­stič­ke pla­no­ve za čije su spro­vo­đe­nje držav­ni­ci u demo­kra­ti­ja­ma u sta­nju ras­pa­da­nja bili preslabi?

Mno­gi dobro­na­mer­ni lju­di toga doba su tra­ži­li soci­ja­li­zam; nau­ka, kroz usta nepo­gre­ši­vih pro­fe­so­ra, je pre­po­ru­či­va­la soci­ja­li­zam; crkve su pro­po­ve­da­le hri­šćan­ski soci­ja­li­zam; rad­ni­ci su čeznu­li za uki­da­njem posto­je­ćeg siste­ma pla­ta. Bilo je to vre­me kada su sko­ro svi tra­ži­li soci­ja­li­zam, a onda se poja­vio on, Lenjin, koji je bio spre­man da sve te želje ispu­ni. Narav­no, Lenjin je veo­ma dobro znao šta to zna­či i da se bez polu­pa­nih jaja kaj­ga­na ne može napra­vi­ti. Samo pola veka pre toga civi­li­zo­va­ni lju­di su cen­zu­ri­sa­li Bizmar­ka kada je izja­vio da se veli­ki isto­rij­ski pro­ble­mi mogu reši­ti samo krvlju i mačem. Među­tim, ta vre­me­na su pro­šla a nastu­pi­lo je vre­me kada se veći­na kva­zi-civi­li­zo­va­nog dela naro­da kla­nja­la ono­me koji je bio spre­man da pro­li­je mno­go više krvi nego što je to Bizmark činio.

Dakle, kaže Mizes:

To je pra­vo zna­če­nje Lenji­no­ve revo­lu­ci­je. Sve tra­di­ci­o­nal­ne ide­je pra­va i zako­ni­to­sti su sru­še­ne. Ume­sto vla­da­vi­ne zako­na usle­di­lo je pra­vo neo­gra­ni­če­nog nasi­lja i uzur­pa­ci­je tuđe imo­vi­ne. "Uski vidik bur­žo­a­skog lega­li­te­ta", kako ga je Marks nazi­vao, bio je napu­šten. Od sada više nema zako­na koji bi "iza­bra­ni­ma" ogra­ni­ča­vao vlast. Od sada oni mogu slo­bod­no ubi­ja­ti. Demo­ni su pušte­ni na slo­bo­du. Novo doba, doba uzur­pa­to­ra, je osvanulo.

Narav­no, nije to bilo ono što je Lenjin stvar­no želeo. Lenjin nije želeo da i dru­gi lju­di ima­ju pra­vo ubi­ja­nja svo­jih pro­tiv­ni­ka, već je sma­trao da tu pri­vi­le­gi­ju tre­ba da ima samo on. Samo je nje­ga isto­ri­ja iza­bra­la i poda­ri­la mu dik­ta­tor­sku moć. Samo je on legi­tim­ni dik­ta­tor jer mu je unu­tra­šnji glas tako rekao. Lenjin nije bio dovolj­no bistar da pred­vi­di da bi i dru­gi lju­di, pro­že­ti nekim dru­gim vero­va­nji­ma, mogli biti dovolj­no drski da se pre­tva­ra­ju da se i nji­ma obra­tio neki nji­hov unu­tra­šnji glas. Samo neko­li­ko godi­na kasni­je desi­lo se upra­vo to. Pored spa­si­te­lja Lenji­na svet je dobio još jed­nog spa­si­te­lja – spa­si­te­lja Hitlera:

Pro­vi­đe­nje je odre­di­lo da budem veli­ki spa­si­te­lj čove­čan­stva. Ja spa­sa­vam čove­ka od oko­va razu­ma koji bi hteo biti nje­go­va svr­ha. Ja ga spa­sa­vam od poni­ža­va­ju­će utva­re koja se zove savest i moral, i od indi­vi­du­al­ne slo­bo­de koju malo njih može da pod­ne­se. ⁵

Sta­ljin, Hitler i Muso­li­ni su stal­no izja­vlji­va­li da ih je sud­bi­na oda­bra­la da sve­tu done­su spas i tvr­di­li da su oni vođe kre­a­tiv­nih mla­dih koji se bore pro­tiv pre­sta­re­lih sta­rih. Oni sa Isto­ka dono­se novu kul­tu­ru kojom će zame­ni­ti zapad­nu civi­li­za­ci­ju koja je na izdi­sa­ju. Na nji­ma je da ura­de pra­vu stvar i zada­ju smr­to­no­sni uda­rac libe­ra­li­zmu i kapi­ta­li­zmu. Nji­hov je cilj da nemo­ral­ni ego­i­zam zame­ne altru­i­zmom. Nji­hov je plan da ume­sto anar­hič­ne demo­kra­ti­je uve­du red i orga­ni­za­ci­ju, da kla­sno dru­štvo zame­ne total­nom drža­vom, a trži­šnu eko­no­mi­ju soci­ja­li­zmom. Nji­hov rat nema ništa zajed­nič­ko sa rato­vi­ma iz pro­šlo­sti kada su impe­ri­ja­li­stič­ke sile rato­va­le zarad osva­ja­nja novih teri­to­ri­ja, hege­mo­ni­je i pljač­ke. Nji­hov rat je “sve­ti rat” zarad stva­ra­nja novog i boljeg sve­ta. Oni u tom ratu mora­ju pobe­di­ti jer su oni rođe­ni na tala­su buduć­no­sti. Jed­no­stav­no, veli­ke isto­rij­ske pro­me­ne se ne mogu ostva­ri­ti mir­nim putem već je potre­ban rat. Po nji­ma, bilo bi sit­ni­ča­vo i glu­po pre­vi­de­ti sav taj kre­a­tiv­ni kva­li­tet nji­ho­vog rada samo zbog nekih “nepri­jat­no­sti” koje svet­ske revo­lu­ci­je sa sobom uvek nose. Točak isto­ri­je se ne može zau­sta­vi­ti niti se vre­me može vra­ti­ti una­zad. ⁶

"Drža­va je bog"

Poku­ša­va­ju­ći da na što jed­no­stav­ni­ji način obja­sni sušti­nu eta­ti­zma, Mizes kaže sledeće:

U eta­ti­zmu pra­va i istin­ska drža­va je ona drža­va u kojoj smo ja i moji pri­ja­te­lji – tj. svi oni koji govo­re mojim jezi­kom i misle kao ja – vrhov­na vlast, dok su svi dru­gi nebit­ni. Isti­na, u ovom nesa­vr­še­nom sve­tu, i oni posto­je, ali su oni nepri­ja­te­lji moje drža­ve, jedi­ne pra­ve i istin­ske drža­ve, iako ta drža­va ne posto­ji nigde dru­go osim u mojim sno­vi­ma i željama.

Fer­di­nand Lasal je bio jedan od onih koji su Nemač­ku upo­zna­li sa ide­ja­ma eta­ti­zma i soci­ja­li­zma. Lasa­lo­ve su reči: "Ne tre­ba da napa­daš drža­vu, već kla­su eksplo­a­ta­to­ra. Drža­va je tvoj pri­ja­te­lj; ali, narav­no, ne ova drža­va kojom vla­da Bizmark, već drža­va kojom ću vla­da­ti ja, Lasal."

Upra­vo nam ova Lasa­lo­va reče­ni­ca potvr­đu­je ono o čemu smo već govo­ri­li, ⁷ da je veli­ka zablu­da misli­ti da svi zago­vor­ni­ci soci­ja­li­zma žele isti soci­ja­li­zam. Sasvim suprot­no, sva­ki soci­ja­li­sta želi svoj sop­stve­ni soci­ja­li­zam a sebe vidi ni manje ni više nego na mestu "dik­ta­to­ra nad dik­ta­to­ri­ma" ili "despo­ta nad despo­ti­ma". ⁸

Obja­šnja­va­ju­ći ulo­gu Lasa­la u pro­ce­su naci­fi­ka­ci­je Nemač­ke, Mizes kaže da Lasal nije bio naci­sta već samo nji­ho­va pret­hod­ni­ca i prvi Nemac koji je za sebe tra­žio ulo­gu fire­ra. Lasal je tako­đe poznat po reči­ma koje na naj­bo­lji mogu­ći način obja­šnja­va­ju eta­ti­zam: “drža­va je bog”.

U kapi­ta­li­stič­kom dru­štvu pre­du­zet­nik zavi­si od trži­šta. Pre­du­zet­nik mora da slu­ži dru­gi­ma kako bi dru­gi slu­ži­li nje­mu. ⁹ Sva­ki pre­du­zet­nik i sva­ki vla­snik sred­sta­va za pro­i­zvod­nju sva­ko­ga dana mora spro­vo­di­ti svo­ju dru­štve­nu funk­ci­ju tako što će radi­ti u skla­du sa želja­ma kupa­ca. U soci­ja­li­stič­kom dru­štvu nema ni trži­šta ni zado­vo­lje­nja želja kupa­ca, a sva sred­stva za pro­i­zvod­nju su u ruka­ma onih koji su na vla­sti. Niko ne ispu­nja­va niči­je želje i niko ni od koga ne zavi­si, već svi zajed­no zavi­se od kli­ke na vla­sti. Pla­te ne zavi­se od rada već ih odre­đu­je kli­ka na vla­sti. Nema cena, nema cenov­nog siste­ma, nema pro­fi­ta, nema moti­va­ci­je, nema ničeg. O sve­mu odlu­ču­je vlast a svi osta­li samo izvr­ša­va­ju svo­je rad­ne zadat­ke. Dakle, pot­pu­no je jasno šta je Lasal mislio kada je rekao: drža­va je bog.

Uko­li­ko bi drža­va, kaže Mizes, bila orga­ni­zo­va­na na pra­vi način, onda bi ona zai­sta mogla biti teme­lj jed­nog dru­štva na kojem bi se izgra­dio sistem zašti­te lju­di i nji­ho­ve imo­vi­ne, tj. sistem koji bi obez­be­dio uslo­ve za sarad­nju lju­di. Ali potreb­no je zna­ti da je drža­va samo sred­stvo za posti­za­nje cilje­va, a ne cilj sam po sebi. Drža­va nije bog, kako to kaže Lasal, već samo sred­stvo pri­si­le. Kada neko kaže da “zakon tre­ba da regu­li­še neku mate­ri­ju”, onda on tada u stva­ri kaže da poli­ci­ji tre­ba dati pra­vo da putem pri­si­le nate­ra lju­de da se pona­ša­ju ona­ko kako to vlast želi, i to bez obzi­ra da li je taj zakon dobar ili ne. Lju­di obič­no misle da zako­ni mora­ju biti dobri, ali kada se neko­me da pra­vo da po svo­joj sop­stve­noj želji zako­ne: dono­si, tuma­či i spro­vo­di – onda je samo pita­nje vre­me­na kada će doći do zlo­u­po­tre­be tog prava.

Dakle, drža­va nije bog, kaže Mizes, i dodaje:

Drža­va je ljud­ska insti­tu­ci­ja, a ne nat­pri­rod­no biće. Obo­ža­va­nje drža­ve je obo­ža­va­nje sile. Nema veće pret­nje za civi­li­za­ci­ju od vla­da­vi­ne nekom­pe­tent­nih, korum­pi­ra­nih ili zlih lju­di. Naj­ve­ća zla koja su ika­da zade­si­la čove­čan­stvo – poči­nje­na su od stra­ne loših vlasti.

U Ljud­skom delo­va­nju ¹⁰ Mizes kaže da ne posto­ji raci­o­nal­ni motiv za obo­ža­va­nje poli­cij­ske moći, niti za nju tre­ba vezi­va­ti reči kao što su sve­moć i sve­zna­nje jer je pot­pu­no jasno da posto­ji dosta stva­ri koje ona ne može reši­ti. Poli­ci­ja ne može reši­ti pro­blem nedo­stat­ka čini­la­ca pro­i­zvod­nje, poli­ci­ja ne može lju­de uči­ni­ti uspe­šni­jim, niti može pove­ća­ti pro­duk­tiv­nost rada. Sve što poli­ci­ja stvar­no može da uči­ni je to da spre­či gang­ste­re u nji­ho­voj name­ri da osu­je­te napo­re onih lju­di koji rade na pobolj­ša­nju mate­ri­jal­nog polo­ža­ja ljudi.

Lju­di­ma bi mora­lo biti jasno da je Mark­so­va lju­bav pre­ma demo­krat­skim insti­tu­ci­ja­ma bila samo var­ka i luka­vi mane­var za pre­va­ru naro­da jer u soci­ja­li­stič­kom dru­štve­nom ure­đe­nju nema mesta ni za demo­kra­ti­ju ni za slo­bo­du. Nema slo­bo­de izbo­ra posla kojim ćemo se bavi­ti ako je drža­va jedi­ni poslo­da­vac. Nema slo­bo­de izbo­ra mesta gde ćemo žive­ti ako drža­va odre­đu­je gde će se i šta pro­i­zvo­di­ti. Nema nauč­nih istra­ži­va­nja ako drža­va pod svo­jom kon­tro­lom drži sve bibli­o­te­ke, arhi­ve, labo­ra­to­ri­je i odlu­ču­je ko se može bavi­ti nau­kom a ko ne. Nema slo­bo­de umet­nič­kog izra­ža­va­nja ako drža­va odlu­ču­je šta je umet­nost i ko će biti umet­nik. Nema slo­bo­de govo­ra ako drža­va ima moć da sank­ci­o­ni­še sva­ku izgo­vo­re­nu reč koja nije u skla­du sa pro­kla­mo­va­nom “konač­nom isti­nom”. I zato, kaže Mizes, u soci­ja­li­zmu čovek može ima­ti slo­bo­de isto koli­ko i voj­nik u voj­sci ili siro­če u sirotištu.

Pra­vo zna­če­nje eta­ti­zma Mizes obja­šnja­va sle­de­ćim rečima:

Sušti­na eta­ti­zma je u uzi­ma­nju od jed­nih i dava­nju dru­gi­ma. Što više drža­va može da uzme, može više da da. Zato je u inte­re­su onih koji­ma vlast daje da drža­va bude što veća.

Među­tim, pot­pu­no je jasno da to pove­ća­va­nje drža­ve ne može ići u nedo­gled i zato sva­ki eta­ti­zam, bio on inter­ven­ci­o­ni­zam ili soci­ja­li­zam – uvek vodi ka suko­bi­ma, rato­vi­ma i tota­li­tar­nom ugnje­ta­va­nju veli­kog dela naro­da. Upra­vo zbog toga, svi­ma oni­ma koji zai­sta žele mir – Mizes poručuje:

Svi oni koje žele mir među naro­di­ma – mora­ju se bori­ti pro­tiv etatizma.

Mit o uspe­si­ma Hitle­ro­ve ekonomije

Isto­rij­ski je mit kada lju­di veru­ju da je pro­šlost bila dru­ga­či­ja nego što je ona  stvar­no bila. Svi mito­vi su štet­ni ali su neki od njih poseb­no štet­ni jer u zna­čaj­noj meri uti­ču na ljud­sko razu­me­va­nje ne samo pro­šlo­sti već i sada­šnjo­sti, a sve to stva­ra uslo­ve za dono­še­nje nekih veo­ma štet­nih i opa­snih odlu­ka. Jedan od tih poseb­no štet­nih mito­va je i mit o "veli­kim uspe­si­ma Hitle­ro­ve eko­no­mi­je". Po tom mitu: tač­no je da je Hitler bio veli­ki zlo­či­nac i uči­nio mno­ga zla, ali kada je u pita­nju eko­no­mi­ja – onda naci­sti­ma kapa dole. Tu se naro­či­to isti­ču uspe­si u pogle­du reša­va­nja pro­ble­ma neza­po­sle­no­sti, jav­ni rado­vi i sjaj­na mone­tar­na poli­ti­ka. Narav­no, do stva­ra­nja tog mita nika­da ne bi ni došlo da nije bilo i nekih vidlji­vih rezul­ta­ta, ali čim se kre­ne sa dubljom ana­li­zom – onda se isto­ga tre­nut­ka taj mit o uspe­si­ma Hitle­ro­ve eko­no­mi­je ras­pr­ši kao mehur od sapunice.

Nemač­ka je kre­nu­la putem masov­nog inter­ven­ci­o­ni­zma, a ako zna­mo da sva­ka držav­na inter­ven­ci­ja stva­ra pro­ble­me, a samim tim i zahte­va novu inter­ven­ci­ju, onda je pot­pu­no jasno da će sve pri­vred­ne aktiv­no­sti, pre ili kasni­je, biti pod direkt­nom držav­nom kon­tro­lom. Svi oni koji su se pro­ti­vi­li novom poret­ku – bili su pot­či­nje­ni putem sile. U naci­stič­koj Nemač­koj je posto­jao čak i zakon koji je vla­sti­ma dozvo­lja­vao pri­nud­no uspo­sta­vlja­nje kar­te­la, a kra­jem 1936. godi­ne Gering je dobio puno­moć­je za dono­še­nje četvo­ro­go­di­šnjeg pla­na. Od tog momen­ta Gering pre­u­zi­ma pot­pu­nu kon­tro­lu nad nemač­kom ekonomijom.

Nemač­ka je pri­me­ni­la Kejn­zo­vu "novu eko­no­mi­ju", ali je bilo i onih koji su Hitle­ra sta­vlja­li čak i iznad Kejn­za i govo­ri­li da je "Hitler našao lek za neza­po­sle­nost pre nego što je Kejnz zavr­šio sa obja­šnja­va­njem svo­je nove eko­nom­ske poli­ti­ke." O kakvoj se tu eko­nom­skoj poli­ti­ci radi? Hitler je suspen­do­vao zlat­ni stan­dard, kre­nuo sa pro­gra­mi­ma veli­kih jav­nih rado­va i zašti­tio indu­stri­ju od stra­ne kon­ku­ren­ci­je. Zatim, usle­di­la je veli­ka kre­dit­na ekspan­zi­ja, ogro­man budžet­ski defi­cit, pot­pu­na kon­tro­la nov­ča­nih toko­va, pro­gra­mi za zapo­šlja­va­nje, raza­ra­nje pre­du­zet­ni­štva putem kon­tro­le cena i komand­ne eko­no­mi­je, masov­no nao­ru­ža­va­nje, kon­tro­la obra­zo­va­nja, pla­ni­ra­nje poro­di­ce, uvo­đe­nje držav­nog zdrav­stva, držav­no soci­jal­no osi­gu­ra­nje itd.

Vam­pir­ska ekonomija

Sja­jan pri­kaz te "uspe­šne" Hitle­ro­ve eko­no­mi­je daje nam Gin­ter Raj­man (Gün­ter Rei­mann) u knji­zi Vam­pir­ska eko­no­mi­ja. ¹¹ Rej­man obja­šnja­va način na koji je naci­stič­ka čudo­vi­šna maši­ne­ri­ja, putem stro­gih pro­pi­sa i oštre inspek­ci­je, razo­ri­la auto­no­mi­ju pri­vat­nog sektora.

U nemač­kom mode­lu soci­ja­li­zma nema ni direkt­ne ekspro­pri­ja­ci­je sred­sta­va za pro­i­zvod­nju, niti je jedan od cilje­va ona fik­tiv­na jed­na­kost. U nemač­kom mode­lu soci­ja­li­zma kapi­ta­li­sti nomi­nal­no osta­ju vla­sni­ci sred­sta­va za pro­i­zvod­nju, što zna­či da oni for­mal­no i dalje osta­ju vla­sni­ci svo­je imo­vi­ne. Među­tim, to nji­ho­vo vla­sni­štvo je više fik­ci­ja nego stvar­nost jer o sve­mu odlu­ču­je drža­va. Za razli­ku od sovjet­skog mode­la soci­ja­li­zma u kojem se soci­ja­li­sti sa posto­je­ćim insti­tu­ci­ja­ma obra­ču­na­va­ju tako što ih uki­da­ju, faši­sti se odlu­ču­ju za fuzi­ju drža­ve i insti­tu­ci­ja, tj. oni te insti­tu­ci­je apsor­bu­ju. Faši­stič­ka eko­nom­ska stra­te­gi­ja se sasto­ji u part­ner­stvu izme­đu drža­ve i bizni­sa, pri čemu se do tog "part­ner­stva" dola­zi putem sile. Svi oni koji se “dobro­volj­no” ne udru­že sa drža­vom – reski­ra­ju da im imo­vi­na bude i for­mal­no kon­fi­sko­va­na, a i hap­še­nje vla­sni­ka imo­vi­ne je jed­na od mogu­ćih opci­ja. Teh­nič­ki aspekt funk­ci­o­ni­sa­nja tog part­ner­stva Rej­man opi­su­je na sle­de­ći način:

Drža­va se ne bavi pro­i­zvod­njom direkt­no, već samo nare­đu­je vla­sni­ci­ma kapi­ta­la šta da pro­i­zvo­de. Uko­li­ko se i dogo­di da se drža­va nepo­sred­no bavi pro­i­zvod­njom, to je više izu­ze­tak nego pra­vi­lo. Faši­stič­ka drža­va se ne bavi samo dava­njem dozvo­la za rad pre­du­zet­ni­ci­ma, a da onda pre­du­zet­ni­ci slo­bod­no pro­i­zvo­de za trži­šte, već pre­du­zet­ni­ci mora­ju pro­i­zvo­di­ti samo ono što im drža­va nare­di pa makar to i ne dono­si­lo pro­fit. Upr­kos tome što bizni­smen pra­vi gubi­tak, a ne pro­fit, on ne sme obu­sta­vi­ti pro­i­zvod­nju jer je i za obu­sta­vu pro­i­zvod­nje potreb­na dozvo­la vlasti.

Indu­stri­jal­ce su pose­ći­va­li držav­ni revi­zo­ri koji su ima­li strikt­na uput­stva za kon­tro­lu poslov­nih knji­ga pri­vat­nih kom­pa­ni­ja. Knji­ge su kon­tro­li­sa­li detalj­no, čak dve ili tri godi­ne una­zad, sve dok ne bi pro­na­šli neku gre­šku. Čak i naj­ma­nja for­mal­na gre­ška je bila dovo­ljan razlog za veli­ku kaznu koja je mogla izno­si­ti čak i neko­li­ko mili­o­na mara­ka. Rej­man citi­ra reči jed­nog bizni­sme­na koji kaže:

Ne može­te ni zami­sli­ti šta sve drža­va sada kon­tro­li­še i koli­ko su veli­ka nji­ho­va ovla­šće­nja. Naj­go­re u sve­mu tome je nji­ho­va neu­kost i pot­pu­na neza­in­te­re­so­va­nost; osim distri­bu­ci­je bogat­stva ništa dru­go njih ne inte­re­su­je. Da bi shva­ti­li posto­je­ći eko­nom­ski sistem neki bizni­sme­ni su čak poče­li da izu­ča­va­ju mark­si­stič­ku teoriju.

Dok su pred­stav­ni­ci drža­ve zao­ku­plje­ni istra­ga­ma i meša­njem u rad bizni­sme­na, našim komer­ci­ja­li­sti­ma su veza­ne ruke jer ne zna­ju da li će se pro­da­ja pro­i­zvo­da po višoj ceni oka­rak­te­ri­sa­ti kao pro­fi­ter­stvo ili sabo­ta­ža, a oni biti uhap­še­ni. Ne može­te ni zami­sli­ti koli­ko su se pore­zi pove­ća­li. Neza­do­volj­stvo je veli­ko, narod je ogor­čen, ali se niko ne usu­đu­je da o tome jav­no govo­ri. U sada­šnji sistem ne sum­nja­nju samo oni koji su ili pre­vi­še mla­di, ili pre­vi­še glu­pi, ili oni koji su sistem­ski privilegovani.

U nemač­kom mode­lu soci­ja­li­zma slo­bo­da i neza­vi­snost su samo puka deko­ra­ci­ja. Kapi­ta­li­sta nije pra­vi vla­snik svo­ga kapi­ta­la već on mora postu­pa­ti po nare­đe­nji­ma pred­stav­ni­ka vla­sti. Kapi­ta­li­sta ne sme insi­sti­ra­ti na svo­jim pra­vi­ma niti se sme pona­ša­ti kao da je nje­go­va imo­vi­na zai­sta nje­go­va. Svi oni koji su neo­pre­zno nešto rekli pro­tiv tada­šnjeg siste­ma – ima­li su posla sa držav­nom taj­nom policijom.

Od svih bizni­sme­na naj­te­že je bilo vla­sni­ci­ma malih rad­nji jer su oni bili pod stal­nom kon­tro­lom. Član par­ti­je, od čije dobre volje zavi­si vla­snik rad­nje, ne živi u dale­kom Ber­li­nu, već u sused­noj kući ili u kući tu odmah iza ugla. Taj "lokal­ni Hitler" sva­ko­ga dana dobi­ja izve­štaj šta se doga­đa­lo i o čemu se govo­ri­lo i u peka­ri gospo­di­na Šul­ca i u mesa­ri gospo­di­na Šmi­ta. ako bi se desi­lo da se ta dva gospo­di­na pre­vi­še bune, pre­ko noći bi mogli biti pro­gla­še­ni za držav­ne nepri­ja­te­lje. To bi, u naj­bo­ljem slu­ča­ju, zna­či­lo sma­nje­nje kvo­ta za nabav­ku defi­ci­tar­nih pro­i­zvo­da, a moglo bi se desi­ti i da izgu­be dozvo­lu za rad.

Naci­stič­ki zakoni

U okvi­ru "usta­va" Tre­ćeg Raj­ha, nika­kvo mišlje­nje neza­vi­sno od volje fire­ra više nije posto­ja­lo. Prin­cip pode­le vla­sti je stvar pro­šlo­sti. Po reči­ma finan­sij­skog ured­ni­ka jed­nih nemač­kih novina:

Ne posto­ji nije­dan zakon koji oba­ve­zu­je drža­vu. Drža­va može da ura­di sve ono što ona sama sma­tra da je neop­hod­no jer je ona vlast.

Sve što je rađe­no u naci­stič­koj Nemač­koj – rađe­no je u ime naci­o­nal­nog inte­re­sa, ali o tome šta je naci­o­nal­ni inte­res – odlu­ču­ju par­tij­ski lide­ri i biro­kra­ti­ja. Par­ti­ja je bič kojim par­tij­ski lide­ri kon­tro­li­šu kako admi­ni­stra­ci­ju tako i pona­ša­nje sva­kog gra­đa­ni­na, bez obzi­ra da li on upra­vljao indu­stri­jom čeli­ka, malom pro­dav­ni­com ili bio obič­ni rad­nik. Par­ti­ja ima svoj sop­stve­ni sud i sudi­je jer za čla­no­ve par­ti­je ne važe zva­nič­ni zako­ni; oni ne samo da ima­ju pra­vo, već i oba­ve­zu da krše zako­ne u cilju odbra­ne par­tij­skog autoriteta.

Kapi­ta­li­sta u faši­zmu ne samo da mora pošto­va­ti zako­ne, već se mora poko­ri­ti držav­nim pred­stav­ni­ci­ma. On ne sme insi­sti­ra­ti na svo­jim pra­vi­ma i ne sme se pona­ša­ti kao da mu je pra­vo na lič­nu imo­vi­nu naj­va­žni­je. On mora biti zahva­lan fire­ru što uop­šte još ima lič­nu imo­vi­nu. Narav­no, takav sistem raza­ra poslov­ni moral, samo­po­što­va­nje i osla­nja­nje na svo­je sna­ge, tj. raza­ra sve ono što karak­te­ri­še pre­du­zet­ni­ke u libe­ral­nom kapitalizmu.

Rej­man navo­di reči jed­nog svog dobrog pri­ja­te­lja koji je uve­ren da će se, nakon ekspro­pri­ja­ci­je imo­vi­ne Jevre­ja, pre ili kasni­je, naci­sti obru­ši­ti i na imo­vi­nu "belih Jevre­ja", tj. "obru­ši­će se i na nas – bizni­sme­ne ari­jev­ce". Kada će se to tač­no dogo­di­ti – to zavi­si od bor­be unu­tar same par­ti­je. Kao vatre­ni nemač­ki naci­o­na­li­sta, on je mislio da će ih Hitler spa­si­ti od bolj­še­vi­ka i Jevre­ja. On ni sanjao nije da će novi režim uda­ri­ti na nje­go­va Bogom dana pra­va i meša­ti se u nje­go­ve poslo­ve dale­ko više nego soci­jal-demo­kra­te koje je toli­ko mrzeo.

Kada je jedan zemljo­po­sed­nik shva­tio da više nema ni suda, niti bilo koga dru­gog ko bi ga mogao zašti­ti, on se za pomoć obra­ća svom neka­da­šnjem pri­ja­te­lju bankaru:

Želeo bih da svu svo­ju likvid­nu imo­vi­nu inve­sti­ram na, koli­ko god je to mogu­će, sigu­ran način, tj. na način da je se ne mogu doko­pa­ti ni vlast ni par­ti­ja. Rani­je sam uvek odbi­jao da se bavim ber­zan­skim spe­ku­la­ci­ja­ma ali bih sada i na to pri­stao. Hteo bih da kupim far­mu u Afri­ci. Vero­vat­no će pri­no­si od žetve pod­ba­ci­ti, ja ću biti okri­vljen za sabo­ta­žu, a mojim ima­njem će tada upra­vlja­ti neki par­tij­ski činov­nik. Želeo bih da se spre­mim za tu situ­a­ci­ju i da sebi obez­be­dim neko mesto gde mogu oti­ći ako par­ti­ja odlu­či da mi odu­zme imovinu.

Ban­kar je pri­mo­ran da svom pri­ja­te­lju saop­šti nepri­jat­nu činje­ni­cu da je to što on tra­ži nemo­gu­će. Vlast mu neće dozvo­li­ti da napu­sti Nemač­ku sa više od deset mara­ka. Far­ma u Afri­ci mu više nije opci­ja; mora­će da osta­ne tu gde jeste.

Korup­ci­ja

U faši­zmu ni korup­ci­ja nije pita­nje samo obič­nog pod­mi­ći­va­nja već je čitav pro­ces znat­no kom­pli­ko­va­ni­ji. Član par­ti­je koji kon­tro­li­še distri­bu­ci­ju siro­vi­na, ili se bavi nekim dru­gim važnim držav­nim poslom, novac nika­da ne uzi­ma direkt­no. Kada raz­go­va­ra­te sa par­tij­skim lide­rom vi mu tada ne nudi­te novac, već ga samo pita­te da li bi vam on mogao pre­po­ru­či­ti nekog dobrog prav­ni­ka koji bi vam mogao pomo­ći u postup­ku ube­đi­va­nja vla­sti u pogle­du hit­no­sti i oprav­da­no­sti vašeg zahte­va. Onda vam par­tij­ski lider pre­po­ru­či prav­ni­ka koji vam da neop­hod­ni "prav­ni savet" kako biste, even­tu­al­no, dobi­li to što želi­te. Među­tim, cena tog prav­nog save­ta je izu­zet­no viso­ka, znat­no viša nego u siste­mu direkt­nog pod­mi­ći­va­nja. Ma kako ta cena bila viso­ka, ona se mora pla­ti­ti jer je nemo­gu­će vodi­ti biznis bez odr­ža­va­nja tesnih veza sa tim prav­ni­ci­ma. Vi u pot­pu­no­sti zavi­ste od njih jer vam oni mogu reći da li uop­šte može­te ostva­ri­ti to što ste nau­mi­li. Dobar "prav­ni savet­nik" tač­no zna da li se, i u kojoj meri, neki zakon može zaobići.

Dakle, jasno je da reč korup­ci­ja ovde ima pot­pu­no dru­ga­či­je zna­če­nje u odno­su na ono što se pod njom pod­ra­zu­me­va u prav­nim drža­va­ma. Za razli­ku od kapi­ta­li­zma u kome je novac taj koji korum­pi­ra, u faši­stič­kom siste­mu izvor korup­ci­je je sama drža­va. Narav­no, i faši­stič­ki sistem se tako­đe osla­nja na nov­ča­nu eko­no­mi­ju, ali za razli­ku od kapi­ta­li­zma u kome je novac potreb­no zara­di­ti – faši­sti do nov­ca dola­ze tako što ga odu­zmu od onih koji ga imaju.

U faši­zmu ima­mo dve vrste moći: prva je indi­rekt­na moć – moć nov­ca, a dru­ga je direkt­na moć – moć par­tij­skih lide­ra. Kada neki kapi­ta­li­sta, zarad sti­ca­nja neke pri­vi­le­gi­je, pod­mi­ti nekog par­tij­skog lide­ra, onda se tu radi o indi­rekt­noj moći. Među­tim, kada neki par­tij­ski pred­stav­nik od kapi­ta­li­ste iznu­di novac, a bez ika­kve garan­ci­je za neku kasni­ju pro­tiv­u­slu­gu – onda se tu radi o direkt­noj moći.

Oso­ba za kontakte

Slu­žbe koje su neka­da u kom­pa­ni­ja­ma ima­le izu­zet­no važnu ulo­gu, u faši­zmu su posta­le bezna­čaj­ne. Sa dru­ge stra­ne, neke dru­ge slu­žbe, slu­žbe kojih pre nije ni bilo, u faši­zmu posta­ju naj­zna­čaj­ni­je slu­žbe. Ume­sto onih koji su radi­li na naj­od­go­vor­ni­jim mesti­ma nabav­ke i pro­da­je, u faši­zmu naj­va­žni­ji čovek u kom­pa­ni­ji posta­je "čovek za kon­tak­te". Nje­gov je posao da odr­ža­va što je mogu­će bolje odno­se sa pred­stav­ni­ci­ma vla­sti u tzv. "mini­star­stvu eko­no­mi­je". On je tamo sko­ro sva­ko­ga dana, on detalj­no izu­ča­va sve zako­ne i ured­be, on tač­no zna kako da svu tu novu regu­la­ti­vu tuma­či na pra­vi način i ima spo­sob­nost poga­đa­nja šta bi moglo biti dozvo­lje­no, a šta je stvar­no zabra­nje­no. Dru­gim reči­ma reče­no, nje­gov je posao da tač­no zna koli­ko dale­ko neko može ići a da ne bude uhvaćen.

Oso­ba za kon­tak­te mora razvi­ja­ti jed­no poseb­no zna­nje koje će mu omo­gu­ći­ti kamu­fli­ra­nje lič­nih inte­re­sa, tj. omo­gu­ći­ti da lič­ne inte­re­se pred­sta­vi kao "opšte­dru­štve­ne ili držav­ne inte­re­se". U zavi­sno­sti od toga kom se sekre­ta­ri­ja­tu obra­ća, on mora oda­bra­ti odgo­va­ra­ju­ći način obra­ća­nja, reto­ri­ku, argu­men­te koje će izno­si­ti i sve osta­lo. Zato se nima­lo nije čudi­ti tome što su u novi­na­ma naci­stič­ke Nemač­ke naj­vi­še pro­sto­ra zau­zi­ma­li ogla­si u koji­ma su se poseb­no nagla­ša­va­le "poseb­ne spo­sob­no­sti", "vešti­ne" i "isku­stvo" u pre­go­vo­ri­ma sa vla­sti­ma. Pri­me­ra radi, u sko­ro sva­kom izda­nju Frank­fur­ter Zeitung‑a se moglo pročitati:

Kor­po­ra­tiv­ni prav­nik, dr. pol. ekon., 35 godi­na, član par­ti­je, tre­nut­no anga­žo­van na raz­no­vr­snim poslo­vi­ma u više bana­ka i udru­že­nja, želi da pre­u­zme dodat­nu odgo­vor­nost u trgo­vin­skim udru­že­nji­ma ili indu­stri­ji…", ili "Kao eko­nom­ski savet­nik, radio na veo­ma odgo­vor­nim poslo­vi­ma pre­go­va­ra­nja sa pred­stav­ni­ci­ma vla­sti u Ber­li­nu…", ili "Teh­ni­čar i bizni­smen, član par­ti­je, biv­ši ofi­cir voj­ne avi­ja­ci­je, dobre veze sa vla­sti­ma, tra­ži zapo­sle­nje, ili ako je mogu­će part­ner­stvo u nekom preduzeću.…"

Dakle, onaj kome je bio potre­ban čovek za kon­tak­te, ako je bio spre­man da pla­ti odgo­va­ra­ju­ću cenu, mogao je bez većih pote­ško­ća takvog čove­ka naći. Svi oni koji nisu ima­li čove­ka za kon­tak­te, makar bili i "čisto­krv­ni ari­jev­ci", osta­ja­li su bez bizni­sa. Jed­no­stav­no, u faši­stič­koj Nemač­koj se bez odgo­va­ra­ju­će potvr­de, dozvo­le ili kvo­te nije moglo raditi.

Siro­vi­ne

Nemač­ki pre­du­zet­nik je naj­ma­nje pola svog rad­nog vre­me­na tro­šio bave­ći se pro­ble­mom obez­be­đi­va­nja siro­vi­na. Obič­no je sva­kom pro­i­zvo­đa­ču potreb­no barem dese­tak siro­vi­na, a nijed­nu od njih nije bilo mogu­će kupi­ti bez potvr­de nekog nad­zor­nog odbo­ra. Za sva­ku siro­vi­nu je posto­jao poseb­ni nad­zor­ni odbor sa poseb­nom pro­ce­du­rom koju je tre­ba­lo ispo­što­va­ti. Mili­o­ni upit­ni­ka su bili posla­ti da bi se ste­kla pra­va sli­ka u pogle­du potre­ba i raspo­lo­ži­vo­sti siro­vi­na, ali je rezul­tat izo­stao jer siro­vi­na nije bilo dovolj­no za sve, već samo za ono što je bio pri­o­ri­tet. Pro­blem je u tome što biro­kra­ti­ja nika­ko nije mogla done­ti odlu­ku čije su potre­be zai­sta bile hit­ne i pri­o­ri­tet­ne, a čije ne. Siro­vi­ne su dobi­ja­li samo oni koji su ima­li "potvr­de o hit­no­sti", ali se veo­ma brzo poka­za­lo da je čak i tih potvr­da izda­to znat­no više nego što ima raspo­lo­ži­vog mate­ri­ja­la. Tada dola­zi do pra­ve lavi­ne žal­bi svih onih koji su teškom mukom došli do potvr­de o hit­no­sti, da bi tek onda sazna­li da obez­be­đi­va­nje same potvr­de ne zna­či i auto­mat­sko obez­be­đi­va­nje mate­ri­ja­la. Situ­a­ci­ja je bila sve gora jer je sa sve većom nesta­ši­com siro­vi­na sve više pro­i­zvo­đa­ča za sebe tra­žio povla­šćen tretman.

Kon­tro­la cena

Pri­pad­nik "sta­re gar­de", Jozef Vag­ner, bio je posta­vljen za kome­sa­ra za cene. Kome­sa­ri­jat je imao veli­ki broj zapo­sle­nih, a imao je i punu podr­šku poli­ci­je kako bi se što efi­ka­sni­je spro­ve­le sve nje­go­ve odlu­ke. Vag­ne­rov posao je bio da "sta­bi­li­zu­je" cene; kako cene siro­vi­na, tako i cene final­nih proizvoda.

Vag­ner je mogao da zamr­zne cene, ali nije mogao da spre­či niti rast pro­i­zvod­nih tro­ško­va, niti nesta­ši­cu pro­i­zvo­da čiju je cenu "sta­bi­li­zo­vao".

Kao posle­di­ca sta­bi­li­za­ci­je cena javlja se veli­ka nesta­ši­ca pro­i­zvo­da, a sa nesta­ši­com pro­i­zvo­da dola­zi do feno­me­na pro­da­je veza­nih pro­i­zvo­da. Kada kupac dođe kod pro­dav­ca sa name­rom da kupi neki pro­i­zvod, reci­mo, čelič­nu žicu, onda on dobi­je sle­de­ći odgo­vor: "Žao nam je, ali veli­ka je nesta­ši­ca čeli­ka, tako da ne zna­mo kada ćemo biti u moguć­no­sti da vam je ispo­ru­či­mo. Ali, mogli bismo vam odmah ispo­ru­či­ti odr­vr­ta­če izra­đe­ne od nove legu­re."  To u pre­vo­du zna­či: čelič­nu žicu može­te dobi­ti samo ako isto­vre­me­no kupi­te i nešto što vam ne tre­ba a čija cena još nije stabilizovana.

Biro­kra­ti­ja

Sa rastom siste­ma kon­tro­le – para­lel­no je rasla i biro­kra­ti­ja. Čak i naj­ma­nji zana­tli­ja je morao da čita dugač­ka cir­ku­lar­na pisma i da popu­nja­va na dese­ti­ne upit­ni­ka. Pri­me­ra radi, samo jed­no takvo pismo, koje je posla­to svim samo­stal­nim zana­tli­ja­ma u Nemač­koj, zahte­va­lo je bri­žlji­ve odgo­vo­re na čak tri­de­set i jed­no pitanje.

Novi sistem je imao svo­je pred­stav­ni­ke u obli­ku veo­ma moć­ne biro­kra­ti­je koja nije bila poseb­no zain­te­re­so­va­na za odbra­nu niti jed­nog siste­ma – jedi­no što je njih stvar­no inte­re­so­va­lo je – odbra­na svo­je apso­lut­ne moći.

Činov­ni­ci, nau­če­ni da samo izvr­ša­va­ju nare­đe­nja, nema­ju ni želje, ni sred­sta­va, ni vizi­je za pro­me­nom posto­je­ćih pra­vi­la. Držav­ne biro­kra­te posto­je­ća pra­vi­la spro­vo­de kru­to i meha­nič­ki, ne oba­zi­ru­ći se na vital­ne inte­re­se onih koji su neop­hod­ni čini­o­ci naci­o­nal­ne eko­no­mi­je. Jedi­ni način pro­me­ne slo­va zako­na je bio mito; pro­tiv kru­tih zako­na koji su uni­šta­va­li nji­ho­va pre­du­ze­ća bizni­sme­ni su se mogli bori­ti samo podmićivanjem.

U takvom poslov­nom okru­že­nju, ako bizni­smen želi da saču­va svoj biznis – on mora krši­ti zako­ne jer je nemo­gu­će ispo­što­va­ti sve ono što mu je nare­đe­no od stra­ne bez­broj­nih držav­nih insti­tu­ci­ja. Može­mo nave­sti neke od tih institucija:

Mini­star­stvo eko­no­mi­je, Kome­sa­ri­jat za četvo­ro­go­di­šnje pla­no­ve, Devi­zni odbor, dva­de­set pet Odbo­ra za kon­tro­lu uvo­za, Kome­sa­ri­jat za kon­tro­lu cena, Držav­na upra­va za Eko­nom­ski razvoj, Držav­na upra­va za eksplo­a­ta­ci­ju zemlji­šta, Držav­na upra­va za kori­šće­nje otpad­nog mate­ri­ja­la, Upra­va za obno­vu, Upra­va za rad­nič­ka pita­nja, Kome­sa­ri­jat za gra­đe­vi­nar­stvo, Kome­sa­ri­jat za auto­mo­bil­sku indu­stri­ju, Kome­sa­ri­jat za mašin­sku indu­stri­ju, Kome­sa­ri­jat za elek­tro­pri­vre­du, Mini­star­stvo poljo­pri­vre­de, Razni foru­mi i odbo­ri za mono­po­le i mar­ke­ting, Mini­star­stvo rada, Rad­nič­ki front, Raz­me­na rad­ni­ka, Regi­o­nal­ni rad­nič­ki pove­re­ni­ci, Rajhs­ban­ka, Cen­tral­ni odbor bana­ka, Ode­lje­nje za stra­ne valu­te, Pri­vred­na komo­ra, mno­go­broj­na Stru­kov­na udru­že­nja, mno­go­broj­na Regi­o­nal­na udru­že­nja, Regi­o­nal­ne pri­vred­ne komo­re, Rat­no veće, Upra­va za samo­po­moć nemač­ke indu­stri­je, Fond za izvo­zne sub­ven­ci­je itd.

Sa rastom biro­kra­ti­je nemi­nov­no dola­zi i do suko­ba nadle­žno­sti jer je sva­ka biro­krat­ska insti­tu­ci­ja tvr­di­la da je ono što ona radi u inte­re­su drža­ve, a sve to zajed­no je dove­lo do pot­pu­nog hao­sa u pogle­du: žal­bi, istra­ga, bes­ko­nač­ne pre­pi­ske i slič­no, a kao reše­nje za izla­zak iz biro­krat­skog hao­sa ponu­đe­no je – šta dru­go do – kre­i­ra­nje novih biro­krat­skih insti­tu­ci­ja sa još većim ovla­šće­nji­ma. Osno­va­na su tri nova kome­sa­ri­ja­ta koja su odgo­va­ra­la direkt­no Gerin­gu. Zarad koor­di­na­ci­je svih tih držav­nih insti­tu­ci­ja i usta­no­va, eko­nom­ski dik­ta­tor, mar­šal Gering, osno­vao je držav­ni kome­sa­ri­jat ali je to dove­lo samo do još većeg neza­do­volj­stva. Refor­ma je done­kle reši­la pro­blem "rata papi­ri­ma" izme­đu mno­go­broj­nih biro­krat­skih insti­tu­ci­ja, ali nije reši­la, niti je mogla da reši, naj­ve­ći pro­blem – pro­blem ponu­de i tra­žnje sirovina.

Tota­li­tar­no dru­štvo iza­zi­va neod­go­vor­nost kod tog uvek-rastu­ćeg pri­vi­le­go­va­nog dela dru­štva. Nji­ho­va pozi­ci­ja je sigur­na, osim ako se, zbog među­sob­nog rival­stva, ne nađu na uda­ru svo­jih pri­ja­te­lja. Nji­hov rad ni na koji način ne dopri­no­si pove­ća­nju život­nog stan­dar­da dru­štva, a sav nji­hov posao se svo­di samo na jed­no – kako saču­va­ti svoj posao. Zada­tak svih osta­lih se sasto­ji u slu­že­nju te neza­si­te biro­krat­ske klike.

Fabrič­ki lideri

U naci­stič­koj Nemač­koj su posto­ja­li i mena­dže­ri ili tzv. "fabrič­ki lide­ri", čija je ulo­ga više nego kon­tra­dik­tor­na. Sa jed­ne stra­ne, fabrič­ki lider je imao dale­ko veću vlast nego ika­da rani­je jer su se sva nje­go­va nare­đe­nja mora­la bes­po­go­vor­no izvr­ši­ti, dok je sa dru­ge stra­ne taj isti nepri­ko­sno­ve­ni fabrič­ki lider bio samo bes­kraj­no mali šraf jed­ne ogrom­ne držav­no-voj­ne maši­ne­ri­je. Fabrič­ki lider je morao izvr­ša­va­ti nare­đe­nja koja dola­ze od stra­ne par­tij­skih i voj­nih sta­re­ši­na, ali je u isto vre­me samo on bio odgo­vo­ran za ispu­nje­nje pro­i­zvod­nih pla­no­va. Sa jed­ne stra­ne, on više nije samo obič­ni bizni­smen već je i pred­stav­nik drža­ve, a sa dru­ge sta­ne, ako dođe do bilo kakvog pro­ble­ma, veo­ma se lako moglo desi­ti da bude pro­gla­šen nespo­sob­nim za oba­vlja­nje funk­ci­je lidera.

Ban­ka­ri kao držav­ni službenici

Kao i svi dru­gi vla­sni­ci kapi­ta­la, i ban­ka­ri su u naci­stič­koj Nemač­koj ima­li dvo­stru­ku ulo­gu: oni su vla­sni­ci ban­ke ali su isto­vre­me­no i "pred­stav­ni­ci drža­ve". Samo su naiv­ni inve­sti­to­ri mogli ima­ti pove­re­nje u te "nove ban­ka­re", jer je tada sva­ki ban­kar imao ver­nu sen­ku u obli­ku nekog par­tij­skog pred­stav­ni­ka koji je bud­no motrio na sva­ki nje­gov potez.

Sva­ki ban­kar je tada svo­jim kli­jen­ti­ma save­to­vao samo jed­no: kupuj­te držav­ne obve­zni­ce ili obve­zni­ce pre­du­ze­ća četvo­ro­go­di­šnjeg pla­na. Osim toga, suprot­no ono­me što je stvar­no mislio, sva­ki ban­kar je morao zra­či­ti opti­mi­zmom u pogle­du finan­sij­ske situ­a­ci­je u drža­vi. Ako inve­sti­tor odbi­je savet ban­ka­ra, onda ga ban­kar može dodat­no posa­ve­to­va­ti da je naj­bo­lje da novac uop­šte ne inve­sti­ra, već da ga osta­vi na ban­kov­nom raču­nu. Ako inve­sti­tor odbi­je i taj savet i podig­ne veću sumu nov­ca, onda je ban­kar bio dužan da o tome oba­ve­sti vlast. Od tog momen­ta bri­gu o inve­sti­to­ru su na sebe pre­u­zi­ma­li par­ti­ja i policija.

Fuzi­ja bana­ka i države

Mno­go pro­pa­lih naci­stič­kih pro­i­zvo­đa­ča koji su ozbilj­no shva­ti­li par­tij­ski pro­gram pro­tiv "kamat­nog rop­stva" i "nepro­duk­tiv­nog ban­kar­skog kapi­ta­la", išli su kod "jevrej­skih ban­ka­ra" i tra­ži­li kre­dit, odbi­ja­ju­ći da ponu­de bilo kakvu garan­ci­ju za uze­ti kre­dit i odbi­ja­ju­ći da daju bilo kakve doka­ze o svom finan­sij­skom sta­tu­su. Pod sve većim pri­ti­skom ultra–nacista, 1934. godi­ne, donet je zakon koji sve pri­vat­ne ban­ke oba­ve­zu­je da poje­din­ci­ma i pri­vat­nim fir­ma­ma, bez osi­gu­ra­nja, odo­bre kre­dit od 5.000 maraka.

Cen­tral­na ban­ka je posta­la pro­du­že­na ruka drža­ve. U to vre­me pred­sed­nik Rajhs­ban­ke je bio Hjal­mar Šaht. Šah­tu je bilo jasno da se ogrom­ni držav­ni defi­cit ne može u nedo­gled odr­ža­va­ti i zato je poku­šao da skre­še držav­ne ras­ho­de, da sma­nji uti­caj par­tij­ske biro­kra­ti­je, da ohra­bri lič­nu ini­ci­ja­ti­vu i kon­ku­ren­ci­ju, da spre­či dalju kre­dit­nu ekspan­zi­ju i da spre­či dalji rast pore­za. Šaht je imao save­zni­ke u redo­vi­ma viso­kih voj­nih ofi­ci­ra koji su se tako­đe pro­ti­vi­li pot­pu­noj kon­tro­li par­tij­ske biro­kra­ti­je i držav­ne taj­ne poli­ci­je. Među­tim, par­ti­ja je misli­la dru­ga­či­je: neće biti nika­kvih restrik­ci­ja, niti će neki aut­saj­de­ri podri­va­ti auto­ri­tet partije.

Kada je Šaht konač­no shva­tio o čemu se tu stvar­no radi, on u svom govo­ru, 16. avgu­sta 1935, otvo­re­no napa­da par­tij­ske lide­re i nazi­va ih "neo­zbilj­nim dile­tan­ti­ma". Gebels zabra­nju­je obja­vlji­va­nje tog govo­ra, ali je Šaht odlu­čio da ga odštam­pa i distri­bu­i­ra uz pomoć Rajhs­ban­ke. Šaht je napu­stio Rajhs­ban­ku tek kada je izgu­bio bilo kakav uti­caj, a na nje­go­vo mesto dola­zi Rudolf Brink­man, kome oči­gled­no još nije bilo sasvim jasno da je Rajhs­ban­ka bila pod pot­pu­nom kon­tro­lom vla­sti. Ubr­zo nakon nje­go­vog ime­no­va­nja za pred­sed­ni­ka Rajhs­ban­ke Brink­man daje ostav­ku zbog, po naci­stič­koj ver­zi­ji, "nerv­nog slo­ma i gubit­ka pam­će­nja". Iz jed­nog fran­cu­skog časo­pi­sa sazna­je­mo da su uzrok Brink­ma­no­vog nerv­nog slo­ma nje­go­ve reči:

Mi u Nemač­koj pla­ća­mo jedan pišto­lj po ceni za deset pišto­lja, i još je taj jedan pišto­lj loši­jeg kva­li­te­ta. Naša valu­ta je isr­plje­na; i mi dobro zna­mo da se držav­ni pri­ho­di putem pore­za više ne mogu povećati.

Samo tri dana nakon tog govo­ra Brink­man odla­zi u pen­zi­ju zbog "gubit­ka pamćenja".

Pre­du­zet­ni­ci

Situ­a­ci­ja sa kojom su se suo­či­li inve­sti­to­ri u naci­stič­koj Nemač­koj liči­la je na pra­vu tra­ge­di­ju i gro­te­sku. U želji da izbeg­nu rizik, inve­sti­to­ri su svoj novac inve­sti­ra­li u držav­ne fon­do­ve, a onda im je taj novac drža­va odu­ze­la i inve­sti­ra­la u nao­ru­ža­nje. Ban­ke, šte­di­o­ni­ce i osi­gu­ra­va­ju­će kom­pa­ni­je su mora­le da kupu­ju držav­ne obve­zni­ce i bla­gaj­nič­ke zapi­se, tako da je, u stva­ri, nji­ho­va imo­vi­na bila – držav­ni dug. Vla­sni­ci kapi­ta­la su mora­li da finan­si­ra­ju držav­ne inve­sti­ci­je, što nam ujed­no i obja­šnja­va kako je bilo mogu­će da naci­stič­ka Nemač­ka tro­ši ogrom­ne koli­či­ne nov­ca i finan­si­ra masiv­ni defi­cit, a da ipak ne dođe do munje­vi­tog i pot­pu­nog slo­ma ekonomije.

Pot­pu­no je jasno da čitav taj pro­ces vodi ka pot­pu­nom raza­ra­nju pro­i­zvod­nih kom­pa­ni­ja i pre­du­zet­ni­štva, dok u isto vre­me nji­ho­va mesta zau­zi­ma­ju nepro­i­zvod­na držav­na rad­na mesta. Rej­man to obja­šnja­va sle­de­ćim rečima:

Dok pra­vi neza­vi­sni bizni­sme­ni pola­ko nesta­ju, ovi dru­gi cve­ta­ju. Oni se boga­te putem par­tij­skih veza, a i oni sami su tako­đe čla­no­vi par­ti­je i oda­ni fire­ru. Oni su pove­za­ni poro­dič­nim i par­tij­skim veza­ma i zato su u milo­sti biro­kra­ti­je. U mno­gim slu­ča­je­vi­ma celo­kup­no bogat­stvo tih "par­tij­skih kapi­ta­li­sta" je nasta­lo putem gole sile. U nji­ho­vom je inte­re­su da jača­ju par­ti­ju koja je oja­ča­la njih.

(kraj prvog dela)

---

Radi­vo­je Ognja­no­vić je eko­no­mi­sta iz Beo­gra­da.  Osta­le tek­sto­ve ovog auto­ra  može­te pogle­da­ti ovde.

---

1. Radi­vo­je Ognja­no­vić: Deko­di­ra­ni kejn­zi­ja­ni­zam[↩]
2. Ludwig von Mises: Omni­po­tent Govern­ment[↩]
3. Ludwig von Mises: Plan­ned Cha­os[↩]
4. Juli­en Ben­da: The Tre­a­son of the Intel­lec­tu­als[↩]
5. Her­mann Rausch­ning: Moji pover­lji­vi raz­go­vo­ri sa Hitle­rom[↩]
6. Ludwig von Mises: Inter­ven­ti­o­nism[↩]
7. Radi­vo­je Ognja­no­vić: Atak na logi­ku i razum[↩]
8. Radi­vo­je Ognja­no­vić: Libe­ra­li­zam[↩]
9. Radi­vo­je Ognja­no­vić: Eko­no­mi­ja i pse­u­do­e­ko­no­mi­ja[↩]
10. Ludwig von Mises: Human acti­on[↩]
11. Gün­ter Rei­mann: The Vam­pi­re Eco­no­my[↩]