Kapitalizam jedino rešenje za Balkan – intervju sa Viktorom Trifunovskim
Sa ekonomistom Viktorom Trifunovskim, jednim od najistaknutijih makedonskih predstavnika klasičnog liberalizma, razgovarali smo o političkoj i ekonomskoj situaciji u regionu, evropskoj agendi zemalja nekadašnje SFRJ, o pitanju raskida sa socijalističkim nasleđem i svetskoj ekonomskoj krizi.
Nasleđe socijalizma
Prošlo je više od dve decenije od raspada Jugoslavije i osamostaljivanja nekadašnjih jugoslovenskih republika. Po vašem mišljenju, da li je došlo do radikalnog raskida sa socijalističkim nasleđem na prostorima bivše Jugoslavije?
Taj raskid je najobičnija politička parola dominirajućih stranaka, i daleko od toga da je radikalan, već naprotiv – jedva da postoji. Njihov navodno pro-tržišni kurs je iznuđen političkim pritiskom međunarodnih faktora i sprovodi se bez iskrene volje i napora koji bi doveli do većeg životnog standarda. Reforme su sprovođene stihijski, pre svega oslanjajući se na ocene i pohvale evropskih institucija. Privatizacija nije sprovedena da bi se kapital usmerio prema profitabilnim sektorima, nego da bi se izvršila najveća krađa u novijoj istoriji regiona. Proces nije potpuno oslobodio tokove kapitala, niti je obezbedio vlasnička prava, a da ne pričam o preduzetničkoj inicijativi čije je učešće u ekonomskom rastu jedva primetno.
Rezultat je ovo što imamo. Tržište i dalje ne pruža šanse običnim ljudima, pogotovo kad je u pitanju zapošljavanje, dok, na žalost, za mnoge stvari ljudi nisu ni svesni da ih tržište uopšte može obezbediti, i to neuporedivo bolje od državnih institucija gde vladaju stranački amateri i diletanti. Primer: penziono i zdravstveno osiguranje, veća proizvodnja i bolje snabdevanje strujom, vodom, gasom, itd. Ljudi na svakom koraku osećaju nedostatak moćne socijalne države, a ne tržišta. Jednostavno, tako su obrazovani.
Tu dolazimo do akademske sredine koja se (sa časnim izuzecima) čak ni deklarativno nije promenila. Dok političari neiskreno klimaju glavom obećavajući sprovođenje reformi, akademska javnost je uglavnom ostala ukopana u rovovima hladnog rata. Za većinu njih, tranzicija je neo-kolonijalna nepravda nametnuta silom zapadnih moćnika. Za njih je kapitalizam ostao egzistencijalni hazard koji funkcioniše na štetu većine ljudi, dok je socijalizam ostao simbol egzistencijalne sigurnosti. Oni nikad nisu ušli u dublju analizu tržišnih odnosa, gde dobrovoljna razmena ličnih interesa generiše profit koji je osnova najpre ljudske egzistencije, a zatim i sveukupnog civilizovanog življenja. Oni nikad nisu doveli u pitanje društvenu teoriju socijalizma, nego naprotiv, uporno su je pazili i negovali tokom čitave tranzicije. Takva su ostala i očekivanja običnih ljudi.
U Srbiji, a izgleda i na prostoru cele bivše Jugoslavije, i dalje je veoma živ kult Josipa Broza. U demokratskim zemljama obično se na diktatore gleda negativno. Čime je to „crveni car“ Jugoslavije zadužio region, pa je taj kult i dalje živ?
Zadužio je određene anti-reformske elite koje svoj status ljubomorno čuvaju negujući Brozove mehanizme. Nije nikakva tajna da od Vardara pa sve do Triglava vladaju stranke čiji finansijeri imaju monopol ili dominantnu poziciju na tržištu koje je nemilosrdno regulisano od strane države. U tim klanovima su i politički lojalne firme koje nameštaju tendere, kao i javna preduzeća koja nagrađuju politički poslušnu masu, uglavnom zapošljavanjem. Ne bih u ovoj prilici da nabrajam imena, ali u tom sistemu imate puno ljudi koji dolaze iz tajnih službi, kao i puno onih koji imaju poprilično veliki kriminalni dosije.
Veći deo javnosti i danas ne zna da je taj i takav sistem gde se gubi granica između privrede, kriminala i politike osnovao lično Josip Broz. Potpisivanjem državnih ukaza kojim su osnivane kompanije kao EMONA, RAPID, GENEX i mnoge druge, čiji je cilj bio finansiranje tajnih službi, kao i angažovanjem kriminalnog podzemlja u korist istih službi, Broz je još 50-tih godina prošlog veka po prvi put ujedinio privrednike, kriminalce i političare pod istim krovom. Tako da Broz na ovim prostorima nije samo kult, on je društveni kancer koga, kao prvo, nismo dovoljno svesni, a kao drugo, nažalost, taj kancer je posve metastazirao u svim većim strankama.
Akademsko-politička odbrana tog sistema je vidljiva u održavanju jakog antagonizma prema privatizaciji, tržišnoj liberalizaciji i smanjivanju državne potrošnje. Sve ono što smanjuje količinu novca u rukama države, sve ono što otvara šanse anonimnim talentovanim pojedincima, sve ono što običnog čoveka čini nezavisnim od ostatka društva… sve je to akademski satanizovano, politički često osuđeno i medijski napadano.
I dan-danas govori se o „uspesima“ socijalističke ekonomije ‒ postoji veoma rasprostranjeno mišljenje o nekakvom „zlatnom dobu socijalizma“, o „produktivnosti“ i uspehu jugoslovenskog ekonomskog modela, naročito tokom 70-tih godina prošlog veka. Često se može čuti kako su fabrike tada nicale na svakom koraku i kako su se ulicama, nakon radnog vremena, nizale nepregledne kolone zadovoljnih radnika. Starije generacije uporno ponavljaju da su tada „sva preduzeća radila“. Kakvo je Vaše mišljenje o tom periodu?
Pa, počeo bih nekompletnom statistikom kojom “Jugosloveni” mašu već pune dve decenije. I dan danas se priča o niskoj zaduženosti Jugoslavije u trenutku njenog raspada i naglašava se kako je zaduživanje današnjih novih država nekoliko puta veće. Ovi ljudi zaboravljaju da je Brozova država štampala novac i na taj način obezbeđivala sve svoje privredne promašaje. Šta je inflacija ako ne direktno rušenje životnog standarda građana? Na taj način su se obezbeđivale ne samo redovne plate, nego i novac za sve ono što danas jednostavno ne funkcioniše, od propalih preduzeća, pa sve do napuštenih kulturnih dvorana. 70-tih godina, veća inflacija je bila izbegnuta ogromnim donacijama sa Zapada, ali i brisanjem određenih državnih dugova.
Tako da se slažem da je lepo živeti u trenucima dok produktivnost opada, dok je dohodak relativno stabilan. Još na to dodajte da je zapošljavanje bilo skoro zagarantovano, onda dobijate jednu idiličnu socijalnu sliku koja je za mnoge lepša od današnjice. Običnim ljudima nikada nije ni izbliza dočarana neodrživost takvog sistema. Naš obrazovni sistem po ovom važnom pitanju i dalje nema jasan i razložan pristup.
Kakva je situacija u Makedoniji po ovom pitanju, i da li smatrate da u tom pogledu postoje suštinske razlike u odnosu na Srbiju?
Empatija i odsustvo logike po pitanju ekonomije je zajedničko obeležje, ne samo u odnosu na Brozovu državu, nego i po pitanju svetske ekonomske krize. To je onaj isti nihilistički intelektualni talog koji nove države smatra nedostojnom zamenom Brozove idile, dok se od istih tih država traži izgradnja socijalnog blagostanja.
Zatim imamo ideološke podvale koje pokušavaju da izgrade novo otelovljenje “socijalističkog raja”, i to najčešće na primeru Švedske. Radi se o jednom naopakom i poprilično neozbiljnom tumačenju švedske ekonomije i njenih veoma skupih socijalnih programa. U tom kontekstu, državno vlasništvo nad određenim resursima i fabrikama u Švedskoj na groteskan način se izjednačava sa samoupravnom avanturom bivše Jugoslavije. Niko ne pominje da je Švedska imala neprekidni ekonomski rast tokom 200 godina i da je u tom razdoblju bila najkapitalističkija nekolonijalna ekonomska sila.
Socijalno blagostanje, koje Šveđani polako napuštaju u ovoj krizi, počelo je 1960-tih godina i ono je finansirano zahvaljujući izuzetno snažnoj privredi. S druge strane, Brozova država je zakonima stvarala socijalna prava bez realne vizije ko će sve to da plati. Zato je taj sistem zapravo bankrotirao još pre samog raspada zemlje. Kako drugačije tumačiti inflaciju i nedostatak elementarnih namirnica, osim kao kompletan ekonomski debakl?!
Zatim imamo jedno naopako tumačenje kineskog ekonomskog rasta, sa objašnjenjem u stilu da su komunisti ipak pokazali svetu kako je moguć brzi ekonomski rast u zemlji gde vlada jedna jedina stranka. Zaboravljajući pritom da je Kina liberalizovala ekonomski život u vreme Dena Sjaopinga proglasivši “Jednu državu sa dva sistema”. Prihvatanje kapitalističkih principa u ekonomiji, i to pre svega zaštitu vlasničkih prava, niske poreze, kao i odsustvo skupih socijalnih programa, dovelo je inostrani kapital u Kinu. Privatni kapital sa Zapada tamo nije došao zbog jednopartijskog političkog sistema, nego zbog liberalnog ekonomskog života.
Ukratko, na temeljima porušene Jugoslavije, određeni krugovi ponovo pokušavaju da izgrade jugo-socijalistički kult koristeći upravo ovako pogrešno protumačene ekonomske procese u pojedinim zemljama. I to je nešto što postoji i u Srbiji, i ovde u Makedoniji, a sigurno i u ostalim delovima bivše Jugoslavije.
Makedonski i slovenački model tranzicije
Kao ekonomista, kako ocenjujete trenutnu ekonomsku situaciju u Makedoniji?
Država je još uvek glavni poslodavac, dakle većina radnika troši, a ne stvara dohodak. Da sve bude gore, broj zaposlenih u administraciji se i dalje povećava, a samim tim i državna potrošnja. Budžetski deficit je skočio sedam puta, od 0,5% na 3,5%. Rastu spoljni i javni dug zemlje, a malo sporije i dug građana prema komercijalnim bankama. Zaduženost je još uvek relativno niska (oko 32% BDP-a), ali ona jako brzo raste, naročito u zadnjih godinu dana. Nezaposlenost je izuzetno visoka, oko 30%, s tim što postoji određeni trend opadanja, ali kao što sam rekao, uglavnom su to radna mesta u državnoj i javnoj administraciji. Generalno, to nisu kretanja koja zemlju izvlače iz krize.
Ipak, Makedonija se nalazi na – za Srbiju i zemlje u regionu – zavidnom 43. mestu po indeksu ekonomskih sloboda Heritage fondacije za 2013. godinu. Čini se da je Makedonija, naročito pod vladom premijera Gruevskog, najdalje odmakla u reformama i liberalizaciji tržišta?
Gruevski je bez sumnje najuticajniji makedonski političar s početka 21-veka, čiji postupci će se osećati godinama nakon njegove vladavine. Njegova karijera nije mogla imati bolji početak. Kao ministar trgovine i finansija u eri Ljupčeta Georgievskog (1998-2002), bio je jedina nekorumpirana zvezda u vrlo iskorumpiranoj vladi. I pored svih problema, i pored komplikovane 1999. godine, i pored ratne 2001, on je sproveo reforme koje su temeljno promenile dotadašnji tranzicioni život. Fiskalizacija i uvođenje PDV-a, reforme u platnom prometu, kao i niz drugih uspešnih projekata imali su snažan uticaj na sveukupno poslovanje. Po tome ga je javnost jako dobro upamtila, na toj platformi je 2004. godine preuzeo stranku koja je tada bila u opoziciji.
Energičan i ambiciozan je bio i početak njegove vlade. Startovao je uvođenjem ravnog poreza (flat tax), kao i smanjivanjem PDV-a za poljoprivrednike. Zatim je najavio, ali nije dosad izvršio, deregulaciju privrede. Umesto toga povećao je subvencije poljoprivrednicima, sa 6 miliona evra na godišnjem nivou na neverovatnih 130 miliona evra. Poljoprivredna proizvodnja nije porasla istim tempom, naprotiv – brže se povećava uvoz hrane.
Zatim je sledilo nekoliko krupnih kadrovskih promašaja na koje se nadovezala i gomila grešaka. Vlada je potrošila ogroman novac na promovisanje zemlje pred potencijalnim investitorima iz inostranstva. Od Japana, Singapura i Indije, pa sve do Meksika i SAD-a, organizovano je mnogo Road Show-a, dok su investicije daleko od dovoljnih. Problemi zaduživanja i povećanja javne administracije, koje sam pomenuo, samo su dolili ulje na vatru.
Posebno razočaranje je Zakon o medijima, kao i nedavno usvojeni Zakon o abortusu, o kojem glavnu reč imaju državne komisije na nekoliko nivoa. Urbani poduhvati, pogotovo u centru Skoplja, posebna su priča, čija se cena neprestano povećava i to uz veliku gomilu sumnji oko javnih nabavki.
Konačno, 43. mesto na Heritageovoj listi je i posledica masovne evropske deliberalizacije. Mediteranske države su drastično izgubile rejting zbog ogromne državne potrošnje i protekcionističkih mera, kao i zbog povećanih poreza kojim se finansiraju ogromne budžetske rupe. Tako da je Makedonija zapravo istisnuta prema napred.
Ako se osvrnemo na region, do nedavno se smatralo da je slovenački model tranzicije najuspešniji; da je Slovenija uspešno kombinovala socijalistički model „socijalno odgovorne države“ sa imperativima prihvatanja tržišne privrede.
Kao prvo, Slovenija je preko svojih banaka i ostalih podružnica širom Brozove države zapravo ukrala oko 4 milijarde dolara, sumu koju i danas mnogi Slovenci ne priznaju. Tako da, dok su ostali privatizovali jugoslovenske promašene kapacitete, dok je tehnološki višak radne snage morao da se snalazi na tržištu… Slovenci su iste kapacitete sanirali ukradenim novcem, misleći pritom da će jugoslovensko tržište jednostavno zameniti evropskim. Ispostavilo se, međutim, da Evropa nije Jugoslavija i da slovenačka privreda teško prolazi pored konkurencije iz Azije, ali i pored konkurencije iz ostalih zemalja istočne Evrope.
To što se danas dešava Sloveniji je brz rast spoljnog duga i brz rast nezaposlenosti. Dakle, sanirane rupe su popustile i tehnološki višak radne snage konačno mora na tržište, jer država će još vrlo kratko vreme moći da ih finansira.
Sve bivše republike nekadašnje Jugoslavije imaju iste probleme – preglomazna država, preregulisana ekonomija, izostanak vladavine prava. Da li su i rešenja za iste probleme ista?
Generalno, DA! Ako je 90-tih godina veliki problem bio tehnološki višak radne snage, koji je uzrokovao ogromnu državnu potrošnju, i koji je morao da završi na nikada liberalizovanom tržištu rada a da mu nikada nije pružena šansa za uspeh, onda je danas problem za generacije koje dolaze administrativni višak radne snage. To su radna mesta koja se sve više finansiraju zaduživanjem države, koje ne može biti beskonačno. A zatim, kako kaže i sam Mizes, kad prestane kreditiranje države, onda nestaju i sva radna mesta koja su zavisila od takvog zaduživanja.
To će se desiti mnogim radnicima u administraciji i dobro bi bilo da se to desi što pre, dok su još u trećoj ili četvrtoj deceniji života, dok su još mladi i skloniji prekvalifikaciji. Ukoliko im se to desi u petoj ili šestoj deceniji života, onda se izgledi za tržišni uspeh svode se na golu teoriju.
Mora se stvarati profit u privatnom sektoru, da bi se zatim mogao trošiti. Privreda mora biti rasterećena svih oblika političke prinude i ograničavanja, kao i većine poreza. Jedino takva privreda može kontinuirano da stvara održiva radna mesta koja se finansiraju tržišnim uspehom, a ne državnom potrošnjom.
Nacionalizam i vladavina prava
Kakva je perspektiva uspostavljanja institucija vladavine prava u regionu? Da li je moguć Balkan suživota, mirne saradnje i uvažavanja različitosti. Ako jeste, kako doći do tog stanja?
Najpre sam duboko razočaran što se reforme sprovode pod međunarodnim pritiskom, što znači da kod nas ne postoji svest da je pravna država garant sigurnosti i jedini istinski temelj slobodnog društva. Razočaran sam neznanjem odgovornih ljudi, koji ne znaju zašto je sloboda temelj ljudskog i civilizacijskog prosperiteta uopšte. Zaprepašćen sam činjenicom da mnogi na političkom vrhu ne znaju da je sloboda jedino stanje u kojem ljudski razum funkcioniše racionalno, logički, kreativno i da je sloboda jedini preduslov da bi čovek postao kreativan i produktivan na najbolji mogući način.
Naravno da Balkan može postati mirna i prosperitetna sredina, ali za to je potrebno postepeno usvajanje načela klasičnog liberalizma. Ja verujem u društvo u kome svaki pojedinac učestvuje sa svojim afinitetima i ambicijama, gde zadovoljavajući potrebe ostalih ostvaruje konkretnu dobit za sebe. Profitni motiv je najsnažniji motivator ljudskog stvaralaštva, on najefikasnije relativizuje razlike između ljudi i od svakog pojedinca traži razumno i odgovorno ponašanje. Ljudi ustrojeni na ovakav način nikad neće olako progutati demagogiju levih ili desnih fanatika. Uzajamna egzistencijalna zavisnost rađa sasvim drugačije probleme, za koje neozbiljni političari nemaju racionalan i logičan odgovor.
Svi mi koji na ovim prostorima podržavamo klasični liberalizam, moramo se potruditi da on postane dominantan društveni pristup u našim školama. Lično sam ubeđen da postoje određeni aspekti klasičnog liberalizma koji se mogu prilagoditi uzrastu dece u osnovnoj školi. Formiranje karakternih crta mladog čoveka mora biti praćeno usvajanjem moralnih načela individualizma i ličnog interesa. U tom pravcu bi trebalo usmeriti društveni odgoj mladog čoveka.
Zalažete se za tržišno rešenje većine problema. To pretpostavlja slabljenje etatističke i kolektivističke paradigme u regionu.
To pretpostavlja uništenje kolektivizma i etatizma. Tržište mora postati glavna egzistencijalna preokupacija razumnog čoveka i jedini regulator ljudskih egzistencijalnih odluka. Kolektivistička paradigma, na kojoj počiva krivica za celokupni zaostatak regiona, mora biti javno demaskirana u očima običnog čoveka.
Ipak, neki „humanistički“ intelektualci smatraju da upravo u nacionalizmu treba locirati osnovni uzrok svih naših problema, od onih istorijskih (raspad Jugoslavije i ratovi) do ekonomskih i političkih. Kakvo je Vaše mišljenje o tome?
Nacionalizam jeste objektivan problem za čitav region i on ima svoju ulogu u raspadu bivše države, ali nije ni glavni, niti jedini faktor tog raspada. Objektivno ne možete sve međuetničke i međudržavne probleme staviti pod kapu nacionalizma. Komunisti su zvanično zabranili sve moguće manifestacije međunacionalnih problema, proglašavajući ih za nacionalizam. Mislili su da će tako rešiti sve probleme koji na ovim prostorima objektivno postoje. Kosovo, grčko-makedonski spor, hrvatsko-slovenački pogranični problemi i posebno međuetnički odnosi između Srba, Hrvata i Muslimana… sve su to bili i ostali problemi koje su komunisti gurali pod tepih, dok su nacionalisti na njima izgradili karijere i to, na žalost, uz mnogo krvi.
Slične probleme imali su Nemci i Francuzi, pa su nakon dva svetska rata shvatili da slobodna trgovina i ekonomska međuzavisnost mogu umanjiti značaj mnogih problema ili, u najmanju ruku, stvoriti drugačiji pristup prema njima, koji bi kompletno isključio nacionalizam. Balkanu nedostaje jedan takav racionalan pristup.
Što se tiče nedavne prošlosti i raspada Jugoslavije, samostalnost novonastalih država je podržao ogroman procenat ljudi koji su prvi put glasali za to da li žele da žive u Jugoslaviji ili ne. Nije tačno da su svi bili nacionalisti.
EU i region
Kakav je vaš odnos prema EU?
Ideja o slobodnom kretanju robe, ljudi, kapitala i ideja… polako je mutirala u masovnog redistributivnog monstruma koji melje sveukupni životni standard Evrope. Ili, ako hoćete, dobre ideje Šumana, Adenauera i De Gasperija sve više se zamenjuju Miteranovim egalitarnim amanetom na kome je, nažalost, radilo i puno desničara. Redistribucija dohotka, kombinovana sa jako perfidnim štimovanjem kreditnog rejtinga mediteranskih država, dovela je do situacije u kojoj se ne zna ko kome koliko duguje i koja će biti krajnja cena celog monetarnog cirkusa koji jednom mora prestati.
Nisam pristalica evro-integrativnog procesa i lično sam ubeđen da principi klasičnog liberalizma mogu doneti daleko veću korist za čitav region.
Neki istaknuti ekonomisti smatraju da je put kojim je krenula Evropska unija samo jedan postepeni „put u ropstvo“ – da iskoristimo čuvenu Hajekovu sintagmu, iltii u socijalizam, tj. da je po sredi izgradnja jedne „umivene“ verzije SFRJ ili čak SSSR.
Zbog veoma visokog životnog standarda EU još uvek ima kapacitete da bude istovremeno i liberalnija i socijalnija od onoga što mi imamo ovde. Dakle, kako god da okrenete stvari, EU-fanatici imaju još uvek puno argumenata kako bi EU-integrativni proces prodavali najpre političarima, pa preko njih i običnim ljudima. Međutim, nesumnjivo je da Unija čvrsto korača u pravcu koji ste pomenuli. Ja sam još uvek optimista da će reformske snage nadjačati trošadžijsko-redistributivni populizam. Ne želim da koristim termin evro-skepticizam, ali sam duboko ubeđen da će u Uniji doći do duboke i nepomirljive podele oko mera štednje. Ta podela će stvoriti granicu koja će zauvek pokopati jedinstvo koje vidimo danas. S jedne strane granice biće privrede koje vraćaju konkurentnost, preduzetnički duh, kreditni rejting, dok će na ulicama štrajkovati radnici u državnoj administraciji nezadovoljni zbog smanjivanja državne potrošnje. S druge strane te iste granice biće države u kojima će kontrola cena, socijalna strogoća i državna potrošnja stvoriti kratkoročni socijalni mir, dok će na dugi rok devastirati dohodak, a životni standard će biti u slobodnom padu.
Ove dve politike su nepomirljive do te mere da jedna ne može kompletno poraziti drugu. Zato će se one odvojiti, svaka na svoju stranu Evrope. Desi li se ovo na ovakav način, Evropa će za koju deceniju zaličiti na Berlin iz hladnog rata u ekonomskom smislu. Na jednoj strani kapitalizam kao dominirajuća egzistencijalna praksa, i put u “moderni” socijalizam na drugoj strani.
Da li ste optimista po pitanju budućnosti Balkana?
Ovo je najteže pitanje. Balkan je bio i ostao prekomplikovani čvor koji se jednom mora odvezati, a ne presecati, kao što je to činjeno po belosvetskim mirovnim kongresima, konferencijama i forumima. Ne možete pričati o bilo kakvom ekonomskom modelu, a da najpre niste rešili bezbednosna pitanja zauvek. Ali stvarno zauvek!
Ne može zvanična politika jedne države u 21. veku usvajati premise srednjevekovnih kaluđera, despota i ne znam kakvih antičkih mistika i osvajača. Ne može i ne sme filozofija harambaša da bude prizma kroz koju ćemo gledati susedne zemlje ili sve one koje su različiti od nas. Raskrstiti s političkom mitologijom i revanšizmom jeste prvi korak ka prevazilaženju predrasuda i destruktivnog nasleđa iz prošlosti. Učinjeno odstupanje se ne sme tumačiti kao “nacionalno poniženje”, nego kao uvažavanje slobodnog izbora određenih ljudi koji će sutra prestati da budu “neprijatelji”.
Ne verujem da EU-integrativni proces može uticati na region u ovom pravcu. Eventualno članstvo u EU probleme bi samo gurnulo pod tepih, kao u vreme Jugoslavije. Ali to nije rešenje.
Ja verujem u Balkan u kome će zvanične politike štititi pojedinca i njegovo vlasništvo i sa državama koje su trgovinski jako međusobno zavisne. Balkan u kome su vlade svedene na par ministarstava, koja ne regulišu nijedan segment ljudskog društva izuzev nasilja i gde su političari anonimni administratori društva. Ako je Balkan na svoj način originalan, onda je moja želja da bude originalan u ovom pravcu.
Svetska ekonomska kriza
Koji su, po Vama, uzroci svetske ekonomske krize? Mnogi kažu da uzroke krize treba tražiti u kapitalizmu i da je neophodan povratak Marksu…
U 21. veku Marksa mogu poštovati samo fanatici. Oni malo ozbiljniji zagovaraju Kejnza u svim mogućim varijantama i oni dominiraju od samita G20 u Londonu 2009. do danas. Da su bili u pravu, zaduživanje zemalja bi dovelo do prosperiteta, a ne do bankrota. Setite se samo da su države mahom počele da troše nakon tog samita, zaduživanja su se tada naglo povećala, i približavanje rubu bankrota je rezultat tih mera. Dakle, radi se o jednoj neuspeloj neo-kejnzijanskoj revoluciji o kojoj su akademski krugovi sanjali još u vreme Regana i sve počiva na pogrešnoj analizi uzroka krize.
Kriza je zaista nastala na berzama koje su za mnogo ljudi sinonim za kapitalizam. Malo ljudi kod nas zna da se preko berze stvaraju veštački tržišni uslovi i da politika često usmerava novac u sasvim pogrešnom pravcu. Otprilike tako je bilo u 1920-tim godinama, kada su nicali podsticaji za industriju koja je nastradala tokom prvog svetskog rata, tako je nastala velika kriza 1929/33. U 1970-tim stagflacija je nastala usled podsticaja kojima je trebalo zadovoljiti energetske potrebe. Umesto više energije, došlo je da rapidnog rasta cena u petrohemiskoj industriji koje su povećale i inflaciju i nezaposlenost, i konačno – današnja kriza je nastala usled podsticaja bankarskom sektoru od koga se očekivalo da stambeno obezbedi kreditno nesposobno stanovništvo.
Od sredine 90-tih banke su dobijale državne bonuse u zavisnosti od rizika koji su prihvatale prilikom stambenog kreditiranja. Što su manje šanse bile da se kredit vrati, to su bile veće nagrade od strane države. Tako se naduvao balon koji nije imao realno pokriće ni u štednji, niti u realnom prihodu korisnika kredita. Pošto je celi taj mehanizam počeo da ruši cenu dolara, morao je da se zaustavi. Tako su banke izgubile podsticaje, a ljudi krov nad glavom. Ulje na vatru su dolili Fani i Fredi, američki fondovi koji su uz državne podsticaje stvorili “hipotekarne obveznice” iza kojih su stajale hipoteke rizično kreditiranih stanova. Velike kompanije su to kupovale napumpavši aktivu bez realnog investiranja u proizvodnju.
Kada su nekretnine konačno počele da gube vrednost, bezvredne su postale i njihove hipoteke, i hipotekarne obveznice, kao i sva industrijska aktiva koja je bila napumpana njihovom kupovinom.
Nakon tog sloma, ljudi, pre svega u Zapadnim zemljama, više štede, iz straha da ne izgube radno mesto. Tako smo dobili manju potrošnju i slabiju ekonomsku aktivnost na globalnom nivou.
Vi ste predstavnik Austrijske škole ekonomije. Možete li nam nešto reći o ovoj školi i u čemu vidite njenu superiornost odnosu na druge ekonomske škole?
Školu je osnovao Karl Menger objavivši knjigu “Ekonomski principi” 1871. godine. Njom je postavio temeljne pozicije koje su postale bezvremene. Stavljajući pojedinca u centar ekonomskih aktivnosti, Menger polazi od racionalnog ponašanja čoveka na tržištu. I pored toga što je bio pod velikim uticajem Britanske klasične škole, uspeo je uveliko da nadogradi, pa čak i da pobije određene njihove postulate. Menger je lansirao subjektivnu teoriju vrednosti i time je zauvek pokopao radnu teoriju Rikarda i teoriju troškova proizvodnje Adama Smita.
Njegovi sledbenici prvi su predvideli i veliku krizu i hiper-inflaciju i propast komunizma… ali i današnju krizu. Godine 1974, Fridrih fon Hajek je postao prvi dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju koji dolazi iz ove škole. Danas se austrijska ekonomska škola smatra najvernijim čuvarom kapitalizma tj. slobodnog tržišta neograničenog bilo kakvom prinudom. Njeni začetnici su ljudi rođeni i odgojeni u Austriji i to je jedini razlog što škola nosi epitet “austrijska”.
Da li je austrijsko rešenje rešenje i za naš region?
Ja ne koristim reč “austrijsko” već kapitalističko… i naravno smatram da to nije samo najefikasniji ekonomski model, nego i najmoralniji.
Da li je to rešenje i za svet?
Svakako.
Da li smatrate da je moguć povratak na zlatni standard?
Na globalnom nivou ? NE! Jednom će ljudi shvatiti manipulativna svojstva monetarne ekonomije, ali, nažalost, neće to biti SVI ljudi na ovom svetu.
Koliko je savremena kriza zapravo kriza moderne demokratije kao sistema koji je tokom poslednjih sto godina uspeo da razmontira većinu tekovina devetnaestovekovnog liberalizma?
Ne bih tako povezao stvari. Socijalisti su nadogradili demokratiju na način da favorizuju vlastitu ideju. Nekad su to činili kako bi eleminisali demokratiju, danas to čine pomoću nje. Nije to dekandencija demokratije, nego njeno svesno i naopako tumačenje koje joj daje kolektivističke manire. Kolektivizam ima ambicije da zagospodari demokratskim kampusima, promovišući nasilnu gomilu kao “glas većine”. Primer: niko u SAD-u nije osvojio 99% podrške građana, NIKO i nikad! Ali su se ipak komunisti kitili demokratskim perjem i navodnim zastupanjem 99% američkog stanovništva.
Najgrotesknije od svega toga mi je oživljavanje samoupravnog sistema bivše SFRJ, koji nosi novo milozvučno ime “ekonomska demokratija”, što zapravo znači upravljati tuđom imovinom koja je proglašena “opštim dobrom”. Demokratija mora biti dekontaminirana od ovakvih otrova, a ne napuštena kao kolektivistički brod.
Sa stanovišta slobode devetnaesti vek predstavlja civilizacijski vrhunac u poređenju sa dugim putovanjem u socijalizam koji je preduzeo Zapad. Da li se slažete sa ovom konstatacijom?
Slažem se. Nakon vekovne akumulacije, Zapad se u proteklih nekoliko decenija odlučio da više troši nego što proizvodi. To je primer koji ne smemo preuzeti od zapadnjaka.
