Banalna feministička kritika libertarijanizma

Ovaj tekst ne bi trebalo da bude shvaćen kao „kapitalistički teror“ ili još jedan dokaz „klasnog uticaja i dominacije muškaraca“. Kao žena libertarijanac želim da ovim skrenem pažnju feministkinjama/ima na neophodnost produbljivanja i osnaživanja argumentacije protiv libertarijanizma u njihovim daljim polemikama i neslaganjima sa libertarijanskim teorijama, „neoliberalizmom“, „globalnim svetskim poretkom“, potrošačkim društvom i kapitalizmom – ukoliko im je uopšte stalo do konstruktivne polemike sa libertarijancima.

Pod ruku mi je došao tekst „Feminism and Liberalism Revisited: Has Martha Nussbaum Got It Right?“ koji je napisala i u esejističkoj formi objavila En Filips (Anne Phillips) 2001. godine ((Phillips A, „Feminism and Liberalism Revisited: Has Martha Nussbaum Got It Right?“, Constellations, Volume 8, No. 2, 2001, 249-266.)) I taman kada sam pomislila da čitam nešto osvežavajuće i drugačije, poput stava da libertarijanizam i feminizam i nisu tako suprotstavljeni polovi, već naprotiv prirodni saveznici, te da se taj, u osnovi neprirodan sukob, nepotrebno zaoštrava kako na ideološkom tako i na svakodnevnom planu, ((To bi, najgeneralnije, bila teza koju je, između ostalog, zagovarala Martha Nussbaum u knjizi Sex and Social Justice, Oxford University Press, 1999, i sa kojom se ja načelno slažem.)) desilo se da se uprkos naznakama s početka teksta on ipak sveo na ponavljanje i sažimanje uobičajenih feminističkih kritika libertarijanizma. Dakle, opet ništa novo.

Naime, Nusbaum je iskoračila i pokušala da pomiri ove dve ideologije smatrajući da „liberalni individualizam, koji dosledno opstaje, zapravo predstavlja uslov radikalnog feminističkog programa“. ((Nav. prema Phillips 2001, str. 250.)) Time je pokušala da promoviše ideju da ženama treba više, a ne manje, libertarijanskog individualizma. Ukratko, Nusbaum prihvata libertarijansko određenje autonomije kao i slobodu izbora i to kombinuje sa feminističkim razumevanjem nepravedne distribucije socijalne moći. Slažem se da to liči na galimatijas, kako iz libertarijanskog tako i iz feminističkog ugla. Međutim, Filipsova kritika ove Nusbaumove teze, kao i libertarijanizma uostalom, samo potvrđuje davno izrečene intelektualne nedostatke feminizma. Prvi nedostatak je u tome da on predstavlja jedan zatvoren sistem ideja uz često odsustvo pokušaja da se uvaže kompleksnost sveta, raznovrsnost ideologija, te varijacije u mišljenjima i pravcima u okviru tih ideologija. Drugi je da se njihova kritika libertarijanizma, bez obzira na različite pravce unutar feminizma, gotovo uvek svodi na: individualno vs. kolektivno; stav da je jednakost u libertarijanskoj teoriji više apstraktna i deklarativna nego suštinska težnja; razum i racionalnost vs. emocije i iracionalnost.

Ovde ću pokušati postupno da se osvrnem na ova tri para sukobljenih pojmova, i da skrenem pažnju na glavne metodološke i teorijske greške koje sam zatekla u samom tekstu. To bi ujedno trebalo da sumira suštinu najčešćih grešaka feminističke kritike libertarijanizma.

To je, najpre, stav da je libertarijanizam uvek više držao do slobode izbora, a tek potom do jednakosti individua. Ovde je po sredi logička greška i principijelno nerazumevanje tradicije klasičnog liberalizma. Naime, da bi pojedinac uopšte bio u prilici da ima slobodu izbora to prevashodno podrazumeva njegovu ličnu i političku, tj. građansku, slobodu. Bez jednakosti individua pred zakonom, tj. zagarantovanih prava na život, individualnu slobodu i vlasništvo, ne postoje uslovi da pojedinici unutar društva na prvom mestu budu slobodni i imaju mogućnost da biraju bilo šta, tj. da imaju iste startne pozicije izbora. Drugim rečima, i u strogom smislu govoreći, dva pojedinca mogu da sklope zajednički ugovorni odnos samo ako su potpuno slobodni. Sve drugo bi bilo ograničenje slobode i neka vrsta prinude. Međutim, ono gde feministkinje najčešće greše jeste što pravno-proceduralnu jednakost individua izjednačavaju sa njihovom faktičkom, životnom, ostvarenom, jednakošću. A to su dve sasvim različite stvari. Libertarijanizam nikada nije tvrdio da su sve individue jednake. Naprotiv. Ljudi se razlikuju po rođenju, mentalitetu, inteligenciji, obrazovanju, bogatstvu, poreklu (nacionalnom, etničkom i porodičnom), socijalnom statusu, manirima, interesovanjima i tome slično. Zato na Zemlji ima oko 6 milijardi individua, a ne 6 milijardi klonova. Kada feministkinje/i govore o jednakosti, taj pojam upotrebljavaju kao generički pa zbog toga nije sasvim jasno na koju tačno jednakost misle, i da li se to odnosi na sve moguće aspekte života. Libertarijanci su pak, sa druge strane, vrlo precizni i kažu da su proceduralne jednakosti ne samo neophodne već i jedino moguće.

Dalje, feministkinje često prigovaraju libertarijanskoj misli da sloboda izbora i jednakost individua ne obezbeđuju jednakost krajnjeg ishoda. Sa libertarijanske tačke gledišta, ko može da garantuje jednakost krajnjeg ishoda slobodnog izbora proceduralno jednakih individua ako one ulaze u različite odnose sa drugim individuama u kojem su obe strane nejednake po inteligenciji, obrazovanju, socijalnom statusu, poreklu, interesovanjima i tome slično? Libertarijanci zato kažu: ukoliko su pravila igre neutralna, a sudbina u rukama individua, ishod će nužno biti nepredvidiv i neće se uvek svima dopasti. Ishod treba prepustiti individuama i njihovoj sposobnosti da se nose sa izborima koje su sami doneli, odnosno, sa svim uspesima ali i mogućim neuspesima koje takvi izbori podrazumevaju. Libertarijanizam predstavlja, za razliku od drugih filozofija i ideologija, onu najživotniju i najrealističniju, jer se ne bavi projekcijama niti predikcijama, već život i čoveka posmatra kroz jedan evolutivan proces sa svim šarolikostima života, ali i njegovim manama i nedostacima. Libertarijanizam, zato, nije „usrećiteljska ideologija“, ali nije ni „ideologija uravnilovke“ u kojoj bi svim individuama krajnji ishodi „slobodnih izbora“ zagarantovano bili jednaki. Ideologije koje su se bavile predikcijama kolektivnog „blagostanja“ poput komunizma, socijalizma, fašizma i nacionalsocijalizma, sud istorije, ali i života, proglasio je za najnehumanije i najneegalitarnije koje je savremeno čovečanstvo iskusilo.

Tradicija klasičnog liberalizma, stoga, ne može da prihvati da neko bude jednakiji od drugih po pravima i beneficijama bez obzira na pol i rod, za šta se zalaže feminizam, jer bi to upravo značilo negaciju principa na kojima je ova ideologija sazdana. Takođe, principi postojanja i funkcionisanja institucija o kojima govore libertarijanci ne mogu da se rukovode emocijama niti iracionalnošću i to iz razloga koji slede. Naime, čest primer koji feministi navode kako bi dokazali duboku nehumanost američkog kapitalizma jeste primer „Baby M“. Surogat majka se tokom trudnoće predomislila i rešila da zadrži bebu po njenom rođenju, ali bračni par sa kojim je sklopila ugovor o surogat majčinstvu ju je tužio. Oni su posle dvoipogodišnjeg procesa, kada je Vrhovni sud Nju Džersija vratio slučaj nižem porodičnom sudu, dobili spor. Taj sud je starateljstvo nad bebom dodelio njenom biološkom ocu, odnosno bračnom paru. Biološkoj majci sud je dozvolio pravo na viđanje bebe. Sudska odluka je donešena na osnovu analize „u najboljem interesu deteta“, i u korist onoga ko je po proceni suda i porote bio u stanju da detetu pruži bolji i sigurniji život, što je u ovom slučaju bio bračni par, tj. detetov biološki otac i njegova supruga. Sa libertarijanske tačke gledišta, sud je doneo pravilnu odluku uprkos veoma emotivnom i potresnom slučaju. To nije bila presuda u korist biološkog oca samo zbog pukog nepoštovanja ugovora od strane surogat majke, već su dimenzije slučaja presude u vezi sa Baby M principijelna odbrana vladavine prava i prava na život. Evo o čemu je reč.

Najbolje bi bilo da se o detetu brinu njegovi roditelji/roditelj, a ne da u slučaju disfunkcionalnih i problematičnih porodica i roditelja, tu ulogu preuzme država ili neka institucija. One nikada ne mogu podizati dete na način na koji mogu njegovi biološki roditelji ili posvojitelji. To dakle nije idealno rešenje za dete. Međutim, sa druge strane, to što je neko nekome biološki roditelj ili posvojitelj ne bi trebalo da bude argument kojim se odsustvo odgovornosti prema detetu relativizuje velikom ljubavlju prema njemu. Sa libertarijanskog stanovišta ne može se opravdati odsustvo odgovornosti prema detetu, osim u slučaju potpuno psihološki i emotivno neuravnotežene osobe. Zašto? Zato što je dete faktički odgovornost roditelja dok ono ne izraste u odraslog čoveka. Dužnost svakog roditelja bi trebalo da bude vaspitanje i briga o deci kako bi oni izrasli u zdrave i funkcionalne pojedince. Na taj način porodice ili pojedinci, odgovorno brinući se o svojoj deci, najbolje mogu da doprinesu društvu, jer stvaraju funkcionalne i zdrave individue. Tako je iz ugla klasičnog liberalizma, ideologije koja zahteva visok nivo odgovornosti prema sebi i društvu na svakom, pa tako i privatnom planu, odluka suda u slučaju Baby M bila ispravna. Ukratko, tu je presudio institut vladavine prava, koji je presudio u korist socijalnog i emotivnog ambijenta najpogodnijeg za razvoj Baby M u pojedinca kakav društvu treba – a to je odgovoran i funkcionalan pojedinac. Taj isti institut će kasnije braniti njegova prava, ali i od njega zauzvrat očekivati odgovornost. Dakle, ceo slučaj Baby M bio je zapravo pre pokušaj odbrane društva i tog sistema, a ne osuda majke koja se predomislila u vezi sa surogat majčinstvom. I to treba posmatrati iz tog, šireg, konteksta. Konačno, dobar i dosledan zakon ne poznaje ustupke jer je zasnovan na principima. U suprotnom, niko nikada ne bi mogao da se usaglasi oko toga šta jesu a šta nisu principi. U tom smislu, klasični liberalizam emocije i iracionalnost prepušta privatnoj sferi, tj. individuama i njihovim odnosima u koje se ne meša, ali zato racionalnost predstavlja conditio sine qua non postojanja i održanja institucija.

I konačno, pored libertarijanizma, neizostavna meta feminističke kritike je i savremeni kapitalizam. Neki libertarijanci smatraju da kapitalizam nije moguć bez građanskih sloboda. Sve drugo predstavlja mešavinu autoritarizma i slobodnog tržišta. Zato kada feministkinje/i kritikuju položaj žena u ovakvim sistemima jedan broj libertarijanaca ne uvažava kritiku upućenu na njihovu adresu jer ne smatraju takve sisteme oličenjem liberalizma.

Inovacije koje su došle sa dostizanjem slobode i dostojanstva običnih ljudi stvorile su moderni svet, a ne kako se to često tvrdi s desna, akumulacijom kapitala, štednjom i investicijama, ili pak s leva, gde se tvrdi da je do ovakvog modernog društva došlo iskorišćavanjem radne snage. „Tržišno društvo je društvo koje je promenljivo, prilagodljivo, inovativno, krčkavo, demokratsko, kreativno. Ono je suprotno od centralno-planskog, ili planskog uopšte. Ono u sebi zapravo sadrži kreativnu neizvesnost koja definiše postmodernizam.“ ((McCloskey, D. “Postmodern market feminism: A conversation with Gayatri Chakravorty Spivak”, Rethinking Marxism: A Journal of Economics, Culture & Society, 12:4, Routledge, 2009, str. 28.)) 

Zato je u kapitalizmu u zapadnoj Evropi s kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka bilo moguće stvaranje feminističkih pokreta, protesta i konačno, ostvarivanje ravnopravnosti žena. To se nije desilo u Kini ili bilo gde u Aziji, ili na Bliskom istoku, čiji je poredak duboko hijerarhizovan, baziran na principima naslednih prava i moćnom elitizmu, koji su okamenili sistem privilegija, a time onemogućili svaku slobodu pojedincima, inovaciju i promenu.

Iako zvuči paradoksalno, današnji feminizam radi nešto slično. Feministi/kinje društvu pokušavaju da nametnu fiksna prava žena kako u privatnoj tako i u javnoj sferi, koja bi ih u odnosu na ostatak populacije zauvek okamenile kao „označenu“ grupaciju onih čija su prava redovno ili potencijalno uskraćivana, zanemarivana, zapostavljana i tako dalje – a uzgred na tome grade lične karijere.

Jedan u nizu takvih zahteva je da se rad u kući i briga o deci prizna kao legitiman rad. Taj licemeran zahtev ne samo da šteti ženama, već podstiče njihovu pasivizaciju u profesionalnom i društvenom smislu. Takav zahtev je možda odbranjiv sa akademskih pozicija ali ne i sa aspekta svakodnevnog života, i to iz više razloga. Prvo, žene koje ostaju kod kuće i brinu o deci, najverovatnije nikada neće imati odgovarajuće (a ko to može da odluči šta je to odgovarajuće?) poštovanje koje zaslužuju za posao koji obavljaju. Drugo, što je još važnije, same žene u kućnim poslovima i odgoju dece veoma često ne vide rad već nešto što se podrazumeva. Treće, nečije stalno prisustvo uz decu ne znači njihovo vaspitavanje. Često je sasvim suprotno. Ako kao krajnji ishod imate nezadovoljnu ženu domaćicu, nevaspitanu decu, i konačno nekoga ko je i dalje finansijski zavisan od partnera, ili od drugog oblika finansiranja, njoj to što feministi/kinje uvažavaju njen rad u kući ne znači apsolutno ništa.

Međutim, kod ovog feminističkog zahteva da se rad u kući vrednuje kao svaki drugi rad mnogo je važniji sledeći aspekt koji zapravo čini njegovu centralnu ideju. Naime, potreba da se institucionalizuje vrednost nečijeg rada, čak i ako to zadire u privatnu sferu, ima duboko totalitarni karakter, što je po društvo potencijalno opasnije. Nemoguće je institucionalizovati vrednost nekakvog ili nečijeg rada, jer je sama vrednost po sebi subjektivna. Rad kao aktivnost bilo koje vrste biće vrednovan od pojedinaca i društva na ovaj ili onaj način, kao što će biti vrednovan i nerad. Ali ne može jedan centar da odredi koliko i kako neko treba ili ne treba da vrednuje nečiji rad ili nerad, pa tako i da ga nagrađuje ili kažnjava. Shodno tome, nema suštinske razlike između totalitarizma u kući (u odnosu jednog partnera prema drugom), i totalitarizma institucija koje nam nameću stil života, vrednosti i ukupno regulišu privatne odnose.

Ono što bi najbolje pomoglo ženama širom sveta, posebno potčinjenim i obespravljenim, u borbi protiv totalitarizma bilo koje vrste nije vladavina ženskih, rodnih, gej i drugih „ljudskih prava“ kroz razne vrste institucionalnih aranžmana, već jedan jedini uslov – slobodan pristup slobodnom tržištu gde bi, kao i muškarci, mogle da okušaju svoju sreću. Jedino će na tržištu žena dobiti mogućnost koju ne bi dobila kod kuće, i što je još važnije – uživaće osnovne preduslove slobode, dostojanstvo, samopoštovanje i izbor! I to bi ujedno bio osnovni zaključak ove sažete libertarijanske kritike feminizma – sasvim banalne, razume se.