Budućnost liberalizma – Pledoaje za novi radikalizam

Klasični liberalizam je bio u opadanju više od jednog veka. Počev negde od druge polovine devetnaestog veka, kulturno-politička sfera je bila pod sve jačim uticajem socijalističkih ideja: komunizma, fašizma, nacional-socijalizma i najduže – socijaldemokratije (američki liberalizam i neo-konzervativizam).

Socijalistička pobeda je zaista bila toliko potpuna da danas neki neo-konzervativci trabunjaju o “kraju istorije” i dolasku “poslednjeg čoveka”, tj. poslednjeg milenijuma globalne socijaldemokratije pod nadzorom SAD-a.

U toj situaciji, liberali mogu da reaguju na dva načina. Mogu se držati stava da je liberalizam ispravna doktrina, a da je javnost odbacuje uprkos njene istinitosti. Ili mogu – a to je ono ću ja uraditi – to odbacivanje smatrati indikacijom greške u nekoj doktrini.

Centralna greška liberalizma leži u njegovoj teoriji države.

Liberalizam – kako ga je personifikovao Lok a izložio Džeferson u Deklaraciji o nezavisnosti – počiva na pojmovima samoposedovanja (self-ownership), prvobitnog prisvajanja prirodno datih resursa, svojini i ugovoru kao univerzalnim ljudskim pravima. Vis-a-vis princeza i kraljeva, ova emfaza univerzalnih prava je liberale smestila u radikalnu opoziciju prema svakoj ustanovljenoj vladavini. Za liberala je svaki čovek, bio on kralj ili geak, adresat istih univerzalnih principa pravde, a država može svoje opravdanje izvesti iz ugovora koji sklapaju vlasnici privatne svojine ili ga uopšte ne može izvesti. Može li se, međutim, to desiti?

Liberalni odgovor polazi od istinitog stava da će uvek postojati ubice, pljačkaši, lopovi, siledžije, prevaranti, itd., i da će život u društvu biti nemoguć ukoliko oni ne budu podvrgnuti fizičkom kažnjavanju. Da bi se očuvao liberalni poredak, neophodna je ta vrsta prinude, putem pretnje primene nasilja, nad bilo kim ko ne poštuje život i svojinu drugih. Polazeći od ove premise, liberali izvode zaključak da ovaj zadatak očuvanja prava i poretka predstavlja jedinstvenu funkciju države.

Da li je ovaj zaključak ispravan ili ne, zavisi od definicije države. On je ispravan ako država naprosto označava bilo kog pojedinca ili firmu koji obezbeđuju usluge zaštite klijenteli koja im za to dobrovoljno plaća. Ali, to nije definicija koju su usvojili liberali. Za liberala, država nije neka specijalizovana firma. Ona poseduje dve jedinstvene karakteristike. Ona drži monopol prinude na teritoriji na kojoj ima vlast (vrhovnu moć odlučivanja) i ima pravo na oporezivanje. Ukoliko, pak, prihvatimo ovu definiciju države, liberalni zaključak je očigledno lažan.

Nepojmljivo je, u suštini, kako bi vlasnici privatne svojine uopšte mogli prihvatiti ugovor koji ovlašćuje nekog agenta da bilo koga na datoj teritoriji prisili na to da jedino on ima ekskluzivno pravo da štiti i donodi pravosnažne odluke. Takav monopolski ugovor bi podrazumevao da svi vlasnici privatne svojine svoje pravo na donošenje konačne odluke u pogledu svoje ličnosti i svojine, prepuste nekom drugom. U stvarnosti, on bi se podvrgao ropstvu. Niko, međutim, ne bi mogao, ili pre, hteo, da pristane na to da svoju ličnost i svojinu prepusti situaciji stalne nezaštićenosti od delatnosti nekog drugog. Podjednako je nepojmljivo da bi iko svom monopolskom zaštitniku dobrovoljno dao pravo da oporezuje. Niko ne bi pristupio ugovoru koji bi zaštitiku dozvolio da jednostrano, bez pristanka njegovih štićnika, zaključi da štićenici moraju platiti za usluge zaštite.

Liberali su ovu unutrašnju protivrečnost pokušali da reše dovijanjem o nekakvim “prećutnim” ili “nepisanim” sporazumima, ugovorima i ustavima. Ipak, svi ovi pokušaji su samo išli u prilog istom neizbežnom zaključku: Nemoguće je iz eksplicitnih ugovora izvesti opravdanje države.

Pogrešno prihvatanje države od strane liberalizma kao nečega što je u skladu sa principima samoposedovanja, privatne svojine i ugovora, vodilo je njegovom sopstvenom uništenju.

To je, pre svega, sledilo iz inicijalne zablude liberalnog rešenja problema bezbednosti – konstitucionalno ograničene države – kao protivrečnog ideala.

Kada jednom prihvatimo princip države, iluzoran je bilo koji pojam ograničenja državne moći. Čak i ako država, kao što to pretpostavljaju liberali, ograniči svoje delatnosti na zaštitu postojećih prava privatne svojine, postaviće se pitanje koliko sigurnosti je potrebno. Motivisani ličnim interesom i potcenjivanjem rada, ali sa moći da razrezuju porez, državni zastupnici će uvek davati isti odgovor: Maksimizovati potrošnju i minimizovati proizvodnju. Što više novca možemo da trošimo i što manje moramo da radimo, to bolje za nas.

Pravni monopol je, štaviše, snizio kvalitet zaštite. Ako se za pravdu možemo obratiti jedino državi, pravda će se izopačiti u državnu pravdu, bez obzira na postojanje ustavnih garantija. Ustavi i vrhovni sudovi su državni ustavi i službe, i bilo koja ograničenja da sadrže ili otkriju, predstavljaće tvorevinu zastupnika same institucije o kojoj se radi. Predvidljivo je da će definicije svojine i zaštite biti izmenjene, a proširenje pravnog ovlašćenja ići u korist države.

Na drugom mestu, to je bila posledica pogrešnog shvatanja moralnog statusa države, po kojem je stara liberalna sklonost ka lokalnim – decentralizovanim i malim – vladama bila nedosledna.

Kada jednom prihvatimo da je, radi sprovođenja miroljubive saradnje dva pojedinca, A i B, opravdano imati pravnog monopolistu X, sledi dvostruki zaključak. Ako postoji više monopolista X, Y i Z, onda sledi da, kao što bez X-a ne može biti ostvaren mir između A i B, isto tako, sve dok ostaju u “stanju anarhije”, ne može biti ostvaren mir ni između monopolista X, Y i Z. Da bismo, dakle, ostvarili liberalnu potrebu (desideratum) za univerzalnim mirom, neophodna je sveukupna centralizacija političkog života i jedinstvena vrhovna svetska vlada.

Naposletku, to je sledilo iz greške prihvatanja države uopšte, koje je unelo zbrku u staru ideju univerzalnosti ljudskih prava i transformisalo je, pod lozinkom “jednakosti pred zakonom”, u rasadnik egalitarizma.

Kada jednom pitanje pravedne i nasledne vladavine kraljeva isključimo kao nespojivo sa idejom univerzalnih ljudskih prava, pojavljuje se pitanje kako da pomirimo državu sa idejom univerzalnosti ljudskih prava. Liberalni odgovor je bio da svima pod jednakim uslovima dozvolimo slobodan pristup vladavini via demokratije. Svakom je – a ne samo naslednoj klasi plemstva – dozvoljeno da obnaša bilo koju državnu funkciju. Pa ipak se ova demokratska jednakost veoma razlikuje od ideje jedinstvenog univerzalnog zakona, koji jednako vredi za sve, bilo gde da se nalaze i u bilo koje vreme. U stvari, stari spor između višeg prava kraljeva i nižeg prava podanika je u demokratiji sačuvan u podeli na javno i privatno pravo i nadređenosti prvoga drugome. U svakom slučaju, funkcionalne privilegije i privilegovane funkcije i dalje postoje. Kada deluju u zvaničnom svojstvu, državni zvaničnici vladaju i štite pod autoritetom javnog prava, uzurpirajući tako privilegovanu poziciju vis-a-vis osoba koje deluju pod autoritetom privatnog prava. Privilegije i zakonska diskriminacija nisu nestale. Naprotiv. Umesto da budu ograničene na kraljeve i plemstvo, privilegije, protekcija i zakonska diskriminacija postale su svima dostupne.

Predvidivo, pod demokratskim uslovima, tendencija ka svakoj vrsti monopolskog ponašanja – da se povećaju cene i smanji kvalitet – biće još izraženija. Umesto jednog kralja koji zemlju smatra svojom privatnom svojinom, o zemlji vodi računa privremeni službenik. On nije vlasnik zemlje, nego dok je na vlasti ima mogućnost da je koristi u svoju i u korist svojih štićenika. On poseduje njenu tekuću vrednost – uživa njene plodove – ali ne i udeo u njenom akcionarskom kapitalu. To neće eliminisati eksploataciju. Naprotiv, to će eksploataciju učiniti manje proračunljivom i sa malo ili nimalo obzira prema udelu akcionarskog kapitala, tj. kratkovidom. Štaviše, izopačenje pravde će se sada nastaviti sa još većom brzinom. Umesto zaštite prethodno postojećih privatnih vlasničkih prava, demokratska država postaje mašinerija za redistribuciju postojećih vlasničkih prava u ime iluzorne “socijalne sigurnosti”.

U svetlu toga možemo sagledati i odgovor na pitanje o budućnosti liberalizma.

U pogledu svog pogrešnog shvatanja moralnog statusa države, liberalizam treba da svoj aktuelni doprinos svemu što je imao preokrene u njihovo očuvanje i zaštitu: sloboda i svojina. Liberalizam, stoga, u svom sadašnjem obliku nema budućnost. Odnosno, tačnije, njegova budućnost je socijal-demokratija.

Ako liberalizam treba da ima bilo kakvu budućnost, on mora da ispravi svoje greške. Liberali moraju da shvate da nijedna država ne može da bude ugovorno opravdana i da je svaka država destruktivna po ono što oni žele da očuvaju. A to znači da liberalizam mora da se transformiše u privatno-sopstvenički anarhizam (ili privatno-pravno društvo), kako ga je pre 150 godina skicirao Gustav de Molinari a u naše vreme razradio Marej Rotbard.

To bi imalo dvostruki efekat. Kao prvo, vodilo bi ka pročišćenju liberalnog pokreta. Socijaldemokrate u liberalnim odelima i mnogi državni funkcioneri bi se ogradili od tog novog pokreta. S druge strane, ta transformacija bi vodila do radikalizacije tog pokreta. Za one stare liberale, koji se još uvek drže klasičnog pojma univerzalnih ljudskih prava i vlasništvo nad samim sobom i privatnu svojinu smatraju primarnijim od države, ta tranzicija bi predstavljala samo mali korak. Privatno-sopstvenički anarhizam je naprosto dosledni liberalizam; odnosno, liberalizam vraćen svojoj prvobitnoj intenciji. Ipak, ovaj mali korak bi imao monumentalne posledice.

Preduzimajući ga, liberali bi otkazali lojalnost demokratskoj državi kao nelegitimnoj i zahtevali svoje pravo na samozaštitu. Politički, oni bi se vratili počecima liberalizma kao svojoj revolucionarnoj veri. Poričući ispravnost naslednim privilegijama, klasični liberali su se pozicionirali kao suštinska opzicija svim ustanovljenim oblicima vladavine. Najveći trijumf liberalizma – Američka revolucija – bio je proizvod secesionističkog rata. A u Deklaraciji o nezavisnosti Džeferson je zastupao ideju da, “kad god bilo koja vladavina postane razorna za život, slobodu i traganje za srećom, narod ima pravo da je zameni ili ukine”. Privatno-sopstvenički anarhisti bi samo reafirmisali klasično liberalno pravo da “zbace takvu vladavinu i da obezbede nove garantije za svoju buduću sigurnost”.

Naravno, obnovljeni radikalizam liberalnog pokreta, sam po sebi, bio bi od male praktične važnosti. Umesto toga, on predstavlja inspirišuću viziju alternative postojećem poretku, koja proističe iz ovog novog radikalizma, koji će, ako ništa drugo, razbucati socijal-demokratsku mašineriju. Umesto nadnacionalne političke integracije, svetske vlade, ustava, sudova, banaka, i novca, anarho-liberali predlažu demontiranje nacionalne države. Kao i njihovi klasični prethodnici, novi liberali ne teže da preuzmu vladu. Oni ignorišu vladu i žele da ih ona ostavi na miru, i takođe žele da izvrše secesiju od njene jurisdikcije da bi organizovali svoju sopstvenu zaštitu. Za razliku od njihovih prethodnika koji su težili samo tome da veću vladu zamene manjom, novi liberali dovode logiku secesije do njenog konsekventnog dovršenja. Oni predlažu neograničenu secesiju, tj. neograničenu proliferaciju nezavisnih slobodnih teritorija, sve dok sama državna jurisdikcija kao takva potpuno ne nestane. Za ostvarenje ovog cilja – i u potpunoj kontradikciji sa projektima “evropskih integracija” i “Novog svetskog poretka” – oni promovišu viziju sveta sastavljenog od desetina hiljada slobodnih zemalja, regiona i kantona, stotina hiljada slobodnih gradova, poput današnjih izuzetaka kao što su Monako, Andora, San Marino, Lihtenštajn, Hong Kong (ranije) i Singapur – i još većeg broja slobodnih kvartova i krajeva, ekonomski integrisanih putem slobodne trgovine (što manja teritorija, veći je ekonomski pritisak da se prihvati slobodna trgovina!) i integralnog međunarodnog sistema zlatnog standarda novca.

Kada i ako ova vizija stekne ugled u javnom mnenju, doći će kraj socijaldemokratskog “kraja istorije” i liberalna Renesansa će moći da počne.

Hans-Herman Hope – Govor održan na zasedanju Mont Pelerin društva u Barseloni 1997. Prevod: Borislav Ristić