Restitucija, deregulacija, privatizacija – ODMAH!
Polazimo od vrednosnog suda o tranziciji, smatramo da je tranzicija u osnovi pozitivan i poželjan proces odustajanja od ideologije komunizma i društvene prakse socijalizma, proces smanjenja nasilnog uplitanja države u živote ljudi, povećanja mogućnosti za individualne slobode, prosperitet i blagostanje. Polazimo takođe od konstatacije da tranzicija ima dve osnovne komponente – političku i ekonomsku. Politička tranzicija je eliminacija autoritarne/diktatorske vlasti i afirmacija demokratije.
Naše je stanovište da je ekonomska komponenta tranzicije — ekonomska liberalizacija, oslobađanje tržišta to jest odvajanje privrede od države, odlučujuća za uspeh ukupne tranzicije od neslobodnog ka slobodnom društvu i da predstavlja neophodan uslov razvoja Srbije i njene dugoročne stabilnosti.
Konstatujemo da je politička tranzicija u Srbiji uglavnom sprovedena, ali da je ekonomska tranzicija obustavljena. Državni aparat je dezorijentisan, jer su interesi tzv. političke elite — političkih partija, kao i svih zaposlenih u državnim organima i preduzećima suprotstavljeni interesima stanovništva Srbije. Dok je interes stanovništva radikalno odvajanje privrede od politike, dakle Srbija kao ekonomski liberalna politička demokratija, državni aparat teži da zadrži mehanizme kontrole privrede i zaustavi Srbiju u stadijumu demokratskog socijalizma ili modernije rečeno države blagostanja. Administracija se uvećava, prostor koji država ne reguliše se smanjuje, a cilj tranzicije sve više nestaje s vidika. Ovo je opasno jer imanentna nesposobnost države da uspešno vodi privredu onemogućava privredni razvoj, dalje osiromašuje stanovništvo i stvara realnu opasnost od regresije društva u autoritarizam. Ukazujemo na neophodnost efikasnog sprovođenja ekonomske liberalizacije. Formula ekonomske tranzicije treba da bude: Restitucija, deregulacija, privatizacija – odmah!
Privatizacija — Proces privatizacije državne svojine u Srbiji je na lošem glasu. Zašto? Zato što je sam proces privatizacije sada visoko ispolitizovan (iako je prva vlada posle petog oktobra ambiciozno krenula u ovaj proces) a njegova realizacija predstavlja pre pokušaj da se sam proces što više prolongira nego istinsku želju da se Srbija najzad i po ovom osnovu svrsta u moderna društva. Šta se sada nudi pod firmom — privatizacija? Ne može se zvati privatizacija postupak u kome se prodaje deo (npr. polovina) državne firme – to je samo delimična privatizacija i to je neprihvatljivo. Eklatantan primer za ovu deformaciju i zloupotrebu termina “privatizacija” je prodaja dela Telekoma. Pogotovo je neprihvatljivo da se državne firme prodaju drugoj državi što znamo iz slučaja NIS, ali i drugih primera iz prošlosti (Miloševićeva prodaja Telekoma 1997–8), Politika – to je lažna privatizacija, jer i dalje je država vlasnik. Takođe nije privatizacija kad se prodaje državni monopol – to je tajkunizacija. Državni monopol se zamenjuje privatnim monopolom, naravno uz dobru nadoknadu (reent seeking) za političare koji učestvuju u ovoj “vlasničkoj transformaciji”. Nije privatizacija ni prodaja nacionalizovane imovine koja ima legitimnog vlasnika – to je nastavak otimačine, prvo nazvane ”nacionalizacija” pa onda ”privatizacija”. Vrhunac bezobrazluka političara, dvorskih ekonomista i “analitičara” je priča o prevaziđenosti insistiranja na procesu privatizacije kao neophodnom uslovu uspešne tranzicije kao i konceptu slobodnog tržišta što je navodno pokazala svetska kriza kao “kriza kapitalizma”. To su sve izgovori da se održi jedan poguban ekonomski kurs zemlje, da se ne urade stvari koje se moraju uraditi već da se maksimalno odlože ne bi li bili namireni interesi i potrebe vladajućih političara i njihovih sveznika. Defektna, krajnje ispolitizovana, netransparenta i, zapravo, u mnogim slučajevima, lažna privatizacija, pravi pougubne posledice sputavajući razvoj slobodnog tržišta, što je sve maslo nasilnog državnog intervenisanja. Kada je država babica ekonomija mora biti kilava.
Šta privatizacija treba da bude i kako treba da se izvede? Privatizacija mora imati za cilj dosledno eliminisanje osnova socijalizma — državnog vlasništva privrede i državnog upravljanja privredom. Ona mora biti oročena, ne sme se više odlagati i stopirati, i najzad mora biti završena. Optimalan mehanizam privatizacije je prodaja državnog preduzeća najboljem ponuđaču. Pored finansijskog priliva, neophodnog za vraćanje dugova države i ispunjavanje drugih preuzetih obaveza države, privatizacijom treba da se postigne još jedan cilj — da se sprovede dekoncentracija vlasništva privrednih sistema (koji treba da imaju više vlasnika) čime će biti sprečeno koncentrisanje previše uticaja i moći u malo ruku. Na primer, greška bi bila prodati celu železnicu jednom kupcu, makar to bio i najbolji ponuđač. Veliki državni sistemi moraju biti podeljeni na manje celine pre prodaje, kako bi tržišni mehanizmi, pre svega konkurencija, doveli do brzog povećanja efikasnosti i kvaliteta, kao i do pada cena. Mehanizmi privatizacije ne mogu biti isti za sve delove ogromnih integrisanih sistema – državnih dinosaurusa.
Restitucija i deregulacija — Restitucija i deregulacija su neophodni preduslovi za valjanu privatizaciju i napuštanje socijalizma.
Pre nego što se potpuno i dosledno privatizuje privreda Srbije, neophodno je pravim vlasnicima vratiti svu imovinu koju je država prisvojila zločinom “nacionalizacije”. U Srbiji nema nikakve šanse ni za postojanje pravne države, ni za ekonomski napredak, dok se kompletna oteta, odnosno opljačkana imovina ne vrati legitimnim vlasnicima – u naturi i bez odlaganja. Deset godina je prošlo od početka tranzicije, a još čekamo da ovaj najhitniji posao bude obavljen. Ova državna pljačka dogodila se pre više od pola veka i svi pokušaji države da odloži i izbegne restituciju samo povećavaju nepoverenje stanovništva. Dok se to ne reši – u Srbiji i ne može biti prav(n)e države. U Srbiji može da bude jedino nasilni državni provizorijum, koji stanovništvu ne daje nikakvu nadu za napredak. Dok se najvažnija institucija u Srbiji – njena država – ne otarasi razbojničkog, otimačkog nasleđa komunističke pljačke, dok plen pljačke ne vrati pravim vlasnicima, nikakve koristi od te države za stanovništvo zemlje ne može biti. Slab je izgovor kada se kaže da sadašnji političari nisu izvršili pljačku. Činjenica je da se opljačkano ne vraća vlasnicima, a korisnik opljačkane imovine najvećim delom je upravo država. Ako nije počinilac, aktuelni državni aparat svakako je saučesnik pljačke. I sasvim sigurno onaj koji ovu ogromnu nepravdu mora da ispravi – ako se predstavlja kao garant fizičke, imovinske i pravne sigurnosti u Srbiji. U tom smislu je opravdana ona narodna krilatica o političarima: svi su oni lopovi!
Ideja da se imovina vlasnicima “vrati” državnim obveznicama nema nikakve veze sa restitucijom. To nije restitucija, to je prevara: uzeli su zemlju, fabrike, kuće a sada bi da “vraćaju” bezvredne papire. Štaviše, nacrt zakona o denacionalizaciji cinično ograničava tempo restitucije sa namerom da se previše ne optereti budžet Srbije – takva “pravda” više vodi računa o interesima zločinca nego o žrtvi otimačine. To je potpuno neprihvatljiv pristup problemu restitucije. Restitucija mora biti hitna i naturalna – ono što je oteto to se i vraća – jer je to najpravednije. U izuzetnim slučajevima, kada je zaista nemoguća naturalna restitucija, restituciju treba obaviti hitnom isplatom vrednosti otete imovine u “čvrstoj” valuti.
Deregulacija je uklanjanje prepreka dejstvu slobodnog tržišta. Zapravo to je ukidanje spoljašnjih i unutrašnjih barijera razvoju biznisa i preduzetništva, kojima država – a preko nje politika i političari – kontrolišu privredne tokove, kreiraju rent seeking ambijent i tako podstiču korupciju.
To je takođe eliminacija ogromnog broja agencija i državnih tela, trenutno po izjavi samog Državnog poverenika za informacije o javnom značaju ima preko 100. U mnogim slučajevima nadležnosti tih agencija se podudaraju sa nadležnostima postojećih državnih resora i ministarstava, što je krajnje nepotrebno i skupo dupliranje.
To je dosledna primena antimonopolskog zakona na državna monopolska preduzeća i ustanove.
To je odustajanje od štetnog nametanja tehničkih standarda iz razvijenih evropskih zemalja kroz njihovu ekspresnu transformaciju u tehničke propise sa obaveznom primenom.
Bez deregulacije, prodaja državnih monopola je tajkunizacija ali krivica nije do tajkuna već do države. Deregulacija takođe obuhvata odustajanje od “strateških infrastrukturnih projekata”, nacionalnih strategija i investicionih planova. Ovi pokušaji bez izuzetka završavaju se neuspehom i predstavljaju kočnicu razvoja – sasvim suprotno od proklamovanog cilja.
Odmah! – Akcije i efekti ekonomske tranzicije moraju biti praktično trenutni. Oročavanje tranzicije na nekoliko decenija znači da se tranzicija nikada neće dogoditi. To je neprihvatljivo. Ekonomska tranzicija nije reforma privrede, to je reforma državnog aparata, odnosno njegova redukcija. Nisu potrebne nikakve opsežne i dugotrajne reorganizacije, transformacije, restrukturiranja, dokapitalizacije, strateška partnerstva i ostali izgovori za beskrajno odugovlačenje sa prodajom. Nije potrebna dalja intervencija države u privredi – država se već pokazala nesposobnom da uspešno upravlja privredom i jednako je nesposobna da pripremi uništenu privredu za slobodno tržište. Potrebno je intenzivno smanjivanje ingerencija i veličine državnog aparata. Ekonomska tranzicija je ekonomska liberalizacija — oslobađanje tržišta, odnosno odustajanje od državnog mešanja u rad mehanizama slobodnog tržišta, odustajanje od nasilnog državnog upravljanja privredom, odvajanje države od tržišta (kao što je svojevremeno odvojena od religije) i usmeravanje aktivnosti države pre svega na njenu bezbednosnu funkciju – da bi državni aparat Srbije najzad postao verodostojan garant fizičke, imovinske i pravne sigurnosti stanovnika Srbije a ne da se meša tamo gde mu nije mesto i što predstavlja opasno nasleđe komunizma. Oslobađanje ekonomije nije samo ekonomska priča u tehničkom smislu reči, to je suštinska priča jer se tiče slobode bez koje nema života dostojnog ljudi. Pokušaji da se ideja ekonomske liberalizacije ocrni kritikom kapitalizma kao “nehumanog” poretka an general, samo je bedan pokušaj da se prikrije pravi motiv – upravljanje i kontrola svim društvenim tokovima od strane glomaznog državnog aparata. Srbiju što više treba osloboditi od etatističkog nasleđa komunizma, a to je moguće pre svega odvajanjem ekonomije od politike. Prepustiti najzad inicijativu građanima da upravljaju sopstvenim životima, odreći se državnog pokroviteljstva i zavisnosti od države, pustiti slobodne i punoletne građane da žive onako kako najbolje smatraju. Zato podivljali državni aparat mora biti vraćen u svoj prirodni okvir – da čuva bezbednost stanovništva. Država Srbije sramno je podbacila u onom što joj je glavni zadatak i svoj poraz dalje prenosi na polje gde joj uopšte nije mesto – u ekonomiju.
Loš je izgovor da razvijene države čine korake u pravcu tzv. države blagostanja odnosno demokratskog socijalizma. Ako vidite da neko skače u bunar zašto bi vi morali da skačete? I stanovništvo razvijenih država trpi pogubne posledice socijalizma – sasvim predvidivo „bela kuga“ pogađa umereno-socijalistička društva „blagostanja“ kao što dosledniji komunizam izaziva masovne smrti od gladi. Najmanje se može reći ovo: Srbija nije razvijena država. Lagani porast nacionalnog dohotka od par procenata godišnje i ogromne troškove za masivni parazitski državni aparat sebi mogu da priušte bogati stanovnici razvijenih zemalja. Stanovništvo Srbije nema taj luksuz i ne može da čeka. Stanovništvo Srbije je tragično osiromašeno ratovima i zločinima državnog aparata tokom više od pedeset godina. Stanovništvu je najhitnije potreban ekonomski napredak. A najbrži i najtrajniji ekonomski razvoj u miru donosi slobodno tržište.
Zaključak — Svedoci smo toga da izostanak ekonomske tranzicije obesmišljava i političku tranziciju. U ekonomski nerazvijenoj zemlji sloboda i demokratija lako postaju plen vlastoljubivih demagoga. Može se lako desiti da političari skloni autokratiji ponište čak i efekte političke tranzicije u Srbiji. Zato se ekonomska tranzicija mora privesti kraju: Restitucija, deregulacija, privatizacija – odmah!
Integralni tekst govora održanog na skupu "Srbija i tranzicija — od nade do razočaranja". Skup je organizovan od strane Liberalnog centra Katalaksija, Mreže za političku odgovornost i Međunarodnog republikanskog instituta. Celokupan snimak ovog događaja može se pogledati ovde.
