Ljudsko društvo (2)
Prakseologija i liberalizam
Liberalizam je političko učenje. On nije teorija već primena nekoliko teorija – razvijenih od strane prakseologije i naročito ekonomije – na određene probleme ljudskog delovanja u okviru društva.
Kao političko učenje liberalizam nije neutralan u pogledu vrednosti i konačnih ciljeva kojima delovanje teži. On podrazumeva da svi ljudi, ili bar njihova većina, teži postizanju određenih ciljeva. On im daje informacije o pogodnim sredstvima za realizaciju ovih planova. Predvodnici liberalnog učenja potpuno su svesni činjenice da njihova gledišta odgovaraju samo onima koji prihvataju ovakve vrednosne kriterijume.
Za razliku od prakseologije koja se, poput ekonomije, služi pojmovima sreće i otklanjanja neprijatnosti u čisto formalnom smislu, liberalizam tim pojmovima daje konkretno značenje. On pretpostavlja da ljudi radije biraju život, zdravlje, sitost i izobilje, nego smrt, bolest, gladovanje i bedu. On uči čoveka kako da deluje u skladu sa ovakvim procenama.
Ovakve obzire obično nazivaju materijalističkim, a liberalizam optužuju za grubi materijalizam i zapostavljanje „viših“ i „plemenitijih“ ciljeva čovečanstva. Omalovažavajući sebičnost i prezrenja dostojnu prizemnost utilitarističke filozofije, kritičari kažu da čovek ne živi samo za koru hleba. 1 Međutim, ove zapaljive paskvile pogrešne su, jer u potpunosti iskrivljuju liberalno učenje.
Prvo: liberali ne tvrde da čovek treba da teži gorepomenutim ciljevima. Ono što oni smatraju jeste to da većina radije bira život u zdravlju i obilju nego bedu, gladovanje i smrt. Ispravnost ove tvrdnje van svake je sumnje. Nju potvrđuje činjenica da sva antiliberalna učenja – teokratska načela različitih religija, etatističke, nacionalističke i socijalističke grupacije – usvajaju istovetan stav po ovom pitanju. Svi oni obećavaju svojim sledbenicima život u izobilju. Oni se nikada ne upuštaju u objašanjavanje da ostvarenje takvih programa podrazumeva ugrožavanje materijalnog stanja njihovih pristalica. Naprotiv, oni insistiraju na tome da žele da obezbede bogat život svojim sledbenicima, za razliku od realizacije planova rivala koja vodi masovnom osiromašenju. Ništa manje od nacionalista ili socijalista ni hrišćanske grupacije nisu voljne da obećavaju visok životni standard za mase. Danas crkve često više govore o povećanju plata i dohocima u agraru nego o hrišćanskim načelima.
Drugo: liberali ne gledaju s nipodaštavanjem na intelektualne i duhovne potrebe. Upravo obrnuto. Oni strasno i revnosno teže intelektualnom i moralnom savršenstvu, mudrosti i estetskoj uzvišenosti. Međutim, njihovo razumevanje ovih vrednih i plemenitih stvari daleko je od nezrelih predstava njihovih protivnika. Oni ne podržavaju naivno shvatanje da svaki sistem društvene organizacije može podstaći filozofsko ili naučno mišljenje, stvaranje umetničkih remek-dela i literature, kao i prosvetljenje masa. Oni su svesni toga da jedino što društvo može postići u ovim sferama jeste da obezbedi okruženje u kome se nepremostive prepreke ne isprečuju na putu genijalnosti, i u kome je običan čovek u dovoljnoj meri oslobođen materijalnih briga da bi uopšte mogao biti zainteresovan za nešto više od proste zaokupljenosti preživljavanjem. Po njihovom mišljenju, glavno socijalno sredstvo čovekovog duhovnog napretka jeste borba protiv siromaštva. Mudrost, nauka i umetnost uspevaju mnogo više u svetu obilja nego u svetu siromašnih.
Optuživati eru liberalizma za navodni materijalizam predstavlja namerno iskrivljavanje činjenica. Devetnaesti vek nije bio samo vek nezabeleženog napretka tehničkih sredstava proizvodnje i poboljšanja materijalnog položaja masa. Postignuto je mnogo više od povećanja prosečnog životnog veka ljudi. Naučna i umetnička dostignuća ovog veka večna su. Bilo je to doba besmrtnih muzičara, pisaca, pesnika, slikara i skulptora; filozofija, ekonomija, matematika, fizika, hemija i biologija doživele su revoluciju. I najzad, po prvi put u istoriji, velika dela i velike misli postale su dostupne običnom čoveku.
Liberalizam i religija
Liberalizam počiva na čisto racionalnoj i naučnoj teoriji društvene saradnje. Mere koje on predlaže predstavljaju primenu sistema znanja koji se ni na koji način ne oslanja na osećanja, mistička iskustva, ličan doživljaj natčulnih fenomena i intuitivna verovanja za koja se ne može pribaviti logički valjan dokaz. U tom smislu liberalizmu se često mogu prikačiti pogrešno shvaćeni i loše interpretirani epiteti ateizma i agnosticizma. Ipak, bila bi velika greška zaključiti na osnovu toga da su nauke ljudskog delovanja i mere koje iz njihovih učenja slede – liberalizam – antiteološke i neprijateljski nastrojene prema religiji. One su radikalno suprotsavljene svakom teokratskom sistemu. Međutim, one gaje neutralan stav prema religioznim uverenjima koja nemaju pretenzije da se mešaju u vođenje društvenih, političkih i ekonomskih poslova.
Teokratija je društveni sistem koji se legitimiše polaganjem prava na autoritet više sile. Temeljni princip teokratskog poretka predstavlja uvid zatvoren za racionalno istraživanje i logičku demonstraciju. Njegovo krajnje merilo jeste intuicija pomoću koje um stiče subjektivnu izvesnost o stvarima koje se ne mogu razumom pojmiti i racionalno dokazati. Ako se ova intuicija odnosi na neki od tradicionalnih sistema učenja koji se tiču postojanja Božanskog Stvaraoca ili Vladara univerzuma, nazivamo je religioznim verovanjem. Ako se odnosi na drugačiji sistem, nazivamo je metafizičkim verovanjem. Otuda sistem teokratske vlasti ne mora biti izgrađen na osnovama neke od velikih svetskih religija. On može počivati na metafizičkim načelima koja odbacuju sve tradicionalne crkve i konfesije i čiji se antiteološki i antimetafizički karakter s ponosom ističe. U našem vremenu najmoćnije teokratske stranke protive se hrišćanstvu i svim drugim religijama proizašlim iz jevrejskog monoteizma. Ono što ih čini teokratskim jeste njihovo nastojanje da urede zemaljske poslove čovečanstva u skladu sa kompleksnim sadržajem ideja čija se validnost racionalno ne može dokazati. Njihove vođe su navodno u posedu saznanja koje je nedostupno ostatku čovečanstva i suprotstavljeno idejama do kojih drže oni kojima se odriče pravo na ovakvu pozvanost. Tim harizmatskim vođama poverena je mistička moć i dužnost upravljanja poslovima grešnog čovečanstva. Samo su oni prosvećeni dok su svi drugi ili slepi i gluvi ili naprosto loši.
Činjenica je da su mnogi oblici velikih istorijskih religija bili pod uticajem teokratskih tendencija. Apostole ovih religija nadahnjivala je želja za vlašću, represijom i uništavanjem disidentskih grupa. Ne smemo, ipak, mešati dve različite stvari, religiju i teokratiju.
Vilijam Džejms religioznim naziva „osećanja, delovanja i iskustva pojedinačnih ljudi u njihovoj povučenosti u sebe, u onoj meri u kojoj smatraju da se nalaze u odnosu prema bilo čemu što bi se mogli smatrati božanskim“. 2 Kao karakteristike religioznog života on nabraja sledeća uverenja: da je vidljivi svet deo većeg duhovnog univerzuma od koga preuzima osnovu važnosti; da je sjedinjenje ili harmonični odnos sa višim univerzumom naša istinska svrha; da je stoga molitva ili unutrašnja komunikacija sa duhovnim – bilo da je to duhovno „Bog“ ili „zakon“ – proces u kome se nešto zaista dešava, a duhovna energija teče i proizvodi učinke, psihološke ili materijalne, unutar pojavnog sveta. Religija, nastavlja Džejms, takođe podrazumeva i sledeće psihološke karakteristike: novi elan kao poseban životni dar, bilo da uzima oblik lirske ushićenosti ili da apeluje na odlučnost i herojstvo i, dalje, čvrstu sigurnost i spokoj duše, i u odnosu prema drugima – veoma izraženo osećanje ljubavi. 3
Ovakva karakterizacija religioznog iskustva i osećanja čovečanstva nema nikakve veze sa uređenjem društvene saradnje. Pobožnost, kako smatra Džejms, predstavlja čisto ličan i pojedinačan odnos između čoveka i svete, misteriozne i divljenja vredne božanske Stvarnosti. Ona od čoveka zahteva izvestan način ličnog ponašanja. Međutim, ona ne ustanovljava ništa u pogledu problema društvene organizacije. Najvećeg religijskog duha Zapada Sv. Franju Asiškog nisu interesovale politika i ekonomija. On je samo želeo da nauči svoje učenike pobožnom životu; nije se bavio pravljenjem planova organizacije proizvodnje i podsticanjem svojih sledbenika na nasilje protiv neistomišljenika. On nije odgovoran za to kako je njegovo učenje tumačio red koji je sam osnovao.
Liberalizam ne postavlja nikakve prepreke čoveku, voljnom da svoje ponašanje i privatne poslove prilagodi ličnom, crkvenom ili konfesionalnom tumačenju jevanđeoskog učenja. Međutim, on se oštro protivi svim nastojanjima da se uguši racionalna diskusija oko problema koji se tiču društvenog dobra, pozivanjem na religioznu intuiciju i otkrovenje. On nikome ne zabranjuje razvod ili kontrolu rađanja. Ali se zato bori protiv svih onih koji drugima onemogućavaju slobodno pretresanje razloga za i protiv u ovim stvarima.
Po liberalnom shvatanju, svrha moralnih normi jeste da se pojedinci primoraju da usaglase svoja ponašanja sa zahtevima društvenog života, da se uzdrže od svih delovanja koja ugrožavaju opstanak mirne društvene saradnje i ometaju unapređivanje međuljudskih odnosa. Liberali prihvataju podršku koju religiozna učenja mogu dati moralnim uvidima koje oni sami odobravaju, ali se protive svim onim normama, odakle god one dolazile, koje vode socijalnoj dezintegraciji.
Reći da se liberalizam bori protiv religije – kao što to čine mnogi istaknuti zagovornici religiozne teokratije, predstavlja iskrivljavanje činjenica. Tamo gde postoji praksa mešanja crkve u sekularna pitanja, različite crkve, konfesije i sekte bore se jedne protiv drugih. Odvajanjem crkve od države, liberalizam uspostavlja mir među različitim religijskim frakcijama i svakoj od njih daje mogućnost da neometano propoveda svoje jevanđelje.
Liberalizam je racionalistički usmeren. On kaže da je moguće ubediti veliki broj ljudi da mirna saradnja unutar društvenog okvira bolje služi njihovim pravilno shvaćenim interesima nego sukobi i socijalna dezintegracija. Liberalizam gaji puno poverenje u ljudski razum. Možda je ovaj optimizam neosnovan i možda liberali greše. Međutim, ako je tako, onda nema nade za čovečanstvo.
_______________________________________________________________________________________________________
Ludvig fon Mizes — Tekst koji ovde u nastavcima prenosimo deo je poglavlja "Delovanje unutar društvenog okvira" Mizesove knjige Ljudsko delovanje.
Prevod: Aleksandar Novaković
_______________________________________________________________________________________________________
- U engleskom originalu „live by bread alone“. Mizes ovde referira na Isusovu opservaciju iz Novog zaveta: „Ne živi čovjek samo o hljebu, nego o svakoj riječi Božijoj“. Up. Jevanđelje po Luki 4,4. (prim.prev). [↩]
- W. James, The Varieties of Religious Experience (35th impression, Njujork, 1925), p. 31. [↩]
- Ibid, pp. 485–486. [↩]
