Kapitalizam jedino rešenje za Balkan – intervju sa Viktorom Trifunovskim

Sa eko­no­mi­stom Vik­to­rom Tri­fu­nov­skim, jed­nim od naj­i­stak­nu­ti­jih make­don­skih pred­stav­ni­ka kla­sič­nog libe­ra­li­zma, raz­go­va­ra­li smo o poli­tič­koj i eko­nom­skoj situ­a­ci­ji u regi­o­nu, evrop­skoj agen­di zema­lja neka­da­šnje SFRJ, o pita­nju ras­ki­da sa soci­ja­li­stič­kim nasle­đem i svet­skoj eko­nom­skoj krizi.

Nasle­đe socijalizma

Pro­šlo je više od dve dece­ni­je od ras­pa­da Jugo­sla­vi­je i osa­mo­sta­lji­va­nja neka­da­šnjih jugo­slo­ven­skih repu­bli­ka. Po vašem mišlje­nju, da li je došlo do radi­kal­nog ras­ki­da sa soci­ja­li­stič­kim nasle­đem na pro­sto­ri­ma biv­še Jugoslavije?

Taj ras­kid je naj­o­bič­ni­ja poli­tič­ka paro­la domi­ni­ra­ju­ćih stra­na­ka, i dale­ko od toga da je radi­ka­lan, već napro­tiv – jedva da posto­ji. Nji­hov navod­no pro-trži­šni kurs je iznu­đen poli­tič­kim pri­ti­skom među­na­rod­nih fak­to­ra i spro­vo­di se bez iskre­ne volje i napo­ra koji bi dove­li do većeg život­nog stan­dar­da. Refor­me su spro­vo­đe­ne sti­hij­ski, pre sve­ga osla­nja­ju­ći se na oce­ne i pohva­le evrop­skih insti­tu­ci­ja. Pri­va­ti­za­ci­ja nije spro­ve­de­na da bi se kapi­tal usme­rio pre­ma pro­fi­ta­bil­nim sek­to­ri­ma, nego da bi se izvr­ši­la naj­ve­ća kra­đa u novi­joj isto­ri­ji regi­o­na. Pro­ces nije pot­pu­no oslo­bo­dio toko­ve kapi­ta­la, niti je obez­be­dio vla­snič­ka pra­va, a da ne pri­čam o pre­du­zet­nič­koj ini­ci­ja­ti­vi čije je uče­šće u eko­nom­skom rastu jedva primetno.

Rezul­tat je ovo što ima­mo. Trži­šte i dalje ne pru­ža šan­se obič­nim lju­di­ma, pogo­to­vo kad je u pita­nju zapo­šlja­va­nje, dok, na žalost, za mno­ge stva­ri lju­di nisu ni sve­sni da ih trži­šte uop­šte može obez­be­di­ti, i to neu­po­re­di­vo bolje od držav­nih insti­tu­ci­ja gde vla­da­ju stra­nač­ki ama­te­ri i dile­tan­ti. Pri­mer: pen­zi­o­no i zdrav­stve­no osi­gu­ra­nje, veća pro­i­zvod­nja i bolje snab­de­va­nje stru­jom, vodom, gasom, itd. Lju­di na sva­kom kora­ku ose­ća­ju nedo­sta­tak moć­ne soci­jal­ne drža­ve, a ne trži­šta. Jed­no­stav­no, tako su obrazovani.

Tu dola­zi­mo do aka­dem­ske sre­di­ne koja se (sa časnim izu­ze­ci­ma) čak ni dekla­ra­tiv­no nije pro­me­ni­la. Dok poli­ti­ča­ri nei­skre­no kli­ma­ju gla­vom obe­ća­va­ju­ći spro­vo­đe­nje refor­mi, aka­dem­ska jav­nost je uglav­nom osta­la uko­pa­na u rovo­vi­ma hlad­nog rata. Za veći­nu njih, tran­zi­ci­ja je neo-kolo­ni­jal­na neprav­da namet­nu­ta silom zapad­nih moć­ni­ka. Za njih je kapi­ta­li­zam ostao egzi­sten­ci­jal­ni hazard koji funk­ci­o­ni­še na šte­tu veći­ne lju­di, dok je soci­ja­li­zam ostao sim­bol egzi­sten­ci­jal­ne sigur­no­sti. Oni nikad nisu ušli u dublju ana­li­zu trži­šnih odno­sa, gde dobro­volj­na raz­me­na lič­nih inte­re­sa gene­ri­še pro­fit koji je osno­va naj­pre ljud­ske egzi­sten­ci­je, a zatim i sve­u­kup­nog civi­li­zo­va­nog življe­nja. Oni nikad nisu dove­li u pita­nje dru­štve­nu teo­ri­ju soci­ja­li­zma, nego napro­tiv, upor­no su je pazi­li i nego­va­li tokom čita­ve tran­zi­ci­je. Takva su osta­la i oče­ki­va­nja obič­nih ljudi.

U Srbi­ji, a izgle­da i na pro­sto­ru cele biv­še Jugo­sla­vi­je, i dalje je veo­ma živ kult Josi­pa Bro­za. U demo­krat­skim zemlja­ma obič­no se na dik­ta­to­re gle­da nega­tiv­no. Čime je to „crve­ni car“ Jugo­sla­vi­je zadu­žio regi­on, pa je taj kult i dalje živ?

Zadu­žio je odre­đe­ne anti-reform­ske eli­te koje svoj sta­tus lju­bo­mor­no čuva­ju negu­ju­ći Bro­zo­ve meha­ni­zme. Nije nika­kva taj­na da od Var­da­ra pa sve do Tri­gla­va vla­da­ju stran­ke čiji finan­si­je­ri ima­ju mono­pol ili domi­nant­nu pozi­ci­ju na trži­štu koje je nemi­lo­srd­no regu­li­sa­no od stra­ne drža­ve. U tim kla­no­vi­ma su i poli­tič­ki lojal­ne fir­me koje name­šta­ju ten­de­re, kao i jav­na pre­du­ze­ća koja nagra­đu­ju poli­tič­ki poslu­šnu masu, uglav­nom zapo­šlja­va­njem. Ne bih u ovoj pri­li­ci da nabra­jam ime­na, ali u tom siste­mu ima­te puno lju­di koji dola­ze iz taj­nih slu­žbi, kao i puno onih koji ima­ju popri­lič­no veli­ki kri­mi­nal­ni dosije.

Veći deo jav­no­sti i danas ne zna da je taj i takav sistem gde se gubi gra­ni­ca izme­đu pri­vre­de, kri­mi­na­la i poli­ti­ke osno­vao lič­no Josip Broz. Pot­pi­si­va­njem držav­nih uka­za kojim su osni­va­ne kom­pa­ni­je kao EMONA, RAPID, GENEX i mno­ge dru­ge, čiji je cilj bio finan­si­ra­nje taj­nih slu­žbi, kao i anga­žo­va­njem kri­mi­nal­nog pod­ze­mlja u korist istih slu­žbi, Broz je još 50-tih godi­na pro­šlog veka po prvi put uje­di­nio pri­vred­ni­ke, kri­mi­nal­ce i poli­ti­ča­re pod istim kro­vom. Tako da Broz na ovim pro­sto­ri­ma nije samo kult, on je dru­štve­ni kan­cer koga, kao prvo, nismo dovolj­no sve­sni, a kao dru­go, naža­lost, taj kan­cer je posve meta­sta­zi­rao u svim većim strankama.

Aka­dem­sko-poli­tič­ka odbra­na tog siste­ma je vidlji­va u odr­ža­va­nju jakog anta­go­ni­zma pre­ma pri­va­ti­za­ci­ji, trži­šnoj libe­ra­li­za­ci­ji i sma­nji­va­nju držav­ne potro­šnje. Sve ono što sma­nju­je koli­či­nu nov­ca u ruka­ma drža­ve, sve ono što otva­ra šan­se ano­nim­nim talen­to­va­nim poje­din­ci­ma, sve ono što obič­nog čove­ka čini neza­vi­snim od ostat­ka dru­štva… sve je to aka­dem­ski sata­ni­zo­va­no, poli­tič­ki često osu­đe­no i medij­ski napadano.

I dan-danas govo­ri se o „uspe­si­ma“ soci­ja­li­stič­ke eko­no­mi­je ‒ posto­ji veo­ma ras­pro­stra­nje­no mišlje­nje o neka­kvom „zlat­nom dobu soci­ja­li­zma“, o „pro­duk­tiv­no­sti“ i uspe­hu jugo­slo­ven­skog eko­nom­skog mode­la, naro­či­to tokom 70-tih godi­na pro­šlog veka. Često se može čuti kako su fabri­ke tada nica­le na sva­kom kora­ku i kako su se uli­ca­ma, nakon rad­nog vre­me­na, niza­le nepre­gled­ne kolo­ne zado­volj­nih rad­ni­ka. Sta­ri­je gene­ra­ci­je upor­no pona­vlja­ju da su tada „sva pre­du­ze­ća radi­la“. Kakvo je Vaše mišlje­nje o tom periodu?

Pa, počeo bih nekom­plet­nom sta­ti­sti­kom kojom “Jugo­slo­ve­ni” mašu već pune dve dece­ni­je. I dan danas se pri­ča o niskoj zadu­že­no­sti Jugo­sla­vi­je u tre­nut­ku nje­nog ras­pa­da i nagla­ša­va se kako je zadu­ži­va­nje dana­šnjih novih drža­va neko­li­ko puta veće. Ovi lju­di zabo­ra­vlja­ju da je Bro­zo­va drža­va štam­pa­la novac i na taj način obez­be­đi­va­la sve svo­je pri­vred­ne pro­ma­ša­je. Šta je infla­ci­ja ako ne direkt­no ruše­nje život­nog stan­dar­da gra­đa­na? Na taj način su se obez­be­đi­va­le ne samo redov­ne pla­te, nego i novac za sve ono što danas jed­no­stav­no ne funk­ci­o­ni­še, od pro­pa­lih pre­du­ze­ća, pa sve do napu­šte­nih kul­tur­nih dvo­ra­na. 70-tih godi­na, veća infla­ci­ja je bila izbeg­nu­ta ogrom­nim dona­ci­ja­ma sa Zapa­da, ali i bri­sa­njem odre­đe­nih držav­nih dugova.

Tako da se sla­žem da je lepo žive­ti u tre­nu­ci­ma dok pro­duk­tiv­nost opa­da, dok je doho­dak rela­tiv­no sta­bi­lan. Još na to dodaj­te da je zapo­šlja­va­nje bilo sko­ro zaga­ran­to­va­no, onda dobi­ja­te jed­nu idi­lič­nu soci­jal­nu sli­ku koja je za mno­ge lep­ša od dana­šnji­ce. Obič­nim lju­di­ma nika­da nije ni izbli­za doča­ra­na neo­dr­ži­vost takvog siste­ma. Naš obra­zov­ni sistem po ovom važnom pita­nju i dalje nema jasan i razlo­žan pristup.

Kakva je situ­a­ci­ja u Make­do­ni­ji po ovom pita­nju, i da li sma­tra­te da u tom pogle­du posto­je suštin­ske razli­ke u odno­su na Srbiju?

Empa­ti­ja i odsu­stvo logi­ke po pita­nju eko­no­mi­je je zajed­nič­ko obe­lež­je, ne samo u odno­su na Bro­zo­vu drža­vu, nego i po pita­nju svet­ske eko­nom­ske kri­ze. To je onaj isti nihi­li­stič­ki inte­lek­tu­al­ni talog koji nove drža­ve sma­tra nedo­stoj­nom zame­nom Bro­zo­ve idi­le, dok se od istih tih drža­va tra­ži izgrad­nja soci­jal­nog blagostanja.

Zatim ima­mo ide­o­lo­ške podva­le koje poku­ša­va­ju da izgra­de novo ote­lo­vlje­nje “soci­ja­li­stič­kog raja”, i to naj­če­šće na pri­me­ru Šved­ske. Radi se o jed­nom nao­pa­kom i popri­lič­no neo­zbilj­nom tuma­če­nju šved­ske eko­no­mi­je i nje­nih veo­ma sku­pih soci­jal­nih pro­gra­ma. U tom kon­tek­stu, držav­no vla­sni­štvo nad odre­đe­nim resur­si­ma i fabri­ka­ma u Šved­skoj na gro­te­skan način se izjed­na­ča­va sa samo­u­prav­nom avan­tu­rom biv­še Jugo­sla­vi­je. Niko ne pomi­nje da je Šved­ska ima­la nepre­kid­ni eko­nom­ski rast tokom 200 godi­na i da je u tom raz­do­blju bila naj­ka­pi­ta­li­stič­ki­ja neko­lo­ni­jal­na eko­nom­ska sila.

Soci­jal­no bla­go­sta­nje, koje Šve­đa­ni pola­ko napu­šta­ju u ovoj kri­zi, poče­lo je 1960-tih godi­na i ono je finan­si­ra­no zahva­lju­ju­ći izu­zet­no sna­žnoj pri­vre­di. S dru­ge stra­ne, Bro­zo­va drža­va je zako­ni­ma stva­ra­la soci­jal­na pra­va bez real­ne vizi­je ko će sve to da pla­ti. Zato je taj sistem zapra­vo ban­kro­ti­rao još pre samog ras­pa­da zemlje. Kako dru­ga­či­je tuma­či­ti infla­ci­ju i nedo­sta­tak ele­men­tar­nih namir­ni­ca, osim kao kom­ple­tan eko­nom­ski debakl?!

Zatim ima­mo jed­no nao­pa­ko tuma­če­nje kine­skog eko­nom­skog rasta, sa obja­šnje­njem u sti­lu da su komu­ni­sti ipak poka­za­li sve­tu kako je moguć brzi eko­nom­ski rast u zemlji gde vla­da jed­na jedi­na stran­ka. Zabo­ra­vlja­ju­ći pri­tom da je Kina libe­ra­li­zo­va­la eko­nom­ski život u vre­me Dena Sja­o­pin­ga pro­gla­siv­ši “Jed­nu drža­vu sa dva siste­ma”. Pri­hva­ta­nje kapi­ta­li­stič­kih prin­ci­pa u eko­no­mi­ji, i to pre sve­ga zašti­tu vla­snič­kih pra­va, niske pore­ze, kao i odsu­stvo sku­pih soci­jal­nih pro­gra­ma, dove­lo je ino­stra­ni kapi­tal u Kinu. Pri­vat­ni kapi­tal sa Zapa­da tamo nije došao zbog jed­no­par­tij­skog poli­tič­kog siste­ma, nego zbog libe­ral­nog eko­nom­skog života.

Ukrat­ko, na teme­lji­ma poru­še­ne Jugo­sla­vi­je, odre­đe­ni kru­go­vi pono­vo poku­ša­va­ju da izgra­de jugo-soci­ja­li­stič­ki kult kori­ste­ći upra­vo ova­ko pogre­šno pro­tu­ma­če­ne eko­nom­ske pro­ce­se u poje­di­nim zemlja­ma. I to je nešto što posto­ji i u Srbi­ji, i ovde u Make­do­ni­ji, a sigur­no i u osta­lim delo­vi­ma biv­še Jugoslavije.

Make­don­ski i slo­ve­nač­ki model tranzicije

Kao eko­no­mi­sta, kako oce­nju­je­te tre­nut­nu eko­nom­sku situ­a­ci­ju u Makedoniji?

Drža­va je još uvek glav­ni poslo­da­vac, dakle veći­na rad­ni­ka tro­ši, a ne stva­ra doho­dak. Da sve bude gore, broj zapo­sle­nih u admi­ni­stra­ci­ji se i dalje pove­ća­va, a samim tim i držav­na potro­šnja. Budžet­ski defi­cit je sko­čio sedam puta, od 0,5% na 3,5%. Rastu spolj­ni i jav­ni dug zemlje, a malo spo­ri­je i dug gra­đa­na pre­ma komer­ci­jal­nim ban­ka­ma. Zadu­že­nost je još uvek rela­tiv­no niska (oko 32% BDP‑a), ali ona jako brzo raste, naro­či­to u zad­njih godi­nu dana. Neza­po­sle­nost je izu­zet­no viso­ka, oko 30%, s tim što posto­ji odre­đe­ni trend opa­da­nja, ali kao što sam rekao, uglav­nom su to rad­na mesta u držav­noj i jav­noj admi­ni­stra­ci­ji. Gene­ral­no, to nisu kre­ta­nja koja zemlju izvla­če iz krize.

Ipak, Make­do­ni­ja se nala­zi na – za Srbi­ju i zemlje u regi­o­nu – zavid­nom 43. mestu po indek­su eko­nom­skih slo­bo­da Heri­ta­ge fon­da­ci­je za 2013. godi­nu. Čini se da je Make­do­ni­ja, naro­či­to pod vla­dom pre­mi­je­ra Gru­ev­skog, naj­da­lje odma­kla u refor­ma­ma i libe­ra­li­za­ci­ji tržišta?

Gru­ev­ski je bez sum­nje naj­u­ti­caj­ni­ji make­don­ski poli­ti­čar s počet­ka 21-veka, čiji postup­ci će se ose­ća­ti godi­na­ma nakon nje­go­ve vla­da­vi­ne. Nje­go­va kari­je­ra nije mogla ima­ti bolji poče­tak. Kao mini­star trgo­vi­ne i finan­si­ja u eri Ljup­če­ta Geor­gi­ev­skog (1998–2002), bio je jedi­na neko­rum­pi­ra­na zve­zda u vrlo isko­rum­pi­ra­noj vla­di. I pored svih pro­ble­ma, i pored kom­pli­ko­va­ne 1999. godi­ne, i pored rat­ne 2001, on je spro­veo refor­me koje su temelj­no pro­me­ni­le dota­da­šnji tran­zi­ci­o­ni život. Fiska­li­za­ci­ja i uvo­đe­nje PDV‑a, refor­me u plat­nom pro­me­tu, kao i niz dru­gih uspe­šnih pro­je­ka­ta ima­li su sna­žan uti­caj na sve­u­kup­no poslo­va­nje. Po tome ga je jav­nost jako dobro upam­ti­la, na toj plat­for­mi je 2004. godi­ne pre­u­zeo stran­ku koja je tada bila u opoziciji.

Ener­gi­čan i ambi­ci­o­zan je bio i poče­tak nje­go­ve vla­de. Star­to­vao je uvo­đe­njem rav­nog pore­za (flat tax), kao i sma­nji­va­njem PDV‑a za poljo­pri­vred­ni­ke. Zatim je naja­vio, ali nije dosad izvr­šio, dere­gu­la­ci­ju pri­vre­de. Ume­sto toga pove­ćao je sub­ven­ci­je poljo­pri­vred­ni­ci­ma, sa 6 mili­o­na evra na godi­šnjem nivou na neve­ro­vat­nih 130 mili­o­na evra. Poljo­pri­vred­na pro­i­zvod­nja nije pora­sla istim tem­pom, napro­tiv – brže se pove­ća­va uvoz hrane.

Zatim je sle­di­lo neko­li­ko krup­nih kadrov­skih pro­ma­ša­ja na koje se nado­ve­za­la i gomi­la gre­ša­ka. Vla­da je potro­ši­la ogro­man novac na pro­mo­vi­sa­nje zemlje pred poten­ci­jal­nim inve­sti­to­ri­ma iz ino­stran­stva. Od Japa­na, Sin­ga­pu­ra i Indi­je, pa sve do Mek­si­ka i SAD‑a, orga­ni­zo­va­no je mno­go Road Show‑a, dok su inve­sti­ci­je dale­ko od dovolj­nih. Pro­ble­mi zadu­ži­va­nja i pove­ća­nja jav­ne admi­ni­stra­ci­je, koje sam pome­nuo, samo su doli­li ulje na vatru.

Poseb­no razo­ča­ra­nje je Zakon o medi­ji­ma, kao i nedav­no usvo­je­ni Zakon o abor­tu­su, o kojem glav­nu reč ima­ju držav­ne komi­si­je na neko­li­ko nivoa. Urba­ni podu­hva­ti, pogo­to­vo u cen­tru Sko­plja, poseb­na su pri­ča, čija se cena nepre­sta­no pove­ća­va i to uz veli­ku gomi­lu sum­nji oko jav­nih nabavki.

Konač­no, 43. mesto na Heri­ta­ge­o­voj listi je i posle­di­ca masov­ne evrop­ske deli­be­ra­li­za­ci­je. Medi­te­ran­ske drža­ve su dra­stič­no izgu­bi­le rej­ting zbog ogrom­ne držav­ne potro­šnje i pro­tek­ci­o­ni­stič­kih mera, kao i zbog pove­ća­nih pore­za kojim se finan­si­ra­ju ogrom­ne budžet­ske rupe. Tako da je Make­do­ni­ja zapra­vo isti­snu­ta pre­ma napred.

Ako se osvr­ne­mo na regi­on, do nedav­no se sma­tra­lo da je slo­ve­nač­ki model tran­zi­ci­je naj­u­spe­šni­ji; da je Slo­ve­ni­ja uspe­šno kom­bi­no­va­la soci­ja­li­stič­ki model „soci­jal­no odgo­vor­ne drža­ve“ sa impe­ra­ti­vi­ma pri­hva­ta­nja trži­šne privrede.

Kao prvo, Slo­ve­ni­ja je pre­ko svo­jih bana­ka i osta­lih podru­žni­ca širom Bro­zo­ve drža­ve zapra­vo ukra­la oko 4 mili­jar­de dola­ra, sumu koju i danas mno­gi Slo­ven­ci ne pri­zna­ju. Tako da, dok su osta­li pri­va­ti­zo­va­li jugo­slo­ven­ske pro­ma­še­ne kapa­ci­te­te, dok je teh­no­lo­ški višak rad­ne sna­ge morao da se sna­la­zi na trži­štu… Slo­ven­ci su iste kapa­ci­te­te sani­ra­li ukra­de­nim nov­cem, misle­ći pri­tom da će jugo­slo­ven­sko trži­šte jed­no­stav­no zame­ni­ti evrop­skim. Ispo­sta­vi­lo se, među­tim, da Evro­pa nije Jugo­sla­vi­ja i da slo­ve­nač­ka pri­vre­da teško pro­la­zi pored kon­ku­ren­ci­je iz Azi­je, ali i pored kon­ku­ren­ci­je iz osta­lih zema­lja istoč­ne Evrope.

To što se danas deša­va Slo­ve­ni­ji je brz rast spolj­nog duga i brz rast neza­po­sle­no­sti. Dakle, sani­ra­ne rupe su popu­sti­le i teh­no­lo­ški višak rad­ne sna­ge konač­no mora na trži­šte, jer drža­va će još vrlo krat­ko vre­me moći da ih finansira.

Sve biv­še repu­bli­ke neka­da­šnje Jugo­sla­vi­je ima­ju iste pro­ble­me – pre­glo­ma­zna drža­va, pre­re­gu­li­sa­na eko­no­mi­ja, izo­sta­nak vla­da­vi­ne pra­va. Da li su i reše­nja za iste pro­ble­me ista?

Gene­ral­no, DA! Ako je 90-tih godi­na veli­ki pro­blem bio teh­no­lo­ški višak rad­ne sna­ge, koji je uzro­ko­vao ogrom­nu držav­nu potro­šnju, i koji je morao da zavr­ši na nika­da libe­ra­li­zo­va­nom trži­štu rada a da mu nika­da nije pru­že­na šan­sa za uspeh, onda je danas pro­blem za gene­ra­ci­je koje dola­ze admi­ni­stra­tiv­ni višak rad­ne sna­ge. To su rad­na mesta koja se sve više finan­si­ra­ju zadu­ži­va­njem drža­ve, koje ne može biti bes­ko­nač­no. A zatim, kako kaže i sam Mizes, kad pre­sta­ne kre­di­ti­ra­nje drža­ve, onda nesta­ju i sva rad­na mesta koja su zavi­si­la od takvog zaduživanja.

To će se desi­ti mno­gim rad­ni­ci­ma u admi­ni­stra­ci­ji i dobro bi bilo da se to desi što pre, dok su još u tre­ćoj ili četvr­toj dece­ni­ji živo­ta, dok su još mla­di i sklo­ni­ji pre­kva­li­fi­ka­ci­ji. Uko­li­ko im se to desi u petoj ili šestoj dece­ni­ji živo­ta, onda se izgle­di za trži­šni uspeh svo­de se na golu teoriju.

Mora se stva­ra­ti pro­fit u pri­vat­nom sek­to­ru, da bi se zatim mogao tro­ši­ti. Pri­vre­da mora biti ras­te­re­će­na svih obli­ka poli­tič­ke pri­nu­de i ogra­ni­ča­va­nja, kao i veći­ne pore­za. Jedi­no takva pri­vre­da može kon­ti­nu­i­ra­no da stva­ra odr­ži­va rad­na mesta koja se finan­si­ra­ju trži­šnim uspe­hom, a ne držav­nom potrošnjom.

Naci­o­na­li­zam i vla­da­vi­na prava

Kakva je per­spek­ti­va uspo­sta­vlja­nja insti­tu­ci­ja vla­da­vi­ne pra­va u regi­o­nu? Da li je moguć Bal­kan suži­vo­ta, mir­ne sarad­nje i uva­ža­va­nja razli­či­to­sti. Ako jeste, kako doći do tog stanja?

Naj­pre sam dubo­ko razo­ča­ran što se refor­me spro­vo­de pod među­na­rod­nim pri­ti­skom, što zna­či da kod nas ne posto­ji svest da je prav­na drža­va garant sigur­no­sti i jedi­ni istin­ski teme­lj slo­bod­nog dru­štva. Razo­ča­ran sam nezna­njem odgo­vor­nih lju­di, koji ne zna­ju zašto je slo­bo­da teme­lj ljud­skog i civi­li­za­cij­skog pro­spe­ri­te­ta uop­šte. Zapre­pa­šćen sam činje­ni­com da mno­gi na poli­tič­kom vrhu ne zna­ju da je slo­bo­da jedi­no sta­nje u kojem ljud­ski razum funk­ci­o­ni­še raci­o­nal­no, logič­ki, kre­a­tiv­no i da je slo­bo­da jedi­ni pred­u­slov da bi čovek postao kre­a­ti­van i pro­duk­ti­van na naj­bo­lji mogu­ći način.

Narav­no da Bal­kan može posta­ti mir­na i pro­spe­ri­tet­na sre­di­na, ali za to je potreb­no poste­pe­no usva­ja­nje nače­la kla­sič­nog libe­ra­li­zma. Ja veru­jem u dru­štvo u kome sva­ki poje­di­nac uče­stvu­je sa svo­jim afi­ni­te­ti­ma i ambi­ci­ja­ma, gde zado­vo­lja­va­ju­ći potre­be osta­lih ostva­ru­je kon­kret­nu dobit za sebe. Pro­fit­ni motiv je naj­sna­žni­ji moti­va­tor ljud­skog stva­ra­la­štva, on naj­e­fi­ka­sni­je rela­ti­vi­zu­je razli­ke izme­đu lju­di i od sva­kog poje­din­ca tra­ži razum­no i odgo­vor­no pona­ša­nje. Lju­di ustro­je­ni na ova­kav način nikad neće ola­ko pro­gu­ta­ti dema­go­gi­ju levih ili desnih fana­ti­ka. Uza­jam­na egzi­sten­ci­jal­na zavi­snost rađa sasvim dru­ga­či­je pro­ble­me, za koje neo­zbilj­ni poli­ti­ča­ri nema­ju raci­o­na­lan i logi­čan odgovor.

Svi mi koji na ovim pro­sto­ri­ma podr­ža­va­mo kla­sič­ni libe­ra­li­zam, mora­mo se potru­di­ti da on posta­ne domi­nan­tan dru­štve­ni pri­stup u našim ško­la­ma. Lič­no sam ube­đen da posto­je odre­đe­ni aspek­ti kla­sič­nog libe­ra­li­zma koji se mogu pri­la­go­di­ti uzra­stu dece u osnov­noj ško­li. For­mi­ra­nje karak­ter­nih crta mla­dog čove­ka mora biti pra­će­no usva­ja­njem moral­nih nače­la indi­vi­du­a­li­zma i lič­nog inte­re­sa. U tom prav­cu bi tre­ba­lo usme­ri­ti dru­štve­ni odgoj mla­dog čoveka.

Zala­že­te se za trži­šno reše­nje veći­ne pro­ble­ma. To pret­po­sta­vlja sla­blje­nje eta­ti­stič­ke i kolek­ti­vi­stič­ke para­dig­me u regionu.

To pret­po­sta­vlja uni­šte­nje kolek­ti­vi­zma i eta­ti­zma. Trži­šte mora posta­ti glav­na egzi­sten­ci­jal­na pre­o­ku­pa­ci­ja razu­mnog čove­ka i jedi­ni regu­la­tor ljud­skih egzi­sten­ci­jal­nih odlu­ka. Kolek­ti­vi­stič­ka para­dig­ma, na kojoj poči­va kri­vi­ca za celo­kup­ni zao­sta­tak regi­o­na, mora biti jav­no dema­ski­ra­na u oči­ma obič­nog čoveka.

Ipak, neki „huma­ni­stič­ki“ inte­lek­tu­al­ci sma­tra­ju da upra­vo u naci­o­na­li­zmu tre­ba loci­ra­ti osnov­ni uzrok svih naših pro­ble­ma, od onih isto­rij­skih (ras­pad Jugo­sla­vi­je i rato­vi) do eko­nom­skih i poli­tič­kih. Kakvo je Vaše mišlje­nje o tome?

Naci­o­na­li­zam jeste objek­ti­van pro­blem za čitav regi­on i on ima svo­ju ulo­gu u ras­pa­du biv­še drža­ve, ali nije ni glav­ni, niti jedi­ni fak­tor tog ras­pa­da. Objek­tiv­no ne može­te sve među­et­nič­ke i među­dr­žav­ne pro­ble­me sta­vi­ti pod kapu naci­o­na­li­zma. Komu­ni­sti su zva­nič­no zabra­ni­li sve mogu­će mani­fe­sta­ci­je među­na­ci­o­nal­nih pro­ble­ma, pro­gla­ša­va­ju­ći ih za naci­o­na­li­zam. Misli­li su da će tako reši­ti sve pro­ble­me koji na ovim pro­sto­ri­ma objek­tiv­no posto­je. Koso­vo, grč­ko-make­don­ski spor, hrvat­sko-slo­ve­nač­ki pogra­nič­ni pro­ble­mi i poseb­no među­et­nič­ki odno­si izme­đu Srba, Hrva­ta i Musli­ma­na… sve su to bili i osta­li pro­ble­mi koje su komu­ni­sti gura­li pod tepih, dok su naci­o­na­li­sti na nji­ma izgra­di­li kari­je­re i to, na žalost, uz mno­go krvi.

Slič­ne pro­ble­me ima­li su Nem­ci i Fran­cu­zi, pa su nakon dva svet­ska rata shva­ti­li da slo­bod­na trgo­vi­na i eko­nom­ska među­za­vi­snost mogu uma­nji­ti zna­čaj mno­gih pro­ble­ma ili, u naj­ma­nju ruku, stvo­ri­ti dru­ga­či­ji pri­stup pre­ma nji­ma, koji bi kom­plet­no isklju­čio naci­o­na­li­zam. Bal­ka­nu nedo­sta­je jedan takav raci­o­na­lan pristup.

Što se tiče nedav­ne pro­šlo­sti i ras­pa­da Jugo­sla­vi­je, samo­stal­nost novo­na­sta­lih drža­va je podr­žao ogro­man pro­ce­nat lju­di koji su prvi put gla­sa­li za to da li žele da žive u Jugo­sla­vi­ji ili ne. Nije tač­no da su svi bili nacionalisti.

EU i region

Kakav je vaš odnos pre­ma EU?

Ide­ja o slo­bod­nom kre­ta­nju robe, lju­di, kapi­ta­la i ide­ja… pola­ko je muti­ra­la u masov­nog redi­stri­bu­tiv­nog mon­stru­ma koji melje sve­u­kup­ni život­ni stan­dard Evro­pe. Ili, ako hoće­te, dobre ide­je Šuma­na, Ade­na­u­e­ra i De Gaspe­ri­ja sve više se zame­nju­ju Mite­ra­no­vim ega­li­tar­nim ama­ne­tom na kome je, naža­lost, radi­lo i puno desni­ča­ra. Redi­stri­bu­ci­ja dohot­ka, kom­bi­no­va­na sa jako per­fid­nim šti­mo­va­njem kre­dit­nog rej­tin­ga medi­te­ran­skih drža­va, dove­la je do situ­a­ci­je u kojoj se ne zna ko kome koli­ko dugu­je i koja će biti kraj­nja cena celog mone­tar­nog cir­ku­sa koji jed­nom mora prestati.

Nisam pri­sta­li­ca evro-inte­gra­tiv­nog pro­ce­sa i lič­no sam ube­đen da prin­ci­pi kla­sič­nog libe­ra­li­zma mogu done­ti dale­ko veću korist za čitav region.

Neki istak­nu­ti eko­no­mi­sti sma­tra­ju da je put kojim je kre­nu­la Evrop­ska uni­ja samo jedan poste­pe­ni „put u rop­stvo“ – da isko­ri­sti­mo čuve­nu Haje­ko­vu sin­tag­mu, iltii u soci­ja­li­zam, tj. da je po sre­di izgrad­nja jed­ne „umi­ve­ne“ ver­zi­je SFRJ ili čak SSSR.

Zbog veo­ma viso­kog život­nog stan­dar­da EU još uvek ima kapa­ci­te­te da bude isto­vre­me­no i libe­ral­ni­ja i soci­jal­ni­ja od ono­ga što mi ima­mo ovde. Dakle, kako god da okre­ne­te stva­ri, EU-fana­ti­ci ima­ju još uvek puno argu­me­na­ta kako bi EU-inte­gra­tiv­ni pro­ces pro­da­va­li naj­pre poli­ti­ča­ri­ma, pa pre­ko njih i obič­nim lju­di­ma. Među­tim, nesum­nji­vo je da Uni­ja čvr­sto kora­ča u prav­cu koji ste pome­nu­li. Ja sam još uvek opti­mi­sta da će reform­ske sna­ge nad­ja­ča­ti tro­ša­džij­sko-redi­stri­bu­tiv­ni popu­li­zam. Ne želim da kori­stim ter­min evro-skep­ti­ci­zam, ali sam dubo­ko ube­đen da će u Uni­ji doći do dubo­ke i nepo­mir­lji­ve pode­le oko mera šted­nje. Ta pode­la će stvo­ri­ti gra­ni­cu koja će zau­vek poko­pa­ti jedin­stvo koje vidi­mo danas. S jed­ne stra­ne gra­ni­ce biće pri­vre­de koje vra­ća­ju kon­ku­rent­nost, pre­du­zet­nič­ki duh, kre­dit­ni rej­ting, dok će na uli­ca­ma štraj­ko­va­ti rad­ni­ci u držav­noj admi­ni­stra­ci­ji neza­do­volj­ni zbog sma­nji­va­nja držav­ne potro­šnje. S dru­ge stra­ne te iste gra­ni­ce biće drža­ve u koji­ma će kon­tro­la cena, soci­jal­na stro­go­ća i držav­na potro­šnja stvo­ri­ti krat­ko­roč­ni soci­jal­ni mir, dok će na dugi rok deva­sti­ra­ti doho­dak, a život­ni stan­dard će biti u slo­bod­nom padu.

Ove dve poli­ti­ke su nepo­mir­lji­ve do te mere da jed­na ne može kom­plet­no pora­zi­ti dru­gu. Zato će se one odvo­ji­ti, sva­ka na svo­ju stra­nu Evro­pe. Desi li se ovo na ova­kav način, Evro­pa će za koju dece­ni­ju zali­či­ti na Ber­lin iz hlad­nog rata u eko­nom­skom smi­slu. Na jed­noj stra­ni kapi­ta­li­zam kao domi­ni­ra­ju­ća egzi­sten­ci­jal­na prak­sa, i put u “moder­ni” soci­ja­li­zam na dru­goj strani.

Da li ste opti­mi­sta po pita­nju buduć­no­sti Balkana?

Ovo je naj­te­že pita­nje. Bal­kan je bio i ostao pre­kom­pli­ko­va­ni čvor koji se jed­nom mora odve­za­ti, a ne pre­se­ca­ti, kao što je to činje­no po belo­svet­skim mirov­nim kon­gre­si­ma, kon­fe­ren­ci­ja­ma i foru­mi­ma. Ne može­te pri­ča­ti o bilo kakvom eko­nom­skom mode­lu, a da naj­pre niste reši­li bezbed­no­sna pita­nja zau­vek. Ali stvar­no zauvek!

Ne može zva­nič­na poli­ti­ka jed­ne drža­ve u 21. veku usva­ja­ti pre­mi­se sred­nje­ve­kov­nih kalu­đe­ra, despo­ta i ne znam kakvih antič­kih misti­ka i osva­ja­ča. Ne može i ne sme filo­zo­fi­ja haram­ba­ša da bude pri­zma kroz koju ćemo gle­da­ti sused­ne zemlje ili sve one koje su razli­či­ti od nas. Ras­kr­sti­ti s poli­tič­kom mito­lo­gi­jom i revan­ši­zmom jeste prvi korak ka pre­va­zi­la­že­nju pre­dra­su­da i destruk­tiv­nog nasle­đa iz pro­šlo­sti. Uči­nje­no odstu­pa­nje se ne sme tuma­či­ti kao “naci­o­nal­no poni­že­nje”, nego kao uva­ža­va­nje slo­bod­nog izbo­ra odre­đe­nih lju­di koji će sutra pre­sta­ti da budu “nepri­ja­te­lji”.

Ne veru­jem da EU-inte­gra­tiv­ni pro­ces može uti­ca­ti na regi­on u ovom prav­cu. Even­tu­al­no član­stvo u EU pro­ble­me bi samo gur­nu­lo pod tepih, kao u vre­me Jugo­sla­vi­je. Ali to nije rešenje.

Ja veru­jem u Bal­kan u kome će zva­nič­ne poli­ti­ke šti­ti­ti poje­din­ca i nje­go­vo vla­sni­štvo i sa drža­va­ma koje su trgo­vin­ski jako među­sob­no zavi­sne. Bal­kan u kome su vla­de sve­de­ne na par mini­star­sta­va, koja ne regu­li­šu nije­dan seg­ment ljud­skog dru­štva izu­zev nasi­lja i gde su poli­ti­ča­ri ano­nim­ni admi­ni­stra­to­ri dru­štva. Ako je Bal­kan na svoj način ori­gi­na­lan, onda je moja želja da bude ori­gi­na­lan u ovom pravcu.

Svet­ska eko­nom­ska kriza

Koji su, po Vama, uzro­ci svet­ske eko­nom­ske kri­ze? Mno­gi kažu da uzro­ke kri­ze tre­ba tra­ži­ti u kapi­ta­li­zmu i da je neop­ho­dan povra­tak Marksu…

U 21. veku Mark­sa mogu pošto­va­ti samo fana­ti­ci. Oni malo ozbilj­ni­ji zago­va­ra­ju Kejn­za u svim mogu­ćim vari­jan­ta­ma i oni domi­ni­ra­ju od sami­ta G20 u Lon­do­nu 2009. do danas. Da su bili u pra­vu, zadu­ži­va­nje zema­lja bi dove­lo do pro­spe­ri­te­ta, a ne do ban­kro­ta. Seti­te se samo da su drža­ve mahom poče­le da tro­še nakon tog sami­ta, zadu­ži­va­nja su se tada naglo pove­ća­la, i pri­bli­ža­va­nje rubu ban­kro­ta je rezul­tat tih mera. Dakle, radi se o jed­noj neu­spe­loj neo-kejn­zi­jan­skoj revo­lu­ci­ji o kojoj su aka­dem­ski kru­go­vi sanja­li još u vre­me Rega­na i sve poči­va na pogre­šnoj ana­li­zi uzro­ka krize.

Kri­za je zai­sta nasta­la na ber­za­ma koje su za mno­go lju­di sino­nim za kapi­ta­li­zam. Malo lju­di kod nas zna da se pre­ko ber­ze stva­ra­ju veštač­ki trži­šni uslo­vi i da poli­ti­ka često usme­ra­va novac u sasvim pogre­šnom prav­cu. Otpri­li­ke tako je bilo u 1920-tim godi­na­ma, kada su nica­li pod­sti­ca­ji za indu­stri­ju koja je nastra­da­la tokom prvog svet­skog rata, tako je nasta­la veli­ka kri­za 1929/33. U 1970-tim stag­fla­ci­ja je nasta­la usled pod­sti­ca­ja koji­ma je tre­ba­lo zado­vo­lji­ti ener­get­ske potre­be. Ume­sto više ener­gi­je, došlo je da rapid­nog rasta cena u petro­he­mi­skoj indu­stri­ji koje su pove­ća­le i infla­ci­ju i neza­po­sle­nost, i konač­no – dana­šnja kri­za je nasta­la usled pod­sti­ca­ja ban­kar­skom sek­to­ru od koga se oče­ki­va­lo da stam­be­no obez­be­di kre­dit­no nespo­sob­no stanovništvo.

Od sre­di­ne 90-tih ban­ke su dobi­ja­le držav­ne bonu­se u zavi­sno­sti od rizi­ka koji su pri­hva­ta­le pri­li­kom stam­be­nog kre­di­ti­ra­nja. Što su manje šan­se bile da se kre­dit vra­ti, to su bile veće nagra­de od stra­ne drža­ve. Tako se nadu­vao balon koji nije imao real­no pokri­će ni u šted­nji, niti u real­nom pri­ho­du kori­sni­ka kre­di­ta. Pošto je celi taj meha­ni­zam počeo da ruši cenu dola­ra, morao je da se zau­sta­vi. Tako su ban­ke izgu­bi­le pod­sti­ca­je, a lju­di krov nad gla­vom. Ulje na vatru su doli­li Fani i Fre­di, ame­rič­ki fon­do­vi koji su uz držav­ne pod­sti­ca­je stvo­ri­li “hipo­te­kar­ne obve­zni­ce” iza kojih su sta­ja­le hipo­te­ke rizič­no kre­di­ti­ra­nih sta­no­va. Veli­ke kom­pa­ni­je su to kupo­va­le napum­pav­ši akti­vu bez real­nog inve­sti­ra­nja u proizvodnju.

Kada su nekret­ni­ne konač­no poče­le da gube vred­nost, bez­vred­ne su posta­le i nji­ho­ve hipo­te­ke, i hipo­te­kar­ne obve­zni­ce, kao i sva indu­strij­ska akti­va koja je bila napum­pa­na nji­ho­vom kupovinom.

Nakon tog slo­ma, lju­di, pre sve­ga u Zapad­nim zemlja­ma, više šte­de, iz stra­ha da ne izgu­be rad­no mesto. Tako smo dobi­li manju potro­šnju i sla­bi­ju eko­nom­sku aktiv­nost na glo­bal­nom nivou.

Vi ste pred­stav­nik Austrij­ske ško­le eko­no­mi­je. Može­te li nam nešto reći o ovoj ško­li i u čemu vidi­te nje­nu supe­ri­or­nost odno­su na dru­ge eko­nom­ske škole?

Ško­lu je osno­vao Karl Men­ger obja­viv­ši knji­gu “Eko­nom­ski prin­ci­pi” 1871. godi­ne. Njom je posta­vio temelj­ne pozi­ci­je koje su posta­le bez­vre­me­ne. Sta­vlja­ju­ći poje­din­ca u cen­tar eko­nom­skih aktiv­no­sti, Men­ger pola­zi od raci­o­nal­nog pona­ša­nja čove­ka na trži­štu. I pored toga što je bio pod veli­kim uti­ca­jem Bri­tan­ske kla­sič­ne ško­le, uspeo je uve­li­ko da nado­gra­di, pa čak i da pobi­je odre­đe­ne nji­ho­ve postu­la­te. Men­ger je lan­si­rao subjek­tiv­nu teo­ri­ju vred­no­sti i time je zau­vek poko­pao rad­nu teo­ri­ju Rikar­da i teo­ri­ju tro­ško­va pro­i­zvod­nje Ada­ma Smita.

Nje­go­vi sled­be­ni­ci prvi su pred­vi­de­li i veli­ku kri­zu i hiper-infla­ci­ju i pro­past komu­ni­zma… ali i dana­šnju kri­zu. Godi­ne 1974, Fri­drih fon Hajek je postao prvi dobit­nik Nobe­lo­ve nagra­de za eko­no­mi­ju koji dola­zi iz ove ško­le. Danas se austrij­ska eko­nom­ska ško­la sma­tra naj­ver­ni­jim čuva­rom kapi­ta­li­zma tj. slo­bod­nog trži­šta neo­gra­ni­če­nog bilo kakvom pri­nu­dom. Nje­ni začet­ni­ci su lju­di rođe­ni i odgo­je­ni u Austri­ji i to je jedi­ni razlog što ško­la nosi epi­tet “austrij­ska”.

Da li je austrij­sko reše­nje reše­nje i za naš region?

Ja ne kori­stim reč “austrij­sko” već kapi­ta­li­stič­ko… i narav­no sma­tram da to nije samo naj­e­fi­ka­sni­ji eko­nom­ski model, nego i najmoralniji.

Da li je to reše­nje i za svet?

Sva­ka­ko.

Da li sma­tra­te da je moguć povra­tak na zlat­ni standard?

Na glo­bal­nom nivou ? NE! Jed­nom će lju­di shva­ti­ti mani­pu­la­tiv­na svoj­stva mone­tar­ne eko­no­mi­je, ali, naža­lost, neće to biti SVI lju­di na ovom svetu.

Koli­ko je savre­me­na kri­za zapra­vo kri­za moder­ne demo­kra­ti­je kao siste­ma koji je tokom posled­njih sto godi­na uspeo da raz­mon­ti­ra veći­nu teko­vi­na devet­na­e­sto­ve­kov­nog liberalizma?

Ne bih tako pove­zao stva­ri. Soci­ja­li­sti su nado­gra­di­li demo­kra­ti­ju na način da favo­ri­zu­ju vla­sti­tu ide­ju. Nekad su to čini­li kako bi ele­mi­ni­sa­li demo­kra­ti­ju, danas to čine pomo­ću nje. Nije to dekan­den­ci­ja demo­kra­ti­je, nego nje­no sve­sno i nao­pa­ko tuma­če­nje koje joj daje kolek­ti­vi­stič­ke mani­re. Kolek­ti­vi­zam ima ambi­ci­je da zago­spo­da­ri demo­krat­skim kam­pu­si­ma, pro­mo­vi­šu­ći nasil­nu gomi­lu kao “glas veći­ne”. Pri­mer: niko u SAD‑u nije osvo­jio 99% podr­ške gra­đa­na, NIKO i nikad! Ali su se ipak komu­ni­sti kiti­li demo­krat­skim per­jem i navod­nim zastu­pa­njem 99% ame­rič­kog stanovništva.

Naj­gro­tesk­ni­je od sve­ga toga mi je oži­vlja­va­nje samo­u­prav­nog siste­ma biv­še SFRJ, koji nosi novo milo­zvuč­no ime “eko­nom­ska demo­kra­ti­ja”, što zapra­vo zna­či upra­vlja­ti tuđom imo­vi­nom koja je pro­gla­še­na “opštim dobrom”. Demo­kra­ti­ja mora biti dekon­ta­mi­ni­ra­na od ova­kvih otro­va, a ne napu­šte­na kao kolek­ti­vi­stič­ki brod.

Sa sta­no­vi­šta slo­bo­de devet­na­e­sti vek pred­sta­vlja civi­li­za­cij­ski vrhu­nac u pore­đe­nju sa dugim puto­va­njem u soci­ja­li­zam koji je pre­du­zeo Zapad. Da li se sla­že­te sa ovom konstatacijom?

Sla­žem se. Nakon vekov­ne aku­mu­la­ci­je, Zapad se u pro­te­klih neko­li­ko dece­ni­ja odlu­čio da više tro­ši nego što pro­i­zvo­di. To je pri­mer koji ne sme­mo pre­u­ze­ti od zapadnjaka.