Kako je to biti komunista?

Jednog dana, u glavnoj sobi za porotu Velike porote Južnog distrikta Njujorka, porotnik se blago nagnuo unapred i upitao me: “Gospodine Čejmbers, kako je to biti komunista?” Oklevao sam na trenutak, pokušavajući da nađem najprostiji, najdirektniji način da pojasnim srce ovog složenog iskustva muškarcima i ženama kojima je sama činjenica tog iskustva bila potpuno nepojmljiva.

Onda sam rekao:

“”Kada sam bio komunista, imao sam tri heroja. Jedan je bio Rus. Jedan je bio Poljak. Jedan je bio nemački Jevrejin.”

“”Poljak se zvao Feliks Dzeržinski. Bio je asketa, veoma osetljiv, inteligentan. Bio je komunista. Posle Ruske revolucije postao je vođa Čeke i organizator Crvenog terora. Kao mlad čovek, Dzeržinski je bio politički zatvorenik u zatvoru Pavjak u Varšavi. Tamo je insistirao da mu se dodeli zadatak čišćenja klozeta drugih zatvorenika. Zato što je držao da najnapredniji član svake zajednice na sebe mora preuzeti najniže zadatke kao primer onima koji su manje uznapredovali. To je jedna stvar koja znači biti komunista.”

“”Nemački Jevrejin se zvao Eugen Levin. Bio je komunista. Tokom Bavarske sovjetske republike 1919. godine, Levin je bio organizator radničkih i vojničkih sovjeta. Kada je Bavarska sovjetska republika slomljena, Levin je uhvaćen i izveden pred vojni sud. Sudija mu je rekao: ‘Osuđeni ste na smrt’. Levin je odgovorio: ‘Mi komunisti smo uvek osuđeni na smrt’. To je druga stvar koja znači biti komunista.”

“”Rus nije bio komunista. Bio je to prekomunistički revolucionar po imenu Kaljajev. (Trebalo je da kažem Sazonov.) Uhapšen je zbog sporedne uloge u ubistvu carističkog predsednika vlade, fon Plevea. Poslat je put Sibira, u jedan od najgorih logora, gde su politički zatvorenici bičevani.”

To je takođe ono što čoveka čini svedokom…

Malo je ljudi koji su toliko tupavi da ne znaju da kriza postoji i da u svakom trenutku preti njihovim životima. Popularno je zvati je društvenom krizom. U stvari se radi o totalnoj krizi – religijskoj, moralnoj, intelektualnoj, društvenoj, političkoj, ekonomskoj. Popularno je zvati je krizom Zapadnog sveta. U stvari se radi o krizi celog sveta. Komunizam, koji tvrdi da je rešenje za krizu, jeste po sebi simptom i pospešitelj krize.

Kriza je delom rezultat uticaja nauke i tehnologije na čovečanstvo koje, društveno ni moralno, nije doraslo problemima koje taj uticaj postavlja. Delom je uzrokovana ljudskim pokušajima da ove probleme reše. Svetski ratovi su vojni izraz krize. Sveopšta depresija je njen ekonomski izraz. Univerzalno očajanje je njena duhovna klima.

Ovo je klima komunizma. Komunizam našeg doba više ne može da se razmatra odvojeno od krize, kao što ni na groznicu ne možemo da delujemo ne uzimajući u obzir inficirano telo.

U komunizmu vidim fokus usresređenog zla našeg vremena. Pitaćete: zašto onda ljudi postaju komunisti? Kako se desilo da si ti, naš nežni i voljeni otac, jednom bio komunista?

Da li si naprosto bio glup? Ne, nisam bio glup. Da li si bio moralno iskvaren? Ne, nisam bio moralno iskvaren. Odista, obrazovani ljudi postaju komunisti prevashodno iz moralnih razloga. Zar nisi znao da su zločini i užasi komunizma inherentni komunizmu? Da, ta činjenica mi je bila poznata. Onda, zašto si postao komunista? Više bi pomoglo upitati se: Kako se desilo da je ovaj pokret, nekada puko gunđanje političkih otpadnika, postao ovako izuzetna sila koja sada pretenduje da gospodari čovečanstvom? Čak i kad ostavimo mesta za sve usude i greške istorije, odgovor mora biti: Komunizam ponekad suštinski odgovara ljudskom umu. To nećete dokonati tako što ćete komunizmu davati pogrdna imena. To neće mnogo pomoći da se objasni zašto komunizam, čiji su užasi bez istorijskog presedana sada javno poznati, i dalje regrutuje na hiljade i tinja među milionima – među njima su neki od najboljih živih umova. Pogledajte Klausa Fuksa kako stoji u londonskoj luci, tih, proklet, slomljen, i recite da li je moguće na taj način odgovoriti na prosto pitanje: Zašto?

Prvo, dozvolite mi da pokušam da kažem šta komunizam nije. To nije naprosto opasna urota koju su iz tajnog podruma pokrenuli zli ljudi. To nisu samo pisanja Marksa i Lenjina, dijalektički materijalizam, Politbiro, radna teorija vrednosti, teorija generalnog štrajka, Crvena armija, tajna policija, radni logori, nevidljiva zavera, diktatura proletarijata, tehnika državnog udara. To nisu čak ni oni raspevani, transparentima ukrašeni milioni koji s vremena na vreme pokuljaju, kao neorganizovane armije, srcima svetskih prestonica: Moskvom, Njujorkom, Tokiom, Parizom, Rimom. Ovo su izrazi komunizma, ali to nije ono što komunizam jeste.

Pretpostavljalo se da su komunisti kriminalci, parije, špijuni koji su vodili dvostruke živote pod lažnim imenima, putovali sa falsifikovanim pasošima, poricali tradicionalnu religiju, moral, svetost zakletve, propovedali nasilje i praktikovali izdaju. Ove stvari su istinite kada su u pitanju komunisti, ali one nisu ono što komunizam jeste.

Revolucionarno srce komunizma nije njegov dojam teatralnosti: “Proleteri svih zemalja, ujedinite se. Nemate šta da izgubite osim svojih lanaca, a imate da dobijete ceo svet.” To je prosti iskaz Karla Marksa, dalje uprošćen za priručnu upotrebu: “Filozofi su samo različito tumačili svet, a stvar je u tome da se on izmeni.” Komunisti nisu međusobno povezani tajnom zakletvom. Čvor koji ih vezuje preko svih nacionalnih granica, jezičkih barijera i klasnih i obrazovnih razlika, koji ih vodi u suprotstavljanje religiji, moralu, istini, zakonu, časti, slabosti tela i neodlučnosti uma, čak i u smrt, prosto je uverenje: Neophodno je promeniti svet. Njihova moć, čija priroda zbunjuje ostatak sveta, jeste moć da se drže svojih uverenja i postupaju u skladu sa njima. To je ista ona moć koja pokreće planine; takođe i neuništiva moć koja pokreće ljude.

Komunisti su onaj deo čovečanstva koji je povratio moć da živi ili umre – svedočimo – za svoju veru. I to je prosta, racionalna vera koja inspiriše ljude da za nju žive i umru.

To nije novost. To je, ustvari, čovekova druga najstarija vera. Njeno obećanje prošaptano je prvih dana Postanja pod drvetom saznanja dobra i zla: “Bićete kao bogovi.” To je velika alternativna vera za čovečanstvo. Kao i sve velike vere, njena se snaga crpi iz jednostavne vizije. Druga doba su imala velike vizije. To su uvek bile različite verzije jedne iste vizije: vizija Boga i čovekovog odnosa prema Bogu. Komunistička vizija je vizija Čoveka bez Boga…

Ova vizija je komunistička revolucija, koja se, kao sve velike revolucije, pojavljuje u čovekovom umu pre nego što se otelotvori u čovekovim delima. Ustanak i zavera su samo metodi realizacije vizije; oni su samo deo politike komunizma. Bez svoje vizije, oni, poput komunizma, ne bi imali smisla i ne bi mogli da okupe ni grupu džeparoša. Komunizam ne priziva ljude zločinu ili utopiji, kao što slabiji kritičari vole da misle. Na nivou vere, on priziva ljude da se bore protiv inercije prošlosti koja, otelovljena u društvenim, političkim i ekonomskim formama, tvrdi komunizam, blokira volju čovečanstva da napravi svoj sledeći veliki korak napred. Priziva ljude da prevaziđu krizu koja, tvrdi komunizam, po rezultatima jeste kriza rascepljujuće frustracije, sa svetom u nemogućnosti da miruje ali nevoljnim da krene napred putem ka kome pokazuje logika tehnološke civilizacije – putem komunizma.

Ovo je moralni zahtev komunizma, koji je dvostruk. Njegova vizija pokazuje na put ka budućnosti; njegova vera radi na pretvaranju budućnosti u sadašnju stvarnost. Svakom čoveku koji se pridruži govori: vizija je praktični problem istorije; put njenog dostizanja je praktični problem politike, koja je sadašnje vreme istorije.

Imate li moralne snage da na sebe preuzmete zločine istorije kako bi čovek konačno mogao da zatvori svoju, od pamtiveka dugu, hroniku besmislene patnje i zameni je svrhom i planom? Odgovor koji ljudi daju na ovo pitanje čini razliku između komuniste i tih raznih socijalista, liberala, dragih saputnika, nesvrstanih progresivaca i ljudi dobre volje, koji svi dele istu viziju, ali ne dele veru jer ne žele da na sebe preuzmu hendikep vere. Odgovor je koren tog osećaja moralne superiornosti koji čini da komunisti, iako uhvaćeni u zločinu, optužuju svoje protivnike sa neizrecivim samozadovoljstvom.

Upitaćete: Zašto, onda, ljudi prestaju da budu komunisti? Jedan odgovor je: Vrlo malo ih to čini. Trideset godina posle Ruske revolucije, posle poznatih zločina, čistki, otkrića, oštrih slaloma komunističke politike, postoji samo šačica bivših komunista na celom svetu. Pod bivšim komunistima ne mislim na one koji raskinu sa komunizmom zbog razlika u strategiji i taktici (poput Trockog) ili organizaciji (popu Tita). To su samo čarke oko maršrute među ljudima koji su svi u žurbi da stignu na isto mesto.

Niti pod bivšim komunistima smatram one hiljade koji se kontinuirano ulivaju u Komunističku partiju, ili iz nje slivaju. Takvih je mnogo. To su duhovne skitnice našeg vremena čija je tradicionalna vera sprana hladnom klimom racionalizma. Oni traže intelektualno prenoćište. Njima nedostaje karakter komuniste zato što im nedostaje karakter za bilo koju veru. Zato oni ispadaju, mada ih komunizam još drži u stisku.

Pod bivšim komunistom podrazumevam čoveka koji jasno zna zašto je postao komunista, koji je prilježno služio komunizmu i znao je zašto mu služi, koji je sa komunizmom raskinuo bezuslovno i znao je zašto s njim raskida. Ovakvih je vrlo malo – pokazatelj moći vizije i veličine krize…

Činjenica je da čovek može da se pridruži Komunističkoj partiji, može da bude aktivan godinama, a da potpuno ne razume prirodu komunizma ili političke metode koje neizbežno slede iz njegove vizije. Jednog dana takvi nekompletni komunisti otkriju da Komunistička partija nije ono što su oni mislili. Oni raskidaju s komunizmom i okreću mu se s besom časne naivčine, naivčine koja je deo života posvetila prevari. Često zaboravljaju da je za prevaru potrebno dvoje.

Drugi ostaju komunisti godinama, grejani svetlošću njegove vizije, čvrsto zatvarajući oči pred zločinima i užasima koji su neodvojivi od njegove praktične politike. Jednog dana moraju da se suoče sa činjenicama. Konsternirani su onim što su podržavali. Oni provode ostatak svog života pokušavajući da objasne, obično bez mnogo uspeha, mračne staze svog saučesništva. Kako je njihovo razumevanje komunizma bilo nepotpuno i vodilo ih u ćorsokak, tako je i njihovo razumevanje raskida s njim nepotpuno i vodi ih u ćorsokak. Vodi ka nepotpunom komunizmu, koji je bio vizija i vera. Svetu izvan komunizma, svetu u krizi, nedostaje vizija i vera.

Pred ovim bivšim komunistima ne stoji apsolutno ništa. Iza njih je pretnja. Jer oni, u stvari, nisu raskinuli s vizijom, već s politikom vizije. U ime razuma i inteligencije, vizija ih drži čvrsto u šaci – podeljene, paralisane, nemoćne da se s tim izbore.

Otud je najtajniji kutak njihovog uma progonjen zastrašujućom mišlju: Šta ako smo bili u zabludi? Šta ako je naša prevrtljivost naša krivica? To je sudbina onih koji raskinu s komunizmom bez čistog znanja da je komunizam pogrešan zato što je nešto drugo ispravno, zbog toga što na pitanje: Bog ili Čovek?, oni nastavljaju da odgovaraju: Čovek. Njihov patos je takav da čak ni iskušenja komunizma nisu mogla da ih nauče da je čovek bez Boga baš ono što je komunizam govorio: najinteligentnija od životinja, da je čovek bez Boga zver, nikad zverskija nego kad je najinteligentnija u svojoj zverosti. “Er nenn’t Vernunft,” kaže Đavo u Geteovom Faustu, “und braucht’s allein nur tierischer als jedes Tier zu sein” – Čovek to zove razumom i koristi ga naprosto da bude zverskiji od bilo koje zveri. Ne shvatajući ishodište zla koje iskreno mrze, takvi bivši komunisti su generalno slabi svedoci protiv njega. Oni svedoče protiv nečega; oni su prestali da svedoče za bilo šta.

A ipak postoji jedno iskustvo koje većina najiskrenijih bivših komunista deli, bilo da li idu do kraja u odgovoru na pitanje koje to iskustvo postavlja ili ne. Ćerka bivšeg nemačkog diplomate u Moskvi je pokušavala da mi objasni zašto je njen otac, koji je, kao prosveteljni savremeni čovek, bio ekstremni pro-komunista, postao nepomirljivi anti-komunista. Bilo je to teško za nju zato što je, kao prosvetljena savremena devojka, delila komunističku viziju bez bivanja komunistom. Ali volela je svog oca i stidela se iracionalnosti njegove promene. “Bio je vrlo pro-sovjetski nastrojen”, rekla je, “a onda – smejaćete mi se – ali ne smete se smejati mom ocu – a onda je jedne noći u Moskvi čuo vriske. To je sve. Jednostavno je jedne noći čuo vriske.”

Dete Razuma i dvadesetog veka, znala je da postoji logika uma. Nije znala da duša ima logiku koja može biti prijemčivija od one uma. Nije uopšte znala da je obrisala logiku uma, logiku istorije, logiku politike, mit dvadesetog veka, sa pet razornih reči: jedne noći čuo je vriske.

Koji komunista nije čuo ove vriske? Oni dolaze od muževa večno razdvojenih od svojih žena u noćnim hapšenjima. Oni dolaze, prigušeni, iz likvidacionih podruma tajne policije, iz dvorana za mučenje Lubjanke, iz svih tvrđava užasa koje se sada pružaju od Berlina do Kantona. Oni dolaze iz teretnih vagona punih muškaraca, žena i dece, neprijatelja komunističke države, zaključanih, napakovanih, ostavljenih na udaljenom slepom koloseku da se nasmrt smrznu u noći ruske zime. Oni dolaze iz umova izludelih užasima masovne gladi naložene i sprovedene kao politike komunističke države. Oni dolaze od izgladnelih kostura, primoranih da rade do smrti, ili šibanih do smrti (kao primer drugima) u smrznutom blatu radnih logora u arktičkom krugu. Oni dolaze od dece čiji su roditelji iznenada, bez objašnjenja, od njih odvođeni – roditelji koje nikad više neće videti.

Koji komunista nije čuo ove vriske? Likvidacija, kaže komunistički kodeks, jeste najviša mera društvene zaštite. Koji čovek može sebe zvati komunistom, a da nije prihvatio činjenicu da je Teror instrument politike, ispravan ukoliko je vizija ispravna, opravdan od istorije, nužan prozvod sila u društvenim ratovima ovog veka? Ovi vrisci su dostizali do uma svakog komuniste. Obično su tamo završavali. Koji sudija voljno razmišlja o čoveku za koga zakoni nalažu da bude osuđen na smrt – zakoni naroda ili zakoni istorije?

Ali jednog dana komunista zaista čuje te vriske. Obavlja svoje rutinske partijske poslove. Vadi vlažnu traku mikrofilma iz tečnosti za razvijanje. Pred komunističkom frakcijom sindikata brani ekstremno lošu direktivu Centralnog komiteta. Dobija naređenje od nadređenog da ode u drugu državu i da, u tačno određenom hotelu, u tačno određeni čas, sretne čoveka čije ime nikad neće čuti, ali koji će mu dati paket čiji sadržaj nikad neće znati. Iznenada, oko komuniste se zaklapa potpuna tišina, i u toj tišini on čuje vriske. Čuje ih po prvi put. Jer oni ne dospevaju samo do njegovog uma. Probadaju dublje. Probadaju do njegove duše. Kaže sebi: “To nisu vrisci čoveka u bolu. To su vrisci duše u bolu.” Čuje ih po prvi put jer se duša u nevolji obratila onome što jedino može da je čuje – drugoj ljudskoj duši.

Zašto komunista uopšte čuje vriske? Zato što, na kraju, u svakom čoveku opstaje, ma koliko on to poricao, parče duše…

Vitaker Čejmbers (1901-1961) je bio američki novinar i urednik, poznat po svom radu u magazinima Time i National Review. U periodu između 1932. i 1938. je bio aktivan član Komunističke partije SAD i radio kao špijun u korist Sovjetskog Saveza. 1952. je napisao knjigu Svedok (Witness), mešavinu autobiografskih kazivanja i upozorenja na opasnosti od komunizma. Navedeni odlomak je iz te knjige.

Prevod : Davor Nikolić