Značaj Mizesovog liberalizma

Osnov­na mana u Ruđe­ri­je­vom delu, kao i u veći­ni osta­lih koja ćemo raz­mo­tri­ti, jeste da pri­hva­ta, pa čak i ove­ko­ve­ča­va pro­me­nu koja se svo­je­vre­me­no desi­la u pogle­du upo­tre­be same reči “libe­ral­no”. Ume­sto da, kao što je to bilo rani­je, pod­ra­zu­me­va stro­gu veru u pri­hvat­no vla­sni­štvo i slo­bod­no trži­šte, reč “libe­ral­no” je, prvo, posta­la kom­pa­ti­bil­na sa pri­hva­ta­njem drža­ve bla­go­sta­nja i obim­nih inter­ven­ci­o­ni­stič­kih mera, a potom, u Sje­di­nje­nim drža­va­ma i drug­de, čak je poče­la da bude pre­ci­zan izraz za to pri­hva­ta­nje. Kao što je Jozef Šum­pe­ter (Joseph Schum­pe­ter) lucid­no pri­me­tio u svo­joj monu­men­tal­noj knji­zi Isto­ri­ja eko­nom­skih ana­li­za, “Naj­ve­ći i nena­me­ra­va­ni kom­pli­ment siste­mu pri­vat­nog pre­du­zet­ni­štva dali su nje­go­vi nepri­ja­te­lji kada su pomi­sli­li da bi bilo mudro da pri­svo­je nje­gov naziv”. Ako je osnov­ni kon­cept Ruđe­ri­o­ve knji­ge poka­zu­je ovo izvr­ta­nje, jedan rani­ji rad, Libe­ra­li­zam (1911) L. T. Hob­ha­u­sa, igrao je zna­čaj­nu ulo­gu u nje­go­vom nastan­ku. Ta knji­ži­ca, upr­kos nje­nom obe­ća­va­ju­ćem naslo­vu, danas nema neku vred­nost, sem kao ozna­ka za pri­la­go­đa­va­nje libe­ra­li­zma soci­ja­li­zmu i soci­jal­de­mo­kra­ti­ji koje je Džon Grej (John Gray) pre­zri­vo nazvao revi­zi­o­ni­stič­ki libe­ra­li­zam na pre­la­zu vekova.

Amal­ga­mi­ra­nje izvor­nog libe­ra­li­zma inter­ven­ci­o­ni­zmom koje se danas često nazi­va tim ime­nom, tako­đe je posle­di­ca nesreć­ne gre­ške dve knji­ge ame­rič­kog nauč­ni­ka Dž. Sel­vi­na Šapi­roa (J. Sal­vin Sha­pi­ro), Kon­dor­se i uspon libe­ra­li­zma (1934) i Libe­ra­li­zam i faši­stič­ki iza­zov (1949). Karak­te­ri­stič­no je za zbr­ku koja vla­da ovim dve­ma, neka­da pozna­tim knji­ga­ma, da se auten­tič­na, kla­sič­na ver­zi­ja nipo­da­šta­va pri­po­si­va­njem eti­ke­te “bur­žo­a­ski libe­ra­li­zam”, osve­šta­va­ju­ći tako taj deo mark­si­stič­ke pro­pa­gan­de kao pri­hva­će­nu nauč­nu ter­mi­no­lo­gi­ju. Još manje naklo­nje­na duhu istin­skog libe­ra­li­zma su spi­si dvo­ji­ce bri­tan­skih soci­ja­li­sta koji se bave ovom temom, Uspon evrop­skog libe­ra­li­zma (1931) Harol­da Laskog i Nasta­nak fran­cu­ske libe­ral­ne misli (1926) King­sli Mar­ti­na. Kao i u slu­ča­ju Šapi­ro­o­vih rado­va, date su neke kori­sne infor­ma­ci­je, naro­či­to kod Mar­ti­na, ali je nji­ho­va ukup­na vred­nost uni­šte­na iskri­vlje­nom per­spek­ti­vom. Sa žalje­njem se mora pri­hva­ti­ti činje­ni­ca da se pisa­nja isto­ri­je libe­ral­nih ide­ja nika­da nije pri­hva­tio nije­dan od veli­kih isto­ri­ča­ra libe­ral­ne epo­he, poput lor­da Ekto­na, Leki­ja ili Džo­na Mor­li­ja, izvan­red­nog Kob­de­no­vog i Gled­sto­no­vog biografa.

U kla­si za sebe nala­zi se sjaj­no ure­đe­na anto­lo­gi­ja Zapad­ni libe­ra­li­zam: Isto­ri­ja u doku­men­ti­ma od Loka do Kro­čea I. K. Brem­ste­da i K. Dž. Mel­hi­ša (1978). Bilo je, narav­no, mno­go hre­sto­ma­ti­ja ovog tipa. Ono što ovu izdva­ja nije samo nje­na sve­o­bu­hvat­nost i bogat­stvo izbo­ra, već inte­li­gent­ni i pro­nic­lji­vi komen­ta­ri. Ali, opet, njen pri­stup pati od pro­ma­še­nog poku­ša­ja da u isti opšti pokret zajed­no sme­sti Her­ber­ta Spen­se­ra i Fre­de­ri­ka Basti­ja sa Džo­nom Maj­nar­dom Kejn­zom, pa čak i lor­dom Bive­ri­džom, ide­o­lo­zi­ma bri­tan­ske ver­zi­je drža­ve bla­go­sta­nja od kolev­ke pa do gro­ba. Sli­čan nedo­sta­tak pra­ti i nedav­ni opšti pri­stup u knji­zi Dej­vi­da Menin­ga Libe­ra­li­zam (1976), koja na to doda­je razli­či­te i broj­ne sop­stve­ne konfuznosti.

Mize­so­va knji­ga Libe­ra­li­zam pred­sta­vlja suštu suprot­nost gomi­li dru­gih rado­va iz te obla­sti. Uop­šte, ona je posta­vi­la jasne odred­ni­ce ono­me što se sma­tra libe­ral­nim u vre­me kada je libe­ra­li­zam bio pro­go­nje­na sablast u Evro­pi i, isti­ni za volju, u većem delu ostat­ka sve­ta. Libe­ra­li­zam je u Mize­so­voj izved­bi pri­ka­zan kao kohe­rent­na teo­ri­ja čove­ka i dru­štva, kao i instu­ti­ci­o­nal­nih aran­žma­na od kojih se oče­ku­je da una­pre­đu­ju dru­štve­nu har­mo­ni­ju i sve­op­šte bla­go­sta­nje. Gle­da­no u deta­lji­ma, dru­štve­na filo­zo­fi­ja je isprav­no posta­vlje­na na sigur­no tle pri­vat­nog vla­sni­štva nad sred­stvi­ma za pro­i­zvod­nju. Nema ni poku­ša­ja da se pojam libe­ra­li­zma pri­la­go­di sta­no­vi­šti­ma koja su po sebi inkom­pa­ti­bil­na s njim, kao što su soci­ja­li­zam ili bilo koja dru­ga vrsta inter­ven­ci­o­ni­zma. Napro­tiv, pola­ze­ći od nače­la pri­vat­ne svo­ji­ne, Mizes poka­zu­je kako su osta­li ele­men­ti libe­ral­nog sve­to­na­zo­ra – lič­na slo­bo­da, mir, demo­krat­ska vla­da­vi­na, tole­ran­ci­ja i jed­na­kost pred zako­nom – pove­za­ni s njim u nera­ski­di­vu celinu.

Poseb­no je vred­no pome­na Mize­so­vo nagla­ša­va­nje zna­ča­ja mira kao važnog aspek­ta kla­sič­ne libe­ral­ne filo­zo­fi­je, aspek­ta koji je pre­če­sto bio zane­ma­ri­van u raspra­va­ma o tom pro­ble­mu. Mizes sto­ji čvr­sto u tra­di­ci­ji libe­ral­ne ide­o­lo­gi­je kada kaže za Hera­kli­ta da nije bio u pra­vu – "nije rat, nego je mir otac svi­ju stva­ri". Nje­go­va osu­da rata, impe­ri­ja­li­zma i šovi­ni­stič­ke histe­ri­je pona­vlja i razvi­ja istu osu­du koju su upu­ći­va­li Kon­dor­se i Ben­ža­men Kon­stan, Kob­den i Brajt, Spen­ser i Vili­jem Gre­jem Sam­ner, kai i prak­tič­no svi ostali.

U Mize­so­voj knji­zi Libe­ra­li­zam smo dobi­li besmrt­ni­ni izraz kla­sič­nog libe­ra­li­zma iz pera misli­o­ca koji je opšp­te­pri­hva­ćen kao nje­gov naj­ve­ći dva­de­se­tve­kov­ni pred­vod­nik. Sa lucid­no­šću i nepo­ko­le­blji­vo­šću on je poka­zao da je to jedi­ni sisetm koji je u skla­du sa indi­vi­du­al­nom slo­bo­dom i lič­nom auto­no­mi­jom, kao i sa moder­nim indu­strij­skim dru­štvom. To je delo koje mora­mo upo­zna­ti i o kojem mora­mo raz­mi­šlja­ti uko­li­ko želi­mo da razu­me­mo šta zna­či libe­ra­li­zam i koje je nje­go­vo mesto u ide­o­lo­škoj bor­bi koja nasta­vlja da obli­ku­je našu budućnost.

Ralf Rei­ko — Ralph Rai­co, "The Pla­ce of Mises's Libe­ra­lism" — Pre­vod: Bori­slav Ristić