Kako je to biti komunista?

Jed­nog dana, u glav­noj sobi za poro­tu Veli­ke poro­te Južnog distrik­ta Nju­jor­ka, porot­nik se bla­go nagnuo una­pred i upi­tao me: "Gospo­di­ne Čejm­bers, kako je to biti komu­ni­sta?" Okle­vao sam na tre­nu­tak, poku­ša­va­ju­ći da nađem naj­pro­sti­ji, naj­di­rekt­ni­ji način da poja­snim srce ovog slo­že­nog isku­stva muškar­ci­ma i žena­ma koji­ma je sama činje­ni­ca tog isku­stva bila pot­pu­no nepojmljiva.

Onda sam rekao:

""Kada sam bio komu­ni­sta, imao sam tri hero­ja. Jedan je bio Rus. Jedan je bio Poljak. Jedan je bio nemač­ki Jevrejin."

""Poljak se zvao Feliks Dzer­žin­ski. Bio je aske­ta, veo­ma ose­tljiv, inte­li­gen­tan. Bio je komu­ni­sta. Posle Ruske revo­lu­ci­je postao je vođa Čeke i orga­ni­za­tor Crve­nog tero­ra. Kao mlad čovek, Dzer­žin­ski je bio poli­tič­ki zatvo­re­nik u zatvo­ru Pavjak u Var­ša­vi. Tamo je insi­sti­rao da mu se dode­li zada­tak čišće­nja klo­ze­ta dru­gih zatvo­re­ni­ka. Zato što je držao da naj­na­pred­ni­ji član sva­ke zajed­ni­ce na sebe mora pre­u­ze­ti naj­ni­že zadat­ke kao pri­mer oni­ma koji su manje uzna­pre­do­va­li. To je jed­na stvar koja zna­či biti komunista."

""Nemač­ki Jevre­jin se zvao Eugen Levin. Bio je komu­ni­sta. Tokom Bavar­ske sovjet­ske repu­bli­ke 1919. godi­ne, Levin je bio orga­ni­za­tor rad­nič­kih i voj­nič­kih sovje­ta. Kada je Bavar­ska sovjet­ska repu­bli­ka slo­mlje­na, Levin je uhva­ćen i izve­den pred voj­ni sud. Sudi­ja mu je rekao: 'Osu­đe­ni ste na smrt'. Levin je odgo­vo­rio: 'Mi komu­ni­sti smo uvek osu­đe­ni na smrt'. To je dru­ga stvar koja zna­či biti komunista."

""Rus nije bio komu­ni­sta. Bio je to pre­ko­mu­ni­stič­ki revo­lu­ci­o­nar po ime­nu Kalja­jev. (Tre­ba­lo je da kažem Sazo­nov.) Uhap­šen je zbog spo­red­ne ulo­ge u ubi­stvu cari­stič­kog pred­sed­ni­ka vla­de, fon Ple­vea. Poslat je put Sibi­ra, u jedan od naj­go­rih logo­ra, gde su poli­tič­ki zatvo­re­ni­ci bičevani."

To je tako­đe ono što čove­ka čini svedokom…

Malo je lju­di koji su toli­ko tupa­vi da ne zna­ju da kri­za posto­ji i da u sva­kom tre­nut­ku pre­ti nji­ho­vim živo­ti­ma. Popu­lar­no je zva­ti je dru­štve­nom kri­zom. U stva­ri se radi o total­noj kri­zi – reli­gij­skoj, moral­noj, inte­lek­tu­al­noj, dru­štve­noj, poli­tič­koj, eko­nom­skoj. Popu­lar­no je zva­ti je kri­zom Zapad­nog sve­ta. U stva­ri se radi o kri­zi celog sve­ta. Komu­ni­zam, koji tvr­di da je reše­nje za kri­zu, jeste po sebi simp­tom i pospe­ši­te­lj krize.

Kri­za je delom rezul­tat uti­ca­ja nau­ke i teh­no­lo­gi­je na čove­čan­stvo koje, dru­štve­no ni moral­no, nije dora­slo pro­ble­mi­ma koje taj uti­caj posta­vlja. Delom je uzro­ko­va­na ljud­skim poku­ša­ji­ma da ove pro­ble­me reše. Svet­ski rato­vi su voj­ni izraz kri­ze. Sve­op­šta depre­si­ja je njen eko­nom­ski izraz. Uni­ver­zal­no oča­ja­nje je nje­na duhov­na klima.

Ovo je kli­ma komu­ni­zma. Komu­ni­zam našeg doba više ne može da se raz­ma­tra odvo­je­no od kri­ze, kao što ni na gro­zni­cu ne može­mo da delu­je­mo ne uzi­ma­ju­ći u obzir infi­ci­ra­no telo.

U komu­ni­zmu vidim fokus usre­sre­đe­nog zla našeg vre­me­na. Pita­će­te: zašto onda lju­di posta­ju komu­ni­sti? Kako se desi­lo da si ti, naš nežni i volje­ni otac, jed­nom bio komunista?

Da li si napro­sto bio glup? Ne, nisam bio glup. Da li si bio moral­no iskva­ren? Ne, nisam bio moral­no iskva­ren. Odi­sta, obra­zo­va­ni lju­di posta­ju komu­ni­sti pre­vas­hod­no iz moral­nih razlo­ga. Zar nisi znao da su zlo­či­ni i uža­si komu­ni­zma inhe­rent­ni komu­ni­zmu? Da, ta činje­ni­ca mi je bila pozna­ta. Onda, zašto si postao komu­ni­sta? Više bi pomo­glo upi­ta­ti se: Kako se desi­lo da je ovaj pokret, neka­da puko gun­đa­nje poli­tič­kih otpad­ni­ka, postao ova­ko izu­zet­na sila koja sada pre­ten­du­je da gospo­da­ri čove­čan­stvom? Čak i kad osta­vi­mo mesta za sve usu­de i gre­ške isto­ri­je, odgo­vor mora biti: Komu­ni­zam pone­kad suštin­ski odgo­va­ra ljud­skom umu. To neće­te doko­na­ti tako što ćete komu­ni­zmu dava­ti pogrd­na ime­na. To neće mno­go pomo­ći da se obja­sni zašto komu­ni­zam, čiji su uža­si bez isto­rij­skog pre­se­da­na sada jav­no pozna­ti, i dalje regru­tu­je na hilja­de i tinja među mili­o­ni­ma – među nji­ma su neki od naj­bo­ljih živih umo­va. Pogle­daj­te Kla­u­sa Fuk­sa kako sto­ji u lon­don­skoj luci, tih, pro­klet, slo­mljen, i reci­te da li je mogu­će na taj način odgo­vo­ri­ti na pro­sto pita­nje: Zašto?

Prvo, dozvo­li­te mi da poku­šam da kažem šta komu­ni­zam nije. To nije napro­sto opa­sna uro­ta koju su iz taj­nog podru­ma pokre­nu­li zli lju­di. To nisu samo pisa­nja Mark­sa i Lenji­na, dija­lek­tič­ki mate­ri­ja­li­zam, Polit­bi­ro, rad­na teo­ri­ja vred­no­sti, teo­ri­ja gene­ral­nog štraj­ka, Crve­na armi­ja, taj­na poli­ci­ja, rad­ni logo­ri, nevi­dlji­va zave­ra, dik­ta­tu­ra pro­le­ta­ri­ja­ta, teh­ni­ka držav­nog uda­ra. To nisu čak ni oni ras­pe­va­ni, trans­pa­ren­ti­ma ukra­še­ni mili­o­ni koji s vre­me­na na vre­me poku­lja­ju, kao neor­ga­ni­zo­va­ne armi­je, srci­ma svet­skih pre­sto­ni­ca: Moskvom, Nju­jor­kom, Toki­om, Pari­zom, Rimom. Ovo su izra­zi komu­ni­zma, ali to nije ono što komu­ni­zam jeste.

Pret­po­sta­vlja­lo se da su komu­ni­sti kri­mi­nal­ci, pari­je, špi­ju­ni koji su vodi­li dvo­stru­ke živo­te pod lažnim ime­ni­ma, puto­va­li sa fal­si­fi­ko­va­nim paso­ši­ma, pori­ca­li tra­di­ci­o­nal­nu reli­gi­ju, moral, sve­tost zakle­tve, pro­po­ve­da­li nasi­lje i prak­ti­ko­va­li izda­ju. Ove stva­ri su isti­ni­te kada su u pita­nju komu­ni­sti, ali one nisu ono što komu­ni­zam jeste.

Revo­lu­ci­o­nar­no srce komu­ni­zma nije nje­gov dojam tea­tral­no­sti: "Pro­le­te­ri svih zema­lja, uje­di­ni­te se. Nema­te šta da izgu­bi­te osim svo­jih lana­ca, a ima­te da dobi­je­te ceo svet." To je pro­sti iskaz Kar­la Mark­sa, dalje upro­šćen za pri­ruč­nu upo­tre­bu: "Filo­zo­fi su samo razli­či­to tuma­či­li svet, a stvar je u tome da se on izme­ni." Komu­ni­sti nisu među­sob­no pove­za­ni taj­nom zakle­tvom. Čvor koji ih vezu­je pre­ko svih naci­o­nal­nih gra­ni­ca, jezič­kih bari­je­ra i kla­snih i obra­zov­nih razli­ka, koji ih vodi u suprot­sta­vlja­nje reli­gi­ji, mora­lu, isti­ni, zako­nu, časti, sla­bo­sti tela i neo­dluč­no­sti uma, čak i u smrt, pro­sto je uve­re­nje: Neop­hod­no je pro­me­ni­ti svet. Nji­ho­va moć, čija pri­ro­da zbu­nju­je osta­tak sve­ta, jeste moć da se drže svo­jih uve­re­nja i postu­pa­ju u skla­du sa nji­ma. To je ista ona moć koja pokre­će pla­ni­ne; tako­đe i neu­ni­šti­va moć koja pokre­će ljude.

Komu­ni­sti su onaj deo čove­čan­stva koji je povra­tio moć da živi ili umre – sve­do­či­mo – za svo­ju veru. I to je pro­sta, raci­o­nal­na vera koja inspi­ri­še lju­de da za nju žive i umru.

To nije novost. To je, ustva­ri, čove­ko­va dru­ga naj­sta­ri­ja vera. Nje­no obe­ća­nje pro­šap­ta­no je prvih dana Posta­nja pod drve­tom sazna­nja dobra i zla: "Biće­te kao bogo­vi." To je veli­ka alter­na­tiv­na vera za čove­čan­stvo. Kao i sve veli­ke vere, nje­na se sna­ga crpi iz jed­no­stav­ne vizi­je. Dru­ga doba su ima­la veli­ke vizi­je. To su uvek bile razli­či­te ver­zi­je jed­ne iste vizi­je: vizi­ja Boga i čove­ko­vog odno­sa pre­ma Bogu. Komu­ni­stič­ka vizi­ja je vizi­ja Čove­ka bez Boga…

Ova vizi­ja je komu­ni­stič­ka revo­lu­ci­ja, koja se, kao sve veli­ke revo­lu­ci­je, poja­vlju­je u čove­ko­vom umu pre nego što se ote­lo­tvo­ri u čove­ko­vim deli­ma. Usta­nak i zave­ra su samo meto­di rea­li­za­ci­je vizi­je; oni su samo deo poli­ti­ke komu­ni­zma. Bez svo­je vizi­je, oni, poput komu­ni­zma, ne bi ima­li smi­sla i ne bi mogli da oku­pe ni gru­pu dže­pa­ro­ša. Komu­ni­zam ne pri­zi­va lju­de zlo­či­nu ili uto­pi­ji, kao što sla­bi­ji kri­ti­ča­ri vole da misle. Na nivou vere, on pri­zi­va lju­de da se bore pro­tiv iner­ci­je pro­šlo­sti koja, ote­lo­vlje­na u dru­štve­nim, poli­tič­kim i eko­nom­skim for­ma­ma, tvr­di komu­ni­zam, blo­ki­ra volju čove­čan­stva da napra­vi svoj sle­de­ći veli­ki korak napred. Pri­zi­va lju­de da pre­va­zi­đu kri­zu koja, tvr­di komu­ni­zam, po rezul­ta­ti­ma jeste kri­za ras­ce­plju­ju­će fru­stra­ci­je, sa sve­tom u nemo­guć­no­sti da miru­je ali nevolj­nim da kre­ne napred putem ka kome poka­zu­je logi­ka teh­no­lo­ške civi­li­za­ci­je – putem komunizma.

Ovo je moral­ni zahtev komu­ni­zma, koji je dvo­struk. Nje­go­va vizi­ja poka­zu­je na put ka buduć­no­sti; nje­go­va vera radi na pre­tva­ra­nju buduć­no­sti u sada­šnju stvar­nost. Sva­kom čove­ku koji se pri­dru­ži govo­ri: vizi­ja je prak­tič­ni pro­blem isto­ri­je; put nje­nog dosti­za­nja je prak­tič­ni pro­blem poli­ti­ke, koja je sada­šnje vre­me istorije.

Ima­te li moral­ne sna­ge da na sebe pre­u­zme­te zlo­či­ne isto­ri­je kako bi čovek konač­no mogao da zatvo­ri svo­ju, od pam­ti­ve­ka dugu, hro­ni­ku besmi­sle­ne pat­nje i zame­ni je svr­hom i pla­nom? Odgo­vor koji lju­di daju na ovo pita­nje čini razli­ku izme­đu komu­ni­ste i tih raz­nih soci­ja­li­sta, libe­ra­la, dra­gih saput­ni­ka, nesvr­sta­nih pro­gre­si­va­ca i lju­di dobre volje, koji svi dele istu vizi­ju, ali ne dele veru jer ne žele da na sebe pre­u­zmu hen­di­kep vere. Odgo­vor je koren tog ose­ća­ja moral­ne supe­ri­or­no­sti koji čini da komu­ni­sti, iako uhva­će­ni u zlo­či­nu, optu­žu­ju svo­je pro­tiv­ni­ke sa nei­zre­ci­vim samozadovoljstvom.

Upi­ta­će­te: Zašto, onda, lju­di pre­sta­ju da budu komu­ni­sti? Jedan odgo­vor je: Vrlo malo ih to čini. Tri­de­set godi­na posle Ruske revo­lu­ci­je, posle pozna­tih zlo­či­na, čist­ki, otkri­ća, oštrih sla­lo­ma komu­ni­stič­ke poli­ti­ke, posto­ji samo šači­ca biv­ših komu­ni­sta na celom sve­tu. Pod biv­šim komu­ni­sti­ma ne mislim na one koji raski­nu sa komu­ni­zmom zbog razli­ka u stra­te­gi­ji i tak­ti­ci (poput Troc­kog) ili orga­ni­za­ci­ji (popu Tita). To su samo čar­ke oko marš­ru­te među lju­di­ma koji su svi u žur­bi da stig­nu na isto mesto.

Niti pod biv­šim komu­ni­sti­ma sma­tram one hilja­de koji se kon­ti­nu­i­ra­no uli­va­ju u Komu­ni­stič­ku par­ti­ju, ili iz nje sli­va­ju. Takvih je mno­go. To su duhov­ne skit­ni­ce našeg vre­me­na čija je tra­di­ci­o­nal­na vera spra­na hlad­nom kli­mom raci­o­na­li­zma. Oni tra­že inte­lek­tu­al­no pre­no­ći­šte. Nji­ma nedo­sta­je karak­ter komu­ni­ste zato što im nedo­sta­je karak­ter za bilo koju veru. Zato oni ispa­da­ju, mada ih komu­ni­zam još drži u stisku.

Pod biv­šim komu­ni­stom pod­ra­zu­me­vam čove­ka koji jasno zna zašto je postao komu­ni­sta, koji je pri­lje­žno slu­žio komu­ni­zmu i znao je zašto mu slu­ži, koji je sa komu­ni­zmom raski­nuo bez­u­slov­no i znao je zašto s njim ras­ki­da. Ova­kvih je vrlo malo – poka­za­te­lj moći vizi­je i veli­či­ne krize…

Činje­ni­ca je da čovek može da se pri­dru­ži Komu­ni­stič­koj par­ti­ji, može da bude akti­van godi­na­ma, a da pot­pu­no ne razu­me pri­ro­du komu­ni­zma ili poli­tič­ke meto­de koje nei­zbe­žno sle­de iz nje­go­ve vizi­je. Jed­nog dana takvi nekom­plet­ni komu­ni­sti otkri­ju da Komu­ni­stič­ka par­ti­ja nije ono što su oni misli­li. Oni ras­ki­da­ju s komu­ni­zmom i okre­ću mu se s besom časne naiv­či­ne, naiv­či­ne koja je deo živo­ta posve­ti­la pre­va­ri. Često zabo­ra­vlja­ju da je za pre­va­ru potreb­no dvoje.

Dru­gi osta­ju komu­ni­sti godi­na­ma, gre­ja­ni sve­tlo­šću nje­go­ve vizi­je, čvr­sto zatva­ra­ju­ći oči pred zlo­či­ni­ma i uža­si­ma koji su neo­dvo­ji­vi od nje­go­ve prak­tič­ne poli­ti­ke. Jed­nog dana mora­ju da se suo­če sa činje­ni­ca­ma. Kon­ster­ni­ra­ni su onim što su podr­ža­va­li. Oni pro­vo­de osta­tak svog živo­ta poku­ša­va­ju­ći da obja­sne, obič­no bez mno­go uspe­ha, mrač­ne sta­ze svog sau­če­sni­štva. Kako je nji­ho­vo razu­me­va­nje komu­ni­zma bilo nepot­pu­no i vodi­lo ih u ćor­so­kak, tako je i nji­ho­vo razu­me­va­nje ras­ki­da s njim nepot­pu­no i vodi ih u ćor­so­kak. Vodi ka nepot­pu­nom komu­ni­zmu, koji je bio vizi­ja i vera. Sve­tu izvan komu­ni­zma, sve­tu u kri­zi, nedo­sta­je vizi­ja i vera.

Pred ovim biv­šim komu­ni­sti­ma ne sto­ji apso­lut­no ništa. Iza njih je pret­nja. Jer oni, u stva­ri, nisu raski­nu­li s vizi­jom, već s poli­ti­kom vizi­je. U ime razu­ma i inte­li­gen­ci­je, vizi­ja ih drži čvr­sto u šaci – pode­lje­ne, para­li­sa­ne, nemoć­ne da se s tim izbore.

Otud je naj­taj­ni­ji kutak nji­ho­vog uma pro­go­njen zastra­šu­ju­ćom mišlju: Šta ako smo bili u zablu­di? Šta ako je naša pre­vr­tlji­vost naša kri­vi­ca? To je sud­bi­na onih koji raski­nu s komu­ni­zmom bez čistog zna­nja da je komu­ni­zam pogre­šan zato što je nešto dru­go isprav­no, zbog toga što na pita­nje: Bog ili Čovek?, oni nasta­vlja­ju da odgo­va­ra­ju: Čovek. Nji­hov patos je takav da čak ni isku­še­nja komu­ni­zma nisu mogla da ih nau­če da je čovek bez Boga baš ono što je komu­ni­zam govo­rio: naj­in­te­li­gent­ni­ja od živo­ti­nja, da je čovek bez Boga zver, nikad zver­ski­ja nego kad je naj­in­te­li­gent­ni­ja u svo­joj zve­ro­sti. "Er nenn't Ver­nunft," kaže Đavo u Gete­o­vom Fau­stu, "und braucht's alle­in nur tie­risc­her als jedes Tier zu sein" – Čovek to zove razu­mom i kori­sti ga napro­sto da bude zver­ski­ji od bilo koje zve­ri. Ne shva­ta­ju­ći isho­di­šte zla koje iskre­no mrze, takvi biv­ši komu­ni­sti su gene­ral­no sla­bi sve­do­ci pro­tiv nje­ga. Oni sve­do­če pro­tiv neče­ga; oni su pre­sta­li da sve­do­če za bilo šta.

A ipak posto­ji jed­no isku­stvo koje veći­na naj­i­skre­ni­jih biv­ših komu­ni­sta deli, bilo da li idu do kra­ja u odgo­vo­ru na pita­nje koje to isku­stvo posta­vlja ili ne. Ćer­ka biv­šeg nemač­kog diplo­ma­te u Moskvi je poku­ša­va­la da mi obja­sni zašto je njen otac, koji je, kao pro­sve­telj­ni savre­me­ni čovek, bio ekstrem­ni pro-komu­ni­sta, postao nepo­mir­lji­vi anti-komu­ni­sta. Bilo je to teško za nju zato što je, kao pro­sve­tlje­na savre­me­na devoj­ka, deli­la komu­ni­stič­ku vizi­ju bez biva­nja komu­ni­stom. Ali vole­la je svog oca i sti­de­la se ira­ci­o­nal­no­sti nje­go­ve pro­me­ne. "Bio je vrlo pro-sovjet­ski nastro­jen", rekla je, "a onda – sme­ja­će­te mi se – ali ne sme­te se sme­ja­ti mom ocu – a onda je jed­ne noći u Moskvi čuo vri­ske. To je sve. Jed­no­stav­no je jed­ne noći čuo vriske."

Dete Razu­ma i dva­de­se­tog veka, zna­la je da posto­ji logi­ka uma. Nije zna­la da duša ima logi­ku koja može biti pri­jem­či­vi­ja od one uma. Nije uop­šte zna­la da je obri­sa­la logi­ku uma, logi­ku isto­ri­je, logi­ku poli­ti­ke, mit dva­de­se­tog veka, sa pet razor­nih reči: jed­ne noći čuo je vriske.

Koji komu­ni­sta nije čuo ove vri­ske? Oni dola­ze od muže­va več­no raz­dvo­je­nih od svo­jih žena u noć­nim hap­še­nji­ma. Oni dola­ze, pri­gu­še­ni, iz likvi­da­ci­o­nih podru­ma taj­ne poli­ci­je, iz dvo­ra­na za muče­nje Lubjan­ke, iz svih tvrđa­va uža­sa koje se sada pru­ža­ju od Ber­li­na do Kan­to­na. Oni dola­ze iz teret­nih vago­na punih muška­ra­ca, žena i dece, nepri­ja­te­lja komu­ni­stič­ke drža­ve, zaklju­ča­nih, napa­ko­va­nih, osta­vlje­nih na uda­lje­nom sle­pom kolo­se­ku da se nasmrt smr­znu u noći ruske zime. Oni dola­ze iz umo­va izlu­de­lih uža­si­ma masov­ne gla­di nalo­že­ne i spro­ve­de­ne kao poli­ti­ke komu­ni­stič­ke drža­ve. Oni dola­ze od izglad­ne­lih kostu­ra, pri­mo­ra­nih da rade do smr­ti, ili šiba­nih do smr­ti (kao pri­mer dru­gi­ma) u smr­znu­tom bla­tu rad­nih logo­ra u ark­tič­kom kru­gu. Oni dola­ze od dece čiji su rodi­te­lji izne­na­da, bez obja­šnje­nja, od njih odvo­đe­ni – rodi­te­lji koje nikad više neće videti.

Koji komu­ni­sta nije čuo ove vri­ske? Likvi­da­ci­ja, kaže komu­ni­stič­ki kodeks, jeste naj­vi­ša mera dru­štve­ne zašti­te. Koji čovek može sebe zva­ti komu­ni­stom, a da nije pri­hva­tio činje­ni­cu da je Teror instru­ment poli­ti­ke, ispra­van uko­li­ko je vizi­ja isprav­na, oprav­dan od isto­ri­je, nužan pro­zvod sila u dru­štve­nim rato­vi­ma ovog veka? Ovi vri­sci su dosti­za­li do uma sva­kog komu­ni­ste. Obič­no su tamo zavr­ša­va­li. Koji sudi­ja volj­no raz­mi­šlja o čove­ku za koga zako­ni nala­žu da bude osu­đen na smrt – zako­ni naro­da ili zako­ni istorije?

Ali jed­nog dana komu­ni­sta zai­sta čuje te vri­ske. Oba­vlja svo­je rutin­ske par­tij­ske poslo­ve. Vadi vla­žnu tra­ku mikro­fil­ma iz teč­no­sti za razvi­ja­nje. Pred komu­ni­stič­kom frak­ci­jom sin­di­ka­ta bra­ni ekstrem­no lošu direk­ti­vu Cen­tral­nog komi­te­ta. Dobi­ja nare­đe­nje od nadre­đe­nog da ode u dru­gu drža­vu i da, u tač­no odre­đe­nom hote­lu, u tač­no odre­đe­ni čas, sret­ne čove­ka čije ime nikad neće čuti, ali koji će mu dati paket čiji sadr­žaj nikad neće zna­ti. Izne­na­da, oko komu­ni­ste se zakla­pa pot­pu­na tiši­na, i u toj tiši­ni on čuje vri­ske. Čuje ih po prvi put. Jer oni ne dospe­va­ju samo do nje­go­vog uma. Pro­ba­da­ju dublje. Pro­ba­da­ju do nje­go­ve duše. Kaže sebi: "To nisu vri­sci čove­ka u bolu. To su vri­sci duše u bolu." Čuje ih po prvi put jer se duša u nevo­lji obra­ti­la ono­me što jedi­no može da je čuje – dru­goj ljud­skoj duši.

Zašto komu­ni­sta uop­šte čuje vri­ske? Zato što, na kra­ju, u sva­kom čove­ku opsta­je, ma koli­ko on to pori­cao, par­če duše…

---

Vita­ker Čejm­bers (1901–1961) je bio ame­rič­ki novi­nar i ured­nik, poznat po svom radu u maga­zi­ni­ma Time i Nati­o­nal Revi­ew. U peri­o­du izme­đu 1932. i 1938. je bio akti­van član Komu­ni­stič­ke par­ti­je SAD i radio kao špi­jun u korist Sovjet­skog Save­za. 1952. je napi­sao knji­gu Sve­dok (Wit­ness), meša­vi­nu auto­bi­o­graf­skih kazi­va­nja i upo­zo­re­nja na opa­sno­sti od komu­ni­zma. Nave­de­ni odlo­mak je iz te knjige.

Pre­vod : Davor Nikolić

---