Privredni rast

by Radivoje Ognjanović · Published 26/09/2012 · Updated 09/03/2014

Čovek ne razmišlja samo da bi razmišljao, već i da bi delovao. — Ludvig fon Mizes

Šta je privredni rast?

Kada se postavi pitanje privrednog rasta onda se obično čuje kako to i nije nešto čime bismo se sada trebali baviti jer je svima jasno i šta je privredni rast i kako on nastaje. Ako tome dodamo činjenicu da čitavog života slušamo državne izveštaje o rastu privrede, i to ne neke uopštene izveštaje, već veoma precizne izveštaje koji se daju u procentima i desetim delovima procenta – onda je valjda jasno da se tu radi o nečemu što je veoma dobro poznato. Uostalom, da ne znamo šta je privredni rast, kako bismo ga onda tako lako i precizno mogli izmeriti?

Međutim, i nažalost, privredni rast nije ono što mislimo da on jeste, jer ono što smo učili u sistemu državnog obrazovanja i nije ekonomija, već antiekonomija. Tu se i nije radilo o ekonomskom opismenjavanju naroda, već o socijalističkoj indoktrinaciji. Ono što se narodu predstavlja kao privredni rast je čista fikcija, a da bismo saznali šta je pravi privredni rast i kako on nastaje — moramo čitati ono šta o tome kaže prava ekonomija.

Pitanje privrednog rasta nije neko sporedno pitanje, već ključno ekonomsko pitanje, i zato Mizes kaže da od sposobnosti članova društva da shvate šta je privredni rast i kako on nastaje, zavisi da li će se to društvo privredno razvijati ili će umesto toga ratovati.

Mizesov “privredni rast”

Da odmah na početku kažemo da ovi navodnici nisu stavljeni slučajno, jer Mizes, što je posebno interesantno, u svom “Ljudskom delovanju” termin privredni rast nije upotrebio nijednom. Mizes govori: o stvaranju kapitala, o akumulaciji kapitalnih dobara, o razvoju, o produktivnosti, o kupovnoj moći novca, o bogatstvu pojedinaca i naroda, o životnom standardu, o zadovoljenju ljudskih želja, o blagostanju itd. ali privredni rast nije spomenuo nijednom.

Mizes privredni rast nije spominjao iz sasvim jednostavnog razloga jer da bi znali da li nešto raste ili ne — prvo bismo to “nešto” morali izmeriti, a onda dobijeni rezultat uporediti sa rezultatom iz nekog drugog perioda. Međutim, kako se privreda jedne države ne može izmeriti, onda je jasno da se o privrednom rastu ne može ni govoriti. Ili, kako to kaže Mizes:

Pokušaji da se bogatstvo jednog društva, ili čitavog čovečanstva, izrazi pomoću novca, su isto tako detinjasti kao i mistični napori otkrivanja tajne univerzuma baveći se dimenzijama Keopsove piramide.

Mizesov privredni rast je nešto sasvim drugo od onoga što smo mislili da on jeste, i zato se ovde bavimo jednom sasvim drugačijom ekonomijom, pravom ekonomijom, koja sve posmatra iz ugla ljudskog delovanja. ¹

Uvek postoji nešto što nemamo, a što bismo želeli da imamo. Bez obzira da li su te naše želje materijalne ili nematerijalne prirode, ostvarenje tih želja je cilj ka kome težimo; to je ona Mizesova “nelagoda” koju želimo da otklonimo. Da bismo došli do onoga što želimo, mi nudimo nešto što već imamo, što znači da mi uvek razmenjujemo nešto što imamo za nešto što više želimo.

Kada su u pitanju neke osnovne životne potrebe, onda se one kod najvećeg dela ljudi poklapaju, ali čim otklonimo nelagodu u pogledu tih osnovnih životnih potreba, onda nastaju velike razlike jer svaki čovek ima svoj sopstveni sistem vrednovanja.

U slobodnom sistemu svaki pojedinac ima slobodu da svoj novac potroši onako kako to njemu najviše odgovara. Velika je greška posmatrati samo ono što se može videti, opipati ili izmeriti, a sve ostalo zanemariti. Kad god kupac između dve stvari, ma kako one za mnoge izgledale istovetno, odabere onu skuplju, on je to učinio sa razlogom. Ako neko radije odabere skuplju stvar samo zato da bi se “pokazao pred drugima”, mi možemo staviti primedbu na njegovu smešnu sujetu, ali nikako ne smemo reći da taj njegov čin ne doprinosi povećanju stepena njegovog zadovoljstva.

U tom smislu, i samo u tom smislu, možemo upotrebiti termin sebičnost. Čak i kada je nečije delovanje usmereno ka zadovoljenju potreba drugih ljudi, čak i tada je sebično jer za nekog čoveka može biti veće zadovoljstvo da drugi ljudi imaju hranu nego on sam, a sve zbog osećanja nelagode prouzrokovane spoznajom da su drugi ljudi gladni.

Činjenica je da se mnogi ljudi ponašaju drugačije i da će radije napuniti svoj stomak nego stomake svojih sugrađana, ali to nema nikakve veze sa ekonomijom; to je samo podatak koji znamo na osnovu iskustva. U svakom slučaju, ekonomija mora uzeti u obzir bilo koje ljudsko delovanje, bez obzira da li je ono motivisano čovekovom potrebom da nahrani sebe ili potrebom da nahrani druge.

Neki ekonomisti misle da je zadatak ekonomije da utvrdi kako se može postići najveće moguće zadovoljstvo za sve ljude ili za veliku većinu ljudi, ali oni ne shvataju da ne postoji metod koji bi nam omogućio merenje stepena postignutog zadovoljstva kod različitih pojedinaca. Kada neko iskaže svoj sud o stepenu zadovoljstva nekog drugog čoveka, on time više govori o svojim potrebama nego o potrebama tog drugog čoveka. Reformatori koji traže maksimum nekog opšteg zadovoljstva, u stvari nam govore samo o tome kakav sistem bi njima samima najviše odgovarao.

Mizesova teorija privrednog rasta počinje pretpostavkom zasnovanom na iskustvu da se veća radna produktivnost (productivity of labor) može postići pomoću specijalizacije i trgovine. Sa rastom radne produktivnosti dolazi do veće razmene proizvoda, a samim tim i do većeg životnog standarda. Povećani životni standard omogućuje veću štednju, a sa povećanom štednjom dolazi do stvaranja i akumuliranja kapitalnih dobara, koja, opet, dodatno povećavaju životni standard. Tu posebno treba naglasiti da kada, u uslovima nenarušenog tržišta, društvo jednom dostigne određeni stepen tehnološkog razvoja – društvo će nastaviti da se razvija ne samo usled štednje nastale povećanjem radne produktivnosti, već i zbog štednje nastale usled povećanja tehnološke produktivnosti.

Da bi sve to bilo moguće, i da bi se očuvali uslovi za povećanje životnog standarda, najvažnije je izbeći državni intervencionizam jer svaki državni intervencionizam, bilo da se radi o manipulaciji novcem i kreditima, valutnom kursu, državnom zaduživanju, porezima, ili neumerenoj zakonskoj regulativi – uvek dovodi do privrednih poremećaja i pada životnog standarda.

Borba za veći životni standard zavisi od sposobnosti naroda da onemogući državni intervencionizam, a ta sposobnost naroda zavisi od njegove ekonomske pismenosti. U tom pogledu, osnovna uloga ekonomske teorije je ekonomsko opismenjavanje naroda, jer samo ekonomski pismen narod može shvatiti tragične posledice intervencionizma. Ako do toga ne dođe, ako se umesto ekonomskog obrazovanja naroda uradi suprotno, tj. ako umesto pravog ekonomskog obrazovanja narod bude podrvrgnut antiekonomskoj socijalističkoj indoktrinaciji — onda je taj narod osuđen na siromaštvo.

Mnogo je onih koji mešaju uzroke i posledice i kažu da je do povećanja životnog standarda došlo zahvaljujući tehnološkom progresu. Svi oni tu prave veliku grešku jer ne shvataju da bez primene liberalnih ideja i tržišne ekonomije do tog tehnološkog progresa nikada ne bi ni došlo. Ideje klasičnih ekonomista su bile te koje su uklonile zastarele zakone, običaje i predrasude u pogledu tehnološkog razvoja, i od državnog tutorstva i raznih pritisaka oslobodile potencijale svih genijalnih inovatora i reformatora.

Klasični ekonomisti su bili ti koji su prvi ukazali na to da se ne mora ići putem osvajanja i eksploatacije, već da se društvo može razvijati i na drugi način – razvojem proizvodnje i trgovine. Nijedan veliki pronalazak ne bi ugledao svetlo dana da pre toga klasični ekonomisti nisu demolirali pretkapitalistički mentalitet.

Ono što nazivamo “industrijskom revolucijom” je samo posledica ideološke revolucije koju su iznedrile ekonomske doktrine. Klasični ekonomisti su bili ti koji su srušili stara načela: da je nepošteno i nepravedno prema konkurenciji proizvoditi bolje i jeftinije proizvode; da je nemoralno odstupiti od tradicionalnih načina proizvodnje; da su mašine zlo jer sa sobom donose nezaposlenost; da vlast ima obavezu da spreči bogaćenje efikasnih privrednika i da od konkurencije zaštiti one manje efikasne; da je ispravno i društveno korisno da državna vlast putem prinude ograniči slobodu preduzetništva.

Novac nije metar kojim bismo mogli izmeriti vrednost i zadovoljenje ljudskih želja, pa nam on ni ne može poslužiti za upoređivanje životnog standarda u različitim vremenskim periodima. Međutim, iako se u pogledu upoređivanja različitih istorijskih perioda ne možemo osloniti na merenje, svakom istoričaru bi moralo biti jasno da je u kapitalizmu došlo do značajnog povećanja kapitalnih dobara po glavi stanovnika.

U kapitalističkom sistemu postoji tendencija stalnog povećanja investiranog kapitala po glavi stanovnika. Samim tim, dolazi do rasta produktivnosti, povećanja realnih plata i povećanja životnog standarda, ali sve te blagodeti nisu nastale kao posledica nekog “neizbežnog” i “prirodnog” sleda događaja, niti su neminovni rezultat evolucije ljudskog roda, već su posledica uzajamnog dejstva sila koje se događaju samo u kapitalizmu.

Do akumulacije kapitala dolazi samo onda kada se troši manje nego što se proizvede, a bez akumulacije kapitala i bez mudrog preduzetničkog investiranja, ne bi bilo ni tehnološkog razvoja ni povećanja životnog standarda. Današnje generacije su bogatije od prethodnih generacija samo zbog toga što imaju više kapitalnih dobara po glavi stanovnika, a tih kapitalnih dobara ne bi bilo da prethodne generacije nisu štedele i investirale. Današnji životni standard je delo prethodnih generacija koje su stvarale i akumulirale kapitalna dobra.

Da li je jedno društvo bogato ili ne, zavisi od toga kako su postupale prethodne generacije. Vreme je tu od velike važnosti jer ono što se u jednom društvu manifestuje kao nedostatak kapitala – to znači da je to društvo sa akumulacijom kapitala krenulo kasnije. Nedostatak kapitala je u stvari nedostatak vremena. To je samo posledica činjenice da se društvo za akumulaciju kapitala odlučilo kasnije nego ona bogatija društva.

Merenje privrednog rasta

Privreda se razvija samo ako se povećava stepen zadovoljenja ljudskih želja, a da li će neki proizvod zadovoljiti ljudske želje, tj. da li će neki proizvod zaista biti koristan ili ne, možemo znati samo ako je svakom pojedincu omogućeno da slobodno odluči da li će ga kupiti ili ne.

Svako od nas svoje odluke o kupovini donosi na osnovu neke nevidljive liste ličnih preferencija. Sa jedne strane će biti lista svega onoga što želimo da kupimo, sa druge strane će ta kupovina biti limitirana našim kupovnim mogućnostima, a onda svako od nas pravi listu prioriteta i kupuje ono što je za njega, u tom trenutku, najvažnije. To je ono što se u ekonomiji naziva zakonom marginalne koristnosti.

Kada bi se privreda sastojala samo od proizvodnje nekih lako-merljivih proizvoda, kao što su pšenica, kukuruz, čelik, i tome slično, onda bi se privredni rast prilično lako mogao izmeriti. Međutim, što se više udaljavamo od osnovnih proizvoda i usluga, i posmatramo savremenu, kompleksnu i dinamičnu privredu, pokušaj merenja privrede postaje sve komplikovaniji, tako da je sasvim jasno da se ti proizvodi ne mogu agregatno predstaviti. Ili preciznije rečeno, oni se mogu agregatno predstaviti ali takav pokazatelj nikakvog praktičnog smisla ne bi imao.

Da bismo shvatili o čemu se tu zaista radi potrebno je da se za trenutak vratimo na sistem trampe. U sistemu trampe, cena, tj. odnos razmene, se određuje tako što se količina jednog proizvoda deli sa količinom drugog proizvoda. Isti taj odnos ostaje i u sistemu zasnovanom na novcu, samo što je taj odnos u novčanom sistemu manje vidljiv.

U novčanom sistemu cenu ćemo dobiti tako što se količina novca podeli sa količinom nekog proizvoda. Primera radi, ako jedan televizor košta $1000, onda će cena (odnos razmene) biti $1000/1TV. Isto tako, ako je cena jedne košulje $40, onda će cena biti $40/1košulja. Da bi izračunali prosečnu cenu morali bismo prvo sabrati ova dva odnosa razmene a onda ih podeliti sa 2. Ali, kako je sasvim jasno da je nemoguće sabrati $1000/1TV i $50/1košulja, onda je jasno da je za različite proizvode nemoguće odrediti prosečnu cenu.

Merenje kupovne moći novca

Koncept agregatnog predstavljanja proizvodnje je prepun grešaka, a jedna od tih grešaka se sastoji u neshvatanju pojmova novca i vrednosti. Ponavlja se stara zabluda kada su ljudi naivno verovali da se vrednost novca nikada ne menja. Verovalo se da svako dobro ima svoju objektivnu vrednost, a da je novac mera te vrednosti. Kasnije su ekonomisti otkrili da vrednost novca nije fiksna, već da se vrednost novca menja u zavisnosti od ponude i tražnje za novcem. Promena količine novca u sistemu nikada ne može biti neutralna, već će ona na različite načine uticati na cenu svake robe ponaosob, a samim tim i na tražnju. Ovde je potrebno naglasiti da ne postoji način koji bi nam omogućio da izolovano izmerimo promene u pogledu kupovne moći novca.

Činjenica da nam novac kao sredstvo razmene omogućava računanje relativnih odnosa razmene između različitih roba koje se razmenjuju za novac, navelo je neke ekonomiste na pogrešan zaključak da je moguće izmeriti i promene u kupovnoj moći novca. Da bismo pokazali da to nije moguće, daćemo jedan pojednostavljen primer i posmatrati cene u dva različita perioda. ²

Prvi period:

1 kg jabuka – 1 evro

1 kg kafe – 5 evra

1 kompjuter – 1000 evra

1 sat advokatske usluge – 10 evra

Drugi period:

1 kg jabuka – 2 evra

1 kg kafe – 10 evra

1 kompjuter – 300 evra

1 sat advokatske usluge – 20 evra

Šta na osnovu ovoga možemo zaključiti? Da li se kupovna moć novca promenila? Da li je došlo do privrednog rasta? Da li je došlo do povećanja životnog standarda?

Sve što se stvarno može reći je to da se sada za jedan evro može kupiti: 1/2 kg jabuka umesto 1/1 kilograma jabuka, 1/10 kg kafe umesto 1/5 kg kafe, 1/300 kompjutera umesto 1/1000 kompjutera i 1/20 sati advokatske usluge umesto 1/10 u prethodnom periodu. Dakle, ako imamo tačne brojke za svaki proizvod, kao što imamo u ovom slučaju, onda možemo reći da je kupovna moć novca pala u odnosu na jabuke, kafu i advokatske usluge, a da je porasla u odnosu na kompjutere, ali na osnovu ovoga ne možemo doneti zaključak da li se kupovna moć novca povećala ili smanjila. Čak i da su sve ove cene porasle, ni tada ne bismo znali koliko je kupovna moć novca smanjena ako ne znamo da li je došlo do promene u pogledu tražnje za novcem ili promene u količini roba.

U stvarnom svetu, svetu koji se stalno menja, ništa nije unapred određeno i ništa nam ne može poslužiti kao reper (polazna osnova) jer se stalno menjaju resursi, stalno se menja ponuda, i stalno se menja individualno tržišno vrednovanje roba. Mnogi ekonomisti matematičari su pokušavali da pronađu način kojim bi se merio privredni rast, ali svi ti pokušaji su unapred bili osuđeni na neuspeh, i to iz prostog razloga jer u ljudskom delovanju ne postoje kvantitativne konstante.

Odnos razmene

Obično kada se suočimo sa nekim ekonomskim problemom, odmah se nekako tu pojavi i ime Karla Marksa. Tako je i u ovom slučaju jer je i problem “agregatnog”, putem agregatne cene, na velika vrata ušao baš sa Marksom.

Marks je prihvatio da se pojedinačni proizvodi mogu međusobno razmenjivati iznad ili ispod njihove vrednosti, ali on naglašava da se sva ta pojedinačna odstupanja međusobno potiru, tako da je ukupan zbir svih cena jednak njihovoj vrednosti.

Takođe, Marks kaže da će: “agregatna cena proizvoda biti jednaka njihovoj agregatnoj vrednosti, a samim tim da će biti i novčano izražena agregatna količina uloženog rada. Na isti način, posmatrajući sve proizvodne grane, zbir svih cena proizvoda je jednak zbiru njihovih vrednosti.”

Nije se dugo čekalo na odgovor, a on je došao od Bem-Baverka: ³

Čime se to zakon vrednosti bavi? Ničim drugim do objašnjenjem odnosa razmene između različitih proizvoda. Primera radi, mi želimo da znamo zašto se jedan kaput razmenjuje za dvadeset metara lanenog platna, zašto se pet kilograma čaja razmenjuje za pola tone gvožđa, i tome slično. Potpuno je jasno da je ovde glavno pitanje međusobnog odnosa razmene različitih proizvoda.

Ako se sve posmatra agregatno, onda je zaista tačno da dolazi do međusobne kompenzacije cena, ali kada nam je potrebna informacija u pogledu odnosa razmene – onda odgovor ne može biti da je to ukupna cena svih proizvoda. To bi bilo isto kao kada bismo na konjskim trkama nekoga upitali za koje je vreme pobedničko grlo istrčalo trku, a dobili odgovor da su sva grla zajedno pretrčala stazu za dvadeset pet minuta i trinaest sekundi.

To nije odgovor ni na sledeće pitanje; to u stvari nije odgovor ni na jedno pitanje; to je samo jedna obična tautologija.

Kao što svaki ekonomista dobro zna, proizvodi se razmenjuju za proizvode; iako ta razmena, usled korišćenja novca kao posrednika u procesu razmene, može biti manje vidljiva. Svaki proizvod koji ulazi u proces razmene je ujedno i proizvod, i cena koja je plaćena u procesu razmene. Samim tim agregatni proizvod je identičan agregatnoj ceni koja je za njega plaćena. Ili, drugim rečima rečeno, cena ukupnog društvenog proizvoda je ništa drugo do sam društveni proizvod.

U takvim okolnostima mora biti tačno da se ukupna cena koja je plaćena za ukupni proizvod mora tačno poklapati sa ukupnom količinom vrednosti rada koja je u njega ugrađena. Ali, ova tautologična izjava niti povećava naše pravo znanje, niti nam može poslužiti kao neki poseban test tačnosti navodnog zakona “da se proizvodi razmenjuju u proporciji sa količinom u njima uloženog rada”.

Kada bi to zaista bilo tako, onda bismo na taj način mogli verifikovati bilo koji drugi zakon – na primer, zakon da se proizvodi razmenjuju u odnosu na njihovu izmerenu specifičnu težinu (masu). Kilogram zlata se ne razmenjuje za kilogram gvožđa, već za 40.000 kilograma gvožđa; tako da je ukupna cena za jedan kilogram zlata i za jedan kilogram gvožđa, uzetih zajedno, ništa manje i ništa više nego 40.000 kilograma gvožđa i jedan kilogram zlata. Dakle, ukupna težina ukupne cene – 40.001 kilogram – tačno odgovara ukupnoj težini od 40.001 kilograma koja se sadrži u ukupnom zbiru proizvoda. Dakle, da li je onda težina taj pravi standard kojim je određen odnos razmene proizvoda?

Marks je kriv i za drugu grešku… kada kaže da se “odstupanja” od vrednosti, koja možemo primetiti kod proizvodnih cena, međusobno potiru. Marks napominje da se “u kapitalističkoj proizvodnji, u celini, opšti zakon manifestuje u obliku vladajuće tendencije, a u najvećem delu samo na veoma kompleksan i aproksimativan način, jer se stalno menja prosek perpetualnih fluktuacija”.

Ovde Marks meša dve veoma različite stvari: prosek fluktuacija, i prosek između permanentno i fundamentalno nejednakih količina. … U slučaju proizvodnih cena koje odstupaju od “vrednosti” – tu nisu u pitanju fluktuacije, već neophodna i permanentna odstupanja.

Dva proizvoda, A i B, koji sadrže istu količinu rada, ali koji su proizvedeni kapitalom različitog organskog sastava — ne fluktuiraju oko iste prosečne tačke, recimo, oko 50 šilinga, već svaki od njih pretpostavlja permanentno različit nivo cene. Na primer, za proizvod A, u čiju proizvodnju je uposlen mali i konstantan kapital koji zahteva malu kamatu, cena je 40 šilinga, dok je za proizvod B, kod koga imamo više konstantnog kapitala na koji treba platiti kamatu, cena 60 šilinga… Matematičar zaista može izračunati da je prosek za ta dva proizvoda 50 šilinga, ali takav prosek ima potpuno drugačije značenje, ili, preciznije rečeno, kada je u pitanju naš zakon – nema nikakvo značenje. Matematički prosek se uvek može izvući, čak i između najrazličitijih količina…ali je očigledno da se kod proizvoda sa istom cenom rada, ali sa nejednakim kapitalnim sastavom odstupanja ne smeju potirati niti se prosek sme izračunavati.

Stabilizacija kupovne moći novca

Ideja “agregatnog” se veoma brzo širila, tako da već početkom dvadesetog veka nastaje nova ideja – ideja o stabilizaciji kupovne moći novca. Tu ideju nam, na lako razumljiv način, objašnjava Rodbard.

Saznanje da kupovna moć novca može značajno varirati, navela je neke ekonomiste na pogrešan put da pokušaju da “poboljšaju slobodno tržište” tako što će stvoriti stabilnu novčanu jedinicu, tj. novčanu jedinicu kojoj se neće menjati kupovna moć. Po toj ideji, “stabilizacionisti” su predložili da državna vlast arbitrarno radi na očuvanju konstantnog indeksa cena tako što će u sistem upumpavati dodatni novac kada indeks pada, a ispumpavati novac iz sistema kada indeks raste.

Veoma je teško shvatiti u čemu se zaista sastoji korist od te navodne stabilnosti kupovne moći novca. Tu se najčešće pominje prednost da dužnici više ne bi mogli biti oštećeni usled nekog nepredviđenog rasta vrednosti novca, a da poverioci više ne bi mogli biti oštećeni usled nepredviđenog pada vrednosti novca. Međutim, ako je privrednicima zaista potrebna zaštita od rizika (hedge), to se veoma lako moglo rešiti tako što bi se, dobrovoljno, prilikom ugovaranja poslova stavila klauzula u pogledu vrednosti novca. Takvo rešenje su stabilizacionisti dugo zastupali, ali su bili iznenađeni time da to rešenje nikada nije zaživelo u praksi.

Naravno, to rešenje nikada nije zaživelo u praksi iz dva osnovna razloga:

a) Ne postoji objektivan način merenja kupovne moći novca. Svaki indeks je delo nečije arbitrarne odluke, i kao takav podjednako loš kao i svaki drugi indeks. Dužnici i poverioci nikako nisu mogli usaglasiti stavove ni o jednom indeksu, tako da su svi, brinući se za svoje interese, insistirali na različitim proizvodima i svakom od njih davali posebnu “težinu” u pogledu kreiranja indeksa.

b) Poslovni ljudi ne beže od rizika i uvek radije veruju svojim procenama, nego nekom arbitrarnom sredstvu zaštite od rizika. Oni koji se bave preduzetništvom ili spekulativnim poslovima su navikli da sami donose odluke, da predviđaju i anticipiraju buduće događaje, i nerado prihvataju bilo šta što narušava njihovu samostalnost u pogledu vođenja poslova.

Ali, ako neko neće milom, onda hoće silom, tako su stabilizacionisti došli do zaključka da se njihov plan mora primeniti putem državne prinude, i to na čitavo društvo.

Potpuno je jasno da je stabilizovanje vrednosti novca nemoguće ostvariti, ali, čak i da je to moguće, opet možemo postaviti pitanje: čemu sve to, kakva je korist od stabilne kupovne moći novca?

Primera radi, na trenutak možemo zanemariti nemogućnost merenja privrednog rasta, i zamisliti da kupovna moć novca raste. Ako je ovaj rast kupovne moći novca rezultat nenarušenog tržišta, zašto se uopšte na taj rast gleda kao na nešto loše?

Ako je količina novca u sistemu konstantna, pad cena bi bio ili rezultat povećane tražnje za novcem ili povećane produktivnosti. Povećana tražnja za novcem je pravo svakog čoveka da slobodno odlučuje o količini novca koju će kod sebe držati (cash holdings). U tom smislu posmatrano, stabilizacija bi ljudima samo oduzela pravo da slobodno odlučuju o nečemu što bi moralo biti osnovno ljudsko pravo.

Isto tako, ako je pad cena nastao kao posledica povećane produktivnosti, onda je upravo to ono čemu bi svako društvo trebalo da teži jer je to jedini način za realno povećanje životnog standarda ljudi. Veštačko mešanje u prirodni proces pada cena blokira bilo kakav realni privredni rast. I suprotno tome, a podjednako tragično, ako iz bilo kog razloga dođe do realnog pada ponude roba — stabilizaciona politika bi ispumpavanjem novca iz sistema samo sprečila povećanje cena i time sprečila tržišno “čišćenje” zaliha neprodate robe.

Svako upumpavanje novca u sistem, kao i svako ispumpavanje novca iz sistema – neminovno dovodi do veštačkog odnosa razmene između različitih vrsta proizvoda, a samim tim i do potpuno veštačke cenovne strukture.

Na opasnost od primene Fišerove (Irving Fisher) politike stabilizacije kupovne moći novca ukazuje i Hajek u svom čuvenom članku objavljenom 1928. godine. ⁴

Hajek je pokazao da je politika stabilizacije kupovne moći novca u suprotnosti sa osnovnom funkcijom novca u pogledu vremenske koordinacije poslovnih aktivnosti. Ako je količina novca u sistemu konstantna, onda povećanje produktivnosti mora voditi ka padu cena proizvoda i usluga. Ako bi se usvojila politika koja sprečava pad cena usled povećane produktivnosti, onda bi ta politika generisala očekivanja da se nivo cena neće menjati ni u budućnosti. Posledica takvih očekivanja neminovno bi vodila ka veštačkom produženju proizvodne strukture, a bilo kakva kasnija promena vodila bi u recesiju. Uprkos preovlađujućem mišljenju, do privrednih poremećaja ne dolazi zbog nepostojanja stabilne kupovne moći novca, već sasvim suprotno – zbog pokušaja stabilizovanja kupovne moći novca.

Indeksi i kupovna moć novca

Najveći problem indeksa se sastoji u tome što oni nemaju ono što je za svako merenje najvažnije: stalnost i objektivnost.

Svoju kritiku indeksa Mizes usmerava ka četiri osnovna problema. ⁵

1) Indeksi ne mogu meriti promene u kvalitetu proizvoda.

2) Indeksi ne mere promene u procesu individualnog vrednovanja, koji dovode do promena u pogledu ponude i tražnje.

3) Izračunavanje indeksa uvek zavisi o nečije arbitrarne odluke jer je raznovrsnim proizvodima i servisima neophodno dodeliti stepen njihovog značaja.

4) Indeksi zahtevaju izračunavanje proseka.

Mizes govori o problemu izračunavanja indeksa, ali govori i o nečemu drugom, o nečemu što se već dogodilo i čega smo sada svi svedoci:

Nemoguće je izdvojiti jedan metod obračuna indeksa kao naučno korektan, a sve ostale metode proglasiti naučno netačnim. Postoji mnogo načina za predstavljanje kupovne moći novca putem indeksa, i svaki od njih je u nečemu tačan, ali isto tako svaki od njih je i u nečemu netačan. Pošto će svaki pojedinačni metod obračuna dati drugačiji rezultat u odnosu na sve ostale metode, oni će, samim tim, uvek nečijim interesima koristiti, a nečijim interesima štetiti. Onda je sasvim jasno da će se svaka grupa ljudi zalagati za onaj metod koji će najbolje služiti njihovim interesima. Istoga trenutka kada se manipulacija kupovne moći novca proglasi za nešto o čemu će legitimno odlučivati državna vlast, istoga trenutka pitanje nivoa kupovne moći novca postaje stvar od prvorazrednog političkog značaja. … Danas smo svedoci da pitanje vrednosti novca — sva ostala pitanja, bilo međunarodna, bilo unutrašnja — potiskuje u drugi plan. Nismo daleko od vremena u kome će se celokupna “ekonomska politika” svesti na samo jedno pitanje – na pitanje uticaja na kupovnu moć novca.

Mizes nam objašnjava i kako se sve to uklapa u sistem slobodnog tržišta: ⁶

Iz cele ove rasprave o kupovnoj moći novca možemo zaključiti da stabilnost kupovne moći novca pretpostavlja i stabilnost svih ostalih odnosa u procesu razmene, što u suštini znači samo jedno – potpuno odbacivanje tržišne ekonomije.

Kvantitativna teorija novca

Mehanička verzija kvantitativne teorije novca se zasniva na jednačini koja navodno pokazuje postojanje direktne veze između ukupne količine novca u opticaju, opšteg novoa cena i ukupne proizvodnje.

Ta čuvena Fišerova jednačina glasi: ⁷

MV = PT

U kojoj je M - količina novca, V — brzina opticaja novca, P - opšti nivo cena, i T — agregatna količina svih proizvoda i usluga (Volume of Trade).

Po ovoj monetarističkoj jednačini, uz pretpostavku nepromenjene brzine opticaja novca, na duži rok novac se ponaša neutralno, tako da povećana količina novca dovodi do proporcionalnog povećanja opšteg nivoa cena. Drugim rečima rečeno, iako će cene nominalno rasti u istom procentu kao i količina novca, relativne cene će ostati nepromenjene. Dakle, po toj monetarističkoj ideji, inflacija će na sve privredne sektore delovati ravnomerno i proporcionalno. Samim tim, neće doći do privredne dekoordinacije, niti do tumbanja ekonomije.

Više je nego očigledno da se ovde radi o velikoj grešci jer se privredni sistem nikada ne može posmatrati samo “agregatno” i “čisto makroekonomski”, a u isto vreme potpuno zanemariti mikroekonomske posledice na privrednu strukturu, koju sa sobom donosi monetarna ili kreditna ekspanzija. Kao što smo sasvim jasno mogli videti, ⁸ glavni problem ove promašene monetarističke ideje (kako ranih monetarista, tako i kasnijih na čelu sa Miltonom Fridmanom) leži u tome što potpuno zanemaruje teoriju kapitala, a bez poznavanja teorije kapitala nemoguće je shvatiti uticaj kreditne ekspanzije na proizvodnu strukturu.

Osim nerazumevanja teorije kapitala i uticaja kreditne ekspanzije na proizvodnu strukturu, monetaristi imaju veliki problem i sa nerazumevanjem načina na koji izmenjeni “opšti nivo cena” utiče na cenovnu strukturu. ⁹

O kvantitativnoj teoriji novca i o cenovnoj strukturi Mizes kaže sledeće:

Glavna greška stare kvantitativne teorije, kao i matematičkih ekonomskih jednačina u pogledu razmene, je u tome što one u potpunosti ignorišu ovo izuzetno značajno pitanje. Sa promenjenom količinom novca u sistemu — menja se i sve ostalo. Razlika između tržišnog sistema pre i posle ubacivanja novog novca u sistem, nije samo u tome što će se promeniti količina novca u posedu pojedinaca, ili promenjenih cena, već je glavna razlika u tome što dolazi do promene recipročnog odnosa razmene između različitih proizvoda i usluga.

Dakle, posledica kreditne ekspanzije neće biti samo neki obični rast ili pad opšteg nivoa cena, već će, kako to sjajno kaže Mizes, doći do prave revolucije u cenovnoj strukturi. Promeniće se sve relativne cene u sistemu, a posledica te cenovne distorzije će uvek biti — pogrešno usmerene investicije, tj. ono što nazivamo ekonomskom krizom.

Kao što se sasvim jasno može videti, u ekonomiji je sve povezano i sve ima veze sa svim ostalim, tako da nas prividno beznačajni “agregatni problem” u nekoliko koraka veoma brzo dovede do ekonomske recesije i depresije.

Osim problema nepoznavanja teorije kapitala i teorije ekonomskih ciklusa, veliki problem monetarista je i u tome što naivno veruju da se ekonomske krize događaju samo zbog “monetarne kontrakcije”. Kao i kod mnogih drugih ekonomskih problema, i ovde imamo problem u pogledu nerazumevanja uzroka i posledica.

Brzina opticaja novca

Kada već govorimo o Irvingu Fišeru i o njegovoj jednačini MV = PT, onda se još malo moramo zadržati na njoj jer je ona bitna i za razumevanje problema brzine opticaja novca.

Iako veoma stara, kako to kaže Hazlit, ¹⁰ kvantitativna teorija novca postaje popularna tek u drugoj polovini dvadesetog veka, a sve u obliku koji nam je, još 1911. godine, dao Irving Fišer u svojoj knjizi “The Purchasing Power of Money”.

Prvo što se iz ove Fišerove jednačine može videti, a na šta je još 1917. godine ukazao Bendžamin Anderson (Benjamin M. Anderson: The Value of Money) — ove dve strane jednačine su jednake samo zbog toga što su identične:

Ova jednačina tvrdi samo to da je ono što je plaćeno jednako onome što je dobijeno. … Razlika između “novčane strane” i “robne strane” je veštačka jer, jednostavno, robne strane uopšte nema. Obe strane jednačine su novčane strane.

Dakle, kao što vidimo, opet imamo problem predstavljanja tautologije kao jednačine, tj. imamo još jedan nastavak “diskusije” Marks-Baverk.

Međutim, nećemo opet o tome, već ćemo govoriti o nečem drugom, tj. o problemu brzine opticaja novca. Kada je u pitanju V, tj. brzina opticaja novca, Anderson kaže sledeće:

Shvatanje brzine opticaja novca, kao nečega stvarnog, kao neke zasebne celine i osnovnog pokretačkog uzroka procesa određivanja cena, je staro koliko i sama kvantitativna teorija. Ono je neophodni sastavni deo kvantitativne teorije novca.

Po Fišeru, V je nešto što je, najvećim delom, nepromenljivo, tako da kada se udvostruči M udvostručiće se i MV, a samim tim će se udvostručiti i “nivo cena”. Međutim, kada se u praksi pokazalo da se nivo cena ne menja u direktnoj proporciji u odnosu na ponudu novca, onda Fišerova teorija to objašnjava time da je došlo do promene u brzini opticaja novca, i to tačno za onoliko koliko je potrebno da bi se uočena razlika pokrila. Primera radi, ako se u jednoj godini količina novca poveća za 10%, a “nivo cena” ostane nepromenjen, onda se smatra da je povećana brzina opticaja novca anulirala onih 10% novog novca. Iz svega toga proizilazi da je brzina opticaja novca jedan od presudnih faktora koji određuje kupovnu moć novca.

Međutim, ako pogledamo šta se događalo u državama koje su imale duge inflacione periode, onda možemo videti da je u početnim periodima rast cena uvek manji od povećanja količine novca u opticaju; zatim, u nekim, da ih tako nazovemo “srednjim periodima”, možemo videti da je rast cena približno proporcionalan povećanju količine novca u opticaju; a na kraju posmatranog inflacionog perioda imamo situaciju da je rast cena veći nego što je povećanje količine novca u opticaju. Dakle, vrednost novčane jedinice na početku inflacionog perioda pada sporije, a na kraju inflacionog perioda pada brže u odnosu na količinu u sistem novo-ubačenog novca. Na kraju inflacionog perioda imamo situaciju da veća količina novca ima manju kupovnu moć od manje količine novca u prethodnom periodu. Otuda i ona paradoksalna situacija da se uprkos sve većim količinama novca u opticaju svi žale na to “da novca nema dovoljno”.

Nije potrebno previše mudrosti da bi se sve to objasnilo. Vrednost novčane jedinice nije određena samo količinom novca, već i psihološkim faktorom, tj. poverenjem u kvalitet novca. Na početku inflacionog perioda cene se ne menjaju jer tržišni učesnici nisu u potpunosti svesni učinjene prevare, tj. oni svoje odluke donose na osnovu starih podataka u pogledu količine novca i odnosa razmene. Kako vreme prolazi tako se i rast cena sve više ubrzava, a na kraju inflacionog perioda poverenje u kvalitet novca je na tako niskom nivou da izaziva strah, a samim tim i panično dizanje cena i beg iz novca u “realnu vrednost”.

I sam naziv “brzina opticaja novca” (Velocity of Circulation) je pogrešan, jer novac nikada ne cirkuliše, već se uvek samo razmenjuje za proizvode i usluge. Svaki put kada novac cirkuliše – on u stvari samo menja svoga vlasnika. U Fišerovoj jednačini V se najčešće tretira kao nezavisna varijabla, tj. V se tretira kao nešto što se može menjati nezavisno od T. Saglasno tome, ako se udvostruči V, a količina novca ostane ista, cene će se duplirati.

Sa tim u vezi, a kao ilustracija svega ovoga, često se koristi sledeći primer:

Osoba A duguje dolar osobi B, osoba B duguje dolar osobi C, osoba C duguje dolar osobi D, osoba D duguje dolar osobi E, i na kraju, osoba E duguje dolar osobi A. Ako sve te osobe sede za okruglim stolom, i ako svako od njih vrati svoj dug, onda dolar “cirkuliše” i uradi posao kao da ima 5 dolara.

Iz ovog primera se mogu primetiti barem dve stvari. Prvo, iz primera se može videti da dolar nije ni morao da ide iz ruke u ruku jer su se svi ti dugovi mogli prebiti i knjigovodstvenim putem. Uzajamno prebijanje dugova je uobičajena praksa, kako na nižem, tako i na višem nivou gde banke koriste tzv. kliring.

Drugo, primer se odnosi samo na dužnički problem, tj. na situaciju u kojoj se potiru međusobna dugovanja. Ali, ono o čemu mi ovde govorimo se ne odnosi na dužničku cirkulaciju novca, već o nečem sasvim drugom – o razmeni novca za robu, što znači da se V i T ne mogu razdvojiti. Ako postoji uzajamni odnos između V i T onda će pre biti da T determiniše V, nego obrnuto.

Široko je rasprostranjeno verovanje koje na brzinu opticaja novca gleda kao na neki čudesni način za povećanje privrednog rasta, a taj čudesni mehanizam se objašnjava sledećom situacijom: stolar od trgovca kupi jabuke za 10 dolara, trgovac za tih 10 dolara od krojača kupi košulju, a krojač za tih 10 dolara od farmera kupi krompir. To znači da je novčanica od 10 dolara korišćena tri puta, tj. da je brzina opticaja novca u posmatranom periodu 3.

Međutim, problem čitavog ovog modela je u tome što se ne shvata osnovna ekonomska logika koja kaže da je novac samo posrednik u procesu razmene roba, a da na svaku tržišnu transakciju moramo gledati kao na trampu. Dakle, opet se vraćamo na Sejovu rečenicu da se roba ne kupuje novcem, već drugom robom. Kada krojač za svoju košulju od trgovca dobije 10 dolara on je tih 10 dolara platio robom, tj. svojom košuljom. I trgovac i farmer su novčanicu od deset dolara takođe platili svojom robom. Da bi došao do univerzalnog sredstva razmene, tj. novca, svaki tržišni učesnik za njega mora dati svoju robu ili uslugu. Dakle, još jednom, novac je samo opšteprihvaćeno sredstvo razmene, ali je roba ta koja je pravo sredstvo plaćanja jer bez robe nema ni procesa razmene, ni novca.

Naravno, u normalnom privrednom sistemu i sredstvo razmene (novac) je ekonomsko dobro. I sredstvo razmene ima svoju vrednost. I za sredstvom razmene postoji tražnja, a da bi došli do njega ljudi su spremni da plate odgovarajuću cenu. Ali, ta “cena” je drugačija od drugih cena, i zato Mizes kaže sledeće:

Osobenost ove cene je u tome da se ne može izraziti u novcu. Kada govorimo o cenama svih drugih proizvoda i usluga onda mi pod njima podrazumevamo novčane cene. Međutim, kada govorimo o ceni novca onda se ta cena ogleda u njegovoj kupovnoj moći u odnosu na sve ostale proizvode i usluge.

Dakle, potpuno je jasno da je prosečnu cenu novca nemoguće ustanoviti, a onda to znači da nije moguće ustanoviti ni prosečnu cenu proizvoda i usluga.

Samim tim, čitava Fišerova jednačina postaje potpuno besmislena. Najkraće rečeno, čitav koncept je neodrživ i nemoguće ga je odbraniti. Čitav koncept je do te mere pogrešan da mu ne može pomoći ni to što je upakovan u sjajno matematičko pakovanje.

Po Mizesu, novac svoju funkciju obavlja ne samo onda kada se nalazi u prometu, već i onda kada se drži u gotovini (cash holdings), a ta funkcija se sastoji u njegovoj gotovosti za korišćenje u budućnosti. Nekada je ta gotovina manja, nekada veća, ali niko nikada neće imati gotovine više nego što on to sam želi. Ako neko misli da ima više gotovine nego što mu je potrebno, onda će on taj višak investirati u kupovinu kapitalnih dobara, ili će kupovati potrošnu robu, a ako to želi može ga i nekome pozajmiti (bilo direktno, bilo putem oročene štednje u bankama). Neko može nečije držanje gotovine nazvati gomilanjem novca (money hoarding), ali ako taj pojedinac koji “gomila” novac misli da je to u datim uslovima za njega najbolje rešenje (ili najmanje loše rešenje) onda nije na nama da se sa time slažemo ili ne slažemo. Zaludan je posao pokušavati da se napravi razlika između novca u opticaju i neuposlenog novca. Novac svoga vlasnika nema samo u jednom deliću vremena, a sve ostalo vreme on je u nečijem vlasništvu. Novac, čak i pravno gledano, uvek se nalazi u nečijem vlasništvu.

Ono što na cene utiče da one padaju ili rastu, nije promena u prosečnom nivou držanja gotovine, već promena u procesu određivanja vrednosti novčane jedinice. V nije uzrok, već rezultat, ili eventualno samo obična propratna pojava. Drugim rečima rečeno, povećana brzina novca je u ovoj situaciji najvećim delom pasivni faktor.

Povećana brzina opticaja novca nije uzrok povećanja cena. I povećana brzina opticaja novca, i povećani nivo cena — su samo zbirni rezultat promenjene vrednosti novca u odnosu na vrednost robe.

Kada ljudi novac vrednuju manje nego robu, onda nude više novca u zamenu za robu; kada novac vrednuju više nego robu, onda nude manje novca za robu. Bilo kakva promena u brzini opticaja novca će najverovatnije biti samo rezultat ovih promenjenih odluka u procesu vrednovanja. Vrednost novca ne pada usled povećanja brzine opticaja novca, ali je suprotno moguće, tj. brzina opticaja novca se može povećati ako kupovna moć novca padne.

Dakle, sasvim je jasno da može doći do povećane želje za kupovinom dobara, i do ubrzanja opticaja, ali se brzina opticaja nikako ne može ubrzati u onoj meri koju pominju zastupnici kvantitativne teorije. Najkraće rečeno, čitav ovaj koncept je promašen koncept.

Bruto društveni proizvod (BDP)

Sada, nakon svih ovih objašnjenja, opet se možemo vratiti onome što smo rekli na početku i pogledati kako to izgleda u praksi, tj. izbliza pogledati taj čudesni svet BDP‑a, tj. metoda izračunavanja privrednog rasta, izračunavanja nečega što se ne može izračunati.

Kao glavni pokazatelj privrednog rasta koristi se tzv. Bruto društveni proizvod (BDP). Međutim, ovde odmah možemo zapaziti jednu nelogičnost jer iako se zove “proizvod” on ne predstavlja proizvodnju već potrošnju.

Postoji nekoliko načina za izračunavanje BDP‑a; svi oni, teorijski posmatrano, morali bi dati isti rezultat ali se to u praksi skoro nikada ne desi. Najčešće se koristi troškovni metod (expenditure method) koji u suštini predstavlja zbir finalnih prodaja svih proizvoda i usluga. Jednačina za obračun BDP‑a izgleda ovako:

GDP = C + I + G + (X – M)

BDP = (lična potrošnja) + (ukupne investicije) + (državna potrošnja) + (izvoz – uvoz)

Dakle, kao što vidimo, BDP pokušava da izmeri privredu posmatrajući: ličnu potrošnju, investicije, državnu potrošnju i neto izvoz.

Ovde ćemo samo dodati i to da se dobijeni rezultat kasnije umanji za procenat inflacije kako bi se dobio stvarni BDP (real GDP), a kao pokazatelj inflacije, tj. deflator, koristi se rast cene potrošačke korpe (Consumer Price Index, iliti CPI).

Prvi i osnovni problem BDP‑a je taj što on u stvari uopšte ne meri privredni rast, već samo povećanu količinu novca, i to ne čak ni svu količinu novog novca (kao što ćemo to kasnije videti), već samo jedan mali deo. Da bismo što bolje shvatili problem, najbolje je da to pogledamo na jednom zamišljenom primeru.

Zamislimo jedno izolovano ostrvo i privredni sistem sa konstantnom količinom novca u opticaju. Na taj način znatno pojednostavljujemo gornju formulu jer eliminišemo problem uvoza i izvoza, problem valutnih kurseva, kao i problem obračuna inflacije.

Sada zamislimo da se desi neko čudo i da se u jednom trenutku na tom ostrvu udvostruči produktivnost svim privrednim subjektima, bez obzira da li se oni bavili proizvodnjom ili pružanjem usluga. Šta bi se tada dogodilo u tom sistemu?

Šta bi se sve tačno dogodilo, to nikako ne možemo znati, ali nema nikakve sumnje u to da bi došlo do rasta kupovne moći novca i do velikog povećanja životnog standarda naroda. Bez obzira da li bi se taj rast životnog standarda manifestovao u obliku veće potrošnje postojećih proizvoda i usluga, ili u obliku pojave novih proizvoda i usluga, ili kroz smanjenje radnih sati (više slobodnog vremena) — sasvim je jasno da bi duplo veća produktivnost morala dovesti do velikog povećanja bogatstva naroda. Međutim, iako je sasvim jasno da bi došlo do velikog privrednog rasta, rasta koji se u normalnim uslovima ne bi mogao desiti čak ni za nekoliko decenija — BDP bi porastao malo, ili nimalo.

Naravno, možemo zamisliti i sasvim suprotnu situaciju, situaciju u kojoj bi se desila neka velika prirodna ili veštačka katastrofa koja bi razorila polovinu postojećih kapitalnih dobara. Šta bi se tada desilo u sistemu? Desilo bi se to da se kupovna moć novca prepolovi i da dođe do dramatičnog osiromašenja naroda, ali BDP, opet, ne bi pokazao skoro ništa.

Dakle, iako su ovo jako pojednostavljeni primeri, samim tim i donekle neprecizni, oni imaju svoju svrhu jer se samo na takvim primerima može potpuno jasno videti suština problema, tj. da nam BDP ne može pokazati niti privredni rast, niti privredni pad. Uostalom, praksa nam pokazuje da to baš i nisu sasvim hipotetički primeri jer smo upravo sada svedoci situacije da je ogromna većina naroda dramatično osiromašila, a da nam državna vlast i dalje daje podatke o nekom navodnom privrednom rastu od nekih 0.8% ili nešto slično tome.

Kvalitet investicija

Drugi problem BDP‑a je taj što ne pravi razliku u pogledu kvaliteta investicija. U normalnom privrednom sistemu, tj. u sistemu nenarušenog tržišta, preduzetnici su ti koji reskiraju svoj kapital u usmeravaju ga ka najprofitabilnijim delatnostima.

Kao što znamo, neki proizvodi su poželjni, a neki ne. Ako je to tako, onda nam prosta logika govori da i sve ono što je angažovano u procesu proizvodnje tih proizvoda takođe mora biti ili poželjno, ili ne. Ako proizvodite proizvod koji niko ne želi da kupi — potpuno svejedno da li je to zbog toga što je proizvod potpuno beskoristan ili je samo lošeg kvaliteta ili previše skup — onda je jasno da se proizvodnja tog proizvoda mora obustaviti. Sve ono što je angažovano u procesu proizvodnje tog proizvoda, bez obzira da li se tu radilo o zemljištu, nekretninama, opremi, materijalu, radnoj snazi ili kapitalu – sve to mora biti preusmereno ka proizvodnji proizvoda koji su u skladu sa ljudskim potrebama i željama.

Tržište je to koje putem cenovnog sistema pokazuje šta su ljudski prioriteti i na koji način treba uposliti raspoložive resurse. Dakle, sa stanovišta prave ekonomske nauke, i sa stanovišta pravog privrednog rasta – manje je važno koliko je resursa uloženo; pravu ekonomsku nauku interesuje nešto sasvim drugo – kako će tržište vrednovati ono što je uloženo.

Kapitalna dobra možemo vrednovati samo na osnovu njihove korisnosti za buduću proizvodnju, a ako se pokaže da je kapital uludo potrošen, onda se tu i ne radi o investicijama, već o promašenim investicijama. Može država “ulagati” milijarde, desetine milijardi, ili čak stotine milijardi evra u razne projekte, ali kada se kasnije pokaže da je realna vrednost tih investicija nula – onda nam to sasvim jasno govori da ono što se u jednom trenutku, preko rasta BDP‑a, vodilo kao privredni rast, da u stvari nije bio nikakav privredni rast već samo uludo potrošeni kapital.

Ovo što imamo danas, da se sve vodi pod “investicije” i da se sve te investicije trpaju u isti koš bez obzira šta će krajnji rezultat tih investicija biti i da li će to uopšte dovesti do povećanja životnog standarda ljudi – nema apsolutno nikakve veze ni sa ekonomijom ni sa privrednim rastom.

Privredna kontrakcija

Treći problem BDP‑a je u tome što se na svaku privrednu kontrakciju gleda kao na nešto loše.

Isto kao što ni svaka investicija ne mora biti dobra stvar, isto tako ni svaka privredna kontrakcija ne mora biti loša stvar. Da bismo znali da li je neka kontrakcija dobra ili loša, moramo znati u kom delu privrede se ona dogodila.

Ako već imamo promašene investicije i pogrešno usmeren kapital, i ako znamo da taj deo privrede objektivno nema nikakvu šansu za uspešan rad, onda je obustava proizvodnje u tom delu privrede dobra stvar jer se na taj način preusmeravaju pogrešno uposleni resursi. Bilo kakav pokušaj spasavanja tih promašenih investicija je unapred izgubljena bitka jer se ti projekti nikako ne mogu spasiti. Veštačko održavanje u životu takvih, potpuno promašenih, investicija samo dodatno iscrpljuje sistem i u opasnost dovodi i one dobre kompanije jer se od njih, putem poreza, oduzima novac da bi se onda taj novac kanalisao u, objektivno, već propale kompanije.

BDP deflator

Četvrti problem BDP‑a je korišćenje indeksa cena (potrošačke korpe) kao deflatora. Od ukupnog BDP‑a se oduzima stopa rasta inflacije kako bi se navodno dobio realni BDP.

O problemu odabira metoda izračunavanja indeksa smo već govorili, tako da se time više nećemo baviti, ali ćemo se pozabaviti drugim problemom – problemom inflacije. O tom problemu Mizes kaže sledeće:

Danas smo svedoci sramne, čak i veoma opasne, semantičke konfuzije koja dovodi do toga da je običnim ljudima veoma teško da sagledaju pravo stanje stvari.

Mizes zatim objašnjava šta stvarno stoji iza te namerno uvedene konfuzije:

U prošlosti se reč inflacija koristila da bi se njome označilo povećanje količine novca u opticaju, ali se ona danas odnosi na fenomen koji je samo posledica inflacije, tj. na tendenciju opšteg rasta cena i plata. Neminovna posledica te namerno uvedene konfuzije je ta da više ne postoji reč koja se odnosi na uzrok rasta cena i plata. Više ne postoji reč koja bi označavala ono što se nekada zvalo inflacija. … Kako ne možete govoriti o nečemu što nema ime, onda to znači da se protiv toga ne možete ni boriti. Oni koji se danas, navodno, bore protiv inflacije, u stvari se samo bore protiv neminovne posledice inflacije. … Sve dok se ova terminološka konfuzija u potpunosti ne otkloni, nema ni govora o tome da se inflacija može zaustaviti. ¹¹

Mizes zatim objašnjava šta je inflacija i šta je kontrola cena:

Inflacije ili ima ili nema. Ako nema povećanja količine novca, i ako nema kreditne ekspanzije, prosečni nivo cena i plata, najvećim delom, će ostati nepromenjen. Ali ako se količina novca ili kredita poveća, bez obzira šta državna vlast kasnije činila, cene i plate moraju rasti. Ako nema inflacije, onda je kontrola cena bespotrebna. Ako imate inflaciju, onda je kontrola cena obična farsa.

Po Mizesu, u nenarušenom tržištu bismo imali “sporo-rastuću ponudu novca” i “sporo-opadajuće cene”. Posmatrano sa stanovišta današnje ekonomije, odmah bi se moglo postaviti sledeće pitanje: Šta je to? Da li je to inflaciona recesija?

Ne, tu se ne radi ni o kakvoj “inflacionoj recesiji” već o pravoj ekonomiji i uslovima koji obezbeđuju kontinuirani privredni rast.

Teorijski posmatrano, do inflacije će doći samo ako u sistemu dođe do povećane količine novca (uključujući i nepokriveni deo kreditnog novca, tj. fiduciary media) ¹² , a da istovremeno ne dođe do povlačenja novca iz opticaja usled povećane tražnje za novcem (cash holdings).

Suprotno tome, do deflacije će doći samo ako u sistemu dođe do smanjenja količine novca, a da istovremeno ne dođe do smanjenja tražnje za novcem, tj. da ne dođe do aktiviranja novca iz “novčanih rezervi” (cash holdings).

Ako se to zna, onda mora biti jasno da bi do inflacije i deflacije dolazilo uvek, čak i u sistemu sa konstantnom novčanom masom. Međutim, ta minimalna inflacija ili deflacija koja nastaje kao posledica tražnje za novcem (cash holdings) nije ono što treba da brine ekonomiste jer te fluktuacije nikada značajnije ne mogu poremetiti privredni sistem, niti dovesti do veće ekonomske krize.

Taj minimalni pad cena nikako ne može značajnije umanjiti svu onu korist koja proističe iz dodatno stvorenog bogatstva. Taj minimalni pad cena, kako to kaže Mizes: “To nije deflacija, već cenovna utakmica.”

Dakle, ako neko stvarno želi pravi deflator, onda ga on ne treba tražiti tamo gde ga nema, u nekom beskorisnom indeksu cena, već tamo gde on stvarno jeste — u količini novoemitovanog novca i kreditnog novca.

Državna potrošnja

Peti problem BDP‑a je u tome što na državnu potrošnju gleda kao na nešto što je društveno korisno. U stvarnosti, najveći deo državne potrošnje je štetan.

Kao što smo već rekli, da li je neki proizvod ili usluga koristan ili ne, možemo saznati samo ako je svakom pojedincu omogućeno da slobodno odluči da li će ga kupiti ili ne. Ako se taj princip dobrovoljnosti zameni principom državne prinude, onda se na taj način ruši čitav cenovni sistem, a onda, umesto privrednog razvoja dobijamo privredno razaranje.

Kada na državnu potrošnju gledamo kao na nešto dobro, kao na nešto što predstavlja privredni rast, onda je to velika greška jer moramo znati da se svaki dinar koji država potroši, prvo od nekoga mora oduzeti, a može se oduzeti samo od onih koji stvarno rade i stvaraju, tj. od privrede. Kada država od privrednika oduzme novac, ona time ne povećava rast privrede, već samo vrši trasfer novca od prave privrede ka lažnoj privredi, tj. od preduzetnika ka državnoj birokratiji. ¹³

Kada od privrednika oduzmemo novac, onda će to biti na račun smanjenja akumulacije kapitala, a bez akumulacije kapitala nema ni novih kapitalnih dobara, ni razvoja privrede. Obračun BDP‑a ne pravi razliku između državne potrošnje i pravih preduzetničkih investicija, što znači da se u isti koš trpa i ono što razvija privredu, i ono što razara privredu.

Sa tim u vezi, Rodbard kaže sledeće:

Imamo dvostruki problem sa BDP-om, država prvo putem prisile oduzima novac od najkorisnijeg dela privrede i time onemogućava akumulaciju kapitala i dalji razvoj privrede, a onda tim oduzetim novcem kreira nove usluge za koje niko dobrovoljno ne bi odvojio svoj novac.

Do koje mere je državna potrošnja štetna najbolje nam govori Rodbardov predlog da se BDP zameni sa PPR (Private Product Remaining), po kojem državna potrošnja ne samo da ne bi ulazila u BDP, već bi se od njega oduzimala — i to ne jednom, već dva puta; jednom da bi se dobio GPP (Gross Private Product), a drugi put zbog svega onoga što je država iz privatnog sektora prethodno isisala.

Potisnuta inflacija

Šesti problem BDP‑a je taj što ne uzima u obzir novac uložen u tzv. hartije od vrednosti, što je, u svojoj suštini, samo način za prikrivanje inflacije.

Često se može čuti, posebno u državama sa tzv. “razvijenim finansijskim tržištima”, da je rast berzanskih indeksa “dobar pokazatelj uspešnosti privrede”. Obično se misli da u vreme ekonomskog progresa kompanije zarađuju više novca, a da onda zbog toga rastu i berzanski indeksi. Sa druge strane, a po tom istom načinu razmišljanja, kada dođe do zastoja u privrednom razvoju, smanjuju se profiti kompanija, a onda se to odražava i na cenu akcija i pad berzanskih indeksa.

Naravno, sve je to daleko od istine, jer je takvo shvatanje zasnovano na pogrešnoj ekonomskoj teoriji, a prava suština svega toga je – prikrivanje ogromne ekspanzije kreditnog novca.

Kada bi se sav novokreirani kreditni novac direktno ubacio u privredni sistem, došlo bi do strahovite cenovne inflacije, a onda bi svima bilo potpuno jasno šta se stvarno dešava i koliko se novog novca stvarno emitovalo. Umesto toga, novokreirani kreditni novac ne ide direktno u potrošnju, već se usmerava ka tzv. finansijskom tržištu, koje je i osmišljeno na takav način da bi apsorbovalo sav taj novokreirani kreditni novac.

Iz istog razloga ni BDP ne uzima u obzir rast berzanskih indeksa, niti rast cena nekretnina. I na berzu, i na nekretnine, možemo gledati kao na veoma pogodna sredstva za prikrivanje inflacije i izgradnju piramidalnih sistema.

U sistemu sa relativno konstantnom količinom novca, cene akcija i nekretnina, agregatno posmatrano, bi se ponašale na sličan način kao i sve druge cene, tj. — one bi lagano padale, a samim tim to bi bio veliki udar za sve graditelje piramidalnih sistema. Na taj način bi se stekli uslovi da se umesto fiktivnih investicija (investicija koje ne povećavaju ponudu proizvoda i usluga, već samo cenu akcija) čovečanstvo vrati razumu i novac usmeri ka realnoj ekonomiji.

U normalnom privrednom sistemu investitori svoj novac mogu uložiti u kupovinu akcija samo ako im one obezbeđuju adekvatan prinos, a taj prinos bi isključivo zavisio od profita koji je kompanija ostvarila, tj. od isplaćene dividende.

Osim toga, cene akcija mogu rasti i kada dođe do povećane štednje, tj. ako se jedan deo novca od potrošnje finalnih proizvoda preusmeri ka kupovini akcija, ali je jasno da bi se tu radilo samo o privremenom povećanju cena akcija jer bi, pre ili kasnije, usledio suprotan proces. ¹⁴

Međutim, ako zanemarimo kratkoročne tržišne fluktuacije, onda možemo reći da bez povećanja količine novca u opticaju ne može doći do rasta profita u svim kompanijama (ili većem delu kompanija). Bez povećanja količine novca (ili kreditnog novca) ne bi bio moguć rast ni tržišne kapitalizacije berze, ni rast berzanskih indeksa.

Umesto toga, kada se sistem preplavi kreditnim novcem, i kada se taj novac usmeri ka kupovini hartija od vrednosti, dolazi do velikih promena u privrednoj strukturu jer se, kako to kaže Hajek “resursi kreću ka mestima ka kojima je inflacija usmerena”, a to onda kasnije neminovno dovodi do privrednog kolapsa.

Kontinuirani rast berzanskih indeksa se nikako ne može objasniti ni poboljšanim ekonomskim uslovima, ni povećanom dobrovoljnom štednjom, već samo povećanom inflacijom. Dakle, bitno je znati da berzanski indeksi, kao i svi drugi indeksi, i kao i sve druge cene, posmatrano na duži rok, mogu rasti samo ako je došlo do povećane količine novca u sistemu.

Samim tim, rast berzanskih indeksa ne može biti pokazatelj zdravlja jedne ekonomije, već sasvim suprotno – rast berzanskih indeksa nam samo pokazuje da je došlo do kreditne ekspanzije. Svaki veštački “market boom” će se kasnije neminovno završiti onim što nazivamo berzanskom krizom (stock market crash).

Ono što se u vremenu kreditne ekspanzije naziva kapitalnom dobiti, koja onda završi u potrošnji, nije ništa drugo do potrošnja postojećeg kapitala, tj. razaranje kapitala, što u suštini znači da je došlo do osiromašnjena društva.

BDP inovacije

Sedmi problem BDP‑a su tzv. “imputations”, koje ćemo ukratko objasniti, a onda ćemo na tome i stati jer nabrajati sve probleme vezane za BDP i nema nekog posebnog smisla.

U načinu izračunavanja BDP‑a, barem u nekim državama, imamo i mnoge inovacije, a jedna od njih su tzv. “imputations”, tj. — proizvodi i usluge kojima se uopšte nije ni trgovalo. Primera radi, ako neko stanuje u svojoj kući, onda se to računa kao da on sam sebi plaća stanarinu, a onda država odredi koliko bi to trebalo da bude i onda to doda u BDP. Da bismo dobili predstavu o kom procentu BDP‑a se tu radi najbolje je uzeti podatke iz SAD jer je do tih podataka najlakše doći. U periodu dok je BDP bio 11 biliona dolara, od te sume imputations su iznosile oko 1,6 biliona; dakle, skoro 15%.

Ako je čak 15% BDP‑a stvar slobodne procene koliko bi vlasnici kuća trebalo sami sebi da plaćaju stanarinu, onda nam to na najbolji mogući način govori o relavantnosti “izveštaja o privrednom rastu” koji kaže da je BDP porastao za 0,1 ili 0,2 procenta.

Kome treba BDP?

Ako se zna sve ovo, onda nam se, sama po sebi, nameću sledeća pitanja: Zašto nam je BDP uopšte potreban? Da li su preduzetnicima uopšte potrebne takve informacije? Kako informacija da je “privreda porasla za jedan ili dva procenta”, može pomoći preduzetniku da pravilno usmeri svoje investicije ili da poveća svoju produktivnost?

Odgovor na ova pitanja je veoma jednostavan: preduzetnicima ovakve informacije nisu potrebne, jer preduzetnici, u nenarušenom tržištu, od ovakvih informacija ne bi imali nikakvu korist.

Kada se govori o problemima BDP‑a, onda se obično kaže da je to stvarno tako, da BDP zaista privrednicima ne može biti od neke veće koristi, ali se onda kaže da od njega ne može biti ni štete jer je “svaka dodatna informacija od koristi”.

Nažalost, to nije tako, jer je BDP, kao i čitav “agregatni koncept”, kao i čitava ekonomska teorija koja iza njega stoji, potpuno naopaka, a samim tim i štetna.

Kada su, svojevremeno, nekadašnjeg sekretara za finansije Hong Konga, Džona Kopertvejta (John Cowperthwaite), kome se pripisuje zasluga da je Hong Kong pretvorio u svetski finansijski centar, upitali na koju reformu je on posebno ponosan, odgovor je glasio: “Ukinuo sam prikupljanje statističkih podataka”.

Dakle, ovde se ne radi samo o jednom indikatoru, ma kako taj “jedan indikator” bio najgori i najštetniji, već o čitavom konceptu statističko-matematičkog načina upravljanja ekonomijom. Po rečima samog Džona Kopertvejta:

Statistika je opasna jer je socijalni inženjeri, svih vrsta, mogu upotrebiti kao opravdanje za državni intervencionizam.

Dakle, na BDP‑a se nikako ne sme gledati kao na neki “beskorisni, ali bezazleni indikator”, već se na njega mora gledati kao na nešto što ne pripada slobodnoj tržišnoj ekonomiji. BDP ne pripada slobodnom tržištu, već državnom intervencionizmu, koji se kasnije neminovno pretvara u diktaturu i totalitarizam.

BDP nije samo indikator, već je, praktično, reprezent jedne promašene ekonomske teorije, a samim tim on postaje i glavna prepreka za pravilno razumevanje prirode privrednih aktivnosti.

Merenje privrednog rasta putem BDP‑a, kreatore ekonomske politike upućuje na pogrešan put, tj. usmerava ih ka nekom imaginarnom ukupnom outputu, umesto ka stvarnim potrebama članova društva. ¹⁵

BDP može imati svoje mesto u kolektivističko-iluzionističkoj ekonomiji, u kojoj se socijalisti-preduzetnici igraju tržišta i ekonomije, ali u slobodnoj tržišnoj ekonomiji za njega nema mesta. U nenarušenom tržišnom sistemu ekonomska teorija svu pažnju usmerava ka stvaranju uslova za slobodno tržišno delovanje, tj. uklanjanju prepreka koje sprečavaju proizvodnju i razmenu proizvoda.

U tom pogledu, najveći neprijatelj privrednog razvoja jednog društva je intervencionizam. Bilo monetarni, bilo fiskalni, svaki intervencionizam remeti tržišne uslove, pogrešno usmerava privredne aktivnosti, i umesto do privrednog rasta – dovodi do privredne destrukcije. Intervencionistička država, svojim polugama vlasti, ograničava i sputava kreativnost i preduzetništvo, a one bedne rezultate svoga delovanja predstavlja kao neki “privredni rast”.

Država od naroda i privrede konfiskuje novac, a onda tim konfiskovanim novcem fabrikuje neke bezvredne informacije koje nikome nisu potrebne. Uostalom, svi oni pravi statistički podaci, podaci koji privrednicima zaista mogu biti od koristi – mogu se prikupiti i bez posrednika u obliku državno-birokratskih statističkih agencija. Statističke agencije, kao i sva druga preduzeća, moraju biti okrenute privredi, tj. tržištu, a statistički proizvodi, kao i svi drugi proizvodi, moraju biti predmet tržišne razmene.

Privredni rast bez novog novca

Čim se pomene relativno konstantna količina novca u sistemu, odmah se čuju sledeća pitanja: Pa kako će se onda privreda razvijati? Kako će rasti plate? Da li to praktično znači zalaganje za stagnaciju? Da li to znači da sistem postaje statički sistem? itd.

Ništa od svega toga. Ideja da “bez novokreiranog novca ne može biti ni privrednog rasta” se zasniva na tragičnoj konfuziji između stvarnog i nominalnog, tj. na neshvatanju razlike između novca i bogatstva.

Kao što smo već objasnili, ili barem pokušali da objasnimo, privredni rast ne zavisi od nominalne količine novca u sistemu, već od: proizvodnje, podele rada, razmene, štednje, preduzetničkog delovanja, stvaranja kapitalnih dobara i akumulacije kapitalnih dobara.

Jedno od najčešće postavljanih pitanja odnosi se na problem “povlačenja novca iz opticaja”, koji otprilike kaže: “ako svi znaju da će cene padati, zašto bi onda neko kupovao robu sada kada je za manje novca može kupiti sledeće nedelje ili sledećeg meseca?”.

Ovde se problem sastoji u tome što se ne razume koncept “sporo-opadajućih cena”. U slobodnom tržišnom sistemu, na duži rok, taj pad cena bi uvek zavisio od samo jedne stvari – od povećanja ponude roba, a tu onda nema ni govora o tome da bi se taj pad cena mogao osetiti nedeljno, mesečno, ili čak godišnje. Rast proizvodnje može biti veći u nekim posebnim i retkim situacijama, tj. kada dođe do nekog značajnog tehnološkog otkrića, ili kada se neka država nađe u periodu oporavka od nekog velikog privrednog poremećaja u prethodnom periodu, ali, u normalnim uslovima, rast proizvodnje tj. pad cena, bi zaista bio minimalan.

Primera radi, kada se danas pomene privredni rast od 4%-6%, onda se na njega gleda kao na nešto sasvim normalno, međutim tu se ne radi o normalnom rastu već o ogromnom privrednom rastu. Isto tako se misli da je rast od 1% ili 2% izuzetno mali rast, a samim tim i potpuno neprihvatljiv, međutim, to je jedini pravi rast jer realna privreda, na duži rok, ne može rasti brže od toga.

Glavni razlog za nerazumevanje svega ovoga leži u nerazumevanju eksponencijalne krive, tj. eksponencijalnog rasta. To je onaj čuveni primer o šahovskoj tabli i zrnima pšenice.

Sa privrednim rastom od 2%, privreda bi se duplirala za 35 godina. Sa rastom od 4% do dupliranja privrede bi došlo za 18 godina; sa rastom od 6% to bi bilo 12 godina; sa rastom od 8% — manje od 9 godina; sa rastom od 10% za manje od 8 godina; a sa rastom od 12% za nešto više od 6 godina.

Šta to znači? To znači da bi se za samo 100 godina, sa rastom od 2%, privreda povećala 8 puta. Sa rastom od 4% privreda bi se povećala 32 puta; sa rastom od 6% — 250 puta; sa rastom od 8% — preko 2.000 puta; sa rastom od 10% — oko 6000 puta; a sa rastom od 12% — čak 65.000 puta.

Dakle, kada neko za neku državu kaže da se razvija po godišnjoj stopi od 12%, onda bi on morao znati šta to znači, tj. da bi se sa tim rastom privreda duplirala svakih 6 godina, a da bi se za samo 30 godina povećala čak 32 puta. Dakle, valjda je jasno o kakvim se tu besmislicama radi.

Normalan ekonomski sistem je onaj sistem koji obezbeđuje kontinuirani privredni rast, tj. da svaka generacija živi makar malo bolje od prethodne generacije, a da bi se to desilo dovoljan je rast i od svega 1–2 procenta. U normalno razvijenoj privredi čak i taj minimalni rast od svega 1%, za 30 godina bi “povećao” privredu za 35%. Naravno, ovih 35% rasta privrede bi istovremeno značilo i povećanje životnog standarda za 35%, ali bi to važilo samo za sistem sa nultim prirodnim priraštajem, a njega smo iz kalkulacije namerno izostavili jer u Srbiji, nažalost, u poslednje dve decenije prirodnog priraštaja nije bilo.

Na isti način se mora posmatrati i pad cena, tj. taj godišnji pad cena ne bi bio, kako to mnogi misle, 5%-8%, već bi se taj pad kretao oko 1%. Dakle, jasno je da je argument “čekanja na pad cena” bespredmetan jer ako je nekome potreban kaput, a on sada košta 100 evra, niko ne bi čekao godinu dana da bi ga onda kupio za 99 evra. To je ono što se misli pod “sporo-opadajućim cenama”.

Ne možemo a da se još jednom ne vratimo na pitanje “kome treba BDP” jer je i ovo o čemu sada govorimo opet direktna posledica korišćenja tog lažnog pokazatelja privrednog rasta.

Nama su se, u poslednjih 60 godina, svake godine servirali lažni podaci o nekom navodnom privrednom rastu, ali se u stvarnosti nije događao rast, već pad. Nije se stvaralo, već se samo razaralo. Tačno je da se pre 30 godina bolje živelo, ali taj životni standard nije bio rezultat rada, već trošenja postojećeg kapitala. Umesto štednje i stvaranja novih kapitalnih dobara, trošila se supstanca. I zato se ovde smatra da je rast od 4% mali, jer ako smo, navodno, stalno imali toliki rast, a narod iz godine u godinu živeo sve gore i gore, onda je normalno da narod pomisli da je taj rast nedovoljan i da nam onda treba rast od 6, 8, ili čak 10 procenata. Ali, kao što smo videli, problem nije bio u “malom rastu”, već u tome što decenijama unazad realnog rasta uopšte nije ni bilo.

Dakle, BDP je potreban onima koji privredno razaranje žele da predstave kao privredni rast, i zato BDP nikako ne može biti samo neki “bezazleni indikator”, već je on sredstvo za manipulaciju javnim mnjenjem i oružje za razaranje ljudske logike.

Privredni rast po sopstvenom izboru

Ako izuzmemo nekoliko najvećih privrednih sistema, kao što su energetika i železnica, kao i infrastrukturu, čime država može da se bavi – sve ostalo ne bi smelo biti državna briga.

Taj deo je jasan, ili bi barem morao biti jasan, ali je Rodbard, u svom kapitalnom delu “Man, Economy & State”, postavio još jedno veoma interesantno pitanje: Zašto se ekonomisti bave pitanjem privrednog rasta?

Dakle, ovde se više ne radi samo o državnom bavljenju privrednim rastom, već se postavlja pitanje i uloge ekonomista.

Iako na prvi pogled to pitanje deluje pomalo zbunjujuće, kada se malo bolje razmisli o svemu tome, i ako se zna šta je prava ekonomija i šta je privredni rast i kako on nastaje — onda se veoma brzo dođe do zaključka da je Rodbardovo pitanje sasvim na mestu.

Ako znamo da “rasta” nema bez investicija, i da investicija nema bez štednje, a da je štednja ništa drugo do odricanje od sadašnje potrošnje zarad veće buduće potrošnje — onda je sasvim jasno da bi o tom pitanju trebalo da odlučuje svako od nas ponaosob.

Privredni rast je pitanje životnog standarda, a životni standard se može povećati samo na nekoliko načina:

1) ili tako što ćemo pronaći neke bolje prirodne resurse,

2) ili tako što će se roditi neki bolji i pametniji ljudi,

3) ili tako što će se poboljšati tehnologija,

4) ili tako što će se produžiti struktura kapitalnih dobara i time povećati kapital.

Za pronalazak i razvoj resursa potreban je kapital. Za uvođenje nove tehnologije potreban je kapital. Na rođenje boljih i pametnih ljudi ne možemo uticati, ali je za stručno osposobljavanje postojećih ljudi potreban kapital. Za investicije u produženje strukture kapitalnih dobara potreban je kapital. Dakle, sasvim je jasno da do rasta može doći samo ako imamo kapital, a bez štednje nema kapitala.

I zato Rodbard kaže sledeće:

“U slobodnom tržišnom sistemu svaki pojedinac odlučuje koliko želi da štedi – tj. koliko želi da poveća svoj budući životni standard – i sve to u odnosu na ono koliko želi da troši u sadašnjosti. Neto rezultat svih ovih dobrovoljnih pojedinačnih odluka predstavlja stopu državnih kapitalnih investicija. Ta ukupna suma je odraz slobodne odluke svake osobe ili svakog potrošača. I zato nije posao ekonomiste da daje saglasnost na neki “rast”; ako to učini, onda on na taj način uvodi nenaučni, sopstveni arbitrarni sud, pogotovo ako kao opravdanje za to istovremeno ne prezentuje i neku etičku teoriju. Na ekonomisti je samo da kaže da će u tržišnom sistemu “rasta” svako dobiti onoliko koliko on sam želi.”

Ako se država umeša u proces investiranja i povećanja “privrednog rasta”, onda to znači da pojedinac više nije u mogućnosti da odlučuje o tome “koliko rasta želi”. Kada država odluči da investira, onda to znači da će te investicije ići na štetu pravih preduzetničkih investicija. Umesto pojedinačne dobrovoljne odluke u pogledu odnosa buduće i sadašnje potrošnje — dobijamo sistem prinude u kojem državna birokratija odlučuje o tome čiji će se životni standard podići, kao i o tome na čiji račun će sve to ići. Za sve one preko čijih leđa će se sve to prelomiti, Rodbard kaže da će i njihov životni standard “rasti”, ali nadole.

Umesto stimulativnog sistema dobrovoljne štednje i dobrovoljnih investicija, na scenu stupa sistem pljačke i korupcije. U slobodnom tržišnom sistemu, svako ima korist od nečijeg “rasta” i to je onda zaista pravi društveni rast. Međutim, kada država krene sa politikom prisilnog rasta, onda taj rast uvek ide na nečiju štetu.

Kao što smo sasvim jasno mogli videti, čitav sistem beskonačnog povećanja: plata, cena proizvoda i usluga, cena nekretnina, profita, berzanskih indeksa i BDP‑a – nije ni privredni rast, ni razvoj, ni progres – već samo jedna inflaciona fikcija. Sve ono što se danas naziva investicijama i privrednim rastom – u stvarnosti nije ni investiranje ni privredni rast – već samo inflaciono privredno razaranje.

U normalnom privrednom sistemu kupovna moć novca ne pada, već minimalno raste, što svakom pojedincu daje šansu da štedi i investira. U normalnom sistemu niko ne živi na račun nekog drugog, već svaki pojedinac radi i stvara, a jedan deo novca štedi i za svoju starost.

U inflacionističkom sistemu, tj. u sistemu u kome jedno imaginarno biće, zvano “država”, privredni sistem kontinuirano preplavljuje sa lažnim novcem, i na taj način razori novčani i cenovni sistem – niko ne može da štedi jer nikakva realna štednja nije moguća. Sve ono što se danas naziva “štednjom” – nije nikakva realna štednja već obična knjigovodstvena fikcija.

Bez obzira da li danas novac “čuvali” u bankama ili “investirali” u: penzione fondove, investicione fondove, akcije, obveznice, zdravstveno osiguranje, osiguravajuće kompanije i tome slično – najveći deo toga novca će biti izgubljen jer je ekonomski sistem zamenjen piramidalnim sistemom.

Zaključak

Što se tiče ekonomije, stvari su kristalno jasne – ako ovo društvo misli da ikada krene putem prosperiteta, onda mu nema druge nego da se otrgne iz kandži socijalizma. Ako ovo društvo želi stabilan i održiv razvoj, onda mu nema druge nego da kreira sistem u skladu sa tržišnim zakonima i ekonomskom logikom. Svaki pokušaj negiranja tržišnih zakona uvek neminovno vodi društvo u bedu i siromaštvo, a kasnije i u socijalni konflikt.

Ako država stvarno želi “privredni rast”, onda ona to može učiniti samo na jedan način – mora prestati sa monetarnim i fiskalnim intervencionizmom. Ako država stvarno želi dobro svom narodu, onda ona mora prestati da izigrava preduzetnika i obezbediti uslove za rad pravim preduzetnicima.

Pitanje “zdravog novca” je ključno ekonomsko pitanje, i sve dok se to pitanje ne reši – nema ni govora o nekom privrednom oporavku. Sve ovo o čemu smo ovde govorili, kao i sve ono o čemu smo ranije govorili, ima jednu zajedničku nit — inflacionizam.

Bez obzira da li govorili o Marksu, Fišeru, Kejnzu ili Fridmanu – ono što povezuje sve te ljude, i sve te naizgled suprotstavljene politike, je inflacionizam. I zato ćemo ponoviti ono što smo već jednom rekli: ¹⁶

Sva njihova politika, sva njihova moć, sva njihova iluzionistička obmana, stoji na samo jednom stubu – inflaciji.

Radivoje Ognjanović je ekonomista iz Beograda. Ostale tekstove ovog autora možete pogledati ovde.

Ludwig von Mises: Human Action[↩]
Murray N. Rothbard: Man, Economy & State[↩]
Eugen von Böhm-Bawerk: Karl Marx and the Close of His System[↩]
Friedrich August Hayek: Intertemporal Price Equilibrium and Movements in the Value of Money[↩]
Gary North: Mises vs Index Numbers[↩]
Ludwig von Mises: Monetary Stabilization and Cyclical Policy[↩]
Jesús Huerta de Soto: Money, Bank Credit, and Economic Cycles[↩]
Radivoje Ognjanović: “Ekonomski ciklusi”[↩]
Radivoje Ognjanović: “Novac”[↩]
Henry Hazlitt: Money, the Market, and the State[↩]
Ludwig von Mises: Inflation — An Unworkable Fiscal Policy[↩]
Radivoje Ognjanović: “Kreditni novac”[↩]
Radivoje Ognjanović: “Država i birokratija”[↩]
Fritz Machlup: The Stock Market, Credit, and Capital Formation[↩]
Frank Shostak: What is up with the GDP?[↩]
Radivoje Ognjanović: “EU – Samorazarajući sistem”[↩]

Privredni rast

Katalaksija temati