Banalna feministička kritika libertarijanizma

Ovaj tekst ne bi tre­ba­lo da bude shva­ćen kao „kapi­ta­li­stič­ki teror“ ili još jedan dokaz „kla­snog uti­ca­ja i domi­na­ci­je muška­ra­ca“. Kao žena liber­ta­ri­ja­nac želim da ovim skre­nem pažnju feministkinjama/ima na neop­hod­nost pro­du­blji­va­nja i osna­ži­va­nja argu­men­ta­ci­je pro­tiv liber­ta­ri­ja­ni­zma u nji­ho­vim daljim pole­mi­ka­ma i nesla­ga­nji­ma sa liber­ta­ri­jan­skim teo­ri­ja­ma, „neo­li­be­ra­li­zmom“, „glo­bal­nim svet­skim poret­kom“, potro­šač­kim dru­štvom i kapi­ta­li­zmom – uko­li­ko im je uop­šte sta­lo do kon­struk­tiv­ne pole­mi­ke sa libertarijancima.

Pod ruku mi je došao tekst „Femi­nism and Libe­ra­lism Revi­si­ted: Has Mart­ha Nuss­ba­um Got It Right?“ koji je napi­sa­la i u ese­ji­stič­koj for­mi obja­vi­la En Filips (Anne Phil­lips) 2001. godi­ne ¹ I taman kada sam pomi­sli­la da čitam nešto osve­ža­va­ju­će i dru­ga­či­je, poput sta­va da liber­ta­ri­ja­ni­zam i femi­ni­zam i nisu tako suprot­sta­vlje­ni polo­vi, već napro­tiv pri­rod­ni save­zni­ci, te da se taj, u osno­vi nepri­ro­dan sukob, nepo­treb­no zao­štra­va kako na ide­o­lo­škom tako i na sva­kod­nev­nom pla­nu, ² desi­lo se da se upr­kos nazna­ka­ma s počet­ka tek­sta on ipak sveo na pona­vlja­nje i saži­ma­nje uobi­ča­je­nih femi­ni­stič­kih kri­ti­ka liber­ta­ri­ja­ni­zma. Dakle, opet ništa novo.

Nai­me, Nus­ba­um je isko­ra­či­la i poku­ša­la da pomi­ri ove dve ide­o­lo­gi­je sma­tra­ju­ći da „libe­ral­ni indi­vi­du­a­li­zam, koji dosled­no opsta­je, zapra­vo pred­sta­vlja uslov radi­kal­nog femi­ni­stič­kog pro­gra­ma“. ³ Time je poku­ša­la da pro­mo­vi­še ide­ju da žena­ma tre­ba više, a ne manje, liber­ta­ri­jan­skog indi­vi­du­a­li­zma. Ukrat­ko, Nus­ba­um pri­hva­ta liber­ta­ri­jan­sko odre­đe­nje auto­no­mi­je kao i slo­bo­du izbo­ra i to kom­bi­nu­je sa femi­ni­stič­kim razu­me­va­njem nepra­ved­ne distri­bu­ci­je soci­jal­ne moći. Sla­žem se da to liči na gali­ma­ti­jas, kako iz liber­ta­ri­jan­skog tako i iz femi­ni­stič­kog ugla. Među­tim, Fili­pso­va kri­ti­ka ove Nus­ba­u­mo­ve teze, kao i liber­ta­ri­ja­ni­zma uosta­lom, samo potvr­đu­je dav­no izre­če­ne inte­lek­tu­al­ne nedo­stat­ke femi­ni­zma. Prvi nedo­sta­tak je u tome da on pred­sta­vlja jedan zatvo­ren sistem ide­ja uz često odsu­stvo poku­ša­ja da se uva­že kom­plek­snost sve­ta, raz­no­vr­snost ide­o­lo­gi­ja, te vari­ja­ci­je u mišlje­nji­ma i prav­ci­ma u okvi­ru tih ide­o­lo­gi­ja. Dru­gi je da se nji­ho­va kri­ti­ka liber­ta­ri­ja­ni­zma, bez obzi­ra na razli­či­te prav­ce unu­tar femi­ni­zma, goto­vo uvek svo­di na: indi­vi­du­al­no vs. kolek­tiv­no; stav da je jed­na­kost u liber­ta­ri­jan­skoj teo­ri­ji više apstrakt­na i dekla­ra­tiv­na nego suštin­ska težnja; razum i raci­o­nal­nost vs. emo­ci­je i iracionalnost.

Ovde ću poku­ša­ti postup­no da se osvr­nem na ova tri para suko­blje­nih poj­mo­va, i da skre­nem pažnju na glav­ne meto­do­lo­ške i teo­rij­ske gre­ške koje sam zate­kla u samom tek­stu. To bi ujed­no tre­ba­lo da sumi­ra sušti­nu naj­če­šćih gre­ša­ka femi­ni­stič­ke kri­ti­ke libertarijanizma.

To je, naj­pre, stav da je liber­ta­ri­ja­ni­zam uvek više držao do slo­bo­de izbo­ra, a tek potom do jed­na­ko­sti indi­vi­dua. Ovde je po sre­di logič­ka gre­ška i prin­ci­pi­jel­no nera­zu­me­va­nje tra­di­ci­je kla­sič­nog libe­ra­li­zma. Nai­me, da bi poje­di­nac uop­šte bio u pri­li­ci da ima slo­bo­du izbo­ra to pre­vas­hod­no pod­ra­zu­me­va nje­go­vu lič­nu i poli­tič­ku, tj. gra­đan­sku, slo­bo­du. Bez jed­na­ko­sti indi­vi­dua pred zako­nom, tj. zaga­ran­to­va­nih pra­va na život, indi­vi­du­al­nu slo­bo­du i vla­sni­štvo, ne posto­je uslo­vi da poje­di­ni­ci unu­tar dru­štva na prvom mestu budu slo­bod­ni i ima­ju moguć­nost da bira­ju bilo šta, tj. da ima­ju iste start­ne pozi­ci­je izbo­ra. Dru­gim reči­ma, i u stro­gom smi­slu govo­re­ći, dva poje­din­ca mogu da sklo­pe zajed­nič­ki ugo­vor­ni odnos samo ako su pot­pu­no slo­bod­ni. Sve dru­go bi bilo ogra­ni­če­nje slo­bo­de i neka vrsta pri­nu­de. Među­tim, ono gde femi­nist­ki­nje naj­če­šće gre­še jeste što prav­no-pro­ce­du­ral­nu jed­na­kost indi­vi­dua izjed­na­ča­va­ju sa nji­ho­vom fak­tič­kom, život­nom, ostva­re­nom, jed­na­ko­šću. A to su dve sasvim razli­či­te stva­ri. Liber­ta­ri­ja­ni­zam nika­da nije tvr­dio da su sve indi­vi­due jed­na­ke. Napro­tiv. Lju­di se razli­ku­ju po rođe­nju, men­ta­li­te­tu, inte­li­gen­ci­ji, obra­zo­va­nju, bogat­stvu, pore­klu (naci­o­nal­nom, etnič­kom i poro­dič­nom), soci­jal­nom sta­tu­su, mani­ri­ma, inte­re­so­va­nji­ma i tome slič­no. Zato na Zemlji ima oko 6 mili­jar­di indi­vi­dua, a ne 6 mili­jar­di klo­no­va. Kada feministkinje/i govo­re o jed­na­ko­sti, taj pojam upo­tre­blja­va­ju kao gene­rič­ki pa zbog toga nije sasvim jasno na koju tač­no jed­na­kost misle, i da li se to odno­si na sve mogu­će aspek­te živo­ta. Liber­ta­ri­jan­ci su pak, sa dru­ge stra­ne, vrlo pre­ci­zni i kažu da su pro­ce­du­ral­ne jed­na­ko­sti ne samo neop­hod­ne već i jedi­no moguće.

Dalje, femi­nist­ki­nje često pri­go­va­ra­ju liber­ta­ri­jan­skoj misli da slo­bo­da izbo­ra i jed­na­kost indi­vi­dua ne obez­be­đu­ju jed­na­kost kraj­njeg isho­da. Sa liber­ta­ri­jan­ske tač­ke gle­di­šta, ko može da garan­tu­je jed­na­kost kraj­njeg isho­da slo­bod­nog izbo­ra pro­ce­du­ral­no jed­na­kih indi­vi­dua ako one ula­ze u razli­či­te odno­se sa dru­gim indi­vi­du­a­ma u kojem su obe stra­ne nejed­na­ke po inte­li­gen­ci­ji, obra­zo­va­nju, soci­jal­nom sta­tu­su, pore­klu, inte­re­so­va­nji­ma i tome slič­no? Liber­ta­ri­jan­ci zato kažu: uko­li­ko su pra­vi­la igre neu­tral­na, a sud­bi­na u ruka­ma indi­vi­dua, ishod će nužno biti nepre­dvi­div i neće se uvek svi­ma dopa­sti. Ishod tre­ba pre­pu­sti­ti indi­vi­du­a­ma i nji­ho­voj spo­sob­no­sti da se nose sa izbo­ri­ma koje su sami done­li, odno­sno, sa svim uspe­si­ma ali i mogu­ćim neu­spe­si­ma koje takvi izbo­ri pod­ra­zu­me­va­ju. Liber­ta­ri­ja­ni­zam pred­sta­vlja, za razli­ku od dru­gih filo­zo­fi­ja i ide­o­lo­gi­ja, onu naj­ži­vot­ni­ju i naj­re­a­li­stič­ni­ju, jer se ne bavi pro­jek­ci­ja­ma niti pre­dik­ci­ja­ma, već život i čove­ka posma­tra kroz jedan evo­lu­ti­van pro­ces sa svim šaro­li­ko­sti­ma živo­ta, ali i nje­go­vim mana­ma i nedo­sta­ci­ma. Liber­ta­ri­ja­ni­zam, zato, nije „usre­ći­telj­ska ide­o­lo­gi­ja“, ali nije ni „ide­o­lo­gi­ja urav­ni­lov­ke“ u kojoj bi svim indi­vi­du­a­ma kraj­nji isho­di „slo­bod­nih izbo­ra“ zaga­ran­to­va­no bili jed­na­ki. Ide­o­lo­gi­je koje su se bavi­le pre­dik­ci­ja­ma kolek­tiv­nog „bla­go­sta­nja“ poput komu­ni­zma, soci­ja­li­zma, faši­zma i naci­o­nal­so­ci­ja­li­zma, sud isto­ri­je, ali i živo­ta, pro­gla­sio je za naj­ne­hu­ma­ni­je i naj­ne­e­ga­li­tar­ni­je koje je savre­me­no čove­čan­stvo iskusilo.

Tra­di­ci­ja kla­sič­nog libe­ra­li­zma, sto­ga, ne može da pri­hva­ti da neko bude jed­na­ki­ji od dru­gih po pra­vi­ma i bene­fi­ci­ja­ma bez obzi­ra na pol i rod, za šta se zala­že femi­ni­zam, jer bi to upra­vo zna­či­lo nega­ci­ju prin­ci­pa na koji­ma je ova ide­o­lo­gi­ja sazda­na. Tako­đe, prin­ci­pi posto­ja­nja i funk­ci­o­ni­sa­nja insti­tu­ci­ja o koji­ma govo­re liber­ta­ri­jan­ci ne mogu da se ruko­vo­de emo­ci­ja­ma niti ira­ci­o­nal­no­šću i to iz razlo­ga koji sle­de. Nai­me, čest pri­mer koji femi­ni­sti navo­de kako bi doka­za­li dubo­ku nehu­ma­nost ame­rič­kog kapi­ta­li­zma jeste pri­mer „Baby M“. Suro­gat maj­ka se tokom trud­no­će pre­do­mi­sli­la i reši­la da zadr­ži bebu po nje­nom rođe­nju, ali brač­ni par sa kojim je sklo­pi­la ugo­vor o suro­gat maj­čin­stvu ju je tužio. Oni su posle dvo­i­po­go­di­šnjeg pro­ce­sa, kada je Vrhov­ni sud Nju Džer­si­ja vra­tio slu­čaj nižem poro­dič­nom sudu, dobi­li spor. Taj sud je sta­ra­telj­stvo nad bebom dode­lio nje­nom bio­lo­škom ocu, odno­sno brač­nom paru. Bio­lo­škoj maj­ci sud je dozvo­lio pra­vo na viđa­nje bebe. Sud­ska odlu­ka je done­še­na na osno­vu ana­li­ze „u naj­bo­ljem inte­re­su dete­ta“, i u korist ono­ga ko je po pro­ce­ni suda i poro­te bio u sta­nju da dete­tu pru­ži bolji i sigur­ni­ji život, što je u ovom slu­ča­ju bio brač­ni par, tj. dete­tov bio­lo­ški otac i nje­go­va supru­ga. Sa liber­ta­ri­jan­ske tač­ke gle­di­šta, sud je doneo pra­vil­nu odlu­ku upr­kos veo­ma emo­tiv­nom i potre­snom slu­ča­ju. To nije bila pre­su­da u korist bio­lo­škog oca samo zbog pukog nepo­što­va­nja ugo­vo­ra od stra­ne suro­gat maj­ke, već su dimen­zi­je slu­ča­ja pre­su­de u vezi sa Baby M prin­ci­pi­jel­na odbra­na vla­da­vi­ne pra­va i pra­va na život. Evo o čemu je reč.

Naj­bo­lje bi bilo da se o dete­tu bri­nu nje­go­vi roditelji/roditelj, a ne da u slu­ča­ju dis­funk­ci­o­nal­nih i pro­ble­ma­tič­nih poro­di­ca i rodi­te­lja, tu ulo­gu pre­u­zme drža­va ili neka insti­tu­ci­ja. One nika­da ne mogu podi­za­ti dete na način na koji mogu nje­go­vi bio­lo­ški rodi­te­lji ili posvo­ji­te­lji. To dakle nije ide­al­no reše­nje za dete. Među­tim, sa dru­ge stra­ne, to što je neko neko­me bio­lo­ški rodi­te­lj ili posvo­ji­te­lj ne bi tre­ba­lo da bude argu­ment kojim se odsu­stvo odgo­vor­no­sti pre­ma dete­tu rela­ti­vi­zu­je veli­kom lju­ba­vlju pre­ma nje­mu. Sa liber­ta­ri­jan­skog sta­no­vi­šta ne može se oprav­da­ti odsu­stvo odgo­vor­no­sti pre­ma dete­tu, osim u slu­ča­ju pot­pu­no psi­ho­lo­ški i emo­tiv­no neu­rav­no­te­že­ne oso­be. Zašto? Zato što je dete fak­tič­ki odgo­vor­nost rodi­te­lja dok ono ne izra­ste u odra­slog čove­ka. Dužnost sva­kog rodi­te­lja bi tre­ba­lo da bude vaspi­ta­nje i bri­ga o deci kako bi oni izra­sli u zdra­ve i funk­ci­o­nal­ne poje­din­ce. Na taj način poro­di­ce ili poje­din­ci, odgo­vor­no bri­nu­ći se o svo­joj deci, naj­bo­lje mogu da dopri­ne­su dru­štvu, jer stva­ra­ju funk­ci­o­nal­ne i zdra­ve indi­vi­due. Tako je iz ugla kla­sič­nog libe­ra­li­zma, ide­o­lo­gi­je koja zahte­va visok nivo odgo­vor­no­sti pre­ma sebi i dru­štvu na sva­kom, pa tako i pri­vat­nom pla­nu, odlu­ka suda u slu­ča­ju Baby M bila isprav­na. Ukrat­ko, tu je pre­su­dio insti­tut vla­da­vi­ne pra­va, koji je pre­su­dio u korist soci­jal­nog i emo­tiv­nog ambi­jen­ta naj­po­god­ni­jeg za razvoj Baby M u poje­din­ca kakav dru­štvu tre­ba – a to je odgo­vo­ran i funk­ci­o­na­lan poje­di­nac. Taj isti insti­tut će kasni­je bra­ni­ti nje­go­va pra­va, ali i od nje­ga zau­zvrat oče­ki­va­ti odgo­vor­nost. Dakle, ceo slu­čaj Baby M bio je zapra­vo pre poku­šaj odbra­ne dru­štva i tog siste­ma, a ne osu­da maj­ke koja se pre­do­mi­sli­la u vezi sa suro­gat maj­čin­stvom. I to tre­ba posma­tra­ti iz tog, šireg, kon­tek­sta. Konač­no, dobar i dosle­dan zakon ne pozna­je ustup­ke jer je zasno­van na prin­ci­pi­ma. U suprot­nom, niko nika­da ne bi mogao da se usa­gla­si oko toga šta jesu a šta nisu prin­ci­pi. U tom smi­slu, kla­sič­ni libe­ra­li­zam emo­ci­je i ira­ci­o­nal­nost pre­pu­šta pri­vat­noj sfe­ri, tj. indi­vi­du­a­ma i nji­ho­vim odno­si­ma u koje se ne meša, ali zato raci­o­nal­nost pred­sta­vlja con­di­tio sine qua non posto­ja­nja i odr­ža­nja institucija.

I konač­no, pored liber­ta­ri­ja­ni­zma, nei­zo­stav­na meta femi­ni­stič­ke kri­ti­ke je i savre­me­ni kapi­ta­li­zam. Neki liber­ta­ri­jan­ci sma­tra­ju da kapi­ta­li­zam nije moguć bez gra­đan­skih slo­bo­da. Sve dru­go pred­sta­vlja meša­vi­nu auto­ri­ta­ri­zma i slo­bod­nog trži­šta. Zato kada feministkinje/i kri­ti­ku­ju polo­žaj žena u ova­kvim siste­mi­ma jedan broj liber­ta­ri­ja­na­ca ne uva­ža­va kri­ti­ku upu­će­nu na nji­ho­vu adre­su jer ne sma­tra­ju takve siste­me oli­če­njem liberalizma.

Ino­va­ci­je koje su došle sa dosti­za­njem slo­bo­de i dosto­jan­stva obič­nih lju­di stvo­ri­le su moder­ni svet, a ne kako se to često tvr­di s desna, aku­mu­la­ci­jom kapi­ta­la, šted­njom i inve­sti­ci­ja­ma, ili pak s leva, gde se tvr­di da je do ova­kvog moder­nog dru­štva došlo isko­ri­šća­va­njem rad­ne sna­ge. „Trži­šno dru­štvo je dru­štvo koje je pro­men­lji­vo, pri­la­go­dlji­vo, ino­va­tiv­no, krč­ka­vo, demo­krat­sko, kre­a­tiv­no. Ono je suprot­no od cen­tral­no-plan­skog, ili plan­skog uop­šte. Ono u sebi zapra­vo sadr­ži kre­a­tiv­nu nei­zve­snost koja defi­ni­še post­mo­der­ni­zam.“ ⁴ 

Zato je u kapi­ta­li­zmu u zapad­noj Evro­pi s kra­ja devet­na­e­stog i počet­ka dva­de­se­tog veka bilo mogu­će stva­ra­nje femi­ni­stič­kih pokre­ta, pro­te­sta i konač­no, ostva­ri­va­nje rav­no­prav­no­sti žena. To se nije desi­lo u Kini ili bilo gde u Azi­ji, ili na Bli­skom isto­ku, čiji je pore­dak dubo­ko hije­rar­hi­zo­van, bazi­ran na prin­ci­pi­ma nasled­nih pra­va i moć­nom eli­ti­zmu, koji su oka­me­ni­li sistem pri­vi­le­gi­ja, a time one­mo­gu­ći­li sva­ku slo­bo­du poje­din­ci­ma, ino­va­ci­ju i promenu.

Iako zvu­či para­dok­sal­no, dana­šnji femi­ni­zam radi nešto slič­no. Feministi/kinje dru­štvu poku­ša­va­ju da namet­nu fik­sna pra­va žena kako u pri­vat­noj tako i u jav­noj sfe­ri, koja bi ih u odno­su na osta­tak popu­la­ci­je zau­vek oka­me­ni­le kao „ozna­če­nu“ gru­pa­ci­ju onih čija su pra­va redov­no ili poten­ci­jal­no uskra­ći­va­na, zane­ma­ri­va­na, zapo­sta­vlja­na i tako dalje – a uzgred na tome gra­de lič­ne karijere.

Jedan u nizu takvih zahte­va je da se rad u kući i bri­ga o deci pri­zna kao legi­ti­man rad. Taj lice­me­ran zahtev ne samo da šte­ti žena­ma, već pod­sti­če nji­ho­vu pasi­vi­za­ci­ju u pro­fe­si­o­nal­nom i dru­štve­nom smi­slu. Takav zahtev je možda odbra­njiv sa aka­dem­skih pozi­ci­ja ali ne i sa aspek­ta sva­kod­nev­nog živo­ta, i to iz više razlo­ga. Prvo, žene koje osta­ju kod kuće i bri­nu o deci, naj­ve­ro­vat­ni­je nika­da neće ima­ti odgo­va­ra­ju­će (a ko to može da odlu­či šta je to odgo­va­ra­ju­će?) pošto­va­nje koje zaslu­žu­ju za posao koji oba­vlja­ju. Dru­go, što je još važni­je, same žene u kuć­nim poslo­vi­ma i odgo­ju dece veo­ma često ne vide rad već nešto što se pod­ra­zu­me­va. Tre­će, neči­je stal­no pri­su­stvo uz decu ne zna­či nji­ho­vo vaspi­ta­va­nje. Često je sasvim suprot­no. Ako kao kraj­nji ishod ima­te neza­do­volj­nu ženu doma­ći­cu, neva­spi­ta­nu decu, i konač­no neko­ga ko je i dalje finan­sij­ski zavi­san od part­ne­ra, ili od dru­gog obli­ka finan­si­ra­nja, njoj to što feministi/kinje uva­ža­va­ju njen rad u kući ne zna­či apso­lut­no ništa.

Među­tim, kod ovog femi­ni­stič­kog zahte­va da se rad u kući vred­nu­je kao sva­ki dru­gi rad mno­go je važni­ji sle­de­ći aspekt koji zapra­vo čini nje­go­vu cen­tral­nu ide­ju. Nai­me, potre­ba da se insti­tu­ci­o­na­li­zu­je vred­nost neči­jeg rada, čak i ako to zadi­re u pri­vat­nu sfe­ru, ima dubo­ko tota­li­tar­ni karak­ter, što je po dru­štvo poten­ci­jal­no opa­sni­je. Nemo­gu­će je insti­tu­ci­o­na­li­zo­va­ti vred­nost neka­kvog ili neči­jeg rada, jer je sama vred­nost po sebi subjek­tiv­na. Rad kao aktiv­nost bilo koje vrste biće vred­no­van od poje­di­na­ca i dru­štva na ovaj ili onaj način, kao što će biti vred­no­van i nerad. Ali ne može jedan cen­tar da odre­di koli­ko i kako neko tre­ba ili ne tre­ba da vred­nu­je neči­ji rad ili nerad, pa tako i da ga nagra­đu­je ili kažnja­va. Shod­no tome, nema suštin­ske razli­ke izme­đu tota­li­ta­ri­zma u kući (u odno­su jed­nog part­ne­ra pre­ma dru­gom), i tota­li­ta­ri­zma insti­tu­ci­ja koje nam name­ću stil živo­ta, vred­no­sti i ukup­no regu­li­šu pri­vat­ne odnose.

Ono što bi naj­bo­lje pomo­glo žena­ma širom sve­ta, poseb­no pot­či­nje­nim i obes­pra­vlje­nim, u bor­bi pro­tiv tota­li­ta­ri­zma bilo koje vrste nije vla­da­vi­na žen­skih, rod­nih, gej i dru­gih „ljud­skih pra­va“ kroz razne vrste insti­tu­ci­o­nal­nih aran­žma­na, već jedan jedi­ni uslov – slo­bo­dan pri­stup slo­bod­nom trži­štu gde bi, kao i muškar­ci, mogle da oku­ša­ju svo­ju sre­ću. Jedi­no će na trži­štu žena dobi­ti moguć­nost koju ne bi dobi­la kod kuće, i što je još važni­je – uži­va­će osnov­ne pred­u­slo­ve slo­bo­de, dosto­jan­stvo, samo­po­što­va­nje i izbor! I to bi ujed­no bio osnov­ni zaklju­čak ove saže­te liber­ta­ri­jan­ske kri­ti­ke femi­ni­zma – sasvim banal­ne, razu­me se.

1. Phil­lips A, „Femi­nism and Libe­ra­lism Revi­si­ted: Has Mart­ha Nuss­ba­um Got It Right?“, Con­stel­la­ti­ons, Volu­me 8, No. 2, 2001, 249–266.[↩]
2. To bi, naj­ge­ne­ral­ni­je, bila teza koju je, izme­đu osta­log, zago­va­ra­la Mart­ha Nuss­ba­um u knji­zi Sex and Soci­al Justi­ce, Oxford Uni­ver­si­ty Press, 1999, i sa kojom se ja načel­no sla­žem.[↩]
3. Nav. pre­ma Phil­lips 2001, str. 250.[↩]
4. McC­lo­skey, D. “Post­mo­dern mar­ket femi­nism: A con­ver­sa­ti­on with Gaya­tri Cha­kra­vor­ty Spi­vak”, Ret­hin­king Marxism: A Jour­nal of Eco­no­mics, Cul­tu­re & Soci­e­ty, 12:4, Rou­tled­ge, 2009, str. 28.[↩]