Poreklo totalitarne demokratije

Ova stu­di­ja će poku­ša­ti da poka­že da se, kon­ku­rent­no libe­ral­nom tipu demo­kra­ti­je, a iz istih pre­mi­sa, u osam­na­e­stom veku raz­vio trend ono­ga za šta pre­dla­že­mo naziv tota­li­tar­ni tip demo­kra­ti­je. Ove dve stru­je su sve vre­me žive­le jed­na uz dru­gu još od osam­na­e­stog veka. Nji­ho­va među­sob­na ten­zi­ja je ispi­sa­la bit­no pogla­vlje moder­ne isto­ri­je, a sada je to posta­lo od život­ne važno­sti za naše vre­me. ¹

Narav­no, bilo bi pre­te­ri­va­nje pre­dlo­ži­ti da se čitav taj peri­od može saže­ti u ter­mi­ni­ma tog kon­flik­ta. Ipak, on je bio uvek pri­su­tan, mada obič­no pome­šan i pre­kri­ven dru­gim pita­nji­ma, koja su se savre­me­ni­ci­ma možda čini­la jasni­ji­ma, ali, kada se posma­tra­ju sa uzvi­si­ne dana­šnje per­spek­ti­ve, čine se slu­čaj­ni­ma i čak tri­vi­jal­nim. Zai­sta, iz stra­te­ški nad­moć­ni­jeg gle­di­šta sre­di­ne dva­de­se­tog veka, isto­ri­ja pret­hod­nih sto­ti­nu i pede­set godi­na izgle­da kao siste­mat­ska pri­pre­ma za čeo­ni sudar izme­đu empi­rij­ske i libe­ral­ne demo­kra­ti­je s jed­ne stra­ne, i tota­li­tar­ne mesi­jan­ske demo­kra­ti­je s dru­ge, od čega se svet­ska kri­za dana­šnji­ce sastoji.

(1) Dva tipa demo­kra­ti­je ‒ libe­ral­na i totalitarna

Suštin­ska razli­ka izme­đu dve ško­le demo­krat­skog mišlje­nja tokom nji­ho­ve evo­lu­ci­je nije, kao što se često pret­po­sta­vlja, u afir­ma­ci­ji vred­no­sti slo­bo­de od stra­ne jed­ne i nje­nom pori­ca­nju od stra­ne dru­ge. Razli­ka je u nji­ho­vim sta­vo­vi­ma pre­ma poli­ti­ci. Libe­ral­ni pri­stup pret­po­sta­vlja da je poli­ti­ka pita­nje poku­ša­ja i pogre­ške, a poli­tič­ki sistem shva­ta kao prag­ma­tič­nu vešti­nu ljud­ske inge­ni­o­zno­sti i spon­ta­no­sti. On tako­đe pre­po­zna­je mno­go­stru­kost nivoa lič­nih i kolek­tiv­nih stre­mlje­nja, koja su pot­pu­no van sfe­re političkog.

Ško­la tota­li­tar­ne demo­kra­ti­je, s dru­ge stra­ne, teme­lji se na pret­po­stav­ci o jedin­stve­noj i eksklu­ziv­noj poli­tič­koj isti­ni. Može se nazva­ti poli­tič­kim mesi­ja­ni­zmom u smi­slu da postu­li­ra odlu­ču­ju­ću, har­mo­nič­nu i savr­še­nu she­mu stva­ri ka koji­ma se lju­di neo­do­lji­vo kre­ću, i za koje im je suđe­no da ih dostig­nu. Ona konač­no pre­po­zna­je samo jedan nivo posto­ja­nja — poli­tič­ko. Ona širi domet poli­ti­ke kako bi pri­gr­li­la celi­nu ljud­skog posto­ja­nja. Sva­ku ljud­sku misao i delo tre­ti­ra kao nosi­o­ca dru­štve­nog zna­če­nja i, kao takvog, unu­tar orbi­te poli­tič­kog delo­va­nja. Nje­ne poli­tič­ke ide­je nisu kolek­ci­ja prag­ma­tič­nih prin­ci­pa ili skup ala­ta pri­me­nji­vih na odre­đe­nu gra­nu ljud­skog živo­ta. One su inte­gral­ni deo sve­o­bu­hvat­ne i kohe­rent­ne filo­zo­fi­je. Poli­ti­ka je defi­ni­sa­na kao umet­nost pri­me­ne ove filo­zo­fi­je na dru­štve­nu orga­ni­za­ci­ju, a kraj­nji cilj poli­ti­ke se dosti­že tek kada ova filo­zo­fi­ja suve­re­no zavla­da nad svim život­nim poljima.

Obe ško­le afir­mi­šu vrhov­nu vred­nost slo­bo­de. Ali, gde jed­na nala­zi da je srž slo­bo­de u spon­ta­no­sti i odsu­stvu pri­nu­de, dru­ga veru­je da se ona dosti­že jedi­no u tra­ga­nju za apso­lut­nom kolek­tiv­nom svr­hom i nje­nom dosti­za­nju. Van je našeg dome­ta da odlu­či­mo da li libe­ral­na demo­kra­ti­ja ima veru – za koju tota­li­tar­na demo­kra­ti­ja tvr­di da je ima ‒ u svo­je kraj­nje cilje­ve. Ono što je van sva­ke sum­nje jeste da kraj­nji cilje­vi libe­ral­ne demo­kra­ti­je nema­ju isti kon­kre­tan karak­ter. Oni su pre sve­ga shva­ta­ni u nega­tiv­nim ter­mi­ni­ma, i upo­tre­ba sile za nji­ho­vo ostva­re­nje se sma­tra zlom. Libe­ral­ne demo­kra­te veru­ju da će, u odsu­stvu pri­nu­de, lju­di i dru­štvo jed­nog dana možda doći do sta­nja ide­al­ne har­mo­ni­je kroz pro­ces poku­ša­ja i pogre­ške. U slu­ča­ju tota­li­tar­ne demo­kra­ti­je ovo sta­nje je tač­no defi­ni­sa­no, i tre­ti­ra se kao pita­nje od naj­ve­će važno­sti, iza­zov za direkt­nu akci­ju, nemi­no­van događaj.

Pro­blem s kojim se suo­ča­va tota­li­tar­na demo­kra­ti­ja, i koji je jedan od glav­nih pita­nja ove stu­di­je, može se nazva­ti para­dok­som slo­bo­de. Da li je ljud­ska slo­bo­da kom­pa­ti­bil­na sa eksklu­ziv­nim obra­scem dru­štve­nog ure­đe­nja, čak i ako je ovaj obra­zac usme­ren na mak­si­mi­zi­ra­nje dru­štve­ne prav­de i sigur­no­sti? Para­doks tota­li­tar­ne demo­kra­ti­je je u insi­sti­ra­nju da su te dve stva­ri kom­pa­ti­bil­ne. Svr­ha koju ona isti­če nikad nije pred­sta­vlje­na kao apso­lut­na ide­ja, koja je izvan čove­ka ili­ti mu pret­ho­di. Sma­tra se da je ima­nent­na čove­ko­vom razu­mu i volji, da čini naj­vi­še ispu­nje­nje nje­go­vih istin­skih inte­re­sa i da je garant nje­go­ve slo­bo­de. To je razlog zašto su ekstrem­ni vido­vi narod­ne suve­re­no­sti posta­li pri­rod­ni pra­ti­lac ove apso­lut­ne svr­he. Iz teško­će da se pomi­ri slo­bo­da sa ide­jom apso­lut­ne svr­he izni­kli su svi pro­ble­mi i anti­no­mi­je tota­li­tar­ne demo­kra­ti­je. Ova teško­ća jedi­no može biti reše­na ne raz­mi­šlja­njem kroz ter­mi­ne čove­ka kakav zai­sta jeste, već kakav bi tre­ba­lo da bude, i kakav bi bio, uz odgo­va­ra­ju­će uslo­ve. A dotle, dok su lju­di razli­či­ti od apso­lut­nog ide­a­la, oni mogu biti igno­ri­sa­ni, ili pri­si­lja­va­ni i nate­ra­ni na kon­for­mi­ra­nje, bez neke stvar­ne povre­de unu­tra­šnjeg demo­krat­skog prin­ci­pa. U odgo­va­ra­ju­ćim uslo­vi­ma, drža­lo se, sukob izme­đu spon­ta­no­sti i oba­ve­ze će nesta­ti, a sa njom i potre­ba za pri­si­lom. Prak­tič­no pita­nje je, narav­no, da li bi zabra­na nesta­la zato što su svi nau­či­li da dela­ju har­mo­nič­no ili zato što su svi pro­tiv­ni­ci eliminisani.

(2) Osam­na­e­sto­ve­kov­ni izvo­ri poli­tič­kog mesi­ja­ni­zma. Šizma

Već smo govor­li o tome da će tota­li­tar­na demo­kra­ti­ja na ovim stra­ni­ca­ma biti tre­ti­ra­na kao inte­gral­ni deo Zapad­ne tra­di­ci­je. Važno je doda­ti da je veći­na sta­vo­va tota­li­tar­ne demo­kra­ti­je bilo pri­sut­no u opštim obra­sci­ma mišlje­nja koji su bili karak­te­ri­stič­ni za osam­na­e­sti vek. Gra­na­nje dva tipa demo­kra­ti­je iz zajed­nič­kog sta­bla se desi­lo tek kada su zajed­nič­ka vero­va­nja testi­ra­na isku­še­nji­ma Fran­cu­ske revolucije.

S tač­ke gle­di­šta ove stu­di­je, naj­va­žni­ja pro­me­na koja se javi­la u osam­na­e­stom veku je bilo odre­đe­no sta­nje uma koje je zado­mi­ni­ra­lo u dru­goj polo­vi­ni veka. Lju­di su bili zahva­će­ni ide­jom da su kon­kret­ne okol­no­sti pro­i­zvod vere, vre­me­na i obi­ča­ja u koji­ma su oni i nji­ho­vi pre­ci žive­li bili nepri­rod­ni i da su se mora­li zame­ni­ti sve­sno pla­ni­ra­nim ujed­na­če­nim obra­sci­ma, koji bi bili pri­rod­ni i racionalni.

To je bila posle­di­ca opa­da­nja tra­di­ci­o­nal­nog poret­ka u Evro­pi: reli­gi­ja je izgu­bi­la svoj inte­lek­tu­al­ni kao i emo­tiv­ni oslo­nac; hije­rar­hij­ski feu­da­li­zam se dezin­te­gri­sao pod uda­rom dru­štve­nih i eko­nom­skih fak­to­ra; a sta­ra kon­cep­ci­ja dru­štva ute­me­lje­na na sta­tu­su bila je zame­nje­na ide­jom apstrakt­nog, indi­vi­du­al­nog čoveka.

Raci­o­na­li­stič­ka ide­ja je tra­di­ci­ju zame­ni­la dru­štve­nom kori­šću kao glav­nim kri­te­ri­ju­mom dru­štve­nih insti­tu­ci­ja i vred­no­sti. Tako­đe je pre­dlo­ži­la for­mu dru­štve­nog deter­mi­ni­zma ka kome lju­di neu­mit­no teže, i koga su osu­đe­ni jed­nog dana da pri­hva­te. Tako je postu­li­ra­la jedan ispra­van sistem koji će doći do svog ostva­re­nja kada sve što ne pro­đe test razu­ma i kori­sti bude uklo­nje­no. Ova je ide­ja bila, narav­no, osu­đe­na na sukob sa oko­šta­lim ira­ci­o­nal­no­sti­ma ljud­skog soja, nje­go­vim hiro­vi­ma i vezama.

Pad reli­gij­skog auto­ri­te­ta impli­ci­rao je oslo­ba­đa­nje ljud­ske sve­sti, ali je tako­đe impli­ci­rao i nešto dru­go. Reli­gij­ska eti­ka je mora­la ubr­za­no biti zame­nje­na seku­lar­nom, dru­štve­nom moral­no­šću. Sa odba­ci­va­njem Crkve i trans­ce­dent­ne prav­de, Drža­va je osta­la jedi­ni izvor i potvr­da moral­no­sti. To je bila stvar od veli­ke važno­sti u vre­me kada je poli­ti­ka bila neo­dvo­ji­va od etike.

Pad ide­je sta­tu­sa kon­se­kvent­na uspo­nu indi­vi­du­a­li­zma done­la je pro­past pri­vi­le­gi­ja­ma, ali je sadr­ža­la i tota­li­tar­ne moguć­no­sti. Ako je, kako se argu­men­tu­je u ovom ese­ju, empi­ri­zam save­znik slo­bo­de, a dok­tri­nar­ni duh pri­ja­te­lj tota­li­ta­ri­zma, ide­ja čove­ka kao apstrak­ci­je, neza­vi­snog od isto­rij­skih gru­pa koji­ma pri­pa­da, ima­la je poten­ci­jal da bude moćan nosi­lac totalitarizma.

Ove tri stru­je su se sasta­vi­le u ide­ji homo­ge­nog dru­štva, u kome lju­di žive u jedi­noj rav­ni posto­ja­nja. Više nije moglo da bude razli­či­tih nivoa dru­štve­nog živo­ta, poput vre­me­ni­tog i trans­ce­dent­nog, ili pri­pa­da­nja kla­si i gra­đan­stvu. Jedi­ni pri­hva­će­ni kri­te­ri­jum pro­sud­be bila je dru­štve­na korist, izra­že­na u ide­ji opšteg dobra, o kome se pri­ča­lo kao da se radi o vidlji­vom i opi­plji­vom objek­tu. Skup vrli­na bio je sumi­ran u pri­hva­ta­nju raci­o­na­li­stič­kog, pri­rod­nog obra­sca. U pro­šlo­sti je bilo mogu­će da Drža­va mno­ga pita­nja tuma­či kao pita­nja Boga ili same Crkve. Nova Drža­va nije mogla da pri­zna takve gra­ni­ce. Rani­je, lju­di su žive­li u gru­pa­ma. Čovek je morao da pri­pa­da nekoj gru­pi, a mogao je da bude član više njih isto­vre­me­no. Sada može da posto­ji samo jedan okvir za svo dela­nje: naci­ja. Osam­na­e­sti vek nika­da nije pra­vio jasnu razli­ku izme­đu sfe­re lič­nog samo­o­pre­de­lje­nja i dru­štve­nog dela­nja. Pri­vat­nost stva­ra­lač­kog isku­stva i ose­ća­nja, koji su srž slo­bo­de, na tom putu su bili pre­pla­vlje­ni pri­ti­skom stal­no oku­plje­nih lju­di, vibri­ra­ju­ćih jed­nom kolek­tiv­nom emo­ci­jom. Činje­ni­ca da su osam­na­e­sto­ve­kov­ni misli­o­ci bili pasi­o­ni­ra­ni pro­ro­ci slo­bo­de i pra­va čove­ka se toli­ko uzi­ma zdra­vo za goto­vo da je jedva tre­ba i pomi­nja­ti. Ali ono što se mora nagla­si­ti je osam­na­e­sto­ve­kov­na inten­ziv­na pre­o­ku­pa­ci­ja ide­jom vrli­ne, koja je bila ništa dru­go do pri­hva­ta­nje želje­nog obra­sca dru­štve­ne har­mo­ni­je. Oni su odbi­ja­li da pred­vi­de nemi­no­van sukob izme­đu slo­bo­de i vrli­ne. Napro­tiv, nei­zbe­žna jed­na­či­na koja je sadr­ža­la slo­bo­du zajed­no sa vrli­nom i razu­mom je bila naj­sla­vlje­ni­ja stav­ka nji­ho­ve vere. Kada se osam­na­e­sto­ve­kov­na seku­lar­na reli­gi­ja našla licem u lice sa ovim suko­bom, rezul­tat je bila veli­ka šizma. Libe­ral­na demo­kra­ti­ja se reflek­siv­no odre­kla sile i vra­ti­la poku­šaj-i-pogre­ška filo­zo­fi­ji. Tota­li­tar­ni mesi­ja­ni­zam se učvr­stio kao eksklu­ziv­na dok­tri­na pred­sta­vlje­na vođ­stvom pro­sve­te­lje­nih, koji su dava­li legi­ti­mi­tet sebi za upo­tre­bu pri­nu­de nad oni­ma koji su odbi­ja­li da budu slo­bod­ni i vrli.

Dru­gi razlog za ovu napr­sli­nu, sigur­no ne manje važan, bilo je pita­nje svo­ji­ne. Počet­ni impuls poli­tič­kog mesi­ja­ni­zma nije bio eko­nom­ski, već etič­ki i poli­tič­ki. Koli­ko god radi­kal­ni u svo­jim teo­ret­skim pre­mi­sa­ma, veći­na oam­na­e­sto­ve­kov­nih misli­la­ca odstu­pi­la je od pri­me­ne prin­ci­pa total­nog reno­vi­ra­nja na sfe­ru eko­no­mi­je i svo­ji­ne. Bilo je sve­jed­no vrlo teško teo­re­ti­zi­ra­ti o raci­o­nal­nom har­mo­nič­nom dru­štve­nom ure­đe­nju, gde su sve kon­tra­dik­ci­je raz­re­še­ne, anti-dru­štve­ni impul­si kon­tro­li­sa­ni, a ljud­ska želja za sre­ćom zado­vo­lje­na, dok je polje eko­nom­ske bor­be osta­vlje­no domi­na­ci­ji uspo­sta­vlje­nih činje­ni­ca i inte­re­sa, čove­ko­vom saku­pljač­kom duhu i slu­čaj­no­sti. Tako su osam­na­e­sto­ve­kov­ni misli­o­ci upa­li u teške kon­tra­dik­ci­je, koje su poku­ša­li da pokri­ju sva­ka­kvim meto­di­ma. Naj­zna­čaj­ni­ja među nji­ma je sva­ka­ko bila fizi­o­krat­ska kom­bi­na­ci­ja poli­tič­kog apso­lu­ti­zma i lais­sez-fai­re eko­nom­ske teo­ri­je, koja je tvr­di­la da slo­bod­no, nespu­ta­no eko­nom­sko dela­nje lju­di dovo­di do har­mo­nič­nog obra­sca, u skla­du sa zako­ni­ma ponu­de i tra­žnje. Ali pre nego što je osam­na­e­sti vek iste­kao, unu­tra­šnja logi­ka poli­tič­kog mesi­ja­ni­zma, navod­nja­va­na revo­lu­ci­o­nar­nim pre­vra­tom, nje­go­ve nade, lek­ci­je i razo­ča­re­nja, pre­o­bra­zi­le su seku­lar­nu reli­gi­ju osam­na­e­stog veka od pre­vas­hod­no etič­ke u dru­štve­nu i eko­nom­sku dok­tri­nu, ute­me­lje­nu u moral­nim pre­mi­sa­ma. Postu­lat spa­se­nja, impli­ci­ran u ide­ji pri­rod­nog poret­ka, poja­vio se pre sve­ga da masa­ma pro­bu­đe­nim revo­lu­ci­jom pre­da poru­ku dru­štve­nog spa­se­nja. I tako je objek­tiv­ni ide­al dru­štve­ne har­mo­ni­je ustu­pio mesto želja­ma i stre­mlje­nji­ma kla­se, a prin­cip slo­bo­de kao vrli­ne želji za sigur­no­šću. Pose­du­ju­će kla­se, izne­na­đe­ne i upla­še­ne dru­štve­nim dina­mi­zmom ide­je pri­rod­nog poret­ka, požu­ri­le su da se otre­su filo­zo­fi­je koju su rani­je tako rado pri­gr­li­le kao oruž­je u svo­joj bor­bi pro­tiv feu­dal­nih pri­vi­le­gi­ja. Četvr­ti stub je im je oteo iz ruku i ispu­nio novim zna­če­njem. I tako je ide­o­lo­gi­ja uzdi­za­nja bur­žo­a­zi­je trans­for­mi­sa­na u onu o proletarijatu.

Cilj ove knji­ge je da istra­ži faze pro­me­na tokom kojih su dru­štve­ni ide­a­li osam­na­e­stog veka trans­for­mi­sa­ni baš u tota­li­tar­nu demo­kra­ti­ju. Uze­li smo da su posto­ja­la tri takva stup­nja: osam­na­e­sto­ve­kov­ni postu­lat, jako­bin­ska impro­vi­za­ci­ja i babe­fi­stič­ka kri­sta­li­za­ci­ja; svi su vodi­li do poja­ve eko­nom­skog komu­ni­zma s jed­ne stra­ne, i do sin­te­ze narod­nog suve­re­ni­te­ta i jed­no­par­tij­ske dik­ta­tu­re s dru­ge. Tri stup­nja čine tri dela na koja je ova stu­di­ja pode­lje­na. Evo­lu­ci­ja libe­ral­nog tipa demo­kra­ti­je je van našeg razmatranja.

Moder­na tota­li­tar­na demo­kra­ti­ja je dik­ta­tu­ra ute­me­lje­na na narod­nom entu­zi­ja­zmu i, kao takva, pot­pu­no je razli­či­ta od apso­lut­ne moći kra­lja-samo­dr­šca sa božan­skim pra­vi­ma ili tira­ni­na uzur­pa­to­ra. Dok god se radi o dik­ta­tu­ri ute­me­lje­noj na ide­o­lo­gi­ji i entu­zi­ja­zmu masa, ona je rezul­tat, kao što ćemo poka­za­ti, sin­te­ze osam­na­e­sto­ve­kov­ne ide­je pri­rod­nog poret­ka i ruso­ov­ske ide­je narod­nog suve­re­ni­te­ta i samo­o­pre­de­lje­nja. Pomo­ću ove sin­te­ze je raci­o­na­li­zam pre­tvo­ren u neo­gra­ni­če­nu veru. Ruso­o­va “opšta volja”, više­smi­slen kon­cept, pone­kad sma­tra­na valid­nom a pri­o­ri, pone­kad pod­ra­zu­me­va­na kao ima­nent­na volji čove­ka, eksklu­ziv­na i sa impli­ci­ra­ju­ćom jed­no­gla­sno­šću, posta­la je pokre­tač­ka sila tota­li­tar­ne demo­kra­ti­je i izvor svi nje­nih kon­tra­dik­ci­ja i anti­no­mi­ja. Ove stva­ri ćemo do deta­lja ispitati.

(3) Tota­li­ta­ri­zam desni­ce i tota­li­ta­ri­zam levice

Nagla­sak ove teo­ri­je je uvek na Čove­ku. I tu je ključ­na razli­ka izme­đu tota­li­ta­ri­zma levi­ce, kojim se ova stu­di­ja bavi, i tota­li­ta­ri­zma desni­ce. Dok je počet­na tač­ka tota­li­ta­ri­zma levi­ce uvek bila i jeste čovek, nje­gov razum i spa­se­nje, kod desnih ško­la tota­li­ta­ri­zma je to bio kolek­tiv, Drža­va, naci­ja ili rasa. Prvi trend u svo­joj srži osta­je indi­vi­du­a­li­stič­ki, ato­mi­stič­ki i raci­o­na­li­stič­ki čak i kada uzdi­že kla­su ili par­ti­ju na nivo kraj­njih cilje­va. To su, na kra­ju, samo meha­nič­ki for­mi­ra­ne gru­pe. Tota­li­ta­ri­sti desni­ce ope­ri­šu isklju­či­vo sa isto­rij­skim, rasnim ili organ­skim enti­te­ti­ma, kon­cep­ti­ma pot­pu­no stra­nim indi­vi­du­a­li­zmu i raci­o­na­li­zmu. To je razlog što su tota­li­tar­ne ide­o­lo­gi­je na levi­ci uvek nastro­je­ne da pret­po­sta­ve svoj uni­ver­za­li­stič­ki karak­ter, što je ten­den­ci­ja koja pot­pu­no nedo­sta­je tota­li­ta­ri­zmu desni­ce. Jer razum je uje­di­nju­ju­ća sila, uz pret­po­stav­ku o čove­čan­stvu kao zbi­ru indi­vi­du­al­nih razum­nih bića. Tota­li­ta­ri­zam desni­ce impli­ci­ra nega­ci­ju takvog jedin­stva, kao i nepri­hva­ta­nje uni­ver­zal­no­sti ljud­skih vred­no­sti. On pred­sta­vlja spe­ci­jal­nu for­mu prag­ma­ti­zma. Ne posta­vlja­ju­ći pita­nje o apso­lut­noj važno­sti pro­po­ve­da­ne dok­tri­ne, on teži obli­ku egzi­sten­ci­je gde čove­ko­ve moguć­no­sti mogu – u namer­no limi­ti­ra­nom preč­ni­ku pro­sto­ra, vre­me­na i bro­ja – da budu slo­že­ne, uspo­sta­vlje­ne i rea­li­zo­va­ne na takav način da mu omo­gu­će uži­va­nje ono­ga što se danas sma­tra celo­vi­tim zado­vo­lja­va­ju­ćim isku­stvom kroz kolek­tiv­ni élan, oja­čan masov­nom emo­ci­jom i uti­ca­jem impre­siv­nih heroj­skih dela; ukrat­ko – mitom.

Dru­ga vital­na razli­ka izme­đu dva tipa tota­li­ta­ri­zma se može naći u nji­ho­vim suprot­sta­vlje­nim kon­cep­ci­ja­ma ljud­ske pri­ro­de. Levi­ca pro­po­ve­da suštin­sku dobro­tu i usa­vr­ši­vost ljud­ske pri­ro­de. Desni­ca isti­če da je čovek slab i iskva­ren. Obe mogu da pro­po­ve­da­ju neop­hod­nost pri­si­le. Desni­ca uči o neop­hod­no­sti sile kao per­ma­nent­nog nači­na odr­ža­va­nja reda među sla­bim i nemir­nim bići­ma, i nji­ho­vog uče­nja da se pona­ša­ju u neskla­du sa nji­ho­vom osred­njom pri­ro­dom. Tota­li­ta­ri­zam levi­ce, kada se osla­nja na silu, to radi u uve­re­nju da se sila kori­sti samo u cilju ubr­za­nja ljud­skog razvit­ka do savr­še­no­sti i dru­štve­ne har­mo­ni­je. Zbog toga je legi­tim­no kori­sti­ti ter­min demo­kra­ti­ja kao refe­ren­cu za tota­li­ta­ri­zam levi­ce. Taj ter­min se ne može pri­me­ni­ti na tota­li­ta­ri­zam desnice.

Može se tvr­di­ti da ova­kve distink­ci­je ne pra­ve veli­ku razli­ku, poseb­no što se tiče rezul­ta­ta. Može se dalje argu­men­to­va­ti da su, bez obzi­ra na prvo­bit­ne pre­mi­se, tota­li­tar­ne par­ti­je i reži­mi levi­ce nepo­gre­ši­vo ten­di­ra­li ka dege­ne­ra­ci­ji u bez­du­šne maši­ne moći, čije je sla­ga­nje sa prvo­bit­nom dok­tri­nom pre­tvo­re­no u čisto lice­mer­je. Sada, ovo pita­nje nema samo aka­dem­ski zna­čaj, već i prak­tič­ni, i to u mno­go većoj meri. Čak i ako pri­hva­ti­mo ovu dija­gno­zu pri­ro­de tota­li­ta­ri­zma levi­ce kada tri­jum­fu­je, da li bi tre­ba­lo da nje­nu dege­ne­ra­ci­ju pri­pi­še­mo neza­u­sta­vlji­vom pro­ce­su rđa­nja kroz koji pro­la­zi ide­ja kada moć pad­ne u ruke nje­nih pro­po­ne­na­ta? Ili razlog za to tre­ba da tra­ži­mo dublje, kon­kret­no u samoj srži suprot­sta­vlje­no­sti ide­o­lo­škog apso­lu­ti­zma i indi­vi­du­a­li­zma, inhe­rent­nog moder­nom poli­tič­kom mesi­ja­ni­zmu? Kada dela lju­di u moći izda­ju nji­ho­ve reči, da li ih tre­ba nazi­va­ti lice­me­ri­ma i cini­ci­ma, ili su oni žrtve inte­lek­tu­al­ne iluzije?

Evo jed­nog pita­nja koje će biti istra­že­no. Ovaj esej se ne bavi pro­ble­mom moći kao takve, već samo moći u odno­su na svest. Objek­tiv­ne sile koje teže kon­cen­tra­ci­ji moći i sub­or­da­ni­ci­ji poje­din­ca maši­ni moći, poput moder­nih meto­da pro­i­zvod­nje i arca­na impe­rii ² koje nudi savre­me­ni teh­no­lo­ški razvoj, van su okvi­ra ovog rada. Poli­tič­ka tak­ti­ka tota­li­tar­nih par­ti­ja i siste­ma, ili pla­no­vi soci­jal­no-pozi­ti­vi­stič­kih filo­zo­fi­ja za stva­ra­nje ljud­ske košni­ce, raz­ma­tra­će se ne zbog njih samih, već zbog nji­ho­vog uti­ca­ja na čove­ko­vu svest i vero­va­nja. Ono što je naj­va­žni­je za sada­šnje istra­ži­va­nje jeste ljud­ski ele­ment: isku­stvo ushi­će­no­sti ispu­nje­nja koje ose­ća­ju ver­ni­ci u moder­ni mesi­jan­ski pokret, što ih tera na ose­ćaj pot­či­nje­no­sti kao ispu­nje­nja; pro­ces koji se doga­đa u umo­vi­ma lide­ra, bilo kroz soli­lo­kvij ili jav­ni dija­log, kada se suo­če sa pita­njem da li su nji­ho­va dela samo-ekspre­si­je Cilja ili nji­ho­va lič­na volj­na dela­nja; tvr­do­gla­va vera da će, kao rezul­tat isprav­nih dru­štve­nih aran­žma­na i obra­zo­va­nja, sukob izme­đu spon­ta­no­sti i objek­tiv­nog obra­sca konač­no biti raz­re­šen pri­hva­ta­njem ovog dru­gog, bez bilo kakvog ose­ća­ja prisile.

(4) Seku­lar­ni i reli­gij­ski mesijanizam

Savre­me­na seku­lar­na reli­gi­ja tota­li­tar­ne demo­kra­ti­je je kao soci­o­lo­ški rele­vant­na sila ima­la nepre­ki­nut kon­ti­nu­i­tet posled­njih sto­ti­nu i pede­set godi­na. Oba aspek­ta, njen kon­ti­nu­i­tet i njen karak­ter dru­štve­ne sile, mora­ju biti istak­nu­ti. Ove dve suštin­ske karak­te­ri­sti­ke nam dozvo­lja­va­ju da igno­ri­še­mo izo­lo­va­ne knji­žev­ne izle­te u uto­pi­ju rani­jih veko­va, bez opo­vr­ga­va­nja uti­ca­ja koji su Pla­ton, Tomas Mor ili Kam­pa­ne­la ima­li na lju­de poput Rusoa, Didroa, Mabli­ja ili Sen-Žista i Buo­na­ro­ti­ja. Ako bi tra­ži­li pret­hod­ni­ke, mora­li bismo se tako­đe okre­nu­ti raz­nim izli­vi­ma hili­ja­zma tokom Sred­njeg veka i Refor­ma­ci­je, poseb­no ekstrem­nom kri­lu Puri­tan­ske revo­lu­ci­je u sedam­na­e­sto­ve­kov­noj Engle­skoj. Koeg­zi­sten­ci­ja libe­ral­ne demo­kra­ti­je i revo­lu­ci­o­nar­nog mesi­ja­ni­zma u moder­nim vre­me­ni­ma se može legi­tim­no upo­re­di­ti sa odno­som ofi­ci­jel­ne Crkve i esha­to­lo­ške revo­lu­ci­o­nar­ne stru­je Hri­šćan­stva tokom doba vere. Uvek teku­ći ispod povr­ši­ne zva­nič­nog dru­štva, hri­šćan­ska revo­lu­ci­o­nar­na stru­ja izvi­ri­va­la je s vre­me­na na vre­me u obli­ku pokre­ta za jeven­đelj­skim siro­ma­štvom, jere­tič­kih sek­ti i dru­štve­no-reli­gi­o­znih revol­ta. Kao i dva glav­na tren­da u savre­me­noj eri, Crkva i oni koji su se pro­tiv nje buni­li, crpe­li su svo­je ide­je sa istog izvo­ra. Hete­ro­dok­sne gru­pe su, ipak, bile pre­vi­še entu­zi­ja­stič­ne u svo­joj doslov­noj inter­pre­ta­ci­ji Bož­je reči. Odbi­ja­li su da dođu do pomi­re­nja s telom i kra­ljev­stvom ovog sve­ta, te nisu žele­li da ide­al dru­štva sve­ta­ca ogra­ni­če isklju­či­vo na tra­sce­den­tal­nu ravan.

Ipak, posto­ja­le su bit­ne razli­ke izme­đu hili­ja­stič­kih pokre­ta rani­jih veko­va i moder­nog poli­tič­kog mesi­ja­ni­zma. Prvi su bili samo spo­ra­dič­ne poja­ve, iako su ten­zi­je iz kojih su izbi­ja­le uvek bile latent­ne. Pla­men se palio, ali bi ubr­zo bivao pot­pu­no uga­šen ili uči­njen bez­o­pa­snim za dru­štvo kao celi­nu. Kri­za može iza sebe da osta­vi sek­tu. Mit može da pre­ži­vi i možda pono­vo zai­skri na nekom uda­lje­nom mestu i u neko kasni­je vre­me. Dru­štvo je kao celi­na nasta­vlja­lo tamo gde je sta­lo, mada ne toli­ko slo­bod­no od stra­ha i men­tal­ne nepri­jat­no­sti u koji­ma ih je osta­vio požar, i ne pot­pu­no imu­no od uti­ca­ja nove sekte.

Posto­jao je, ipak, temelj­ni prin­cip pre­o­sam­na­e­sto­ve­kov­nog hili­ja­zma koji mu je one­mo­gu­ća­vao da odi­gra neku ulo­gu u moder­nom poli­tič­kom mesi­ja­ni­zmu. Bila je to nje­go­va reli­gi­o­zna srž. Ovo obja­šnja­va zašto su mesi­jan­ski pokre­ti ili grče­vi rani­jeg tipa bez razli­ke zavr­ša­va­li u odva­ja­nju od dru­štva i for­mi­ra­nju sek­ti bazi­ra­nih na dobro­volj­nom pri­pa­da­nju i zajed­ni­štvu isku­stva. Moder­ni mesi­ja­ni­zam je uvek ciljao na revo­lu­ci­o­ni­sa­nje dru­štva kao celi­ne. Vode­ća sila sek­ti bila je Reč Bož­ja i nada u dosti­za­nje spa­se­nja u sure­tu sa samim Bogom direkt­no, bez pomo­ći medi­ja­tor­skih sila ili pot­či­nja­va­nja nji­ma, bilo spi­ri­tu­al­no ili pri­vre­me­no, a ipak kao deo dru­štva jed­na­kih sve­ta­ca. Ovaj ide­al nije mno­go razli­čit od moder­nog oče­ki­va­nja dru­štva lju­di apso­lut­no slo­bod­nih i jed­na­kih, koji se pona­ša­ju spon­ta­no i u savr­še­nom su skla­du. I pored ove povr­šne slič­no­sti, razli­ke izme­đu dva sta­va su temelj­ne. Iako su se hri­šćan­ski revo­lu­ci­o­na­ri bori­li za indi­vi­du­al­nu slo­bo­du inter­pre­ta­ci­je Bož­je reči, nji­hov suve­ren nije bio čovek, već Bog. Oni su cilja­li na lič­no spa­se­nje i ega­li­tar­no dru­štvo bazi­ra­no na Zako­nu Pri­ro­de, jer su od Boga dobi­li da tamo leži spa­se­nje, i vero­va­li su da je povi­no­va­nje Bogu uslov ljud­ske slo­bo­de. Refe­rent­na tač­ka moder­nog mesi­ja­ni­zma, s dru­ge stra­ne, jesu čove­kov razum i volja, a cilj je zemalj­ska sre­ća koja se dosti­že dru­štve­nom trans­for­ma­ci­jom. Refe­rent­na tač­ka je pri­vre­me­na, ali cilje­vi su apso­lut­ni. Zato je zadi­vlju­ju­ća činje­ni­ca da su hri­šćan­ski revo­lu­ci­o­na­ri, osim neko­li­ko izu­ze­ta­ka, pri­me­ri­ce Kal­vi­no­va Žene­va i ana­bap­ti­stič­ki Min­ster, odu­sta­li od upo­tre­be sile kako bi spro­ve­li sop­stve­ni obra­zac, bez obzi­ra na nji­ho­vo vero­va­nje u nje­go­vo božan­sko izvo­ri­šte i auto­ri­tet, dok je seku­lar­ni mesi­ja­ni­zam, pola­ze­ći od refe­rent­ne tač­ke u vre­me­nu, došao do fana­tič­ne odlu­ke da svo­ju dok­tri­nu pri­me­ni apso­lut­no i svu­da. Razlo­ge za to ne tre­ba tra­ži­ti daleko.

Čak i da je moni­stič­ki prin­cip reli­gij­skog mesi­ja­ni­zma uspeo u domi­na­ci­ji i pre­o­bli­ko­va­nju dru­štva, rezul­tat bi i dalje bio fun­da­men­tal­no razli­čit od situ­a­ci­je koju je stvo­rio moder­ni poli­tič­ki "apso­lu­ti­zam". Dru­štvu bi možda bili zabra­nje­ni kom­pro­mi­si koje je omo­gu­ći­la orto­dok­sna pode­la na kra­ljev­stvo Bož­je i zemalj­sku Drža­vu, a kao posle­di­ca bi dru­štve­ni i poli­tič­ki aran­žma­ni možda izgu­bi­li dosta na svo­joj flek­si­bil­no­sti. Potez ka usto­li­če­nju eksklu­ziv­nog obra­sca bi, bez obzi­ra na sve, bio spu­tan, ako ne mišlju o pogre­ši­vo­sti čove­ka, ono barem sve­šću da život na zemlji nije zatvo­re­ni krug, već da svoj nasta­vak i zavr­še­tak ima u več­no­sti. Seku­lar­ni mesi­jan­ski Moni­zam nije pred­met takvih zadr­ški. On zahte­va da se raču­ni sve­du ovde i sada.

Ekstrem­no kri­lo engle­skog Puri­ta­ni­zma u doba Krom­ve­lo­ve revo­lu­ci­je je još uvek nosi­lo puni pečat reli­gi­o­zne esha­to­lo­gi­je. Ipak, pre­u­ze­lo je već i neke moder­ne oso­bi­ne. Kom­bi­no­va­lo je ekstrem­ni indi­vi­du­a­li­zam sa dru­štve­nim radi­ka­li­zmom i tota­li­tar­nim tem­pe­ra­men­tom. A ipak je ovaj pokret, dale­ko od zači­nja­nja sta­bil­ne stru­je moder­nog poli­tič­kog mesi­ja­ni­zma, ostao izo­lo­va­na epi­zo­da sa evrop­ske tač­ke gle­di­šta. Oči­gled­no je bio pri­lič­no nepo­znat prvim pred­stav­ni­ci­ma pokre­ta o kome govo­ri­mo. I dok su osam­na­e­sto­ve­kov­ni fran­cu­ski misli­o­ci i revo­lu­ci­o­nar­ni lide­ri bili živi za poli­tič­ke lek­ci­je "ofi­ci­jel­ne" Krom­ve­lo­ve revo­lu­ci­je kao obes­hra­bre­nja za voj­nu dik­ta­tu­ru, a pisac poput Haring­to­na pošto­van kao maj­stor, sum­nji­vo je da li su radi­kal­ni­ji aspek­ti Engle­ske revo­lu­ci­je bili više pozna­ti ili ima­li bilo kakav uti­caj u Fran­cu­skoj pre devet­na­e­stog veka. Naj­ja­či uti­caj na oče­ve tota­li­tar­ne demo­kra­ti­je bila je anti­ka, inter­pre­ti­ra­na na nji­ma svoj­stven način. Nji­hov mit anti­ke je bila sli­ka slo­bo­de izjed­na­če­ne sa vrli­nom. Gra­đa­nin Spar­te ili Rima je bio pono­san u slo­bo­di, a ipak čudo asket­ske disci­pli­ne. Bio je jed­na­ki član suve­re­ne naci­je, a ujed­no nije imao život ili inte­re­so­va­nja van kolek­tiv­nog tkiva.

(5) Pita­nja metoda

Mogu da se posta­ve pri­med­be gle­di­štu da je poli­tič­ki mesi­ja­ni­zam kao postu­lat pret­ho­dio kom­pakt­nom setu dru­štve­nih i eko­nom­skih ide­ja sa koji­ma ga pove­zu­je­mo. Može se reći da je pogre­šno tre­ti­ra­ti mesi­ja­ni­zam kao sup­stan­cu koja se može raz­dvo­ji­ti od svo­jih atri­bu­ta; da se raz­ma­tra pot­pu­no odvo­je­no od doga­đa­ja koji su ga pro­i­zve­li, instru­me­na­ta koji su isko­ri­šće­ni za nje­go­vo šire­nje i kon­kret­nih cilje­va i poli­ti­ka lju­di koji su ga pred­sta­vlja­li u sva­kom datom tre­nut­ku. Takva pro­ce­du­ra, može se reći, sko­ro da pret­po­sta­va­lja mistič­nog agen­ta koji dela u isto­ri­ji. Važno je odgo­vo­ri­ti ovoj pri­med­bi ne manje zbog nje­ne filo­zof­ske važno­sti nego zbog pita­nja meto­da koje postavlja.

Ono što se tiče ove stu­di­je je sta­nje uma, način ose­ća­ja, dis­po­zi­ci­ja, obra­zac men­tal­nih, emo­ci­o­nal­nih i bihe­vi­o­ri­stič­kih ele­me­na­ta, koje je naj­bo­lje upo­re­di­ti sa setom sta­vo­va koje ote­lo­vlju­je reli­gi­ja. Šta god se može reći o važno­sti eko­nom­skih i dru­gih fak­to­ra u obli­ko­va­nju vero­va­nja, teško se može pore­ći da sve­o­bu­hvar­ni sta­vo­vi ove vrste, jed­nom kri­sta­li­zo­va­ni, jesu stvar­na sup­stan­ca isto­ri­je. Kon­kret­ni ele­men­ti isto­ri­je, dela poli­ti­ča­ra, težnje naro­da, ide­je, vred­no­sti, pre­fe­ren­ce i pre­dra­su­de jed­nog doba, jesu spolj­ne mani­fe­sta­ci­je nje­go­ve reli­gi­je u naj­ši­rem smi­slu reči.

Pro­ble­mom sadr­ža­nim u pita­nju se ne može­mo poza­ba­vi­ti isklju­či­vo na nivou siste­mat­skog, dis­kur­ziv­nog rezo­no­va­nja. Jer kao i u reli­gi­ji, iako deli­mič­ni teo­lo­ški okvir može biti čudo logi­ke, sa silo­gi­zmi­ma koji se izvo­de jedan iz dru­gog, počet­ne pre­mi­se, aksi­o­mi ili postu­la­ti mora­ju osta­ti pita­nje vere. Oni ne mogu biti doka­za­ni niti opo­vrg­nu­ti. A oni su ti koji su zai­sta bit­ni. Oni deter­mi­ni­šu ide­je i dela, i spa­ja­ju kon­tra­dik­ci­je u neku višu jedin­stve­nost ili harmoniju.

Postu­lat nekog konač­nog, logič­nog, eksklu­zi­no isprav­nog dru­štve­nog poret­ka je pita­nje vere, i nije od mno­go kori­sti poku­ša­va­ti ga obo­ri­ti argu­men­ti­ma. Ali nje­gov zna­čaj za ver­ni­ka, i sna­ga koju ima da pome­ra lju­de i pla­ni­ne, teško mogu biti pre­u­ve­li­ča­ni. Danas, u Evro­pi i drug­de, u posled­njih vek i po, uvek je bilo lju­di i pokre­ta koji su se upra­vlja­li takvom verom, sprem­nih za dola­zak Dana, vezu­ju­ći sve svo­je ide­je i dela za neki sve­o­bu­hvat­ni sistem, sigur­ni u neka­kav pre­de­ter­mi­ni­sa­ni i konač­ni epi­log isto­rij­ske dra­me koja se zavr­ša­va pre­tva­ra­njem svih nje­nih kon­fli­ka­ta u apso­lut­nu har­mo­ni­ju. Jako­bin­ci su se možda razli­ko­va­li od Babe­fi­sta, Blan­ki­sti od mno­gih od taj­nih dru­šta­va prve polo­vi­ne devet­na­e­stog veka, komu­ni­sti od soci­ja­li­sta, anar­hi­sti od svih osta­lih, a ipak svi pri­pa­da­ju jed­noj reli­gi­ji. Ova reli­gi­ja se poja­vi­la u dru­goj polo­vi­ni osam­na­e­stog veka i njen uspon ćemo pra­ti­ti na sle­de­ćim stra­ni­ca­ma. Naj­te­ži pro­blem seku­lar­ne reli­gi­je će biti anti­no­mi­ja slo­bo­de i eksklu­ziv­nog mesi­jan­skog obrasca.

Kom­plek­sne, detalj­ne i pone­kad veli­čan­stve­ne, kakve su bile teo­ri­je koje su kasni­jih dana evo­lu­i­ra­le iz raz­nih mesi­jan­skih tren­do­va, u počet­noj fazi, koja je pred­met ove stu­di­je, otkri­va­ju prve svo­je ele­men­te i teme u siro­voj, naiv­noj i pro­stoj for­mi. Ova činje­ni­ca tre­ba da pomog­ne u razu­me­va­nju isto­rij­skog feno­me­na kao celi­ne. Jer neke od temelj­nih ide­ja zre­li­je i viso­ko razvi­je­ne mesi­jan­ske seku­lar­ne reli­gi­je, poseb­no, kao što ćemo poka­za­ti, one veza­ne za ljud­sku pri­ro­du, eti­ku i filo­zof­ske prin­ci­pe, osta­će iste kakve su bile i u osam­na­e­stom veku.

U pri­ro­di je dok­tri­na koje postu­li­ra­ju uni­ver­zal­ne apstrakt­ne obra­sce da budu šema­ti­zo­va­ne i sive. Nji­ma nedo­sta­je toplo­ta, jasno­ća i bogat­stvo koje nala­zi­mo u živim ljud­skim i naci­o­nal­nim tki­vi­ma. One ne razu­me­ju ten­zi­je koje nasta­ju među jedin­stve­nim lič­no­sti­ma, u među­sob­nom kon­flik­tu ili suko­bu sa okru­že­njem. One nisu spo­sob­ne da ponu­de pro­ži­ma­ju­ću zani­mlji­vost nepre­dvi­di­ve situ­a­ci­je i prag­ma­tič­no joj pri­stu­pe. Ali sve ovo, odsut­no iz dok­tri­ne, izla­zi na sve­tlost dana u pre­tum­ba­va­nju dok­tri­ne kao soci­o­lo­ške sile.

Ova stu­di­ja nije samo ogled o poli­tič­koj teo­ri­ji, niti nabra­ja­nje doga­đa­ja. Bila bi uči­nje­na neprav­da pro­ble­mu ako bi se on tre­ti­rao u ter­mi­ni­ma indi­vi­du­al­ne psi­ho­lo­gi­je neko­li­ci­ne lide­ra. Niti bi se na pita­nje odgo­vo­ri­lo ana­li­zom u ter­mi­ni­ma masov­ne psi­ho­lo­gi­je. Reli­gi­ju stva­ra­ju i žive lju­di, a ipak je ona okvir u kome lju­di žive. Pro­blem koji ovde ana­li­zi­ra­mo je samo deli­mič­no pro­blem pona­ša­nja. Moder­na seku­lar­na reli­gi­ja mora naj­pre biti tre­ti­ra­na kao objek­tiv­na real­nost. Samo kada se ovo ura­di biće mogu­će raz­mo­tri­ti inte­lek­tu­al­ne i isto­rij­ske obra­sce stvo­re­ne u među­i­gri izme­đu seku­lar­ne reli­gi­je i kon­kret­nih lju­di i situ­a­ci­ja. Ovaj među­čin posta­je poseb­no inte­re­san­tan kada dovo­di do kon­tra­dik­ci­je izme­đu bez­lič­nog obra­sca, s jed­ne stra­ne, i zahte­vi­ma od kon­kret­ne situ­a­ci­je i per­so­nal­ne jedin­stve­no­sti, s druge.

---

Pre­u­ze­to iz knji­ge The Ori­gins of Tota­li­ta­ri­an Democracy

Pre­vod: Davor Niko­lić

---

1. Tal­mo­no­va knji­ga The Ori­gins of Tota­li­ta­ri­an Demo­cra­cy je izda­ta 1952. godi­ne. prim. prev.[↩]
2. Držav­ne taj­ne, prim.prev.[↩]