Ljudsko društvo (1)

 1. Ljud­ska saradnja

Dru­štvo je zajed­nič­ko delo­va­nje, saradnja.

Dru­štvo je posle­di­ca sve­snog i svr­ho­vi­tog pona­ša­nja. To ne zna­či da indi­vi­due zaklju­ču­ju ugo­vo­re o osni­va­nju dru­štva. Svr­ha delo­va­nja koje omo­gu­ća­va i kon­stant­no obna­vlja dru­štve­nu sarad­nju nije ništa dru­go do sarad­nja i među­sob­no poma­ga­nje radi ostva­ri­va­nja kon­kret­nih cilje­va. Čitav kom­pleks među­sob­nih odno­sa, stvo­ren zajed­nič­kim delo­va­njem, zove se dru­štvo. Ono zame­nju­je – barem hipo­te­tič­ki – izo­lo­va­ni život poje­di­na­ca sarad­njom. Dru­štvo je pode­la rada i udru­ži­va­nje rada. Zbog toga što je po svo­joj sušti­ni delat­na živo­ti­nja, čovek posta­je dru­štve­na životinja.

Poje­di­nač­ni čovek rađa se u dru­štve­no orga­ni­zo­va­nom okru­že­nju. Samo u tom smi­slu može­mo pri­hva­ti­ti tvrd­nju da dru­štvo – logič­ki, ili isto­rij­ski – pret­ho­di poje­din­cu. U sva­kom dru­gom smi­slu ovaj stav je ili pra­zan, ili besmi­slen. Poje­di­nac živi i delu­je unu­tar dru­štva. Ali dru­štvo nije ništa dru­go do pove­zi­va­nje poje­di­na­ca oko zajed­nič­kih aktiv­no­sti. Ono ne posto­ji nigde drug­de do u delo­va­nju poje­di­nač­nog čove­ka. Zablu­da ga je tra­ži­ti izvan delo­va­nja poje­di­na­ca. Govo­ri­ti o nje­go­voj auto­nom­noj i neza­vi­snoj egzi­sten­ci­ji, o nje­go­vom živo­tu, duši i nje­go­vom delo­va­nju, pred­sta­vlja meta­fo­ru koja lako može dove­sti do gru­bih grešaka.

Pita­nje da li dru­štvo ili poje­din­ca tre­ba uze­ti za konač­nu svr­hu, i da li inte­re­se dru­štva tre­ba podre­di­ti onim poje­di­na­ca, ili inte­re­se poje­di­na­ca onim dru­štva, jalo­vo je. Delo­va­nje je uvek delo­va­nje poje­di­nač­nog čove­ka. Dru­štve­ni, ili soci­jal­ni ele­ment, pred­sta­vlja odre­đe­no usme­re­nje delo­va­nja poje­di­nač­nog čove­ka. Kate­go­ri­ja svr­he ima smi­sla samo kada se pri­me­ni na delo­va­nje. Teo­lo­ška i meta­fi­zič­ka isto­ri­ja raz­ma­tra­ju cilje­ve dru­štva, i pla­no­ve koje bog želi da ostva­ri u pogle­du dru­štva, isto tako kao što raz­ma­tra­ju svr­he svih dru­gih delo­va stvo­re­nog uni­ver­zu­ma. Besmi­sle­no je da se nau­ka, koja je neo­dvo­ji­va od razu­ma (sred­stva oči­gled­no nepo­de­snog za raz­ma­tra­nje ovih pro­ble­ma), upu­šta u spe­ku­la­ci­je ovo­ga tipa.

U okvi­ru soci­jal­ne sarad­nje izme­đu pri­pad­ni­ka dru­štva javlja­ju se ose­ća­nja naklo­no­sti, pri­ja­telj­stva i zajed­nič­kog pri­pad­ni­štva. Ta ose­ća­nja izvor su čove­ko­vih naj­div­ni­jih i naj­pre­fi­nje­ni­jih isku­sta­va. Ona su naj­dra­go­ce­ni­ji ukra­si živo­ta koji izdi­žu živo­tinj­sku vrstu čove­ka do visi­na istin­ske ljud­ske egzi­sten­ci­je. Među­tim, ona nisu, kao što su neki tvr­di­li, čini­o­ci for­mi­ra­nja dru­štve­nih odno­sa. Ova ose­ća­nja pred­sta­vlja­ju plo­do­ve dru­štve­ne sarad­nje koji se razvi­ja­ju samo unu­tar tog okvi­ra; ona ne pret­ho­de uspo­sta­vlja­nju dru­štve­nih odno­sa i nisu seme iz koga ovi niču.

Dve su osnov­ne činje­ni­ce for­mi­ra­nja sarad­nje, dru­štva i civi­li­za­ci­je, i trans­for­ma­ci­je čove­ka živo­ti­nje u ljud­sko biće: to da je rad unu­tar pode­le rada mno­go pro­duk­tiv­ni­ji od izo­lo­va­nog i to da je ljud­ski razum kadar da pre­po­zna ovu isti­nu. Među­tim, zbog ovih činje­ni­ca bi lju­di zau­vek osta­li jed­ni dru­gi­ma krv­ni nepri­ja­te­lji, nepo­mir­lji­vi riva­li u poku­ša­ji­ma obez­be­đi­va­nja por­ci­je oskud­nih zali­ha sred­sta­va odr­ža­nja koje nudi pri­ro­da. Sva­ko bi u sva­ko­me nužno video nepri­ja­te­lja; žud­nja za zado­vo­lje­njem lič­nih ape­ti­ta dove­la bi poje­din­ca u nepo­mir­ljiv sukob sa celim okru­že­njem. Nemo­gu­će je da bi se bilo kakvo sao­se­ća­nje raz­vi­lo pod takvim okolnostima.

Bilo je soci­o­lo­ga koji su tvr­di­li da je „svo­je­vr­sna svest“ ¹ osnov­na i izvor­na subjek­tiv­na dru­štve­na činje­ni­ca. Dru­gi su sma­tra­li da uop­šte ne bi bilo dru­štve­nog poret­ka da ne posto­ji „ose­ća­nje zajed­ni­štva ili zajed­nič­ke pri­pad­no­sti“. ² Sve to može biti tač­no pod uslo­vom da se done­kle neja­sni i dvo­smi­sle­ni poj­mo­vi isprav­no inter­pre­ti­ra­ju. Upo­tre­bu poj­mo­va svo­je­vr­sne sve­sti, ose­ća­nja zajed­ni­štva ili zajed­nič­ke pri­pad­no­sti, može­mo shva­ti­ti kao pri­zna­va­nje činje­ni­ce da su sva dru­ga ljud­ska bića poten­ci­jal­ni sarad­ni­ci u bor­bi za pre­ži­vlja­va­nje, zato što su spo­sob­ni da pre­po­zna­ju obo­stra­ne kori­sti od koo­pe­ra­ci­je, dok živo­ti­nja­ma nedo­sta­je ova spo­sob­nost. Među­tim, ne sme­mo zabo­ra­vi­ti da su osnov­ne činje­ni­ce odgo­vor­ne za nasta­nak takve sve­sti, ili takvog ose­ća­nja, dve gore­po­me­nu­te. U hipo­te­tič­nom sve­tu u kome pode­la rada ne bi pove­ća­va­la pro­duk­tiv­nost, dru­štvo ne bi posto­ja­lo. Ne bi bilo nika­kvih ose­ća­nja čove­ko­lju­blja i dobre volje.

Jedan od osnov­nih prin­ci­pa opšteg razvo­ja i evo­lu­tiv­ne pro­me­ne jeste nače­lo pode­le rada. Bio­lo­zi nisu pogre­ši­li kada su od dru­štve­ne filo­zo­fi­je pozaj­mi­li kon­cept pode­le rada i pri­la­go­di­li ga svom polju istra­ži­va­nja. Posto­ji pode­la rada izme­đu svih delo­va sva­kog živog orga­ni­zma. Dalje, posto­je organ­ske celi­ne sasta­vlje­ne od poje­di­nač­nih živih bića koje sara­đu­ju; uobi­ča­je­no je takve sku­pi­ne mra­va i pče­la nazi­va­ti „živo­tinj­skim zajed­ni­ca­ma“. Ipak, ne sme se nika­da smet­nu­ti s uma to da svr­sis­hod­na sarad­nja pred­sta­vlja poseb­no svoj­stvo ljud­skog dru­štva; dru­štvo je pro­i­zvod ljud­skog delo­va­nja, odno­sno, sve­snog usme­ra­va­nja radi posti­za­nja cilje­va. Takav sasto­jak ne posto­ji, koli­ko može­mo utvr­di­ti, u pro­ce­su koji rezul­tu­je poja­vom struk­tu­re-funk­ci­je siste­ma bilja­ka i živo­tinj­skih tela, kao i u ope­ra­ci­ja­ma sku­pi­na mra­va, pče­la i osa. Ljud­sko dru­štvo je inte­lek­tu­al­ni i duhov­ni feno­men. Ono je posle­di­ca svr­sis­hod­nog kori­šće­nja uni­ver­zal­nog zako­na koji odre­đu­je opšti razvoj, nai­me, viso­ke pro­duk­tiv­no­sti pode­le rada. Pre­po­zna­va­nje zako­na pri­ro­de se, poput sva­ke instan­ce delo­va­nja, sta­vlja u slu­žbu čove­ko­vih napo­ra pobolj­ša­nja život­nih uslova.

2. Kri­ti­ka holi­stič­kog i meta­fi­zič­kog shva­ta­nja društva

Na osno­vu uče­nja uni­ver­za­li­zma, poj­mov­nog rea­li­zma, holi­zma, kolek­ti­vi­zma i nekih pred­stav­ni­ka geštalt psi­ho­lo­gi­je, dru­štvo pred­sta­vlja pose­ban enti­tet koji živi za sebe, neza­vi­sno i odvo­je­no od živo­ta razli­či­tih indi­vi­dua, delu­ju­ći u sop­stve­no ime i teže­ći cilje­vi­ma razli­či­tim od onih koji­ma se ruko­vo­de te indi­vi­due. Ovde se, narav­no, može javi­ti anta­go­ni­zam izme­đu cilje­va dru­štva i cilje­va čla­no­va dru­štva. Radi obez­be­đi­va­nja razvo­ja i dru­štve­nog napret­ka, neop­hod­no je savla­da­ti ego­i­zam indi­vi­dua da bi se one pri­mo­ra­le da žrtvu­ju svo­je sebič­ne pla­no­ve zarad dru­štve­nog dobra. Na ovom mestu, sve holi­stič­ke teo­ri­je mora­ju da napu­ste seku­lar­ne meto­de nau­ke i logič­kog rasu­đi­va­nja i da pre­đu na teo­lo­ško ili meta­fi­zič­ko pro­po­ve­da­nje vere. Nji­ho­va nužna pret­po­stav­ka je ta da Pro­vi­đe­nje, kroz svo­je pro­ro­ke, apo­sto­le i hari­zma­tič­ne lide­re, pri­mo­ra­va lju­de, koji se stal­no oda­ju poro­ku, odno­sno one koji teže svo­jim sop­stve­nim cilje­vi­ma, da kre­nu putem pra­vič­no­sti kojim Gospo­dar Svet­skog duha (Welt­ge­ist) ili isto­ri­ja želi da pođe. ³

Reč je o filo­zo­fi­ji koju karak­te­ri­šu pra­sta­ra vero­va­nja pri­mi­tiv­nih ple­me­na. Ona se nala­zi u svim reli­gi­o­znim uče­nji­ma. Po njoj, čovek je oba­ve­zan da se povi­nu­je zako­ni­ma više sile i da poštu­je auto­ri­te­te koje je ona ovla­sti­la u spro­vo­đe­nju tih zako­na. Pore­dak stvo­ren ovim zako­nom, ljud­sko dru­štvo, u kraj­njoj je instan­ci Bož­je, a ne ljud­sko delo. Sto­ga, da se Gospod nije ume­šao i pro­sve­tlio zablu­de­lo čove­čan­stvo, ne bi ni bilo dru­štva. Tač­no je da dru­štve­na sarad­nja pred­sta­vlja pra­vu sre­ću za čove­ka; tač­no je da je čovek samo zahva­lju­ju­ći živo­tu unu­tar dru­štva uspeo da se izdig­ne iznad var­va­ri­zma moral­ne i mate­ri­jal­ne bede svo­ga pri­mi­tiv­nog sta­nja. Među­tim, da je bio pre­pu­šten sam sebi, on nika­da ne bi mogao da ugle­da put svog spa­se­nja, zato što pri­la­go­đa­va­nje zahte­vi­ma soci­jal­ne sarad­nje, kao i pošto­va­nje moral­nih nor­mi, pred­sta­vlja­ju teška odri­ca­nja za nje­ga. Da je bilo samo do nje­go­vog neva­lja­log uma, odmah bi taj pomi­slio da je odu­sta­ja­nje od nepo­sred­nih kori­sti zlo i liša­va­nje. On ne bi umeo da pre­po­zna neu­po­re­di­vo veću, ali odlo­že­nu korist koja se dobi­ja odba­ci­va­njem sada­šnjih, i golim okom vidlji­vih zado­volj­sta­va. Da nije bilo nebe­ske obja­ve, čovek nika­da ne bi saznao šta sud­bi­na kaže da tre­ba čini­ti za svo­je dobro i dobro svo­jih potomaka.

Nauč­na teo­ri­ja, ona­ko kako je razvi­je­na u dru­štve­noj filo­zo­fi­ji osam­na­e­sto­ve­kov­nog raci­o­na­li­zma i moder­ne eko­no­mi­je, ne pri­be­ga­va nika­kvom meša­nju viših sila. Sva­ki korak kojim poje­di­nac izo­lo­va­no delo­va­nje zame­nju­je zajed­nič­kim, odmah dovo­di do vidlji­vog pobolj­ša­nja nje­go­vog sta­nja. Pred­no­sti koje dono­si mir­na sarad­nja i pode­la rada su uni­ver­zal­ne. Od njih ima kori­sti sva­ka gene­ra­ci­ja i to odmah, a ne samo budu­ći potom­ci. Ono što poje­di­nac mora da žrtvu­je u ime dru­štva kom­pen­zu­je se dale­ko većim dobi­ci­ma. Nje­go­vo žrtvo­va­nje samo je pri­vid­no i pri­vre­me­no; odri­če se manjeg dobit­ka da bi u buduć­no­sti dobio veći. Nema razu­mnog bića koje ne bi moglo da shva­ti ovu oči­gled­nu činje­ni­cu. Kada se dru­štve­na sarad­nja razvi­je šire­njem delo­kru­ga pode­le rada, ili kada su prav­na zašti­ta i mir obez­be­đe­ni, sti­mu­lans posta­je želja svih onih koji hoće da una­pre­de svoj polo­žaj. Teže­ći ispu­nje­nju sop­stve­nih – pra­vil­no shva­će­nih – inte­re­sa, poje­di­nac radi na inte­zi­vi­ra­nju soci­jal­ne sarad­nje i mir­nog sao­bra­ća­ja. Dru­štvo je pro­i­zvod ljud­skog delo­va­nja, odno­sno, potre­be čove­ka da se, što je više mogu­će, oslo­bo­di nepri­jat­no­sti. Da bi se obja­sni­li nasta­nak i evo­lu­ci­ja dru­štva, nije neop­hod­no pozi­va­ti se na uče­nje – sva­ka­ko uvre­dlji­vo za istin­ski reli­gi­o­znu svest – koje kaže da je prvo­bit­no stva­ra­nje u toli­koj meri defekt­no da je radi uspe­šnog dru­štve­nog odr­ža­nja neop­hod­no stal­no upli­ta­nje viših sila.

Isto­rij­ska ulo­ga teo­ri­je pode­le rada, kako je obja­šnje­na u poli­tič­koj eko­no­mi­ji od Hju­ma do Rikar­da, ogle­da se u pot­pu­nom uru­ša­va­nju svih meta­fi­zič­kih uče­nja koja se tiču pore­kla i funk­ci­o­ni­sa­nja dru­štve­ne sarad­nje. Ova teo­ri­ja hra­ni­la se duhov­nom, moral­nom i inte­lek­tu­al­nom eman­ci­pa­ci­jom čove­čan­stva koju je ina­u­gu­ri­sa­la epi­ku­rej­ska filo­zo­fi­ja. Ona je hete­ro­nom­nu i intu­i­ci­o­ni­stič­ku eti­ku rani­jih vre­me­na nado­me­sti­la auto­nom­nom raci­o­nal­nom moral­no­šću. Pra­vo i zako­ni­tost, moral i dru­štve­ne insti­tu­ci­je više se ne poštu­ju kao nedo­ku­či­ve obja­ve Neba. Oni su sada ljud­skog pore­kla, a jedi­ni aršin koji se u nji­ho­vom slu­ča­ju mora pri­me­ni­ti jeste ekspe­di­tiv­nost u pogle­du ljud­skog bla­go­sta­nja. Uti­li­ta­ri­stič­ki eko­no­mi­sta ne kaže: fiat justi­tia, pere­at mun­dus. ⁴ On kaže: fiat justi­tia, ne pere­at mun­dus. ⁵ On od čove­ka ne zahte­va da se odrek­ne lič­ne kori­sti zarad opšteg dobra. On ga save­tu­je da pre­po­zna šta su nje­go­vi pra­vil­no shva­će­ni inte­re­si. Po nje­mu se božan­ska veli­čan­stve­nost ne otkri­va u gro­zni­ča­vom meša­nju u sva­ko­ja­ke poslo­ve vla­da­ra i poli­ti­ča­ra, već u opre­ma­nju stvo­re­nja razu­mom i potre­bom tra­ga­nja za sre­ćom. ⁶

Suštin­ski pro­blem svih vari­jan­ti uni­ver­za­li­stič­ke, kolek­ti­vi­stič­ke i holi­stič­ke dru­štve­ne filo­zo­fi­je sasto­ji se u sle­de­ćem pita­nju: na osno­vu kojeg se obe­lež­ja mogu pre­po­zna­ti istin­ski zakon, auten­tič­ni apo­stol bož­je reči i legi­tim­ni auto­ri­tet? Jer mno­gi tvr­de da ih je sâmo Pro­vi­đe­nje posla­lo, a sva­ki od ovih pro­ro­ka pro­po­ve­da dru­ga­či­je jevan­đe­lje. Za iskre­nog ver­ni­ka ne može biti nika­kve sum­nje; on je u pot­pu­no­sti ube­đen da je pri­hva­tio jedi­no isprav­no uče­nje. Među­tim, upra­vo čvr­sti­na takvih uve­re­nja stva­ra nepo­mir­lji­ve anta­go­ni­zme. Sva­ka stra­na odluč­na je da nje­na dog­ma pre­vla­da. Kako se, ipak, logič­kom argu­men­ta­ci­jom ne može odlu­či­ti izme­đu razli­či­tih i suprot­sta­vlje­nih gle­di­šta, ne posto­ji dru­gi način da se ovaj spor reši osim oru­ža­nim kon­flik­tom. Per­ma­nent­no stva­ra­nje suko­ba i gra­đan­skih rato­va do pot­pu­nog uni­šte­nja ili poro­blja­va­nja dru­ge stra­ne, nužna je posle­di­ca pri­me­ne neli­be­ral­ne, nera­ci­o­na­li­stič­ke i neu­ti­li­ta­ri­stič­ke dru­štve­ne teo­ri­je. Isto­ri­ja naj­ve­ćih svet­skih reli­gi­ja pred­sta­vlja sve­do­čan­stvo rato­va i suko­ba, kao i isto­ri­ja savre­me­nih suprot­sta­vlje­nih reli­gi­ja, soci­ja­li­zma, „ido­la­tri­je drža­ve“ ⁷ i nacionalizma.

Sva­kom siste­mu hete­ro­nom­ne eti­ke svoj­stve­na je oštri­na pro­pa­gan­de i neto­le­rant­no­sti voj­nič­kog ili dže­la­to­vog seči­va. Božan­ski zako­ni ili zako­ni Sud­bi­ne, pola­žu pra­vo na uni­ver­zal­nu valja­nost, a oni­ma koje oni pro­gla­se legi­tim­nim svi lju­di po pra­vu dugu­ju poslu­šnost. Sve dok je pre­stiž pra­vi­la hete­ro­nom­ne eti­ke i nji­ho­vog filo­zof­skog dodat­ka u vidu poj­mov­nog rea­li­zma osta­jao neo­kr­njen, nije moglo biti reči o bilo kakvoj tole­ran­ci­ji ili traj­nom miru. Kada bi okr­ša­ji utih­nu­li, bilo bi to samo da bi se pri­ku­pi­la nova sna­ga za nared­ne suko­be. Ide­ja tole­rant­no­sti pre­ma dru­ga­či­jim gle­di­šti­ma mogla se uko­re­ni­ti tek kada je libe­ral­na teo­ri­ja ras­či­ni­la magi­ju uni­ver­za­li­zma. U sve­tlu uti­li­tar­ne filo­zo­fi­je, dru­štvo i drža­va više ne pred­sta­vlja­ju insti­tu­ci­je odr­ža­va­nja svet­skog poret­ka koji je iz lju­di­ma nedo­ku­či­vih razlo­ga po volji Božan­stva, iako je oči­gled­no šte­tan po seku­lar­ne inte­re­se mno­gih, ili čak ogrom­ne veći­ne dana­šnjih lju­di. Napro­tiv, dru­štvo i drža­va pred­sta­vlja­ju za sve lju­de osnov­na sred­stva posti­za­nja auto­nom­no oda­bra­nih cilje­va. Ove su insti­tu­ci­je stvo­re­ne ljud­skim napo­rom, a zada­tak nji­ho­vog odr­ža­va­nja i naj­bo­ljeg ure­đe­nja suštin­ski se ne razli­ku­je od svih osta­lih inte­re­sa ljud­skog delo­va­nja. Zago­vor­ni­ci hete­ro­no­mnog mora­la i kolek­ti­vi­zma ne mogu se nada­ti da će raci­o­nal­no doka­za­ti isprav­nost poseb­ne vrste etič­kih pra­vi­la, supe­ri­or­nost i legi­ti­mi­za­cij­ski eksklu­zi­vi­tet kon­kret­nog dru­štve­nog ide­a­la do koga drže. Ume­sto toga, oni mora­ju ape­lo­va­ti na lju­de da iskre­no pri­hva­te nji­hov ide­o­lo­ški sistem i pre­pu­ste se auto­ri­te­tu koga sma­tra­ju isprav­nim; ti lju­di su odluč­ni u svo­joj name­ri da ućut­ka­ju one koji dru­ga­či­je misle, ili da ih bati­na­ma nate­ra­ju na poslušnost.

Narav­no, uvek će biti poje­di­na­ca i gru­pa čiji je inte­lekt tako sku­čen da ne može razu­me­ti pred­no­sti dru­štve­ne sarad­nje. Ima i dru­gih, čija je moral­na sna­ga i volja toli­ko sla­ba da ne može odo­le­ti isku­še­nju upu­šta­nja u pri­vid­no kori­sne rad­nje koje su štet­ne po valja­no funk­ci­o­ni­sa­nje dru­štve­nog poret­ka. To je tako jer pri­la­go­đa­va­nje poje­di­na­ca zahte­vi­ma dru­štve­ne sarad­nje pod­ra­zu­me­va žrtve. Te su žrtve, zai­sta, samo pri­vre­me­ne i pri­vid­ne, jer se nadok­na­đu­ju dale­ko većim pred­no­sti­ma živo­ta unu­tar dru­štva. Ipak, one su bol­ne u momen­tu odba­ci­va­nja oče­ki­va­nog zado­volj­stva, te ne može sva­ko razu­me­ti dale­ko­se­žne kori­sti i pona­ša­ti se u skla­du s tim. Anar­hi­zam veru­je da obra­zo­va­nje može pomo­ći svim lju­di­ma da shva­te šta od njih zahte­va nji­hov sop­stve­ni inte­res; pra­vil­no usme­re­ni, i u skla­du sa svo­jim naho­đe­njem, lju­di će uvek podr­ža­ti pra­vi­la pona­ša­nja bez kojih dru­štvo ne može opsta­ti. Anar­hi­sti sma­tra­ju da dru­štve­ni pore­dak u kome nije­dan gra­đa­nin ne uži­va povla­sti­ce na račun dru­gog može posto­ja­ti bez bilo kakve pri­nu­de i pri­mo­ra­va­nja, u smi­slu pre­ven­ci­je dru­štve­no štet­nih postu­pa­ka. To je ide­al­no dru­štvo koje funk­ci­o­ni­še bez drža­ve ili vla­de; to jest, bez poli­cij­skih sna­ga, dru­štve­nog apa­ra­ta pri­nu­de i prisile.

Anar­hi­sti zane­ma­ru­ju nepo­re­ci­vu činje­ni­cu da su neki lju­di ili isu­vi­še sku­če­nih pogle­da ili isu­vi­še sla­bi da bi se spon­ta­no pri­la­go­di­li uslo­vi­ma dru­štve­nog živo­ta. Čak i da pri­zna­mo da je sva­koj zdra­voj oso­bi data spo­sob­nost razu­me­va­nja pred­no­sti soci­jal­ne sarad­nje i pona­ša­nja u skla­du s njom, i dalje osta­je pro­blem dece, sta­rih i umno pore­me­će­nih. Može­mo se slo­ži­ti oko toga da čove­ka koji radi pro­tiv dru­štva tre­ba sma­tra­ti men­tal­no obo­le­lim, i da mu je potreb­na pomoć. Među­tim, sve dok bude bilo bole­snih lju­di, i dok posto­je deca i dement­ne oso­be, mora se obez­be­di­ti neko sta­ra­nje, ina­če će dru­štvo biti ugro­že­no. Anar­hi­stič­ko dru­štvo bilo bi pre­pu­šte­no na milost sva­ko­ga poje­din­ca pona­o­sob. Dru­štvo ne može posto­ja­ti uko­li­ko veći­na nije sprem­na da odvra­ti manji­nu, pret­njom ili upo­tre­bom nasi­lja, od uru­ša­va­nja dru­štve­nog poret­ka. To je moć koja se pre­no­si na drža­vu ili vladu.

Drža­va, ili vla­da, pred­sta­vlja dru­štve­ni meha­ni­zam pri­si­le i pri­nu­de. Ona pose­du­je mono­pol na pri­me­nu sile. Nije­dan poje­di­nac nema pra­vo da kori­sti nasi­lje ili pret­nju nasi­ljem, osim ako mu drža­va to ne dozvo­li. Drža­va je, u sušti­ni, insti­tu­ci­ja zašti­te mir­nih među­ljud­skih odno­sa. Ipak, radi zašti­te mira, drža­va mora biti sprem­na da slo­mi nasi­lje onih koji reme­te mir.

Libe­ral­na dru­štve­na teo­ri­ja, koja se zasni­va na etič­kom i eko­nom­skom uti­li­ta­ri­zmu, ⁸ pro­blem odno­sa vla­sti i poda­ni­ka vidi dru­ga­či­je od uni­ver­za­li­zma i kolek­ti­vi­zma. Libe­ra­li­zam sma­tra da vla­da­ri, koji uvek čine manji­nu, ne mogu dugo osta­ti na vla­sti bez većin­ske podr­ške onih koji­ma vla­da­ju. Kakav god bio poli­tič­ki sistem, mišlje­nje poda­ni­ka da im je kori­sni­ja poslu­šnost i lojal­nost pre­ma vla­sti od pobu­ne i uspo­sta­vlja­nja novog reži­ma, pred­sta­vlja uvek osno­vu izgrad­nje i posto­ja­nja samog poret­ka. Veći­na ras­po­la­že sna­gom da se oslo­bo­di nepo­pu­lar­ne vla­sti, i kori­sti tu moć uvek kada posta­ne sigur­na da je to u nje­nom naj­bo­ljem inte­re­su. Dugo­roč­no gle­da­no ne posto­ji tako nešto poput nepo­pu­lar­ne vla­de. Gra­đan­ski rat i revo­lu­ci­ja sred­stva su kojim neza­do­volj­na veći­na svr­ga­va vla­da­re i reži­me koji joj ne odgo­va­ra­ju. Zarad unu­tra­šnjeg mira, libe­ra­li­zam teži demo­krat­skoj vla­di. Demo­kra­ti­ja sto­ga ne pred­sta­vlja revo­lu­ci­o­nar­nu insti­tu­ci­ju. Napro­tiv, ona je upra­vo sred­stvo spre­ča­va­nja revo­lu­ci­ja i gra­đan­skih rato­va. Ona obez­be­đu­je metod za mir­no pri­la­go­đa­va­nje vla­sti volji veći­ne. Kada poli­ti­ča­ri na vla­sti i nji­ho­va poli­ti­ka više ne odgo­va­ra­ju narod­noj veći­ni, oni se – na sle­de­ćim izbo­ri­ma – eli­mi­ni­šu i zame­nju­ju dru­gim lju­di­ma koji pre­dla­žu dru­ga­či­ju politiku.

Pre­po­ru­ču­ju­ći prin­cip vla­da­vi­ne veći­ne, ili narod­ne vla­sti, libe­ra­li­zam ne isti­če prven­stvo pro­seč­nog ili obič­nog čove­ka. Taj prin­cip sigur­no ne pod­ra­zu­me­va, kao što to tvr­de neki kri­ti­ča­ri, zala­ga­nje za vla­da­vi­nu zlih, bez­vred­nih i pri­mi­tiv­nih. I libe­ra­li sma­tra­ju da naro­dom tre­ba da upra­vlja­ju naj­bo­lji. Među­tim, oni veru­ju da se neči­ja spo­sob­nost vrše­nja vla­sti naj­bo­lje potvr­đu­je ube­đi­va­njem sugra­đa­na a ne upo­tre­bom sile. Narav­no, ne posto­je garan­ci­je da će gla­sa­či pove­ri­ti vlast naj­kom­pe­tent­ni­jem. Ali nije­dan dru­gi sistem ne može dati takve garan­ci­je. Ako veći­na u dru­štvu pri­hva­ta pogre­šne prin­ci­pe i bira loše kan­di­da­te na izbo­ri­ma, onda nema dru­ge nego da se uti­če na mišlje­nje te veći­ne, izno­še­njem razum­nih prin­ci­pa i pre­dla­ga­njem dobrih kan­di­da­ta. Ne posto­ji dru­gi način da manji­na, na dugi rok, ostva­ri uspeh.

Uni­ver­za­li­zam i kolek­ti­vi­zam ne pri­hva­ta­ju demo­krat­sko reše­nje pro­ble­ma vla­da­nja. Po ova­kvim shva­ta­nji­ma poje­di­nac, koji se povi­nu­je moral­nim nor­ma­ma, direkt­no ne una­pre­đu­je svo­je zemalj­ske inte­re­se, već obrat­no, on se odri­če sop­stve­nih cilje­va zarad ispu­nje­nja Božan­skih pla­no­va (ili pla­no­va kolek­ti­va). Šta­vi­še, ljud­ski um, sam po sebi, nije spo­so­ban da shva­ti supe­ri­or­nost apso­lut­nih vred­no­sti i bez­u­slov­no važe­nje sve­tih zako­na, kao ni da isprav­no pro­tu­ma­či kano­ne i zapo­ve­sti. Zato je uza­lu­dan sva­ki poku­šaj nago­va­ra­nja veći­ne ube­đi­va­njem i nasto­ja­njem da se ova dobro­na­mer­nim opo­mi­nja­njem usme­ri ka isprav­nom cilju. Oni koji su bla­go­slo­ve­ni božan­skim nadah­nu­ćem, čija hari­zma obja­vlju­je pro­sve­tlje­nje, ima­ju dužnost da među pokor­ni­ma šire jevan­đe­lje, a da u slu­ča­ju nepo­slu­šnih pri­beg­nu sili. Hari­zma­tič­ni lider je Bož­ji zastup­nik, man­da­tar kolek­ti­va, oru­đe isto­ri­je. On je nepo­gre­šiv i uvek je u pra­vu. Nje­go­ve zapo­ve­sti naj­vi­ši su zakon.

Uni­ver­za­li­zam i kolek­ti­vi­zam nužno pot­pa­da­ju pod teo­krat­ski sistem vla­sti. Zajed­nič­ka karak­te­rist­ka jed­nog i dru­gog jeste postu­li­ra­nje egzi­sten­ci­je više sile koju poje­din­ci mora­ju da slu­ša­ju. Ono što ih razli­ku­je jeste samo to kako ime­nu­ju ovaj enti­tet i kakav je sadr­žaj zako­na koje u nje­go­vo ime obja­vlju­ju. Dik­ta­tor­ska manjin­ska vlast pri­ba­vlja legi­ti­mi­tet isklju­či­vo pozi­va­njem na man­dat koji je navod­no dobi­la od višeg, apso­lut­nog auto­ri­te­ta. Nije toli­ko važno to da li apso­lu­ti­sta legi­ti­mi­še svo­je zahte­ve božan­skim pra­vom miro­po­ma­za­nog kra­lja, isto­rij­skom misi­jom avan­gar­de pro­le­te­ri­ja­ta, i da li se to naj­vi­še biće zove Geist (Hegel) ili Huma­ni­té (Ogist Kont). Reči „dru­štvo“ i „drža­va“, ona­ko kako ih danas kori­ste zago­vor­ni­ci soci­ja­li­zma, pla­ni­ra­nja i dru­štve­ne kon­tro­le svih aktiv­no­sti poje­di­na­ca, ozna­ča­va­ju božan­stvo. Sve­šte­ni­ci tog novog vero­va­nja pri­pi­su­ju svo­me ido­lu sve one atri­bu­te koje teo­lo­zi pri­pi­su­ju Bogu – sve­moć, sve­zna­nje, bes­ko­nač­nu dobro­tu, i tako dalje. Ide­ja neke više sile nasta­je odmah, čim se pret­po­sta­vi da iznad i izvan ljud­skog delo­va­nja posto­ji neu­ni­šti­vo biće koje se ruko­vo­di sop­stve­nim, od smrt­ni­ka razli­či­tim cilje­vi­ma. Tada se javlja anta­go­ni­zam cilje­va i nužno posta­vlja pita­nje nji­ho­vog prven­stva – cilje­vi poje­di­na­ca ili cilje­vi države/društva. Odgo­vor na ovo pita­nje una­pred je sadr­žan u kolek­ti­vi­stič­koj i uni­ver­za­li­stič­koj kon­cep­ci­ji drža­ve i dru­štva. Ako se pođe od egzi­sten­ci­je bića koje je ex defi­ni­ti­o­ne više, ple­me­ni­ti­je i bolje od poje­di­na­ca, onda ne može biti nika­kve sum­nje da cilje­vi ovog uzvi­še­nog bića mora­ju pre­va­zi­la­zi­ti cilje­ve nižih bića (isti­na je da neki lju­bi­te­lji para­dok­sa – poput, na pri­mer, Mak­sa Štir­ne­ra ⁹ – okre­ću stva­ri nagla­vač­ke tvr­de­ći da u ovom slu­ča­ju poje­di­nac ima prven­stvo). Uko­li­ko je društvo/država enti­tet koji pose­du­je volju i name­ru, kao i sve one atri­bu­te koje mu pri­pi­su­je kolek­ti­vi­stič­ka teo­ri­ja, onda je jed­no­stav­no besmi­sle­no pro­tiv­sta­vi­ti tri­vi­jal­ne cilje­ve bed­nih poje­di­na­ca nje­go­vim uzvi­še­nim planovima.

Kva­zi­te­o­lo­ški karak­ter svih kolek­ti­vi­stič­kih teo­ri­ja posta­je oči­gle­dan tokom nji­ho­vog među­sob­nog suko­ba. Kolek­ti­vi­stič­ka teo­ri­ja ne zago­va­ra apstrakt­nu supe­ri­or­nost kolek­ti­vi­te­ta, već uvek isti­če zna­čaj kon­kret­nog kolek­ti­vi­stič­kog ido­la, bilo da gru­bo odba­cu­je moguć­nost posto­ja­nja nekih dru­gih slič­nih ido­la, bilo da te ido­le, u odno­su na sop­stve­ni idol, spu­šta na nižu, pot­či­nje­nu pozi­ci­ju. Ver­ni­ci drža­ve govo­re o izu­zet­no­sti odre­đe­ne drža­ve, tj. nji­ho­ve drža­ve; naci­o­na­li­sti to čine sa svo­jom ide­jom naci­je. Napa­da­ju­ći neki kon­kre­tan pro­gram, jere­ti­ci isti­ču supe­ri­or­nost svog kolek­ti­vi­stič­kog ido­la, uvek pri­be­ga­va­ju­ći istom argu­men­tu: „Mi smo u pra­vu jer nam tako kaže unu­tra­šnji glas a vi gre­ši­te“. Nema raci­o­nal­nog reše­nja za sukob pro­tiv­sta­vlje­nih kolek­ti­vi­stič­kih vero­va­nja i sek­ti, već samo oru­ža­nog. Alter­na­ti­va libe­ral­nom i demo­krat­skom nače­lu vla­da­vi­ne veći­ne jesu mili­ta­ri­stič­ki prin­ci­pi oru­ža­nog suko­ba i dik­ta­tor­ske represije.

Raz­no­vr­sna kolek­ti­vi­stič­ka vero­va­nja uje­di­nju­je nepo­mir­lji­vo nepri­ja­telj­stvo spram fun­da­men­tal­nih poli­tič­kih insti­tu­ci­ja libe­ral­nog poret­ka: vla­da­vi­ne veći­ne, tole­ran­ci­je pre­ma dru­ga­či­jem mišlje­nju, slo­bo­de mišlje­nja, govo­ra i štam­pe, jed­na­ko­sti svih lju­di pred zako­nom. Sarad­nja kolek­ti­vi­sta u nasto­ja­nju da se uni­šti slo­bo­da, dove­la je do pogre­šnog uve­re­nja da je osnov­no pita­nje dana­šnje poli­ti­ke pita­nje suko­blje­no­sti kolek­ti­vi­zma i indi­vi­du­a­li­zma. U stva­ri, to je sukob indi­vi­du­a­li­zma na jed­noj, i mno­štva kolek­ti­vi­sti­čih sek­ti na dru­goj stra­ni, čija među­sob­na mržnja i nepri­ja­telj­stvo nisu nima­lo manji od pre­zre­nja koje gaje pre­ma libe­ral­nom poret­ku. Ovde nije reč o jed­noj homo­ge­noj mark­si­stič­koj sek­ti koja napa­da kapi­ta­li­zam, već o mno­štvu mark­si­stič­kih gru­pa­ci­ja. Ove sku­pi­ne – na pri­mer sta­lji­ni­sti, troc­ki­sti, men­še­vi­ci, pri­sta­li­ce Dru­ge inter­na­ci­o­na­le, itd… – na naj­bru­tal­ni­ji i naj­ne­hu­ma­ni­ji način ratu­ju izme­đu sebe. Tu su, tako­đe, mno­ge dru­ge nemark­si­stič­ke sek­te koje pri­me­nju­ju iste svi­re­pe meto­de u među­sob­nim okr­ša­ji­ma. Zame­nji­va­nje libe­ra­li­zma kolek­ti­vi­zmom pro­i­zve­lo bi nebro­je­ne krva­ve sukobe.

Uobi­ča­je­na ter­mi­no­lo­gi­ja u pot­pu­no­sti zama­glju­je ove stva­ri. Filo­zo­fi­ja, koju obič­no nazi­va­mo indi­vi­du­a­li­stič­kom, jeste filo­zo­fi­ja dru­štve­ne sarad­nje i pro­gre­siv­nog jača­nja soci­jal­ne mre­že. Za razli­ku od toga, pri­me­na osnov­nih ide­ja kolek­ti­vi­zma ne pro­i­zvo­di ništa dru­go do soci­jal­nu dezin­te­gra­ci­ju i bes­kraj­no pro­du­že­nje oru­ža­nog suko­ba. Tač­no je da sva­ka kolek­ti­vi­stič­ka ide­o­lo­gi­ja obe­ća­va več­ni mir koji zapo­či­nje danom nje­ne odlu­ču­ju­će pobe­de – konač­nim pora­zom i uni­šte­njem svih osta­lih ide­o­lo­gi­ja i nji­ho­vih pri­sta­li­ca. Među­tim, ostva­re­nje takvih pla­no­va uslo­vlje­no je radi­kal­nom trans­for­ma­ci­jom samog čove­čan­stva. Lju­di se ima­ju pode­li­ti u dve kla­se: na jed­noj stra­ni sve­moć­ni bogo­li­ki tira­nin, a na dru­goj mase koje se mora­ju odre­ći slo­bod­ne volje i razu­ma da bi posta­le obič­ne mari­o­ne­te u dik­ta­to­ro­vim pla­no­vi­ma. Mase se mora­ju dehu­ma­ni­zo­va­ti, da bi se od jed­nog čove­ka napra­vio bogo­li­ki gospo­dar. Mišlje­nje i delo­va­nje, te naj­i­stak­nu­ti­je karak­te­ri­sti­ke čove­ka kao ljud­skog bića, posta­ju pri­vi­le­gi­ja samo jed­nog čove­ka. Nije potreb­no isti­ca­ti da su takvi pro­jek­ti neo­stva­ri­vi. Hili­ja­stič­ka ¹⁰ tiran­ska car­stva osu­đe­na su na pro­past; ona nika­da nisu tra­ja­la duže od neko­li­ko godi­na. Nedav­no smo pri­su­stvo­va­li pro­pa­sti neko­li­ko tih “mile­na­ri­stič­kih“ ¹¹ siste­ma. Teško da će pre­o­sta­li bolje proći.

Savre­me­no oži­vlja­va­nje ide­je kolek­ti­vi­zma – glav­nog uzroč­ni­ka svih ago­ni­ja i kata­stro­fa naših dana – toli­ko je uspe­šno da je gur­nu­lo u zabo­rav sve osnov­ne ide­je libe­ral­ne dru­štve­ne filo­zo­fi­je. Danas ih zane­ma­ru­ju čak i mno­ge pri­sta­li­ce demo­krat­skih insti­tu­ci­ja. Argu­men­ti koji­ma se ovi lju­di slu­že da bi oprav­da­li slo­bo­du i demo­kra­ti­ju umr­lja­ni su kolek­ti­vi­stič­kim zablu­da­ma; nji­ho­va uče­nja su pre pore­me­ćaj nego podr­ška istin­skom libe­ra­li­zmu. Oni sma­tra­ju da je veći­na uvek u pra­vu samo zato što može da slo­mi sva­ku opo­zi­ci­ju; prin­cip vla­da­vi­ne veći­ne tiran­ski je prin­cip naj­broj­ni­je par­ti­je i vla­da­ju­ća veći­na nije u oba­ve­zi da se ogra­ni­ča­va u vrše­nju vla­sti i vođe­nju poli­ti­ke. Onog tre­nut­ka kada neka frak­ci­ja uspe da pri­do­bi­je podr­šku veći­ne gra­đa­na i na taj način uspo­sta­vi kon­tro­lu nad polu­ga­ma vla­sti, ona odmah poči­nje da zabra­nju­je manji­ni sva ona demo­krat­ska sred­stva koja je sama pret­hod­no upo­tre­ba­lja­va­la u svo­joj bor­bi za premoć.

Ovaj lažni libe­ra­li­zam je, narav­no, pot­pu­na anti­te­za libe­ral­nog uče­nja. Libe­ra­li ne tvr­de da je veći­na „bogom dana“ i nepo­gre­ši­va; oni ne sma­tra­ju da pro­sta činje­ni­ca većin­ske podr­ške odre­đe­noj poli­ti­ci pred­sta­vlja dokaz nje­ne opšte valja­no­sti. Oni se ne zala­žu za tira­ni­ju veći­ne i nasil­nič­ko ugnje­ta­va­nje opo­zi­ci­o­ne manji­ne. Libe­ra­li­zam teži poli­tič­kom poret­ku koji obez­be­đu­je glat­ko odvi­ja­nje dru­štve­ne sarad­nje i pro­gre­siv­no jača­nje zajed­nič­kih dru­štve­nih veza. Nje­gov glav­ni cilj je izbe­ga­va­nje nasil­nih suko­ba, rato­va i revo­lu­ci­ja, koji nužno dovo­de do uru­ša­va­ja dru­štve­ne sarad­nje i povrat­ka na pri­mi­tiv­ne uslo­ve var­var­stva u koji­ma se odvi­ja več­na među­sob­na bor­ba ple­me­na i poli­tič­kih tela. Budu­ći da pode­la rada zahte­va neo­me­tan mir, libe­ra­li­zam cilja na uspo­sta­vlja­nje siste­ma vla­sti koji će naj­ve­ro­vat­ni­je oču­va­ti mir, odno­sno, demokratiju.

_______________________________________________________________________________________________________
Ludvig fon Mizes — Tekst koji ovde u nastav­ci­ma pre­no­si­mo pred­sta­vlja poče­tak dru­gog dela Mize­so­vog Ljud­skog delo­va­nja "Delo­va­nje unu­tar dru­štve­nog okvi­ra". Pre­vod: Alek­san­dar Novaković
_______________________________________________________________________________________________________

1. F.H. Gid­dings, The prin­ci­ples of Soci­o­lo­gy (New York, 1926), p. 17.[↩]
2. R.M. MacI­ver, Soci­e­ty (New York, 1937), pp. 6–7.[↩]
3. Ovde Mizes iro­nič­no upu­ću­je na Hege­lo­vo uče­nje o apso­lut­nom duhu, kao i na Mark­sov isto­rij­ski deter­mi­ni­zam (prim.prev).[↩]
4. „Neka se izvr­ši prav­da, makar svet pro­pao“ (prim.prev).[↩]
5. „Neka se izvr­ši prav­da, kako svet ne bi pro­pao“ (prim.prev).[↩]
6. Mno­gi eko­no­mi­sti su vero­va­li u boga, a među nji­ma i Adam Smit i Basti­ja. To je razlog što su se divi­li činje­ni­ci pro­vi­đenj­ske bri­ge „veli­kog Upra­vlja­ča Pri­ro­dom“, koju su otkri­li. Ate­i­stič­ka kri­ti­ka ih osu­đu­je zbog ova­kvog sta­va. Ta kri­ti­ka, među­tim, ne uspe­va da shva­ti da isme­va­nje upu­ći­va­nja na „nevi­dlji­vu ruku“ ne poni­šta­va bazič­ne uvi­de raci­o­na­li­sta i uti­li­ta­ri­stič­ke dru­štve­ne filo­zo­fi­je. Mora se razu­me­ti da je po sre­di sle­de­ća alter­na­ti­va: ili udru­ži­va­nje pred­sta­vlja ljud­ski pro­ces zato što naj­bo­lje slu­ži cilje­vi­ma poje­di­na­ca kojih se tiče, i same indi­vi­due su spo­sob­ne da shva­te pred­no­sti pri­la­go­đa­va­nja živo­tu dru­štve­ne sarad­nje — ili neko više biće uži­va u nevolj­nom ljud­skom pot­či­nja­va­nju zako­ni­ma i dru­štve­nim auto­ri­te­ti­ma. Od manje je važno­sti to da li se više biće ime­nu­je Bogom, Svet­skim duhom, Sud­bi­nom, Isto­ri­jom, Vota­nom ili Pro­duk­tiv­nim sna­ga­ma i koju titi­lu dode­lju­je nje­go­vim apo­sto­li­ma, dik­ta­to­ri­ma.[↩]
7. Ter­min „sta­to­la­try“ ovde se pre­vo­di kao „ido­la­tri­ja drža­ve“. Sâm ter­min se prvi put kori­sti, i to u pozi­tiv­nom zna­če­nju, u Dok­tri­ni faši­zma (1932) koju je Beni­to Muso­li­ni napi­sao uz pomoć Đova­ni­ja Đen­ti­lea. Mize­su pak ovaj ter­min slu­ži kao pogo­dan opis feno­me­na pre­te­ra­ne veza­no­sti za drža­vu i nje­nu apo­te­o­zu. (prim.prev).[↩]
8. Mizes ovde refe­ri­ra na uti­caj uti­li­ta­ri­zma Dej­vi­da Rikar­da (David Ricar­do, 1772 — 1823) i Džo­na Stju­ar­ta Mila (John Stu­art Mill, 1806 –1873) na kla­sič­nu eko­nom­sku nau­ku. (prim.prev).[↩]
9. Upor. Max Stir­ner (Johann Kaspar Sch­midt), The Ego and His Own, trans. S. T. Bying­ton (New York, 1907).[↩]
10. Mizes se slu­ži meta­fo­rom „hili­ja­stič­kog car­stva“ refe­ri­ra­ju­ći na viso­ke pre­ten­zi­je tota­li­tar­nih pore­da­ka i nji­ho­vih vođa koji, po ugle­du na mile­na­ri­stič­ko uče­nje o „dru­gom dola­sku“ Isu­sa Hri­sta i zapo­či­nja­nju hilja­du­go­di­šnje vla­da­vi­ne, gro­mo­gla­sno naja­vlju­ju dola­zak novog vođe/firera i uspo­sta­vlja­nje več­nog carstva/rajha (prim.prev).[↩]
11. Ljud­sko delo­va­nje je iza­šlo iz štam­pe 1949. godi­ne. Mizes ovde upu­ću­je na slom naci­stič­kih i faši­stič­kih tvo­re­vi­na u Evro­pi (prim.prev).[↩]