Ljudsko društvo (1)

 1. Ljudska saradnja

Društvo je zajedničko delovanje, saradnja.

Društvo je posledica svesnog i svrhovitog ponašanja. To ne znači da individue zaključuju ugovore o osnivanju društva. Svrha delovanja koje omogućava i konstantno obnavlja društvenu saradnju nije ništa drugo do saradnja i međusobno pomaganje radi ostvarivanja konkretnih ciljeva. Čitav kompleks međusobnih odnosa, stvoren zajedničkim delovanjem, zove se društvo. Ono zamenjuje – barem hipotetički – izolovani život pojedinaca saradnjom. Društvo je podela rada i udruživanje rada. Zbog toga što je po svojoj suštini delatna životinja, čovek postaje društvena životinja.

Pojedinačni čovek rađa se u društveno organizovanom okruženju. Samo u tom smislu možemo prihvatiti tvrdnju da društvo – logički, ili istorijski – prethodi pojedincu. U svakom drugom smislu ovaj stav je ili prazan, ili besmislen. Pojedinac živi i deluje unutar društva. Ali društvo nije ništa drugo do povezivanje pojedinaca oko zajedničkih aktivnosti. Ono ne postoji nigde drugde do u delovanju pojedinačnog čoveka. Zabluda ga je tražiti izvan delovanja pojedinaca. Govoriti o njegovoj autonomnoj i nezavisnoj egzistenciji, o njegovom životu, duši i njegovom delovanju, predstavlja metaforu koja lako može dovesti do grubih grešaka.

Pitanje da li društvo ili pojedinca treba uzeti za konačnu svrhu, i da li interese društva treba podrediti onim pojedinaca, ili interese pojedinaca onim društva, jalovo je. Delovanje je uvek delovanje pojedinačnog čoveka. Društveni, ili socijalni element, predstavlja određeno usmerenje delovanja pojedinačnog čoveka. Kategorija svrhe ima smisla samo kada se primeni na delovanje. Teološka i metafizička istorija razmatraju ciljeve društva, i planove koje bog želi da ostvari u pogledu društva, isto tako kao što razmatraju svrhe svih drugih delova stvorenog univerzuma. Besmisleno je da se nauka, koja je neodvojiva od razuma (sredstva očigledno nepodesnog za razmatranje ovih problema), upušta u spekulacije ovoga tipa.

U okviru socijalne saradnje između pripadnika društva javljaju se osećanja naklonosti, prijateljstva i zajedničkog pripadništva. Ta osećanja izvor su čovekovih najdivnijih i najprefinjenijih iskustava. Ona su najdragoceniji ukrasi života koji izdižu životinjsku vrstu čoveka do visina istinske ljudske egzistencije. Međutim, ona nisu, kao što su neki tvrdili, činioci formiranja društvenih odnosa. Ova osećanja predstavljaju plodove društvene saradnje koji se razvijaju samo unutar tog okvira; ona ne prethode uspostavljanju društvenih odnosa i nisu seme iz koga ovi niču.

Dve su osnovne činjenice formiranja saradnje, društva i civilizacije, i transformacije čoveka životinje u ljudsko biće: to da je rad unutar podele rada mnogo produktivniji od izolovanog i to da je ljudski razum kadar da prepozna ovu istinu. Međutim, zbog ovih činjenica bi ljudi zauvek ostali jedni drugima krvni neprijatelji, nepomirljivi rivali u pokušajima obezbeđivanja porcije oskudnih zaliha sredstava održanja koje nudi priroda. Svako bi u svakome nužno video neprijatelja; žudnja za zadovoljenjem ličnih apetita dovela bi pojedinca u nepomirljiv sukob sa celim okruženjem. Nemoguće je da bi se bilo kakvo saosećanje razvilo pod takvim okolnostima.

Bilo je sociologa koji su tvrdili da je „svojevrsna svest“ ((F.H. Giddings, The principles of Sociology (New York, 1926), p. 17.)) osnovna i izvorna subjektivna društvena činjenica. Drugi su smatrali da uopšte ne bi bilo društvenog poretka da ne postoji „osećanje zajedništva ili zajedničke pripadnosti“. ((R.M. MacIver, Society (New York, 1937), pp. 6-7.)) Sve to može biti tačno pod uslovom da se donekle nejasni i dvosmisleni pojmovi ispravno interpretiraju. Upotrebu pojmova svojevrsne svesti, osećanja zajedništva ili zajedničke pripadnosti, možemo shvatiti kao priznavanje činjenice da su sva druga ljudska bića potencijalni saradnici u borbi za preživljavanje, zato što su sposobni da prepoznaju obostrane koristi od kooperacije, dok životinjama nedostaje ova sposobnost. Međutim, ne smemo zaboraviti da su osnovne činjenice odgovorne za nastanak takve svesti, ili takvog osećanja, dve gorepomenute. U hipotetičnom svetu u kome podela rada ne bi povećavala produktivnost, društvo ne bi postojalo. Ne bi bilo nikakvih osećanja čovekoljublja i dobre volje.

Jedan od osnovnih principa opšteg razvoja i evolutivne promene jeste načelo podele rada. Biolozi nisu pogrešili kada su od društvene filozofije pozajmili koncept podele rada i prilagodili ga svom polju istraživanja. Postoji podela rada između svih delova svakog živog organizma. Dalje, postoje organske celine sastavljene od pojedinačnih živih bića koje sarađuju; uobičajeno je takve skupine mrava i pčela nazivati „životinjskim zajednicama“. Ipak, ne sme se nikada smetnuti s uma to da svrsishodna saradnja predstavlja posebno svojstvo ljudskog društva; društvo je proizvod ljudskog delovanja, odnosno, svesnog usmeravanja radi postizanja ciljeva. Takav sastojak ne postoji, koliko možemo utvrditi, u procesu koji rezultuje pojavom strukture-funkcije sistema biljaka i životinjskih tela, kao i u operacijama skupina mrava, pčela i osa. Ljudsko društvo je intelektualni i duhovni fenomen. Ono je posledica svrsishodnog korišćenja univerzalnog zakona koji određuje opšti razvoj, naime, visoke produktivnosti podele rada. Prepoznavanje zakona prirode se, poput svake instance delovanja, stavlja u službu čovekovih napora poboljšanja životnih uslova.

2. Kritika holističkog i metafizičkog shvatanja društva

Na osnovu učenja univerzalizma, pojmovnog realizma, holizma, kolektivizma i nekih predstavnika geštalt psihologije, društvo predstavlja poseban entitet koji živi za sebe, nezavisno i odvojeno od života različitih individua, delujući u sopstveno ime i težeći ciljevima različitim od onih kojima se rukovode te individue. Ovde se, naravno, može javiti antagonizam između ciljeva društva i ciljeva članova društva. Radi obezbeđivanja razvoja i društvenog napretka, neophodno je savladati egoizam individua da bi se one primorale da žrtvuju svoje sebične planove zarad društvenog dobra. Na ovom mestu, sve holističke teorije moraju da napuste sekularne metode nauke i logičkog rasuđivanja i da pređu na teološko ili metafizičko propovedanje vere. Njihova nužna pretpostavka je ta da Proviđenje, kroz svoje proroke, apostole i harizmatične lidere, primorava ljude, koji se stalno odaju poroku, odnosno one koji teže svojim sopstvenim ciljevima, da krenu putem pravičnosti kojim Gospodar Svetskog duha (Weltgeist) ili istorija želi da pođe. ((Ovde Mizes ironično upućuje na Hegelovo učenje o apsolutnom duhu, kao i na Marksov istorijski determinizam (prim.prev).))

Reč je o filozofiji koju karakterišu prastara verovanja primitivnih plemena. Ona se nalazi u svim religioznim učenjima. Po njoj, čovek je obavezan da se povinuje zakonima više sile i da poštuje autoritete koje je ona ovlastila u sprovođenju tih zakona. Poredak stvoren ovim zakonom, ljudsko društvo, u krajnjoj je instanci Božje, a ne ljudsko delo. Stoga, da se Gospod nije umešao i prosvetlio zabludelo čovečanstvo, ne bi ni bilo društva. Tačno je da društvena saradnja predstavlja pravu sreću za čoveka; tačno je da je čovek samo zahvaljujući životu unutar društva uspeo da se izdigne iznad varvarizma moralne i materijalne bede svoga primitivnog stanja. Međutim, da je bio prepušten sam sebi, on nikada ne bi mogao da ugleda put svog spasenja, zato što prilagođavanje zahtevima socijalne saradnje, kao i poštovanje moralnih normi, predstavljaju teška odricanja za njega. Da je bilo samo do njegovog nevaljalog uma, odmah bi taj pomislio da je odustajanje od neposrednih koristi zlo i lišavanje. On ne bi umeo da prepozna neuporedivo veću, ali odloženu korist koja se dobija odbacivanjem sadašnjih, i golim okom vidljivih zadovoljstava. Da nije bilo nebeske objave, čovek nikada ne bi saznao šta sudbina kaže da treba činiti za svoje dobro i dobro svojih potomaka.

Naučna teorija, onako kako je razvijena u društvenoj filozofiji osamnaestovekovnog racionalizma i moderne ekonomije, ne pribegava nikakvom mešanju viših sila. Svaki korak kojim pojedinac izolovano delovanje zamenjuje zajedničkim, odmah dovodi do vidljivog poboljšanja njegovog stanja. Prednosti koje donosi mirna saradnja i podela rada su univerzalne. Od njih ima koristi svaka generacija i to odmah, a ne samo budući potomci. Ono što pojedinac mora da žrtvuje u ime društva kompenzuje se daleko većim dobicima. Njegovo žrtvovanje samo je prividno i privremeno; odriče se manjeg dobitka da bi u budućnosti dobio veći. Nema razumnog bića koje ne bi moglo da shvati ovu očiglednu činjenicu. Kada se društvena saradnja razvije širenjem delokruga podele rada, ili kada su pravna zaštita i mir obezbeđeni, stimulans postaje želja svih onih koji hoće da unaprede svoj položaj. Težeći ispunjenju sopstvenih – pravilno shvaćenih – interesa, pojedinac radi na inteziviranju socijalne saradnje i mirnog saobraćaja. Društvo je proizvod ljudskog delovanja, odnosno, potrebe čoveka da se, što je više moguće, oslobodi neprijatnosti. Da bi se objasnili nastanak i evolucija društva, nije neophodno pozivati se na učenje – svakako uvredljivo za istinski religioznu svest – koje kaže da je prvobitno stvaranje u tolikoj meri defektno da je radi uspešnog društvenog održanja neophodno stalno uplitanje viših sila.

Istorijska uloga teorije podele rada, kako je objašnjena u političkoj ekonomiji od Hjuma do Rikarda, ogleda se u potpunom urušavanju svih metafizičkih učenja koja se tiču porekla i funkcionisanja društvene saradnje. Ova teorija hranila se duhovnom, moralnom i intelektualnom emancipacijom čovečanstva koju je inaugurisala epikurejska filozofija. Ona je heteronomnu i intuicionističku etiku ranijih vremena nadomestila autonomnom racionalnom moralnošću. Pravo i zakonitost, moral i društvene institucije više se ne poštuju kao nedokučive objave Neba. Oni su sada ljudskog porekla, a jedini aršin koji se u njihovom slučaju mora primeniti jeste ekspeditivnost u pogledu ljudskog blagostanja. Utilitaristički ekonomista ne kaže: fiat justitia, pereat mundus. ((„Neka se izvrši pravda, makar svet propao“ (prim.prev).)) On kaže: fiat justitia, ne pereat mundus. ((„Neka se izvrši pravda, kako svet ne bi propao“ (prim.prev).)) On od čoveka ne zahteva da se odrekne lične koristi zarad opšteg dobra. On ga savetuje da prepozna šta su njegovi pravilno shvaćeni interesi. Po njemu se božanska veličanstvenost ne otkriva u grozničavom mešanju u svakojake poslove vladara i političara, već u opremanju stvorenja razumom i potrebom traganja za srećom. ((Mnogi ekonomisti su verovali u boga, a među njima i Adam Smit i Bastija. To je razlog što su se divili činjenici proviđenjske brige „velikog Upravljača Prirodom“, koju su otkrili. Ateistička kritika ih osuđuje zbog ovakvog stava. Ta kritika, međutim, ne uspeva da shvati da ismevanje upućivanja na „nevidljivu ruku“ ne poništava bazične uvide racionalista i utilitarističke društvene filozofije. Mora se razumeti da je po sredi sledeća alternativa: ili udruživanje predstavlja ljudski proces zato što najbolje služi ciljevima pojedinaca kojih se tiče, i same individue su sposobne da shvate prednosti prilagođavanja životu društvene saradnje – ili neko više biće uživa u nevoljnom ljudskom potčinjavanju zakonima i društvenim autoritetima. Od manje je važnosti to da li se više biće imenuje Bogom, Svetskim duhom, Sudbinom, Istorijom, Votanom ili Produktivnim snagama i koju titilu dodeljuje njegovim apostolima, diktatorima.))

Suštinski problem svih varijanti univerzalističke, kolektivističke i holističke društvene filozofije sastoji se u sledećem pitanju: na osnovu kojeg se obeležja mogu prepoznati istinski zakon, autentični apostol božje reči i legitimni autoritet? Jer mnogi tvrde da ih je sâmo Proviđenje poslalo, a svaki od ovih proroka propoveda drugačije jevanđelje. Za iskrenog vernika ne može biti nikakve sumnje; on je u potpunosti ubeđen da je prihvatio jedino ispravno učenje. Međutim, upravo čvrstina takvih uverenja stvara nepomirljive antagonizme. Svaka strana odlučna je da njena dogma prevlada. Kako se, ipak, logičkom argumentacijom ne može odlučiti između različitih i suprotstavljenih gledišta, ne postoji drugi način da se ovaj spor reši osim oružanim konfliktom. Permanentno stvaranje sukoba i građanskih ratova do potpunog uništenja ili porobljavanja druge strane, nužna je posledica primene neliberalne, neracionalističke i neutilitarističke društvene teorije. Istorija najvećih svetskih religija predstavlja svedočanstvo ratova i sukoba, kao i istorija savremenih suprotstavljenih religija, socijalizma, „idolatrije države“ ((Termin „statolatry“ ovde se prevodi kao „idolatrija države“. Sâm termin se prvi put koristi, i to u pozitivnom značenju, u Doktrini fašizma (1932) koju je Benito Musolini napisao uz pomoć Đovanija Đentilea. Mizesu pak ovaj termin služi kao pogodan opis fenomena preterane vezanosti za državu i njenu apoteozu. (prim.prev).)) i nacionalizma.

Svakom sistemu heteronomne etike svojstvena je oštrina propagande i netolerantnosti vojničkog ili dželatovog sečiva. Božanski zakoni ili zakoni Sudbine, polažu pravo na univerzalnu valjanost, a onima koje oni proglase legitimnim svi ljudi po pravu duguju poslušnost. Sve dok je prestiž pravila heteronomne etike i njihovog filozofskog dodatka u vidu pojmovnog realizma ostajao neokrnjen, nije moglo biti reči o bilo kakvoj toleranciji ili trajnom miru. Kada bi okršaji utihnuli, bilo bi to samo da bi se prikupila nova snaga za naredne sukobe. Ideja tolerantnosti prema drugačijim gledištima mogla se ukoreniti tek kada je liberalna teorija rasčinila magiju univerzalizma. U svetlu utilitarne filozofije, društvo i država više ne predstavljaju institucije održavanja svetskog poretka koji je iz ljudima nedokučivih razloga po volji Božanstva, iako je očigledno štetan po sekularne interese mnogih, ili čak ogromne većine današnjih ljudi. Naprotiv, društvo i država predstavljaju za sve ljude osnovna sredstva postizanja autonomno odabranih ciljeva. Ove su institucije stvorene ljudskim naporom, a zadatak njihovog održavanja i najboljeg uređenja suštinski se ne razlikuje od svih ostalih interesa ljudskog delovanja. Zagovornici heteronomnog morala i kolektivizma ne mogu se nadati da će racionalno dokazati ispravnost posebne vrste etičkih pravila, superiornost i legitimizacijski ekskluzivitet konkretnog društvenog ideala do koga drže. Umesto toga, oni moraju apelovati na ljude da iskreno prihvate njihov ideološki sistem i prepuste se autoritetu koga smatraju ispravnim; ti ljudi su odlučni u svojoj nameri da ućutkaju one koji drugačije misle, ili da ih batinama nateraju na poslušnost.

Naravno, uvek će biti pojedinaca i grupa čiji je intelekt tako skučen da ne može razumeti prednosti društvene saradnje. Ima i drugih, čija je moralna snaga i volja toliko slaba da ne može odoleti iskušenju upuštanja u prividno korisne radnje koje su štetne po valjano funkcionisanje društvenog poretka. To je tako jer prilagođavanje pojedinaca zahtevima društvene saradnje podrazumeva žrtve. Te su žrtve, zaista, samo privremene i prividne, jer se nadoknađuju daleko većim prednostima života unutar društva. Ipak, one su bolne u momentu odbacivanja očekivanog zadovoljstva, te ne može svako razumeti dalekosežne koristi i ponašati se u skladu s tim. Anarhizam veruje da obrazovanje može pomoći svim ljudima da shvate šta od njih zahteva njihov sopstveni interes; pravilno usmereni, i u skladu sa svojim nahođenjem, ljudi će uvek podržati pravila ponašanja bez kojih društvo ne može opstati. Anarhisti smatraju da društveni poredak u kome nijedan građanin ne uživa povlastice na račun drugog može postojati bez bilo kakve prinude i primoravanja, u smislu prevencije društveno štetnih postupaka. To je idealno društvo koje funkcioniše bez države ili vlade; to jest, bez policijskih snaga, društvenog aparata prinude i prisile.

Anarhisti zanemaruju neporecivu činjenicu da su neki ljudi ili isuviše skučenih pogleda ili isuviše slabi da bi se spontano prilagodili uslovima društvenog života. Čak i da priznamo da je svakoj zdravoj osobi data sposobnost razumevanja prednosti socijalne saradnje i ponašanja u skladu s njom, i dalje ostaje problem dece, starih i umno poremećenih. Možemo se složiti oko toga da čoveka koji radi protiv društva treba smatrati mentalno obolelim, i da mu je potrebna pomoć. Međutim, sve dok bude bilo bolesnih ljudi, i dok postoje deca i dementne osobe, mora se obezbediti neko staranje, inače će društvo biti ugroženo. Anarhističko društvo bilo bi prepušteno na milost svakoga pojedinca ponaosob. Društvo ne može postojati ukoliko većina nije spremna da odvrati manjinu, pretnjom ili upotrebom nasilja, od urušavanja društvenog poretka. To je moć koja se prenosi na državu ili vladu.

Država, ili vlada, predstavlja društveni mehanizam prisile i prinude. Ona poseduje monopol na primenu sile. Nijedan pojedinac nema pravo da koristi nasilje ili pretnju nasiljem, osim ako mu država to ne dozvoli. Država je, u suštini, institucija zaštite mirnih međuljudskih odnosa. Ipak, radi zaštite mira, država mora biti spremna da slomi nasilje onih koji remete mir.

Liberalna društvena teorija, koja se zasniva na etičkom i ekonomskom utilitarizmu, ((Mizes ovde referira na uticaj utilitarizma Dejvida Rikarda (David Ricardo, 1772 — 1823) i Džona Stjuarta Mila (John Stuart Mill, 1806 –1873) na klasičnu ekonomsku nauku. (prim.prev).)) problem odnosa vlasti i podanika vidi drugačije od univerzalizma i kolektivizma. Liberalizam smatra da vladari, koji uvek čine manjinu, ne mogu dugo ostati na vlasti bez većinske podrške onih kojima vladaju. Kakav god bio politički sistem, mišljenje podanika da im je korisnija poslušnost i lojalnost prema vlasti od pobune i uspostavljanja novog režima, predstavlja uvek osnovu izgradnje i postojanja samog poretka. Većina raspolaže snagom da se oslobodi nepopularne vlasti, i koristi tu moć uvek kada postane sigurna da je to u njenom najboljem interesu. Dugoročno gledano ne postoji tako nešto poput nepopularne vlade. Građanski rat i revolucija sredstva su kojim nezadovoljna većina svrgava vladare i režime koji joj ne odgovaraju. Zarad unutrašnjeg mira, liberalizam teži demokratskoj vladi. Demokratija stoga ne predstavlja revolucionarnu instituciju. Naprotiv, ona je upravo sredstvo sprečavanja revolucija i građanskih ratova. Ona obezbeđuje metod za mirno prilagođavanje vlasti volji većine. Kada političari na vlasti i njihova politika više ne odgovaraju narodnoj većini, oni se – na sledećim izborima – eliminišu i zamenjuju drugim ljudima koji predlažu drugačiju politiku.

Preporučujući princip vladavine većine, ili narodne vlasti, liberalizam ne ističe prvenstvo prosečnog ili običnog čoveka. Taj princip sigurno ne podrazumeva, kao što to tvrde neki kritičari, zalaganje za vladavinu zlih, bezvrednih i primitivnih. I liberali smatraju da narodom treba da upravljaju najbolji. Međutim, oni veruju da se nečija sposobnost vršenja vlasti najbolje potvrđuje ubeđivanjem sugrađana a ne upotrebom sile. Naravno, ne postoje garancije da će glasači poveriti vlast najkompetentnijem. Ali nijedan drugi sistem ne može dati takve garancije. Ako većina u društvu prihvata pogrešne principe i bira loše kandidate na izborima, onda nema druge nego da se utiče na mišljenje te većine, iznošenjem razumnih principa i predlaganjem dobrih kandidata. Ne postoji drugi način da manjina, na dugi rok, ostvari uspeh.

Univerzalizam i kolektivizam ne prihvataju demokratsko rešenje problema vladanja. Po ovakvim shvatanjima pojedinac, koji se povinuje moralnim normama, direktno ne unapređuje svoje zemaljske interese, već obratno, on se odriče sopstvenih ciljeva zarad ispunjenja Božanskih planova (ili planova kolektiva). Štaviše, ljudski um, sam po sebi, nije sposoban da shvati superiornost apsolutnih vrednosti i bezuslovno važenje svetih zakona, kao ni da ispravno protumači kanone i zapovesti. Zato je uzaludan svaki pokušaj nagovaranja većine ubeđivanjem i nastojanjem da se ova dobronamernim opominjanjem usmeri ka ispravnom cilju. Oni koji su blagosloveni božanskim nadahnućem, čija harizma objavljuje prosvetljenje, imaju dužnost da među pokornima šire jevanđelje, a da u slučaju neposlušnih pribegnu sili. Harizmatični lider je Božji zastupnik, mandatar kolektiva, oruđe istorije. On je nepogrešiv i uvek je u pravu. Njegove zapovesti najviši su zakon.

Univerzalizam i kolektivizam nužno potpadaju pod teokratski sistem vlasti. Zajednička karakteristka jednog i drugog jeste postuliranje egzistencije više sile koju pojedinci moraju da slušaju. Ono što ih razlikuje jeste samo to kako imenuju ovaj entitet i kakav je sadržaj zakona koje u njegovo ime objavljuju. Diktatorska manjinska vlast pribavlja legitimitet isključivo pozivanjem na mandat koji je navodno dobila od višeg, apsolutnog autoriteta. Nije toliko važno to da li apsolutista legitimiše svoje zahteve božanskim pravom miropomazanog kralja, istorijskom misijom avangarde proleterijata, i da li se to najviše biće zove Geist (Hegel) ili Humanité (Ogist Kont). Reči „društvo“ i „država“, onako kako ih danas koriste zagovornici socijalizma, planiranja i društvene kontrole svih aktivnosti pojedinaca, označavaju božanstvo. Sveštenici tog novog verovanja pripisuju svome idolu sve one atribute koje teolozi pripisuju Bogu – svemoć, sveznanje, beskonačnu dobrotu, i tako dalje. Ideja neke više sile nastaje odmah, čim se pretpostavi da iznad i izvan ljudskog delovanja postoji neuništivo biće koje se rukovodi sopstvenim, od smrtnika različitim ciljevima. Tada se javlja antagonizam ciljeva i nužno postavlja pitanje njihovog prvenstva – ciljevi pojedinaca ili ciljevi države/društva. Odgovor na ovo pitanje unapred je sadržan u kolektivističkoj i univerzalističkoj koncepciji države i društva. Ako se pođe od egzistencije bića koje je ex definitione više, plemenitije i bolje od pojedinaca, onda ne može biti nikakve sumnje da ciljevi ovog uzvišenog bića moraju prevazilaziti ciljeve nižih bića (istina je da neki ljubitelji paradoksa – poput, na primer, Maksa Štirnera ((Upor. Max Stirner (Johann Kaspar Schmidt), The Ego and His Own, trans. S. T. Byington (New York, 1907).)) – okreću stvari naglavačke tvrdeći da u ovom slučaju pojedinac ima prvenstvo). Ukoliko je društvo/država entitet koji poseduje volju i nameru, kao i sve one atribute koje mu pripisuje kolektivistička teorija, onda je jednostavno besmisleno protivstaviti trivijalne ciljeve bednih pojedinaca njegovim uzvišenim planovima.

Kvaziteološki karakter svih kolektivističkih teorija postaje očigledan tokom njihovog međusobnog sukoba. Kolektivistička teorija ne zagovara apstraktnu superiornost kolektiviteta, već uvek ističe značaj konkretnog kolektivističkog idola, bilo da grubo odbacuje mogućnost postojanja nekih drugih sličnih idola, bilo da te idole, u odnosu na sopstveni idol, spušta na nižu, potčinjenu poziciju. Vernici države govore o izuzetnosti određene države, tj. njihove države; nacionalisti to čine sa svojom idejom nacije. Napadajući neki konkretan program, jeretici ističu superiornost svog kolektivističkog idola, uvek pribegavajući istom argumentu: „Mi smo u pravu jer nam tako kaže unutrašnji glas a vi grešite“. Nema racionalnog rešenja za sukob protivstavljenih kolektivističkih verovanja i sekti, već samo oružanog. Alternativa liberalnom i demokratskom načelu vladavine većine jesu militaristički principi oružanog sukoba i diktatorske represije.

Raznovrsna kolektivistička verovanja ujedinjuje nepomirljivo neprijateljstvo spram fundamentalnih političkih institucija liberalnog poretka: vladavine većine, tolerancije prema drugačijem mišljenju, slobode mišljenja, govora i štampe, jednakosti svih ljudi pred zakonom. Saradnja kolektivista u nastojanju da se uništi sloboda, dovela je do pogrešnog uverenja da je osnovno pitanje današnje politike pitanje sukobljenosti kolektivizma i individualizma. U stvari, to je sukob individualizma na jednoj, i mnoštva kolektivističih sekti na drugoj strani, čija međusobna mržnja i neprijateljstvo nisu nimalo manji od prezrenja koje gaje prema liberalnom poretku. Ovde nije reč o jednoj homogenoj marksističkoj sekti koja napada kapitalizam, već o mnoštvu marksističkih grupacija. Ove skupine – na primer staljinisti, trockisti, menševici, pristalice Druge internacionale, itd… – na najbrutalniji i najnehumaniji način ratuju između sebe. Tu su, takođe, mnoge druge nemarksističke sekte koje primenjuju iste svirepe metode u međusobnim okršajima. Zamenjivanje liberalizma kolektivizmom proizvelo bi nebrojene krvave sukobe.

Uobičajena terminologija u potpunosti zamagljuje ove stvari. Filozofija, koju obično nazivamo individualističkom, jeste filozofija društvene saradnje i progresivnog jačanja socijalne mreže. Za razliku od toga, primena osnovnih ideja kolektivizma ne proizvodi ništa drugo do socijalnu dezintegraciju i beskrajno produženje oružanog sukoba. Tačno je da svaka kolektivistička ideologija obećava večni mir koji započinje danom njene odlučujuće pobede – konačnim porazom i uništenjem svih ostalih ideologija i njihovih pristalica. Međutim, ostvarenje takvih planova uslovljeno je radikalnom transformacijom samog čovečanstva. Ljudi se imaju podeliti u dve klase: na jednoj strani svemoćni bogoliki tiranin, a na drugoj mase koje se moraju odreći slobodne volje i razuma da bi postale obične marionete u diktatorovim planovima. Mase se moraju dehumanizovati, da bi se od jednog čoveka napravio bogoliki gospodar. Mišljenje i delovanje, te najistaknutije karakteristike čoveka kao ljudskog bića, postaju privilegija samo jednog čoveka. Nije potrebno isticati da su takvi projekti neostvarivi. Hilijastička ((Mizes se služi metaforom „hilijastičkog carstva“ referirajući na visoke pretenzije totalitarnih poredaka i njihovih vođa koji, po ugledu na milenarističko učenje o „drugom dolasku“ Isusa Hrista i započinjanju hiljadugodišnje vladavine, gromoglasno najavljuju dolazak novog vođe/firera i uspostavljanje večnog carstva/rajha (prim.prev).)) tiranska carstva osuđena su na propast; ona nikada nisu trajala duže od nekoliko godina. Nedavno smo prisustvovali propasti nekoliko tih “milenarističkih“ ((Ljudsko delovanje je izašlo iz štampe 1949. godine. Mizes ovde upućuje na slom nacističkih i fašističkih tvorevina u Evropi (prim.prev).)) sistema. Teško da će preostali bolje proći.

Savremeno oživljavanje ideje kolektivizma – glavnog uzročnika svih agonija i katastrofa naših dana – toliko je uspešno da je gurnulo u zaborav sve osnovne ideje liberalne društvene filozofije. Danas ih zanemaruju čak i mnoge pristalice demokratskih institucija. Argumenti kojima se ovi ljudi služe da bi opravdali slobodu i demokratiju umrljani su kolektivističkim zabludama; njihova učenja su pre poremećaj nego podrška istinskom liberalizmu. Oni smatraju da je većina uvek u pravu samo zato što može da slomi svaku opoziciju; princip vladavine većine tiranski je princip najbrojnije partije i vladajuća većina nije u obavezi da se ograničava u vršenju vlasti i vođenju politike. Onog trenutka kada neka frakcija uspe da pridobije podršku većine građana i na taj način uspostavi kontrolu nad polugama vlasti, ona odmah počinje da zabranjuje manjini sva ona demokratska sredstva koja je sama prethodno upotrebaljavala u svojoj borbi za premoć.

Ovaj lažni liberalizam je, naravno, potpuna antiteza liberalnog učenja. Liberali ne tvrde da je većina „bogom dana“ i nepogrešiva; oni ne smatraju da prosta činjenica većinske podrške određenoj politici predstavlja dokaz njene opšte valjanosti. Oni se ne zalažu za tiraniju većine i nasilničko ugnjetavanje opozicione manjine. Liberalizam teži političkom poretku koji obezbeđuje glatko odvijanje društvene saradnje i progresivno jačanje zajedničkih društvenih veza. Njegov glavni cilj je izbegavanje nasilnih sukoba, ratova i revolucija, koji nužno dovode do urušavaja društvene saradnje i povratka na primitivne uslove varvarstva u kojima se odvija večna međusobna borba plemena i političkih tela. Budući da podela rada zahteva neometan mir, liberalizam cilja na uspostavljanje sistema vlasti koji će najverovatnije očuvati mir, odnosno, demokratiju.

_______________________________________________________________________________________________________
Ludvig fon Mizes – Tekst koji ovde u nastavcima prenosimo predstavlja početak drugog dela Mizesovog Ljudskog delovanja “Delovanje unutar društvenog okvira”. Prevod: Aleksandar Novaković
_______________________________________________________________________________________________________