Svećom protiv države
Najnoviji sukob unutar samog vrha Srpske pravoslavne crkve u čijem su se epicentru našli episkop Irinej i episkop Artemije, pokazuje tužnu okolnost da je ova izuzetno važna društvena institucija srpskog društva, njen duhovni stub, u potpunosti ispolitizovana i podržavljena. Preseljenje Patrijaršije iz Peći u Beograd samo je simbol tog trenda potpunog podržavljenja srpske duhovne vertikale koji traje više od jednog veka. On je imao svoje amplitude, ali je uvek bio jednosmeran – u pravcu dobrovoljne instrumentalizacije SPC od države.
Taj trend traje gotovo od stvaranja moderne srpske države. No, pogrešio bih ako ne bih rekao da to nije neki specijalni srpski kuriozitet. Moderna ateistička država, kako je i zamišljena od francuskih prosvetitelja a u delo sprovedena od strane jakobinaca i njihovih savremenih prosvećenih podražavalaca, po svojoj intenciji je totalitarna – ona želi da bude supstitut društva, da zameni tradicionalne institucije duhovnosti ili, naprosto, da ih uništi. Ateizam je credo napada moderne države na tradicionalne društvene institucije.
Svoju apokalipsu, međutim, SPC je doživela pod komunističkom vlašću, posle komunističkog puča 1945-6., kada su u sam vrh SPC regrutovani komunistički infiltratori OZNE (kasnije UDBE), tako da će komunistička vlast na kraju doći u poziciju da imenuje i samog patrijarha SPC. To je bio i razlog što se pastva SPC u slobodnom svetu odlučila za radikalan potez, osnivajući Slobodnu srpsku pravoslavnu crkvu, sa vladikom Dionisijem na čelu.
Taj raskol ni danas nije prevaziđen, uprkos ozbiljim pokušajima da dođe do ujedinjenja. I s pravom. Jer, SPC od pada komunizma, pod Miloševićem, dobrovoljno se stavila u službu politike, verovatno pogrešno verujući da će uz pomoć države obnoviti svoj ugled u društvu. Kao da taj ugled SPC u srpskom narodu nije srozan upravo tom politizacijom i podržavljenjem crkve. Ateizacija srpskog društva nije rezultat neke navodne emancipacije od “srednjovekovnog mračnjaštva”, nego gubljenja poverenja Srba u ispolitizovanu instituciju svoje duhovnosti.
Ni posle Miloševića nije se mnogo toga promenilo. Sada se igra vodi oko Kosova, i pritisaka srpske države da crkva, na koju se gleda kao na jedinu instuticiju srpske države prisutne na Kosovu, svoju ulogu potpuno podredi trenutnim hirovima politike koja se vodi u Beogradu. To je ono: ima struje – nema struje. Ako je kurs tvrđi, struje neće biti, ako treba potkusuriti i pokazati volju za saradnjom sa međunarodnom zajednicom, struje će biti.
Svoj današnji ugled – koji je umnogome narušen ovim trendom dobrovoljne etatizacije SPC, koji se danas manifestuje u komunalnim sporovima oko struje za manastire na Kosovu, osveštenja crkvenih objekata koji ne zadovoljavaju građevinske standarde, itd. – SPC gotovo u potpunosti duguje svojoj ulozi koju je odigrala pod Otomanskom imperijom, dakle, u vreme kada srpska država nije postojala. Tada je ona bila pribežište duhovnosti i lek duše za srpsko društvo, središte kulturnog života, mesto transcendencije materijalnosti. To je bila, jer je bila potpuno odvojena, izolovana od države. To je primer snage koju društvo ima bez države i u sukobu s njom!
Sličnu ulogu je Katolička crkva imala u istočnoevropskim zemljama za vreme sovjetske okupacije. Komunistička ideologija nikad nije zadobila vlast nad dušama Poljaka, recimo, upravo zato što je postojalo ostrvo autentične duhovnosti nezavisno od državnog uticaja. To je omogućeno i okolnošću da je centar katoličke duhovnosti ostao izvan domašaja komunističke vlasti. Uporedite samo ulogu pape Vojtile i njegovu podršku pokretu “Solidarnost” sa udvoričkom ulogom nesrećnog srpskog patrijarha Germana u komunističkoj Jugoslaviji, koji je blagoizvoleo kazati da je “najveći dan u istoriji srpskog naroda dan kada je rođen Josip Broz Tito”.
Elem, bez obzira na trenutni raspored snaga u ovoj političkoj igri srpske države, koju ona igra sa SPc, bez obzira na to na to da li ste za ili protiv saradnje institucija SPC na Kosovu sa tamošnjim vlastima, mislim da SPC danas ima šansu da obnovi svoju duhovnost i snagu, time što će se odupreti uticaju srpske države, makar to značilo i povratak svećama i “mraku” Srednjeg veka.
Verujem, stoga, da – bez obzira na to kakvu političku ulogu želi bilo koji od ovih igrača (Artemije, otac Sava, Irinej, Amfilohije) da igra – pozicija delova sveštenstva i monaštva na Kosovu, koje odbija da tamo bude servis srpske države, danas rade posao na renesansi autentične duhovnosti tamošnjih Srba, a u skorijoj budućnosti se nadam da će se sličan pokret deetatizacije SPC, njenog “otuđenja” od države, preliti i nazad u Srbiju. To je možda i jedina nada za Crkvu, ali i za sve segmente uveliko razorenog i dezorijentisanog srpskog društva.
Borislav Ristić
