Slučaj Trocki – ili o povoljnom uticaju razbijača za led na razvoj čovečanstva
Oduvek je Lav Trocki privlačio intelektualce drugačije od ostalih boljševičkih lidera. Jasno je i zbog čega. Bio je pisac, povremeno književni kritičar – i to, po Irvinu Hovu (Irving Howe), veoma dobar – kao i istoričar (revolucija iz 1905. i 1917.). Interesovao se za psihoanalizu i savremena dostignuća iz fizike, a dok je bio na vlasti predlagao je čak da se nova komunistička praksa ispiranja mozgova ne primenjuje isuviše oštro prema piscima. Nije to baš bilo tako dobro zalaganje u prilog slobode izražavanja à la Net Hentof (Nathan Irving „Nat“ Hentoff) ali prilično dobro kada se zna da dolazi od jednog komuniste.
Trocki je, iznad svega, bio intelektualac i čovek koji je igrao veliku ulogu u onome što su mnogi od te sorte smatrali stvarnim svetom – svetom revolucionarnog krvoprolića i terora. 1917. je bio drugi čovek odmah iza Lenjina; tokom Građanskog rata predvodio je Crvenu armiju i izvojevao konačnu pobedu. Kako Hov kaže: „Bilo je nečeg fascinirajućeg za intelektualce širom sveta u tom spektaklu u kome se čovek reči, snagom sopstvene volje, pretvara u čoveka dela“.
Tokom dvadesetih, u borbi sa Staljinom oko prevlasti, Trocki gubi, i u egzilu postaje uspešan i nemilosrdan kritičar svoga velikog protivnika; tako se desilo da su Trockijevi spisi otvorili oči intelektualcima koji nisu imali pristupa drugim kritikama staljinizma – klasičnih liberala, anarhista ili konzervativaca – i to barem za neke aspekte Staljinove Rusije, najpre za njen karakter spomen-kosturnice. Tokom perioda velikih čistki i izrežiranih moskovskih procesa, Trocki biva gurnut u sam centar vrtloga mita o izdaji i saradnji sa Nemačkom i Japanom čime Staljin pravi pledoaje za likvidaciju svoga starog druga. 1940. godine Ramon Merkader, agent sovjetske tajne policije, nalazi Trockog kod kuće u Meksiko Sitiju i razbija mu glavu čekićem za led.
Ovu interesantnu životnu priču predočava nam lakonski, s velikom lucidnošću i taktom Ervin Hov, istaknuti književni kritičar i urednik magazina Disent (Dissent). Naglasak je na Trockijevoj misli kojom se Hov bavio skoro četiri decenije. „Kao mlad čovek“, kaže za sebe Hov, „nakratko sam potpao pod uticaj Trockog, ali sam od tada uprkos svom socijalizmu ili zahvaljujući njemu, počeo sve više i više da se udaljavam od njegovih shvatanja“.
Hov je kritičniji prema Trockom nego što sam očekivao. Ukazivanjem na mnoge Trockijeve krucijalne greške on pokušava da osvetli mane marksizma, lenjinizma i sovjetskog režima čijem stvaranju je Trocki sam puno doprineo. Uprkos tome, ova knjiga sadrži jednu interesantnu ambivalentnost. U njoj se u dovoljnoj meri ne ističe stepen zla i gluposti prisutnih u Trockijevom životu, ali se zato Trocki naziva herojem i „titanom“ dvadesetog veka. Čini se kao da je Hov odustao od punog promišljanja moralnih implikacija šta znači kada neko dela i misli onako kako je Trocki delao i mislio.
Za inicijalni primer Hovovog razmatranja krajnjih posledica političkog učinka Lava Trockog uzmimo Boljševičku revoluciju i sovjetski režim. Tokom cele knjige Hov uspeva da napravi nekoliko smislenih zapažanja povodom stvarnog klasnog karaktera ovog i drugih komunističkih režima – koji se, kako kaže, vrlo rano manifestovao:
Novi društveni sloj – nastao već za svitanja revolucije – počeo je da se konsoliduje: partijsko-državna birokratija oslanjajući se na podršku administracije, upravnika fabrika, vojnih zvaničnika i iznad svega partijskih funkcionera… Govoreći o partijsko-državnoj birokratiji u zemlji u kojoj je industrija nacionalizovana znači govoriti o novoj vladajućoj eliti, možda čak o novoj vladajućoj klasi, koja se parazitski vezala za svaku instituciju ruskog života [originalno podvlačenje].
Hov dalje kaže da se nije moglo očekivati da će sami boljševici shvatiti šta su uradili i kakvu su klasu zapravo doveli na vlast: „Bila je to istorijska novina za koju marksistički poredak stvari nije bio dovoljno spreman, osim možda povremeno u nekim delovima koji se mogu naći u Marksovim spisima o posebnom društvenom karakteru orijentalnog despotizma“.
Ovo nije sasvim tačno. Sâm Hov pokazuje kako Trocki još u svojoj knjizi 1905 (istorija ruske revolucije iz te godine), uočava ovakav tip društva, društva u kome je državna birokratija sâma vladajuća klasa. Analizirajući caristički režim Trocki polazi od one marksističke struje koja u državi vidi nezavisno parazitsko telo koje se hrani od svih društvenih klasa uključenih u proces proizvodnje. To je bilo stanovište koje je Marks izložio, na primer, u Osamnaestom Brimeru Luja Bonaparte.
Što je još važnije, klasni karakter samog marksizma – kao i verovatne posledice dolaska na vlast jedne marksističke partije – identifikovan je davno pre Trockijevog vremena. Još tokom 1870-tih veliki devetnaestovekovni anarhista Mihail Bakunjin – čije se ime čak i ne pominje u Hoveovoj knjizi, kao što se u njoj ne pominje ni jedan drugi anarhista – podvrgao je marksizam kritičkom preispitivanju. Bakunjin je tu razobličio malu prljavu tajnu buduće marksističke države:
Država je uvek bila vlasništvo jedne ili druge povlašćene klase; svešteničke, aristokratske, buržoaske i na kraju birokratske… Ali u narodnoj Marksovoj državi, kažu nam, uopšte neće biti privilegovanih klasa … postojaće vlada koja se neće zadovoljiti samo time da politički upravlja i administrira masama, kao što to čine današnje vlade, već koja će njima administrirati ekonomski, koncetrišući u svojim rukama proizvodnju i pravednu raspodelu bogatstva, obrađivanje zemlje, otvaranje i razvoj fabrika, organizaciju i usmeravanje trgovine i, na kraju, usmeravanje kapitala ka proizvodnji od strane jednog jedinog bankara – države. Sve će to zahtevati neverovatno znanje i mnogo „prepametnih glava“ u toj vladi. Biće to vladavina naučne inteligencije, najaristokratskijeg, najdespotskijeg, najarogantnijeg i najprezrenijeg od svih režima. Postojaće i nova klasa, nova hijerarhija pravih i lažnih naučnika i stručnjaka [podvlačenje dodato].
Ovakvu predstavu kasnije je usvoji poljsko-ruski revolucionar Vaclav Makajski (Waclaw Machajski) koji je smatrao, po rečima Maksa Nomada (Max Nomad), da „devetnaestovekovni socijalizam nije predstavljao izraz interesa manuelnih radnika već ideologije siromašnih nezadovoljnika, intelektualnih radnika niže srednje klase … u pozadini socijalističkog „ideala“ nalazi se nova forma ekspoloatacije u korist zvaničnika i rukovodilaca socijalističke države“.
Tako marksizam na vlasti znači da vladavina državnih funkcionera nije samo intrinsično verovatna – šta bi drugo moglo biti ako se ima u vidu masivno povećanje državne moći koje su predviđali marksisti? – već da su je takođe predvideli pisci dobro poznati revolucionaru tipa Trockog. Trocki sebi, ipak, nije mogao da dozvoli da ozbiljno prihvati ovu analizu pre nego što se posveti marksističkom revolucionarnom poduhvatu. I više od toga: „Do svojih poslednjih dana“ piše Hov, „smatrao je da na staljinističku Rusiju i dalje treba gledati kao na „degenerisanu radničku državu“ zato što je očuvala nacionalizovane forme vlasništva koje je Ruska revolucija „osvojila“ – kao da upravo nacionalizovano vlasništvo i planska ekonomija nisu bili instrumenti vladavine nove klase u sovjetskoj Rusiji!
Ostalo je da neko od Trockijevih sledbenika raspoloženijih za kritiku, pogotovo Maks Šatman (Max Shachtman) u Sjedinjenim Državama, pokaže svome učitelju šta se zaista desilo u Rusiji: da Revolucija nije proizvela „radničku državu“, niti da postoji opasnost od povratka na „kapitalizam“, zbog čega je Trocki stalno bio zabrinut. Umesto svega toga u Rusiji je nastao još reakcionarniji i tiranskiji „birokratski kolektivizam“ od onog koji je ranije postojao.
Trocki je odbacio ovakvo tumačenje. U stvari, on nije ni imao izbora. Jer, kako to ističe Hov, disidenti su „doveli u pitanje celokupnu revolucionarnu perspektivu na kojoj je [Trocki] uporno zasnivao svoju politiku… Postojala je još jedna mogućnost u slučaju da su Trockijevi kritičari bili u pravu, da treba revidirati celo shvatanje socijalizma“. Upravo tako.
Hovu treba pripisati lociranje ključnog perioda za razumevanje boljševizma, uključujući tu i misao Trockog, u period ratnog komunizma, od 1918. do 1921. Opisujući taj period on kaže: „Industrija je bila skoro potpuno nacionalizovana. Privatna trgovina zabranjena. Partijski odredi slati po selima da oduzimaju seljacima hranu.“ Rezultati su bili u ogromnoj meri tragični. Ekonomski sistem se jednostavno raspao uz sve neopisive patnje i nebrojena umiranja od gladi, uz sve ono što podrazumeva reč tragično. Kako je to kasnije Trocki opisao: „Kolaps proizvodnih snaga prevazišao je sve što je istorija ikada doživela. Zemlja se nalazila na samoj ivici ponora, a i vlada sa njom“.
Kako se to desilo? Ovde Hov sledi standardnu interpetaciju: ratni komunizam bio je samo proizvod vanrednih okolnosti koje je stvorila revolucija i građanski rat. Bio je to sistem „radikalnih mera [koje boljševici] nisu ni sanjali u svojim ranijim programima“.
Ovo poslednje, striktno govoreći, može biti tačno. Može biti da boljševicima nikada ni na kraj pameti nije palo šta će ostvarivanje njihovih ciljeva konkretno značiti za ekonomski život Rusije, do čega će oni nužno dovesti, ili kakve će konsekvence proizvesti.
Ali ratni komunizam nije predstavljao puku „improvizaciju“ čije užase treba pripisati haosu u kome se nalazila Rusija toga doba. Sistem je namerno i ciljano proizvodio takav haos. Kako je to Pol Kreg Roberts (Paul Craig Roberts) maestralno pokazao u svojoj knjizi Alienation and the Soviet Economy, ratni komunizam bio je pokušaj da se marksistički ideal prevede u „realnost“: ukidanje „robne proizvodnje“, sistema cena i tržišta.
Samo se o tome radi u marksizmu, pokazuje Roberts. U tome se sastoji okončanje „otuđenja“ i konačno oslobađanje čovečanstva. Zašto bi onda bilo čudno kada samouvereni i odlučni marksisti poput Lenjina i Trockog osvajajući vlast u jednoj velikoj zemlji pokušavaju da ostvare upravo politiku zbog koje žive?
Kao dokaz u prilog ovakve interpretacije, Roberts citira samog Trockog (ironija je da je taj citat upravo iz knjige Trockijevih spisa koje je priredio Irvin Hov):
U periodu takozvanog “ratnog komunizma“ [bio je to period kada je] ekonomski život bio potpuno podređen potrebama fronta… neophodno je ipak priznati da je on u svojoj izvornoj zamisli težio opštijim ciljevima. Sovjetska vlada nadala se i težila da pomoću sistema planske ekonomije implementira ove metode disciplinovanja direktno u proizvodnju i distribuciju. Drugim rečima, očekivalo se da će „ratni komunizam“ postepeno, ali bez uništenja sistema, dovesti do izvornog komunizma… program „ratnog komunizma“ sukobljavao se, međutim, sve više i više sa realnošću. Proizvodnja je kontinuirano opadala, i to ne samo zbog destruktivnih posledica rata.
Roberts dalje citira Viktora Serža (Victor Serge): „Socijalni sistem tih godina kasnije je nazvan „ratnim komunizmom“. U to vreme njega su jednostavno zvali „komunizam“… Trocki je upravo napisao da će taj sistem trajati decenijama ako tranzicija ka izvornom i neometanom socijalizmu treba da bude osigurana. Buharin … je smatrao da je sadašnji način proizvodnje konačan“.
Na tom putu ukidanja cenovnog sistema i tržišta isprečila se, međutim, jedna sitna prepreka: „realnost“. Ona se – zapaža Trocki – „sve više sukobljavala“ sa ekonomskim „sistemom“ Rusije pritegnutim boljševičkom stegom. Vladari su se nakon nekoliko godina bede i gladi za ruske mase – ne postoji podatak da je bilo koji boljševički lider umro od gladi tokom ovog perioda – predomislili i obznanili Novu ekonomsku politiku (NEP) – uključujući tu i neke elemente privatnog vlasništva i dozvoljene tržišne transakcije.
Značaj svega ovoga ne može biti precenjen. Ono što se dešava Trockom i njegovim drugovima tokom Velike oktobarske revolucije predstavlja spektakl u kome mala grupa književno i filozofski nastrojenih intelektualaca osvaja vlast u velikoj zemlji s ciljem urušavanja celokupnog ekonomskog sistema – ali bez i najmanje ideje kako funkcioniše jedan ekonomski sistem. Neposredno pred osvajanje vlasti Lenjin u svojoj knjizi Država i revolucija piše:
Evidenciju toga, kontrolu nad tim [funkcionisanjem nacionalne ekonomije], izvanredno je uprostio kapitalizam, svodeći ih na neobično proste, svakom pismenom čoveku pristupačne operacije nadzora i beleženja, poznavanja četiri računske radnje i izviđanja odgovarajućih potvrda” ((Prevod ovog citata iz: Vladimir Ilič Lenjin Država i revolucija, Prosveta, Beograd, 1983. str. 83 (prim.prev).))
Bez sumnje se Trocki slagao s ovim primerom kretenizma. I zašto ne bi? Lenjin, Trocki i kompanija bili su čitavog svog života profesionalni revolucionari koji sa procesom proizvodnje nikakve veze nisu imali. Izuzimajući Buharina, pokazivali su malo interesa za stvarno funkcionisanje ekonomskog sistema. Oni su se bavili revolucionarnom strategijom i taktikom permanentno proučavajući, poput monaha, svete knjige Marksizma.
Oni mudro okreću glavu od toga kako ekonomski sistem stvarno funkcioniše – kako u svetu u kome živimo ljudi rade, proizvode, razmenju i preživljavaju – kao da se to tiče nekog drugog i zabačenog sveta. Ovi „materijalisti“ i „naučni socijalisti“ žive u mentalnom svetu u kome je razumevanje Hegelovih, Fojerbahovih i groznih Diringovih filozofskih grešaka apsolutno važnije od razumevanja toga šta su cene.
A stvarne operacije društvene proizvodnje i razmene uvažavali su isto onoliko koliko i jedan Džon Henri Njuman ((Kardinal Džon Henri Njuman (John Henry Newman, 1801- 1890) poznati engleski istoričar religije (prim.prev).)) ili – zaista – Sv. Bernar iz Klervoa. ((Sv. Bernar iz Klervoa (St. Bernard of Clairvaux, 1090-1153), francuski opat i crkveni reformator (prim.prev).)) Ovo je već zajedničko svim intelektualcima. Samo što je ovde tragično to što su boljševici zavladali milionima stvarnih radnika, stvarnih seljaka i stvarnih preduzetnika.
Hov pak prikazuje stvari previše uvijeno. Kaže da je Trocki, kada je došao na vlast, „pokušavao da prevaziđe teškoće koje ruski marksisti nisu predvideli“. I šta je ovaj briljantni intelektualac predložio kao rešenje problema s kojim se suočila Rusija? „Decembra 1919. Trocki je izložio seriju „teza“ [sic] pred Centralnim komitetom partije u kojima se zalagao za prinudni rad i radne armije kojima upravlja vojnička disciplina…“.
Dakle, prinudni rad i to ne samo za političke protivnike već i za rusku radničku klasu. Dozvolimo Danijelu i Gabrijelu Kon-Benditu, ((Braća Danijel i Gabrijel Kon-Bendit (Daniel & Gabriel Cohn-Bendit) (prim.prev).)) levim anarhistima iz onih majskih pariskih dana 1968. da nastave dalje:
Da li je baš tačno“ pitao se Trocki, „da je prinudni rad uvek neproduktivan?“ Odbacivši ovakvo stanovište kao izraz „jadne i bedne liberalne predrasude“, on znalački konstatuje da je i „ropstvo bilo produktivno“ a da je sužanjski rad za svoje vreme predstavljao „progresivan fenomen“. [Na Trećem kongresu sindikata] poručio je da „prinuda, disciplinovanje i militarizacija rada nisu bile vanredne mere i da je normalno da radnička država ima pravo da prisili bilo kog građanina da izvrši bilo kakav zadatak na bilo kom mestu po sopstvenom izboru.
I zašto da ne? Nisu li Marks i Engels u Komunističkom manifestu, u svom programu od deset tačaka za revolucionarnu vlast u osmoj tački zahtevali „Jednaku radnu obavezu za sve, stvaranje industrijskih armija, naročito zemljoradničkih.“ Nikada se ni Marks ni Engels nisu odrekli svoje tvrdnje da odgovorni za „radničku državu“ imaju pravo da porobe radnike i seljake čim se javi potreba za tim. Da se takva potreba javila boljševici su uočili odmah po uništenju njima omraženog tržišta. A od svih boljševičkih lidera koji su zagovarali prinudni rad najrevnosniji i najagresivniji bio je upravo Lav Trocki.
Postoje i drugi delovi u kojima se ogleda, sveukupno, sva neprodornost, blagost i neprozirnost Hovove kritike Trockog. Na primer, on Trockom stavlja na teret izvesne filozofske kontradikcije koje proizlaze iz njegove privrženosti „istorijskom materijalizmu“. Tokom čitavog svog života, tvrdi Hov, Trocki je držao do „moralnih kriterijuma koji se nikako nisu mogli svesti ili redukovati na klasni interes. On bi pričao o časti, hrabrosti i istini kao da su one predstavljale priznate konstante jer je negde u pravovernom marksizmu preživela jedna crta devetnaestovekovnog ruskog eticizma, iskrenog i romantičnog“.
Ostavimo po strani budalastu implikaciju da ima nečeg „romantičnog“ u verovanju u moralne vrednosti, nečemu što je, tobož, suprotstavljeno „naučnom“ karakteru pravovernog marksizma. Izgleda da na ovom mestu Hov hoće da kaže da među marksistima privrženost izvesnim opšteprihvaćenim vrednostima predstavlja retku vrstu atavizma svojstvenu Trockom. Nimalo.
Naravno da istorijski materijalizam odbacuje moralne vrednosti kao nešto što jedva „izražava“ ili „odražava“ ili štaveć, „postojeće klasne odnose“ i, konačno, „materijalne proizvodne snage“. Ali ovo nikada nijedan marksista nije shvatao isuviše ozbiljno, osim kao uvod u rušenje moralnih normi (kao kada su Lenjin i Trocki opravdavali teror). Čak su i Marks i Engels u svom „Pozdravnom obraćanju Prvoj internacionali“ napisali da spoljna politka Internacionale treba da „opravda jednostavne zakone morala i pravde [sic] koji treba da rukovode odnosima privatnih ličnosti, kao vrhovni zakoni odnosa među nacijama“.
Da se Trocki divio časti, hrabrosti i istini nije potrebno objašnjavati pozivanjem na rusku tradiciju „eticizma“ (šta god to bilo). Uvažavanje ovih vrednosti deo je zajedničkog nasleđa svih nas. Misliti da ovde postoji problem koji treba objasniti znači previše obiljno shvatiti „istorijski materijalizam“.
Slično je i sa drugim protivrečnostima za koje Hov misli da je uočio između Trockijeve marksističke misli i komentara na politička dešavanja koje je Trocki davao. O samoj boljševičkoj revoluciji Trocki kaže da bi se ona desila čak i da on tada nije bio u Petrovgradu „pod uslovom da je tamo bio Lenjin i da je komandovao“. Hov se pita „Šta se dogodilo sa istorijskim materijalizmom?“. Naravno, Hov želi da kaže da po marksističkom shvatanju individue ne bi trebalo da igraju nikakvu važnu ulogu u oblikovanju zaista ključnih istorijskih događaja, a kamoli da određuju da li će se oni dogoditi ili ne.
Ali odgovor na Hovovo pitanje jeste da se ništa neće desiti čak i da Trocki prizna ovakvu grešku. Ništa se neće desiti zato što „istorijski materijalizam“ od početka predstavlja jednu pretencioznu besmislicu, političku strategiju pre nego filozofsku poziciju. Tu i tamo, ovo smišljeno zamazivanje sitnih mrlja Trockijevog života radi prikrivanja onih krupnih, odvodi Hova pravo u predvorje sveta fantazije.
Kaže da Trocki nije bio u prednosti u svojoj borbi sa Staljinom jer se „borio na neprijateljskom terenu prihvatajući opasnu pretpostavku boljševičkog monopola na silu“. Ali zašto se ova pretpostavka nalazi na neprijateljskom terenu? Ovo gledište delili su i Trocki i Staljin. Trocki nije ništa manje verovao u to da zastupnik kapitalizma ima pravo da propagira svoje ideje nego što je srednjovekovni inkvizitor verovao u to da veštice imaju pravo da živi svojim životnim stilom. A što se tiče prava drugih socijalista – Trocki je 1921. predvodio napad na kronštadske pobunjenike koji su samo tražili slobodu za socijaliste neboljševike. U to vreme Trocki je furiozno uzvikivao da pobunjenike treba poubijati „poput jarebica“ – što se po njegovom naređenju i desilo. ((Nakon osvajanja kronštadske tvrđave bez suđenja je pobijeno oko 15 000 učesnika pobune. Više o ratnom komunizmu i kronštaskom slučaju videti u tekstu Šeldona Ričmana „War Communism to NEP: The Road from Serfdom“ (prim.prev). ))
Kao da se Hov toliko saginje da želi da dotakne patos. Skicirajući taktiku koju je Staljin upotrebljavao u borbi protiv Trockog, on kaže da „su huligani u službi partijskog aparata organizovano zlostavljali trockističke vođe, istaknute stare boljševike, da se šalju ozbiljne pretnje protiv svih u partiji…“ Sada stvarno – da li treba da nam se krv sledi u žilama zbog političkog nasilja prema Lavu Trockom i njegovim „istaknutim“ sledbenicima? Ne: ako je ikada nebeska pravda bila zadovoljena na pravi način bilo je to kada je Trocki „zlostavljan“ i „progonjen“ – uključujući tu incident sa razbijačem za led.
Najbolji primer Hovove čudne blagosti prema Trockom čuvam za kraj. Kakva je – kada se podvuče sve što je Trocki rekao i uradio – vizija komunističkog društva budućnosti Trockog? Hov se u priličnoj meri oslanja na čuvene besmislene rečenice na kraju Trockijeve knjige Književnost i revolucija: „Prosečni ljudski primerak [piše Trocki] dosegnuće visine jednog Aristotela, Getea ili Marksa. Ali iznad ovog vrha pomoliće se novi vrhovi.“ On nam, ipak, ne kaže šta ovome prethodi – Trockijeva skica društva budućnosti, san koji je grozničavo snevao. Pod komunizmom, kaže Trocki, čovek će:
rekonstruisati sebe i društvo u skladu sa sopstvenim planom… Višegeneracijsko, cigla po cigla, gomilanje ulica i kvartova ustupiće mesto titanskoj izgradnji gradova-sela, sa kompasom i mapom u ruci… Komunistički život neće biti naslepo stvaran, poput koralnih ostrva, već će svesno biti izgrađen, podignut i uspravljen… Čak će i čisto fiziološki život postati predmet kolektivnih eksperimenata. Još jednom će ljudska vrsta, transformisana u Homo Sapiensa, zakoračiti u fazu radikalne transformacije, i uz pomoć svojih sopstvenih ruku učiniti sebe predmetom veoma komplikovanih metoda veštačke selekcije i psihofizičkog treninga…. [biće] moguće iz temelja rekonstruisati tradicionalni porodični život… Ljudska rasa neće prestati da puzi na sve četiri pred Bogom, kraljevima i kapitalom, kako bi kasnije mogla ponizno da se povija pred zakonima nasleđivanja i seksualne selekcije! … Čovek će ostvariti svoju svrhu … da postane viša sociobiološka vrsta, ili, ako želite, nadčovek.
„Čovek … njegovi sopstveni planovi… njegova svrha …sopstvenih ruku“. Kada je Trocki promovisao stvaranje armije industrijskih radnika-robova verovao je da je njegova sopstvena volja – volja Proleterskog čoveka. Lako je pogoditi po čijoj će volji biti oblikovan Komunistički čovek kada dođe vreme da se sprovodu kolektivni eksperimenti nad oblicima fiziološkog života, komplikovane metode veštačke selekcije i psihofizički trening, rekonstrukcija tradicionalne porodice, zamena „slepe seksualne selekcije kojom se vrši humana reprodukcija za ‘nešto drugo’“, i stvaranja nadčoveka.
To je, dakle, taj Trockijev kranji cilj: svet u kome je čovečanstvo „slobodno“ u smislu marksističkog shvatanja ovog pojma – gde je ceo ljudski život, počevši od ekonomije ali ciljajući da obuhvati sve ostalo, čak i privatne i intimne segmente ljudske egzistencije, svesno isplaniran od stane „društva“ za koje se pretpostavlja da poseduje jedinstvenu volju. I upravo to po Trockom – ta odvratna pozitivistička noćna mora – opravdava sva ropstva i ubijanja!
Ovo je, izvesno, još jedna mala prljava tajna koju je Hov morao da nam otkrije.
Završavajući, Hov kaže da će Trockijev „primer energije i heroizma verovatno pleniti pažnju generacija koje dolaze“, dodajući da „čak i oni među nama koji ga ne mogu slediti mogu prepoznati da je Lav Trocki, u svom uzdizanju i u svom padu, jedan od titana našega doba“.
Ovakvo pisanije jeste primer kako se značajna pitanja dobrog i lošeg u ljudskim stvarima prekrivaju debelim slojem istoricističkog mulja. Činjenica je da je Trocki koristio svoj talenat da osvoji vlast da bi ispunio svoj san – ukidanje tržišta, privatne svojine i buržoazije. Njegove akcije proizvele su neopisivu bedu i smrt u njegovij zemlji.
On je, ipak, do kraja svog života uporno istrajavao u nameri da na svaki mogući način donese marksističu revoluciju narodu – Francuzima, Nemcima, Italijanima – sa svim onim posledicama za koje je on, bolje nego iko, znao da će se dogoditi. Bio je šampion kontrole mišljenja, zatvoreničkih logora, streljačkih odreda za protivnike i prisilnog rada za obične, ne tako talentovane radne ljude. Otvoreno je zagovarao ropstvo – što ga, čak i po standardima našeg doba, mora svrstati u zaista odabrano društvo.
Trocki je bio intelektualac koji sebi nikada nije postavio tako jednostavno pitanje poput ovog: „Na osnovu čega verujem da će ekonomsko stanje radništva u socijalizmu biti bolje od onog u kapitalizmu?“. Do kraja nije hteo da dozvoli mogućnost da se krvava birokratska tiranija kojom je upravljao Staljin nikada ne bi dogodila da je on sam nije potpomogao.
Heroj? Ne, hvala – sopstvene heroje potražiću na nekom drugom mestu. Titan dvadestog veka? U nekom smislu da. Barem jednu karakteristiku deli sa drugim „titanima“ našega doba: bolje je da se nikada nije ni rodio.
Ralf Reiko je istoričar i profesor emeritus na Buffalo State koledžu i viši saradnik Mizes instituta. Pod nazivom „Trotsky: Ignorance and Evil“ ovaj tekst je prvi put objavljen u časopisu Libertarian Review (Vol. 8, No. 2 (March 1979)). U pitanju je osvrt na knjigu Irvina Hova Leon Trotsky (Irving Howe, Leon Trotsky, Viking Press, 1978). Tekst preveo: Aleksandar Novaković.
