Država ili društvo privatnog prava?
Problem društvenog poretka
Legendarni Robinzon Kruso, sam na svom ostrvu, može da radi šta god poželi. Za njega se pitanje o pravilima uređenog ljudskog suživota i ne postavlja. Naravno, ovo pitanje može da se postavi tek kad neka druga osoba, u našem slučaju Petko, dođe na ostrvo. Ali, čak i onda, to pitanje ostaje donekle nevažno, sve dok nečega ne nestane. Zamislite da je dotično ostrvo rajski vrt. Svih spoljašnjih dobara bilo bi u izobilju. To su „besplatna dobra“, poput vazduha koga udišemo, koji najčešće „ništa ne koštaju“. Kako god Robinzon koristio ta dobra, njegova dela nemaju povratni uticaj ni na Petkovo buduće korišćenje dobara, niti na trenutno ili buduće stanje zaliha tih dobara (ili obrnuto). Zbog toga nikada ne može doći do sukoba između Robinzona i Petka zbog upotrebe tih dobara. Sukob je moguć tek onda kad dobra počnu da nedostaju; tek se onda javlja potreba za traženjem pravila koja omogućuju miran i beskonfliktan suživot.
U raju postoje samo dve deficitarne robe: fizičko telo jedne osobe i njen fizički prostor. Robinzon i Petko imaju svako za sebe samo jedno telo i jedan fizički prostor. Oni ne mogu da budu prisutni na više mesta istovremeno i ne mogu da ispune sve želje u isti mah. Naprotiv, moraju stalno da biraju između boljih i lošijih mesta, kao i između potreba prvog i potreba drugog reda. Ali to može da dovede i do sukoba između Robinzona i Petka: oni ne mogu da zauzmu isti prostor u istom trenutku a da se fizički ne sukobe. Zbog toga, čak i u rajskom izobilju, moraju postojati jednostavna pravila zajedničkog života – pravila u pogledu kretanja osoba u prostoru. Tamo gde vlada oskudica – izvan raja, moraju postojati pravila koja određuju postupanje ne samo sa telima osoba u prostoru koji zauzimaju, nego i sa svim potrošivim dobrima, da bi se sukobi mogli sprečiti. To je problem društvenog poretka.
Rešenje problema: ideja privatnog vlasništva
Predloga za rešavanje problema društvenog poretka ima puno, a to mnoštvo predloga je dovelo do toga da se potraga za onim jednim, „ispravnim“ rešenjem problema često smatra iluzornom. No, odavno već postoji jedno poznato i ispravno rešenje, stoga nema mesta moralnom relativizmu. Rešenje problema društvenog poretka jeste ideja privatnog vlasništva.
Najpre ćemo formulisati rešenje posebnog slučaja – raja, a zatim i rešenje za opšti slučaj, za svet koji se odlikuje sveobuhvatnom oskudnošću dobara.
Dotični problem u raju rešava se jednostavnim pravilom kojim se određuje da je svakoj osobi dozvoljeno da smesti i pokreće svoje telo na bilo koje mesto, uz jedinu pretpostavku da tela drugih osoba nisu prethodno zauzela to mesto.
Izvan raja rešenje se sastoji od četiri povezana pravila.
Prvo: Svaka osoba je privatni (i ekskluzivni) vlasnik svog fizičkog tela. U stvari, ko bi, ako ne sam Robinzon, trebao da bude vlasnik Robinzonovog tela? Petko? Ili pak Robinzon i Petko zajedno? Ali onda ne samo da sukob ne bi bio sprečen na miran način, već bi bio izazvan i neizbežan!
Drugo: Svaka osoba je privatni vlasnik svih onih od-prirode-datih dobara koje je prva smatrala retkim i koje je počela da upotrebljava i prerađuje uz pomoć svog vlastitog tela, tj. pre nego što bi druge osobe počele ta ista dobra da koriste i smatraju retkim. Ko bi drugi trebao da bude vlasnik ako ne prvi korisnik? Drugi korisnik, ili prvi i drugi zajedno? Ali onda bi to dovelo do sukoba, umesto da ga spreči!
Treće: Svaka osoba, koja uz pomoć svog tela i drugih stvari (dobara) koje je izvorno prisvojila nastavlja da proizvodi druga dobra, postaje vlasnik tih dodatnih dobara, budući da se u proizvodnom procesu fizički integritet vlasništva drugih osoba ne povređuje.
Četvrto: Nakon prvobitnog prisvajanja nekog dobra, tj. nakon što se ono, kako to Džon Lok kaže, „pomeša“ sa radom, pravo vlasništva nad njim i nad svakim sledećim, uz njegovu pomoć proizvedenim dobrom, može jedino biti preneto dobrovoljno i ugovorno, tj. uz obostrani pristanak i bez sukoba. Tako se pravo vlasništva prenosi od pređašnjeg na sledećeg vlasnika.
Sada možemo preskočiti iscrpno etičko i pravno opravdanje ovih pravila. O tome je bilo reči na drugom mestu. Ovde samo treba temeljito utvrditi sledeće.
Nasuprot više puta ponovljenoj tvrdnji da se u slučaju institucije privatnog vlasništva radi samo o jednoj konvenciji, treba ustanoviti sledeće: konvencija sledi nameru i za nju postoji alternativna opcija. Tako, primera radi, latinska abeceda predstavlja jednu konvenciju, ona sledi nameru pisane komunikacije i za nju postoji alternativa poput, na primer, ćiriličnog alfabeta. No, šta je svrha pravila ili propisa? Kada ne bi bilo međuljudskih sukoba – tj. kada bi postojala nekakva prestabilirana harmonija interesa svih osoba, onda nikada ne bi postojala situacija u kojoj bi dve ili više osoba htele da koriste isto dobro za različite (neuskladive) upotrebe, i tada nam nikakva pravila ne bi bila potrebna. Svrha svih pravila jeste da se izbegnu, inače neizbežni, sukobi. Pravilo koje sukobe proizvodi umesto da ih sprečava protivreči svom vlastitom smislu. To pravilo nema svrhu, odnosno izopačeno je. Očigledno je, ipak, da u pogledu sprečavanja sukoba, nije reč samo o konvenciji kada je u pitanju institucija privatnog vlasništva – jer alternativa ne postoji. Samo privatno (eksluzivno) vlasništvo omogućava da se svi, inače neizbežni sukobi, mogu faktički izbeći. A samo ako privatno vlasništvo proizlazi iz čina prvobitnog prisvajanja onda svaki potencijalni sukob – od nastanka čovečanstva – može biti izbegnut. Jer samo prvobitno prisvajanje jednog prethodno neprisvojenog dobra može nastati bez sukoba, jednostavno zbog toga što (po definiciji) niko pre nije mogao imati nikakav odnos prema tom dobru.
Problem sprovođenja pravila i zaštite privatnog vlasništva: država
Koliko god bio važan uvid koji u uspostavljanju privatnog vlasništva vidi jedino sredstvo za rešavanje konflikta, on ne može biti dovoljan za objašnjenje toga kako zapravo nastaje društveni poredak. No, i kad bi svaki čovek znao kako se sukobi mogu sprečavati, verovatnije je da ih ljudi ne bi sprečavali, već da bi od njih očekivali neke lične koristi (na račun drugih). Zaista, dok god su ljudi takvi kakvi jesu, biće ubica, pljačkaša, kradljivaca i varalica koji se neće pridržavati postojećih pravila. Zato svaki društveni poredak, da bi mogao opstati, zahteva mehanizme koji obezbeđuju da se onaj ko krši pravila uspešno drži pod kontrolom. Ali, kako da se reši taj zadatak, i ko treba da ga reši?
Standardni odgovor na ovo pitanje je sledeći: ovo, tj. sprovođenje reda i zakona, jeste pre svega (isključivi) zadatak države. To je isti odgovor koji daje klasični liberalizam, takođe i moj lični intelektualni učitelj, veliki austrijski teoretičar ekonomije i društva – Ludvig fon Mizes. Da li je odgovor tačan zavisi od toga šta mi podrazumevamo pod državom. Prema standardnom odgovoru država predstavlja ne samo neku vrstu specijalizovane kompanije, već i određeni tip agencije, čija su glavna obeležja dve posebne karakteristike. Prvo (i presudno), država je agencija koja ima teritorijalni monopol na konačnu odluku povodom bilo kog slučaja sukoba. Država je krajnji sudija u svim slučajevima sukoba, uključujući i one u kojima je ona, odnosno njeni poslovni zastupnici, uključena. Iznad nje nema neke više apelacione instance. A drugo, država ima teritorijalni monopol na oporezivanje, tj. država može jednostrano određivati cenu finansiranja svoje sudske delatnosti poslednje instance, koju nameće osobama nastanjenim na „njenoj“ teritoriji bez ikakve saglasnosti onih kojih se to tiče.
Temeljna zabluda etatizma ((Etatizam? Šta je to? Prema rečniku srpskohrvatskog književnog jezika, etatizam (fr. état: država) je “sistem u kome je privreda u državnim rukama ili pod jakim državnim nadzorom” (Matica srpska/Matica hrvatska 1967), ili pojednostavljeno, “državotvorstvo” odn. “politički i privredni sistem u kojem odlučnu reč u svim ekonomskim i društvenim odnosima ima država, odnosno njen birokratski aparat, koji se osamostaljuje u rukovođenju društvenim, a naročito ekonomskim poslovima” (Mićunović 1988). A u Velikom rečniku stranih reči i izraza (Klajn/Šipka 2007), etatizam je objašnjen kao: “vladavina države nad ekonomskim ili društvenom odnosima; teorija po kojoj je država osnovni pokretač ekonomsko-društvenog razvitka jedne zemlje”; (prim. prev).))
Koliko god standardno mišljenje o nužnosti i poželjnosti osnivanja države kao teritorijalnog monopoliste s krajnjom sudskom nadležnošću bilo rašireno, toliko je ono u eklatantnoj protivrečnosti s elementarnim etičkim i ekonomskim načelima i pravilima.
Među ekonomistima i političkim filozofima postoje dva skoro jednoglasno prihvaćena iskaza:
– Prvo: Svaki „monopol“ je sa pozicije konzumenata „loš“. Pritom je monopol u klasičnom smislu definisan kao jedna povlastica data jedinom preduzetniku, tj. nemogućnost „slobodnog ulaska“ u određeno polje proizvodnje. Samo jedan proizvođač A sme da proizvodi određenu robu X. Ovakav monopolista je za konzumente „loš“ zato što će ponuda, cena i kvalitet njegovog proizvoda – usled toga što je zaštićen od potencijalnih konkurenata – biti manje povoljni, odnosno manje vredni nego u uslovima slobodne konkurencije.
– Drugo: Proizvod zakona i reda, odnosno „pravna sigurnost“, jeste prvorazredan zadatak „države“ (kako smo je upravo definisali). Ovde pod „sigurnošću“ podrazumevamo širi pojam, koji nalazimo u Američkoj deklaraciji o nezavisnosti; on obuhvata: zaštitu života, vlasništva i lične težnje za srećom, od unutrašnje i spoljne agresije, tj. kriminala i rata.
Prvi iskaz je očigledno nespojiv sa drugim. No, ta činjenica nije često mučila ekonomiste i filozofe – i ako jeste, onda se obično sumnja u to da prvi iskaz važi, bez izražavanja sumnje u drugi. Postoje, ipak, neoborivi teorijski razlozi (i hrpa empirijskih dokaza) koji osporavaju vrednost drugog iskaza.
Sa teritorijalnim monopolom nad konačnom presudom i sprovođenjem zakona, država nije bilo kakav monopolista, kao npr. monopolista na mleko ili automobile koji proizvodi mleko ili automobile relativno nižeg kvaliteta po višim cenama. Ni nalik na sve ostale monopoliste, država ne proizvodi samo manje vredna dobra, nego takođe i “ne-dobra“. Zaista, država prvo mora proizvesti ne-dobra, pre nego što može proizvesti nešto što bi se onda moglo smatrati (manje vrednim) dobrom.
Ako jedno zastupništvo ima konačnu nadležnost nad odlukama u svim slučajevima sukoba, onda ima i istu nadležnost u odnosu na sve sukobe koje se tiču njega samog. Prema tome, mora se očekivati, da dotični monopolista neće biti samo akter sprečavanja i razrešavanja sporova, nego da će i sam uzrokovati i provocirati sukobe, samo da bi doneo odluke sebi u korist. Ukoliko se oslonimo na to da nam država obezbeđuje pravdu, onda će se pravda sve više izopačavati – u korist države. Ovo stvarno stanje ne mogu promeniti ni „ustavi“ ni „vrhovni sudovi“, jer se još uvek radi o državnim ustavima i o državnim sudovima. Koje god granice ovi ustavi postave jednoj državi, odluka o tome da li su njena dela pravedna ili ne, doneće, u svakom će slučaju, osobe koje su i same državni zastupnici. Zbog toga je očekivano da se definicija privatnog vlasništva i zaštite vlasništva stalno menja i krnji, u korist zakonodavne vlasti države. Na mesto večnog, nepromenljivog – jasnog i razgovetnog prava – stupa samovoljno zakonodavstvo.
Nadalje, kao organ sa konačnim pravom odlučivanja, država na raspolaganju ima teritorijalno pravo na oporezivanje, tj. ona može jednostrano, bez saglasnosti onih koje to pogađa i pod uslovima ovog izopačenog prava, određivati cenu svojih usluga, koju subjekti privatnog prava moraju da plate. Jedna agencija koja tvrdi da štiti život i vlasništvo, a koja se finansira porezima, u protivrečnosti je sama sa sobom: konfiskator je zaštitnik vlasništva. Očekivano je da će državni agenti, budući motivisani kao i svako drugi egoizmom i željom da se rad smanji na minimum, ali privilegovani jedinstvenim ovlašćenjem ubiranja poreza, neprestano pokušavati da maksimizuju troškove bezbednosti, a da istovremeno minimizuju njihovu stvarnu proizvodnju. Što se više nezarađenog novca potroši, to bolje.
Druge etatističke zablude: demokratska država
Osim temeljne zablude etatizma, postoje i druge zablude koje se tiču posebnog slučaja demokratske države, koju ovde treba barem kratko spomenuti (opširnija obrada ove teme izložena je na drugom mestu).
Tradicionalni, starinski oblik države je (apsolutna) monarhija. Monarhiji se prebacivalo, posebno od strane klasičnog liberalizma, da je nespojiva sa gvozdenim principom „jednakosti svih pred zakonom“ i da se, umesto toga, temelji na ličnim privilegijama. Zbog toga je argumentovano da bi monarhističku državu trebalo zameniti demokratskom. Dopuštajući svakom ravnopravno učešće i pristup državnoj vlasti, umesto da se taj pristup zadrži samo za privilegovanu klasu aristokrata, smatralo se da bi princip jednakosti svih pred zakonom mogao svakome da odgovara.
Zapravo, ta „demokratska jednakost“ nešto je potpuno različito i sasvim nespojivo sa idejom univerzalnog prava koje je jednako za sve, i koje svugde i uvek važi. Prethodno kritikovani dualizam prava – tj. jedno više pravo za kraljeve i plemiće, i jedno pravo nižeg ranga za podanike – ostaje pod demokratskim uslovima i dalje na snazi, iako u izmenjenom obličju. Sada se taj dualizam pretvara u dualizam takozvanog „javnog prava” na jednoj, i „privatnog prava“ na drugoj strani, te u prevlasti prvog nad drugim. Pod demokratskim uslovima svaka osoba ima isto pravo pristupa državnoj vlasti. Takoreći, svako može postati kralj – ne samo neke osobe iz privilegovanog kruga. Prema tome, u demokratiji nema ni personalnih povlastica, ni privilegovanih osoba. No, postoje funkcionalne povlastice i privilegovane funkcije. Dok jedna osoba radi u javnoj (državnoj) službi, njeno delovanje podleže regulativama „javnog prava“. Ona time zauzima privilegovanu poziciju u odnosu na ljude koji podležu samo privatnom pravu. Kao državni službenici, te osobe mogu da obavljaju radnje koje su privatnim osobama – kao kriminalna dela – zabranjene. To se naročito odnosi na „javne namesnike“, koji svoju delatnost mogu da finansiraju i subvencionišu kroz porez. Znači da svoju platu ne moraju, za razliku od subjekata privatnog prava, da zarađuju prodajom dobara i usluga za koje bi klijenti dobrovoljno platili, nego im je dozvoljeno da ubiru jednostrano nametnute poreze. Ukratko: kao državni službenici mogu da rade i da žive od onoga što se u privatno-pravnom prometu smatra krađom, odnosno pljačkom. Dakle, privilegije – i razlika između vladara i podanika – ne nestaju pod demokratskim uslovima. Štaviše, umesto da se krađa i vršenje vladarske moći ograniči samo na jednog kralja i nekoliko plemića, kao pod monarhističkim uslovima, demokratija dopušta svim osobama da postanu kradljivci i da uzimaju deo plena.
Dakle, kao i u slučaju svakog monopola nad pravom izricanja konačne presude i njenim izvršenjem, i pod demokratskim uslovima cena reda i zakona ima tendenciju stalnog rasta, kao i to da se predvidljivo pravo stalno zamenjuje nepravdom. Kao nasledni monopolista, kralj, odnosno princ, smatra „svoju“ teritoriju i stanovnike, koji spadaju pod njegovu vrhovnu pravnu vlast, ličnim (naslednim) vlasništvom i upućen je u monopolističko izrabljivanje tog „vlasništva“. Taj monopol i praksa monopolističke eksploatacije ne nestaju u demokratiji. Naprotiv, ono što se događa u demokratiji je sledeće: na mesto kralja i plemstva, koji smatraju državu svojim vlasništvom koje, u skladu s tim, izrabljuju, stupaju privremeni i po želji zamenjivi upravitelji. Ti upravitelji nisu i ne smatraju se vlasnicima dotične države, ali dok deluju u službenoj funkciji, dopušteno im je da koriste državu u svoju ličnu korist ili u korist njihovih štićenika. To znači, demokratski vladari raspolažu vremenski ograničenim pravom korišćenja jedne države, ali nisu vlasnici kapitalnog dobra oličenog u državi. Ipak, eksploatacija time ne prestaje. Naprotiv, eksploatacija biva manje proračunata – budući da se upravitelj, suprotno od vlasnika, brine vrlo malo ili nikako o kontraefektima svojih trenutnih dela na vrednost kapitalnog dobra. Iskorišćavanje postaje kratkovido, što vodi do povećanog trošenja kapitala.
Rešenje: društvo privatnog prava umesto države
Ako je država, posebno demokratska država, evidentno neprikladna za održavanje društvenog poretka; ako, umesto da sprečava, stalno proizvodi sukobe, i ako ona, umesto da obezbeđuje pravnu sigurnost, pomoću svog zakonodavstva salno stvara nesigurnost i zamenjuje pravo samovoljom, onda se neizbežno nameće pitanje o ispravnom – jasno je ? neetatističkom rešenju problema društvenog poretka: o pravu i o implementaciji prava (bezbednosti).
Rešenje je poredak privatnog prava, tj. društvo u kome svaka osoba i institucija ima potpuno ista prava. U tom društvu ne postoji takozvano „javno pravo“ (te prema tome nikakvo “javno vlasništvo”), koje državnim službenicima, za razliku od privatnih osoba, dopušta povlastice. Krajnji monopol nad pravom, kao i poreske povlastice, ne postoje. U tom društvu postoji samo privatno vlasništvo i za svakoga jednako važeće privatno pravo. Prema tome, nikome nije dopušteno da nešto stekne, osim prvobitnim prisvajanjem, proizvodnjom ili dobrovoljnom razmenom. Takođe, nikome nije dozvoljeno da drugu osobu sprečava da slobodno koristi svoje vlasništvo. To znači, svaka osoba može – sa svojim vlasništvom – u proizvodnji bilo kojih dobara i usluga, da se nadmeće sa svakom drugom osobom oko klijenata koji, na dobrovoljnoj osnovi, plaćaju.
S obzirom na naš problem to konkretno znači: proizvodnja bezbednosti (red i zakon) u društvu privatnog prava obavlja se kroz slobodno takmičenje preduzetnika i ponuđača usluga, na isti način na koji se obavlja i proizvodnja svih drugih dobara i usluga.
Pretenciozno je želeti dati nekakav konkretan opis buduće strukture „industrije bezbednosti“ koja u društvu privatnog prava tek treba da se razvije. Ipak, nije teško ukazati na neke temeljne razlike koje govore u prilog industrije bezbednosti u okviru društva privatnog prava u odnosu na sadašnju, dobro poznatu, državnu proizvodnju (ne)zakona i (ne)reda.
Iako će samoodbrana u okviru kompleksnog društva u kome postoji podela rada igrati samo sporednu ulogu u proizvodnji bezbednosti (iz razloga koje ćemo kasnije navesti), mora se pre svega istaći da u društvu privatnog prava svako ima neotuđivo pravo na odbranu svoga tela ili imovine od napada. Za razliku od trenutne, etatističke prakse, koja sve veći broj građana razoružava i nemoćne ih isporučuje napadačima (pre svega, nenaoružani građani ne ugrožavaju državu koja ubire porez!), u društvu privatnog prava postoji nepovredivost privatnog vlasništva nad oružjem. A kao što znamo iz iskustva takozvanog „divljeg“, a u stvari ne tako divljačkog Zapada, kao i velikog broja novijih empirijskih istraživanja o povezanosti vlasništva nad oružjem i kriminala, procenat kriminala više opada što je privatno vlasništvo nad oružjem rasprostranjenije: more guns, less crime!
Upravo tako, kao što i u razvijenoj ekonomiji po pravilu niko ne proizvodi svoje vlastite cipele, odela, televizore ili telefone, tako je očekivano da se i u odnosu na proizvodnju bezbednosti oslonimo na prednosti podele rada. Što više vlasništva jedna osoba poseduje, odnosno što je jedno društvo kao celina bogatije, sve je veći udeo podele rada. Dakle, najveći broj bezbednosnih usluga ponudiće specijalizovane firme koje se međusobno takmiče za klijente, a koje bi dobrovoljno plaćali, birajući između raznovrsnih policijskih, osiguravajućih i arbitražnih agencija.
Kad bismo hteli u jednoj reči da istaknemo suštinsku razliku između privatno organizovane industrije bezbednosti i trenutne etatističke prakse, onda bi to bila sledeća: ugovor. Država deluje kao krajnji monopolista nad pravom u jednom neugovornom, pravno praznom prostoru. Ne postoji ugovor između države i državljanina. Prema tome, nije određeno kome šta pripada i ko šta treba da štiti. Dalje, nije utvrđeno ni koja se usluga nudi od strane države i šta se događa u slučaju kada se ta usluga ne pruži, ni koja je cena koju “klijent” mora da plati za te “usluge”. Štaviše, država jednostrano određuje pravila igre i može ih tokom igre, putem zakonodavstva, jednostrano menjati. Takvo ponašanje je za ponuđače bezbednosnih usluga, koji se finansiraju na slobodan način, isključeno. Zamislite ponuđača bezbednosnih usluga, da li je to policija, osiguranje, ili arbitražna agencija, koji vam nudi sledeću ponudu: “Neću Vam reći koje ću konkretne stvari koje želite da budu zaštićene smatrati Vašim stvarima, niti ću Vam reći koje su moje obaveze u slučaju da, po Vašem mišljenju, ne pružam svoje usluge – ali u svakom slučaju zadržavam pravo na jednostrano određivanje cene za svoju, tako nedefinisanu, uslugu.” Takav bi ponuđač usled nedostatka klijenata brzo nestao sa tržišta. Dakle, svaki privatni proizvođač bezbednosti, koji se finansira na slobodan način, mora svojim potencijalnim klijentima da pondi ugovor. A ti ugovori moraju, da bi dobrovoljno plaćajućim klijentima izgledali prihvatljivo, sadržati jasne opise vlasništva, te jasne i jednoznačno definisane obaveze i prava obe strane; tokom dogovorenog vremena važenja, ugovori mogu biti menjani samo zajedničkim dogovorom svih uključenih.
Na osnovu ovog razloga proizlaze sve ostale prednosti privatno-pravne industrije bezbednosti.
Dakle, cena bezbednosti (po jedinici vrednosti) ima tendenciju pada u slučaju kada postoji takmičenje slobodno finansiranih agancija bezbednosti, dok pod trenutnim monopolističkim uslovima ona stalno raste.
Uostalom, konkurencija ne dovodi ni do viška, niti do deficita proizvodnje bezbednosti, nego do toga da bezbednost kao dobro zauzima tačno ono mesto na skali vrednosti koju dobrovoljno plaćajući klijenti u stvari i priznaju. Bezbednosna dobra i usluge se nadmeću sa svim drugim dobrima i uslugama. Što se više novca troši na proizvodnju bezbednosti, to manje novca ostaje za druge potrebe, kao npr. za auto ili za odmor. Slično je sa uslugama bezbednosti: dok ih jedna grupa koristi, drugoj grupi one su nedostupne. Odluke države (koliko bezbednosti i za koga) načelno su proizvoljne, budući da ne zavise od dobrovoljnih odluka klijenata i nepostojanja pritiska za smanjenje gubitaka. U sistemu kompetitivno organizovane proizvodnje bezbednosti, ta proizvoljnost nestaje. Bezbednost dobija u očima klijenata za nju prikladan, relativan značaj, i ničijoj bezbednosti se ne daje prednost na štetu tuđe bezbednosti. Svako će dobiti onoliko bezbednosti koliko želi da plati.
Iznad svega, prednosti ugovorne proizvodnje reda i mira ogledaju se u kvalitetu i sadržaju usluga.
U prvom redu postoji problem borbe protiv kriminala. Država je u ovom pogledu notorno neefikasna jer se njeni službenici zaduženi za ove zadatke plaćaju iz poreza bez obzira na produktivnost. Zašto bi neko radio ako je isto plaćen i za nerad? Štaviše, državnim borcima protiv kriminala odgovara visoka stopa kriminaliteta, jer na osnovu nje mogu opravdati veća izdvajanja iz budžeta. Još gore: u državnom suzbijanju zločina, žrtve i odštete žrtvama ne igraju nikakvu relevantnu ulogu. Država žrtvama ne nudi obeštećenje. Ona čini upravo suprotno – vređa ih, čim ih (kao poreske obveznike) još i prisiljava da plaćaju za izdržavanje utamničenog prestupnika (ako uopšte dođe do hapšenja). Situacija je sasvim drugačija u društvu privatnog prava. Ponuđači bezbednosti, posebno firme za osiguranje, moraju u slučaju štete svojim klijentima isplatiti odštetu (inače ih jednostavno gube). Dakle, oni moraju da budu efikasni u borbi protiv kriminala. Moraju takođe biti učinkoviti i u prevenciji zločina, zato što kad ne spreče zlodela, moraju da plate. Dalje, moraju biti uspešni i u pronalaženju ukradenih dobara, pošto bi inače morali da ih nadoknade. A pre svega moraju biti delotvorni u pronalaženju počinitelja zločina. Jer, samo ako pronađu počinitelja moguće je da od njega traže odštetu za žrtvu, i da tako smanje svoje troškove.
Osim toga, privatno organizovana industrija bezbednosti povećava i opštu bezbednost. Države su, što je već napomenuto, po prirodi nasilne. One mogu proizvesti ili provocirati sukobe, samo da bi ih „rešile“ u svoju korist. Ili, drugim rečima: države mogu troškove agresije prebaciti sa sebe na druge osobe, tj. na poreske obveznike; dakle, agresivnije su i prema „vlastitom“ narodu i prema „strancima“ (u slučaju ratnih operacija). Prema tome, kompetitivna osiguranja su po svojoj prirodi odbrambena i miroljubiva. Jer, s jedne strane, svako agresivno delo je skupo i zahteva isplatu mnogo veće premije, što dovodi do gubitka klijenata. A, s druge strane, ne možemo biti osigurani od svih rizika. Možemo se osiguravati samo od rizika koji imaju karakter “nesreće”. Međutim, rizik na čiju se verovatnoću može uticati slobodnim individualnim delovanjem, ne može se osiguravati. Zato je npr. nedopustivo osigurati se od rizika smrti i požara, a onda sutradan počiniti samoubistvo ili spaliti sopstvenu kuću. Isto tako se ne može osiguravati od rizika poslovnog stečaja, nezaposlenosti ili od osećaja odbojnosti prema svojim susedima. Jer u svakom od tih slučajeva osoba ima individualnu kontrolu, direktnu ili indirektnu, u pogledu realizacije dotičnog rizika. Ta „neosigurivost“ individualnih delovanja i osećanja konkretno znači da nijedan osiguravatelj nije spreman da preuzme rizik štete koja je rezultat delovanja osiguranika. Međutim, svaki osiguravatelj će ostati pri zahtevu da se svi osiguranici obavežu da će odustati od bilo kakvih provokacija.
Na osnovu istih finansijskih razloga, osiguravatelji će zahtevati od svojih osiguranika da se odreknu sprovođenja svih formi lične pravde (osim možda u izuzetnim slučajevima). Jer lična pravda, čak i kada je ozakonjena, stvara nesigurnost i provocira moguću odmazdu od strane trećeg lica. Dakle, osiguranici bi se obavezali podvrgavanju uređenim, javnim i transparentnim postupcima, kada god bi se osećali napadnutim i oštećenim, kako bi se ovakve smetnje i s njima povezani troškovi mogli u najvećoj meri izbeći. Na kraju je važno spomenuti da u okviru društva privatnog prava sankcionisanje „prestupa“ bez žrtava, kao npr. proizvodnje ili konzumiranja „ilegalnih“ droga, prostitucije ili kockanja, neće igrati nikakvu ulogu. Dok poreski finansirane agencije, trenutno sa ogromnim izdacima, vode bitku protiv takvih „prestupa“, slobodno finansirani osiguratelji bi ih ignorisali, smatrajući ih neagresivnim privatnim poslovima. „Osiguranje“ od takvih „prestupa“ zahtevalo bi veće osiguravajuće premije. Ali pošto ti „zločini“, za razliku od pravih zločina protiv ličnosti i vlasništva, ne stvaraju nikakve žrtve, ne bi se našao niko ko bi bio spreman da za takvu „zaštitu“ da više novca.
Ovde treba reći još jednu stvar. Dok su države, kao što je već rečeno, uvek i svugde zaokupljene razoružavanjem svog stanovništva, time mu oduzimajući osnovna sredstva samozaštite, u društvu privatnog prava dolazi do obrnute tendencije – sistematskog naoružavanja naroda. Zamislite da proizvođač bezbednosti kao uslov postavi da se svaki klijent prvo mora razoružati da bi bio zaštićen. Svako bi to s punim pravom smatrao neslanom šalom i ponudu odbio. Nasuprot tome, osiguravajuća društva nagrađuju niskim premijama osiguranja naoružane ljude – naročito ljude uvežbane za korišćenje oružja – kao što već danas nagrađuju posedovanje alarmnih uređaja i sefova.
Naposletku, uticaj sistema konkurentnih proizvođača bezbednosti na razvoj prava je dvostruk. U jednu ruku, dozvoljava veću raznovrsnost prava nego pod monopolističkim uslovima. Proizvođači bezbednosti neće se nadmetati samo cenama, nego i u pogledu različitih proizvoda. Katolički proizvođači nude kanonsko pravo, jevrejski proizvođači mojsijevsko pravo, muslimanski proizvođači islamsko pravo, a nereligiozni proizvođači sekularno pravo. Niko ne mora da živi pod „tuđim“ pravom.
S druge strane, isti sistem privatne proizvodnje prava i poretka istovremeno potpomaže ujednačavanje prava. Jer „domaće“ – kanonsko, mojsijevsko, rimsko, itd. – pravo odnosi se samo na one osobe koje su ga stvarno i odabrale. Na primer, kanonsko pravo koristi se za izjašnjene katolike, pa tako i za sporove među katolicima. No, može doći i do sukoba između katolika i muslimana, pa je moguće da oba pravna poretka u određenim slučajevima ne proizvode iste presude. U takvom slučaju za sve zainteresovane strane – osiguravatelje i osiguranike – postoji samo jedno rešenje. Osiguravatelji, a i klijenti, moraju se u tom slučaju podvrgnuti nezavisnom arbitru. Taj arbitar nije samo nezavisan, nego i jednoglasno odabran od oba osiguravatelja. Arbitar se bira na osnovu zajedničkih očekivanja da poseduje sposobnost pronalaženja obostrano prihvatljivih rešenja u slučajevima međugrupnih sporova. Ako on ne uspe u tom zadatku i presuđuje na način koji jedna strana smatra nepravednim, onda će ga u sledećem predmetu zameniti drugi, konkurentni arbitar. Iz te stalne, faktički neminovne saradnje različitih osiguravatelja i nezavisnih arbitara u izglađivanju međugrupnih sukoba, nastaje trajna tendencija ka ujednačavanju vlasničkog i ugovornog prava, kao i ka usklađivanju pravila postupanja, dokazivanja i mirenja. Svaki osiguravatelj i osiguranik je svedok integrisanog sistema sveobuhvatnog sprečavanja sukoba i održavanja mira. Svaki sukob i svako potraživanje osiguranja, bilo gde, između bilo koga i s bilo koje strane, potpada pod jurisdikciju jednog ili više tačno određenih osiguravatelja. Tako se sukobi rešavaju „starosedelačkim“ pravom pojedinačnog osiguravatelja ili „međunarodnim“ arbitražnim pravom, koje je ugovorom unapred dogovoreno.
Umesto sukoba i nepravde, koji karakterišu savremenu etatističku situaciju, uspostavlja se mir, pravo i pravna sigurnost.
- Hans-Hermann Hoppe, Eigentum, Anarchie und Staat. Studien zur Theorie des Kapitalismus (1987)
- Hans-Hermann Hoppe, A Theory of Socialism and Capitalism. Economics, Morals, and Politics (1989)
- Hans-Hermann Hoppe, The Economics and Ethics of Private Property. Studies in Political Economy and Philosophy (1993; erweitert 2003)
- Hans-Hermann Hoppe, Democracy the God That Failed. The Economics and Politics of Monarchy, Democracy and Natural Order (2001)
- Hans-Hermann Hoppe, Hrsg., The Myth of National Defense (2005)
Tekst govora održanog na seminaru: 14th Philosophicum Lech (24. septembar, 2010 – Izvor) Prevod sa nemačkog: Dominik Ešegović. Redaktura prevoda: redakcija Katalaksije
