Liberalna utopija Imanuela Kanta (III): antinomije političkog uma (prevazilaženje “nepregledne provalije”)

Među­tim, istin­ska teško­ća, pra­va kan­tov­ska anti­no­mi­ja poli­tič­kog uma nasta­je na dru­goj stra­ni: nai­me, logi­ka nje­go­ve meta­fi­zi­ke dva sve­ta, feno­me­nal­nog i nou­me­nal­nog, dovo­di ga do zaključ­ka da sve prak­tič­ne delat­no­sti, kada se jed­nom ostva­re u sve­tu, posta­ju doga­đa­ji, pada­ju pod inge­ren­ci­ju nekog pri­rod­nog zako­na. Prak­tič­ki um je kon­sti­tu­ti­van za nou­me­nal­ni svet, ali on u feno­me­nal­nom sve­tu može delo­va­ti jedi­no kao regu­la­tiv­ni prin­cip. U osno­vi ovoj "zabra­ni" prak­tič­kom umu da ima nepo­sred­no dej­stvo i "inkar­na­ci­je" u feno­me­nal­nom sve­tu, sto­ji ona Kan­to­va "nepre­gled­na pro­va­li­ja" (up, KMS:67) izme­đu feno­me­nal­nog i nou­me­nal­nog. Dakle, pro­blem je sle­de­ći: budu­ći da delo­va­nje deter­mi­ni­sa­no zako­nom prak­tič­kog uma ne sme da sadr­ži dru­gi osnov za svo­je spro­vo­đe­nje osim kon­cep­ci­je moral­nog zako­na, i budu­ći da "svi posto­je­ći slu­ča­je­vi, mogu­ćim rad­nja­ma", po Kan­tu, "mogu pri­pa­da­ti samo empi­rij­ski, to jest, pri­pa­da­ju samo isku­stvu i pri­ro­di: to izgle­da besmi­sle­no hte­ti u čul­nom sve­tu naći slu­čaj koji, budu­ći da uto­li­ko što uvek pot­pa­da samo pod pri­rod­ni zakon, ipak dopu­šta pri­me­nu zako­na slo­bo­de na sebe." (KPU: 88)

A) Kri­ti­ka prak­tič­nog uma: she­ma i simbol

Među­tim, istin­ska teško­ća, pra­va kan­tov­ska anti­no­mi­ja poli­tič­kog uma nasta­je na dru­goj stra­ni: nai­me, logi­ka nje­go­ve meta­fi­zi­ke dva sve­ta, feno­me­nal­nog i nou­me­nal­nog, dovo­di ga do zaključ­ka da sve prak­tič­ne delat­no­sti, kada se jed­nom ostva­re u sve­tu, posta­ju doga­đa­ji, pada­ju pod inge­ren­ci­ju nekog pri­rod­nog zako­na. Prak­tič­ki um je kon­sti­tu­ti­van za nou­me­nal­ni svet, ali on u feno­me­nal­nom sve­tu može delo­va­ti jedi­no kao regu­la­tiv­ni prin­cip. U osno­vi ovoj "zabra­ni" prak­tič­kom umu da ima nepo­sred­no dej­stvo i "inkar­na­ci­je" u feno­me­nal­nom sve­tu, sto­ji ona Kan­to­va "nepre­gled­na pro­va­li­ja" (up, KMS:67) izme­đu feno­me­nal­nog i nou­me­nal­nog. Dakle, pro­blem je sle­de­ći: budu­ći da delo­va­nje deter­mi­ni­sa­no zako­nom prak­tič­kog uma ne sme da sadr­ži dru­gi osnov za svo­je spro­vo­đe­nje osim kon­cep­ci­je moral­nog zako­na, i budu­ći da "svi posto­je­ći slu­ča­je­vi, mogu­ćim rad­nja­ma", po Kan­tu, "mogu pri­pa­da­ti samo empi­rij­ski, to jest, pri­pa­da­ju samo isku­stvu i pri­ro­di: to izgle­da besmi­sle­no hte­ti u čul­nom sve­tu naći slu­čaj koji, budu­ći da uto­li­ko što uvek pot­pa­da samo pod pri­rod­ni zakon, ipak dopu­šta pri­me­nu zako­na slo­bo­de na sebe." (KPU: 88)

Kant je, kao što vidi­mo, u zna­čaj­noj meri, pored teo­rij­skog uma, restrin­go­vao i prak­tič­ki um. U tom smi­slu on se distan­ci­rao, kako od kar­te­zi­jan­ske tra­di­ci­je "raci­o­na­li­stič­kog kon­struk­ti­vi­zma", tako i od tra­di­ci­je koju on nazi­va "prak­tič­kim misti­ci­zmom" (a koju bismo mogli nazva­ti "prak­tič­kim kon­struk­ti­vi­zmom"), tra­di­ci­je koja svo­je kore­ne ima kod Vikoa i Rusoa, te u Fih­te­o­vom prak­tič­kom ide­a­li­zmu i roman­ti­čar­skim spi­si­ma mla­dog Mark­sa, tra­di­ci­ji u čijoj je osno­vi ide­ja da je čovek "biće prak­se", tj. da sam po svo­joj volji može da obli­ku­je sop­stve­ni svet. Isto­vre­me­no, na taj način se Kant izlo­žio pri­go­vo­ru da nje­gov moral­ni zakon osta­je puka apstrak­ci­ja. Kako, dakle, Kant obez­be­đu­je pri­me­nu moral­nog zako­na in con­cre­to? Kako osi­gu­ra­va da nje­go­ve prak­tič­ke ide­je — kako ona moral­nog zako­na, tako i naj­bo­ljeg usta­va — usled svog apstrakt­nog for­ma­li­zma ne osta­nu samo puke uto­pij­ske pro­jek­ci­je jed­nog ide­a­li­stič­kog zane­se­nja­ka. Kan­tov poku­šaj odgo­vo­ra na ovo pita­nje naći ćemo u nje­go­voj Kri­ti­ci prak­tič­nog uma u pogla­vlju koje nosi nalov "O topi­ci čiste prak­tič­ke moći suđe­nja". Tra­že­ći moć koja bi u prak­tič­noj sfe­ri igra­la istu onu ulo­gu koju su she­ma­ti i moć suđe­nja igra­li u teo­rij­skoj filo­zo­fi­ji, nai­me, pod­vo­đe­nja poje­di­nač­nih opa­ža­ja pod opšta pra­vi­la razu­ma, Kant piše: "Da li je pak neka rad­nja koja je za nas moguć­na u čul­no­sti slu­čaj koji je obu­hva­ćen pra­vi­lom ili ne, za to je potreb­na prak­tič­ka moć suđe­nja, kojom se ono što je u pra­vi­lu reče­no na opšti način (in abstrac­to) pri­me­nju­je na neku rad­nju in con­cre­to." (KPU:89) Prak­tič­ka moć suđe­nja, među­tim, razli­ku­je se od teo­rij­ske moći suđe­nja po tome što u prak­tič­nom nema she­me (koja je samo for­ma opa­ža­ja i ne odno­si se na ide­je), već se rasu­đi­va­nje upra­vlja pre­ma moral­nom zako­nu i ide­ji dobra, a pri­nu­đe­no je da "pri­ro­du čul­nog sve­ta upo­tre­bi kao tip inte­li­gi­bil­ne pri­ro­de… ako s njom dove­dem u vezu samo for­mu zako­ni­to­sti uop­šte" (KPU:92). ¹ Za zakon prak­tič­kog uma nema she­me (koja bi nam omo­gu­ći­la nje­go­vu pri­me­nu in con­cre­to), već je on samo sim­bol, "zna­me­nje" (KPU:67) jed­nog višeg, inte­li­gi­bil­nog poret­ka. Prak­tič­ki zakon nam daje svr­hu, ali nam on, ako tako može­mo reći, ne može garan­to­va­ti svr­ho­vi­tost našeg delo­va­nja. Ono što je važno to je slo­bod­na volja, moti­vi onog ko dela, a ne samo dela­nje i nje­go­ve posle­di­ce, te je she­ma – Kant doda­je zna­čaj­nu ogra­du: "ako je to pra­va reč" – mogu­ća i potreb­na samo za sam zakon, a ne i nje­go­vu pri­me­nu na empi­rij­sko delo­va­nje čove­ka. Iz moral­nog zako­na, kao što zna­mo, Kant dedu­ku­je slo­bo­du. Sam pak pojam slo­bo­de ne može nam slu­ži­ti kao ekspla­na­tor­no nače­lo pre­ma kojem ćemo se upra­vlja­ti u svo­jim postup­ci­ma. Zbog ovo­ga nam Kri­ti­ka prak­tič­kog uma ne može slu­ži­ti kao ruko­vod­no nače­lo za Kan­to­vu poli­tič­ku filo­zo­fi­ju, tj. za pre­va­zi­la­že­nje one "nepre­gled­ne pro­va­li­je" koja deli nje­gov libe­ral­ni poli­tič­ki ide­al "naj­ve­će ljud­ske slo­bo­de" od nje­go­vog ostva­re­nja in pra­xi.

B) Meta­fi­zi­ka mora­la: Kate­go­rič­ki impe­ra­tiv i vla­da­vi­na prava

Jedi­no za šta Kri­ti­ka prak­tič­kog uma osta­vlja pro­stor, šta­vi­še, ono što ona čini nužnim, po Kan­tu, jeste meta­fi­zi­ka mora­la, ² čemu se Kant posve­tio u knji­zi pod istim naslo­vom. U prvoj kni­zi Meta­fi­zi­ke mora­la izla­žu se "meta­fi­zič­ka nače­la nau­ke o pra­vu", tj. samo for­mal­no-prav­ni prin­ci­pi garan­ti­ja ide­je (nega­tiv­ne) slo­bo­de, odno­sno, onog zako­na pod kojim je "slo­bo­da sva­kog poje­din­ca mogu­ća u zajed­ni­ci sa slo­bo­dom svi­ju", ³ dok je dru­ga knji­ga posve­će­na etič­kim raz­ma­tra­nji­ma. Već sama činje­ni­ca da izla­ga­nju etič­kih pro­ble­ma pret­ho­di raspra­va o pra­vu, može delo­va­ti zbu­nju­ju­će ako ima­mo u vidu škol­sku per­cep­ci­ju Kan­to­ve eti­ke kao posve samo­svoj­nog i pri­vi­le­go­va­nog područ­ja unu­tar nje­go­vog siste­ma i Kan­ta kao nekog ko je povra­tio eti­ci neka­da­šnje dosto­jan­stvo. ⁴ Mno­go je, u tom smi­slu, bilo reči o Kan­to­voj prav­noj filo­zo­fi­ji kao nje­go­vom poku­ša­ju da poli­tič­ki uni­ver­za­li­zu­je svoj etič­ki kon­cept kate­go­rič­kog impe­ra­ti­va. Ipak, mno­go je vero­vat­ni­je da stvar sto­ji upra­vo obrat­no, odno­sno, da je kate­go­rič­ki impe­ra­tiv samo apro­pri­ja­ci­ja nače­la vla­da­vi­ne pra­va u sfe­ri eti­ke. ⁵ Karak­te­ri­sti­ke Kan­to­vog moral­nog zako­na koje se naj­če­šće pomi­nju (opštost, for­ma­li­zam, nega­tiv­ni karak­ter) pred­sta­vlja­ju sušti­nu kon­cep­ta vla­da­vi­ne pra­va koji je Kant u goto­vom obli­ku mogao naći u kon­cep­ci­ji rim­skog pra­va i funk­ci­o­ni­sa­nju bri­tan­skog poret­ka (kome je bio veo­ma naklo­njen). Možda kru­ci­jal­no svoj­stvo kate­go­rič­kog impe­ra­ti­va, koje uka­zu­je na nje­go­vo pore­klo u ana­lo­gi­ji sa zako­nom vla­da­vi­ne pra­va, jeste nje­go­va neza­in­te­re­so­va­nost za poseb­ni slu­čaj. Kao što prav­ni zakon mora da pred­sta­vlja pra­vi­lo koje pru­ža samo opšti okvir za delo­va­nje i nepri­stra­sno se pri­me­nju­je na nepo­znat broj budu­ćih slu­ča­je­va, bez oba­zi­ra­nja na kon­kret­ne rezul­ta­te koji mogu pro­i­zi­ći iz odre­đe­ne rad­nje, tako i Kan­tov kate­go­rič­ki impe­ra­tiv pred­sta­vlja samo opštu mak­si­mu, koja je okvir za moral­no delo­va­nje, i koji ne sme biti uzur­pi­ran nika­kvim "pato­lo­škim" sadr­ža­ji­ma, i podre­đen tre­nut­nim hiro­vi­ma. Ono što su uti­li­tar­ni cilje­vi admi­ni­stra­ci­je koje tre­ba ostva­ri­ti držav­nom pri­nu­dom mimo opšteg zako­na u sfe­ri filo­zo­fi­je pra­va, to su pato­lo­ški pro­hte­vi inte­re­sa i stra­sti koje tre­ba zado­vo­lji­ti pro­tiv­no nalo­gu moral­nog zako­na u sfe­ri filo­zo­fi­je mora­la. Kao što je pro­tiv ide­je distri­bu­tiv­ne prav­de i soci­jal­ne drža­ve kao posle­di­ce rui­ni­ra­nja opšto­sti zako­na kao nače­la vla­da­vi­ne pra­va, tako je i pro­tiv kon­se­kven­ci­ja­li­zma u mora­lu kao posle­di­ci rui­ni­ra­nja kate­go­rič­no­sti moral­nog zako­na. Kao što bogi­nja prav­de ima povez pre­ko oči­ju, tako i Kan­tov moral­ni subjekt ima nalog da se ne oba­zi­re na ono što bi mogao "vide­ti" u sve­tu stra­sti i inte­re­sa. Sle­pi­lo, rigo­ri­zam, for­ma­li­zam, to su tra­di­ci­o­nal­ni pri­go­vo­ri kri­ti­ča­ra koji se upu­ću­ju kako tra­di­ci­o­nal­nom kon­cep­tu prav­de, tako i Kan­to­vom moral­nom ide­a­lu. Teško je sto­ga pove­ro­va­ti da je Kant ex nihi­lo teo­rij­ski for­mu­li­sao kon­cept kate­go­rič­kog impe­ra­ti­va, onda ga poli­tič­ki uni­ver­za­li­zo­vao, i sasvim slu­čaj­no, kao nus-pro­dukt, dobio ono što je već neko­li­ko hilja­da godi­na, od Peri­kla i Cice­ro­na, do ser Edvar­da Kou­ka i ser Metju Hej­la, bilo pozna­to kao prin­cip prav­de i vla­da­vi­ne pra­va. Ovo izgle­da tim neve­ro­vat­ni­je uko­li­ko ima­mo na umu Kan­to­vo rani­je spo­mi­nja­no ekspli­cit­no isklju­či­va­nje moguć­no­sti prak­tič­no-poli­tič­ke apli­ka­ci­je moral­nih postulata.

Ali da bismo o ovom ide­a­lu vla­da­vi­ne pra­va uop­šte legi­tim­no misli­li, a ne samo "fan­ta­zi­ra­li" o kon­sti­tu­ci­ji prav­ne drža­ve koja bi garan­to­va­la zakon pod kojim bi bila mogu­ća slo­bo­da poje­din­ca zajed­no sa slo­bo­dom svi­ju, pre­ma Kan­to­vom postup­ku – koji karak­te­ri­še i postu­pak nje­go­ve teo­rij­ske filo­zo­fi­je – prvo mora­mo utvr­di­ti da je takvo nešto mogu­će. Kao što su mu u teo­rij­skoj filo­zo­fi­ji čista mate­ma­ti­ka i čista pri­rod­na nau­ka (njut­nov­ska fizi­ka), uop­šte omo­gu­ći­le (uči­ni­le legi­tim­nim) samo pita­nje o moguć­no­sti meta­fi­zi­ke kao nau­ke, na isti način Kant zahte­va empi­rij­sko posto­ja­nje poret­ka koji pita­nje o moguć­no­sti Meta­fi­zi­ke pra­va uop­šte čini mogu­ćim (legi­tim­nim), a ne pukim apri­or­nim raci­o­na­li­stič­kim uto­pij­skim sanja­re­njem. Od naj­ve­ćeg je zna­ča­ja da je Kan­tu kao para­dig­ma nje­go­vog usta­va slo­bo­de poslu­žio bri­tan­ski kon­sti­tu­ci­o­nal­ni pore­dak. Nai­me, upra­vo je to uslov pod kojim je mogu­će govo­ri­ti o jedin­stvu teo­ri­je i prak­se, šta­vi­še, uslov koji isto­vre­me­no sva­ki poli­tič­ki govor čini odgo­vor­nim i oba­ve­zu­ju­ćim (jer, mašta je ovim u naj­ve­ćoj meri suspreg­nu­ta, i usi­ja­ne gla­ve ohla­đe­ne), a ide­al slo­bo­de pod zako­nom čini real­nom uto­pi­jom. ⁶

Raspra­vlja­ju­ći, tako, u svom spi­su "O uobi­ča­je­noj izre­ci…", u zaključ­nom delu odelj­ka o Hob­su, o pra­vu na pobu­nu (i tira­no­ci­du), i pole­mi­šu­ći sa fran­cu­skim revo­lu­ci­o­na­ri­ma (Kant pomi­nje Dan­to­na) koji su žele­li da kon­stru­i­šu dru­štvo ex nihi­lo, tj. da ide­ju dru­štve­nog ugo­vo­ra nepo­sred­no pri­me­ne na stvar­nost (u čemu su dosled­no sle­di­li Ruso­ov napu­tak), Kant u pri­log svom pro­jek­tu refor­mi putem opo­na­ša­nja bri­tan­skog poret­ka, ⁷) piše: "Tako­đe vidi­mo da je ova teo­ri­ja sasvim dovolj­no potvr­đe­na i u prak­si. U usta­vu Veli­ke Bri­ta­ni­je, u kojoj se narod tako mno­go pono­si svo­jim ure­đe­njem, kao da bi ono bilo uzor za čitav svet, mi ipak nala­zi­mo da se o pra­vu, koje pri­pa­da naro­du u slu­ča­ju kada bi monarh hteo da poga­zi ugo­vor iz 1688. god, pot­pu­no spo­koj­no ćuti. (…) Jer, da ustav sadr­ži zakon za ovaj slu­čaj koji bi davao pra­vo da se obo­ri posto­je­će ure­đe­nje iz koga pro­i­zla­ze svi poseb­ni zako­ni (tako­đe i zakon da se ugo­vor pre­kr­ši) onda bi to bilo oči­gled­no pro­tiv­reč­je… Čak su se i vođe (ili, ako hoće­te, sta­ra­te­lji) ovog naro­da zbog takve optu­žbe pobri­nu­li, da u slu­ča­ju kada nji­ho­vo pre­du­ze­će ne bi uspe­lo, svom monar­hu koga su pro­te­ra­li radi­je pri­pi­šu dobro­volj­no napu­šta­nje vla­sti, nego da sebi dode­le pra­vo da ga smak­nu, čime bi ustav bio dove­den u oči­gled­nu pro­tiv­reč­nost sa samim sobom." (USA:112) Među­tim, posto­ja­nje bri­tan­skog poret­ka slo­bo­de, iako od nepro­ce­nji­ve vred­no­sti za pita­nje moguć­no­sti uni­ver­zal­nog važe­nja zako­na slo­bo­de, sve­do­čan­stvo o tome da je takav zakon moguć, osta­je ipak, samo regu­la­tiv­ni ide­al, u ran­gu onog "zna­me­nja" ⁸ iz Kri­ti­ke prak­tič­kog uma, samo sim­bol jed­nog višeg (moral­no-poli­tič­kog) poret­ka, nazna­ka svr­he u isto­ri­ji čove­čan­stva, ali još uvek ne može­mo zna­ti kako je ta svr­ha mogu­ća, kako se ostva­ru­je svr­ho­vi­tost u ljud­skoj istoriji.

Kri­ti­ka prak­tič­nog uma ne može nam pru­ži­ti metod, ruko­vod­no nače­lo za delo­va­nje u isku­stve­nom sve­tu, onaj zahte­va­ni meha­ni­zam koji prak­tič­ko-poli­tič­ka nače­la tre­ba da spro­ve­de u prak­si; čisti (prak­tič­ki) um može nam samo ispo­ru­či­ti svr­hu našeg prak­tič­kog postu­pa­nja (u vidu moral­nog zako­na ili vla­da­vi­ne pra­va), ali on osta­je neza­in­tre­so­van za nje­nu pri­me­nu ⁹ (jer, kao zako­no­da­van u sve­tu nou­me­nal­nog, on ne može biti nadle­žan za svet feno­me­nal­nog, koji sto­ji pod pri­rod­nim zako­ni­ma). Svet nou­me­nal­nog i feno­me­nal­nog, svr­he i meto­da (meha­ni­zma), slo­bo­de i pri­ro­de, čini se, nemo­gu­će je pomi­ri­ti – bar ne, kako smo vide­li, putem teo­rij­skog i prak­tič­kog uma. Izme­đu ova dva sve­ta zja­pi ona "nepre­gled­na pro­va­li­ja". S dru­ge stra­ne, real­no posto­ja­nje bri­tan­skog usta­va slo­bo­de pri­si­lja­va nas da o takvom poret­ku raz­mi­šlja­mo kao o mogu­ćem, uni­ver­zal­no ostva­ri­vom, šta­vi­še, kao o zadat­ku koji čove­čan­stvo "mora moći" da ostvari.

C) Kri­ti­ka moći suđenja:

Kao što je pozna­to, Kant je ovom pro­ble­mu posve­tio svo­ju tre­ću Kri­ti­ku, Kri­ti­ku moći suđe­nja. Sto­ga, uko­li­ko želi­mo da istra­ži­mo da li je unu­tar Kan­to­vog siste­ma mogu­će ostva­re­nje nje­go­ve poli­tič­ke uto­pi­je – i uop­šte svih prak­tič­kih ide­a­la uma – i kako, mora­mo se obra­ti­ti ovoj knji­zi. ¹⁰ Šta­vi­še, za to ima­mo instruk­ci­ju i od stra­ne samo­ga Kan­ta, koji nas, for­mu­li­šu­ći ovaj pro­blem, na jed­nom poma­lo zago­net­nom i dvo­smi­sle­nom mestu u Meta­fi­zi­ci mora­la – koje nije liše­no i pole­mič­ke distan­ce u pogle­du moguć­no­sti reše­nja ovog pro­ble­ma – nepo­sred­no upu­ću­je na svo­ju Kri­ti­ku moći suđe­nja. (MM:19) Na tom mestu Kant kaže: "Sve što je prak­tič­ko i što pre­ma pri­rod­nim zako­ni­ma tre­ba da bude moguć­no (pra­vo zani­ma­nje umet­no­sti) zavi­si, pre­ma svom pro­pi­su, pot­pu­no od teo­ri­je pri­ro­de; samo ono što je prak­tič­ko pre­ma zako­ni­ma slo­bo­de može ima­ti prin­ci­pe koji ne zavi­se ni od koje teo­ri­je; jer iznad odre­đe­nja pri­ro­de nema nika­kve teo­ri­je. Tako filo­zo­fi­ja pod prak­tič­kim delom (pored nekog teo­rij­skog) ne može pod­ra­zu­me­va­ti teh­nič­ko nego samo moral­no-prak­tič­ko uče­nje, i, ako bi okret­nost samo­vo­lje pre­ma zako­ni­ma slo­bo­de, u suprot­no­sti s pri­ro­dom, tre­ba­lo i ovde nazi­va­ti umet­no­šću, pod tim bi se mora­la pod­ra­zu­me­va­ti takva umet­nost koja omo­gu­ća­va sistem slo­bo­de ravan siste­mu pri­ro­de; zai­sta božan­ska umet­nost, kad bismo bili u sta­nju da ono što nam um pro­pi­su­je pomo­ću nje­ga i pot­pu­no izve­de­mo i ide­ju o tome pre­tvo­ri­mo u delo." (MM:ibid.)

Pogle­daj­mo kako Kant posta­vlja svoj pro­blem "nepre­gled­ne pro­va­li­je" u Kri­ti­ci moći suđe­nja i u kom prav­cu poku­ša­va da ga reši: "Mada je izme­đu obla­sti poj­ma pri­ro­de, kao ono­ga što je čul­no, i obla­sti poj­ma slo­bo­de, kao ono­ga što je nat­čul­no, utvr­đe­na jed­na nepre­gled­na pro­va­li­ja, tako da nije moguć nika­kav pre­laz iz obla­sti čul­no­ga u oblast nat­čul­no­ga (dakle, posred­stvom teo­rij­ske upo­tre­be uma), isto ona­ko kao da su to dva sve­ta od kojih svet pri­ro­de ne može ima­ti nika­kvog uti­ca­ja na svet slo­bo­de: ipak je potreb­no da svet slo­bo­de ima nekog uti­ca­ja na svet pri­ro­de, nai­me pojam slo­bo­de tre­ba da u čul­no­me sve­tu ostva­ri svr­hu koja je posta­vlje­na na osno­vu nje­go­vih zako­na; i, pre­ma tome, mora da posto­ji moguć­nost da se pri­ro­da tako­đe zami­sli tako da se bar zako­ni­tost nje­ne for­me podu­da­ra sa moguć­no­šću onih svr­ha koje u njoj tre­ba ostva­ri­ti shod­no zako­ni­ma slo­bo­de." (KMS:67–68) Moć suđe­nja je jedi­na koja ima posla sa poku­ša­jem da se ovaj jaz ili pro­va­li­ja izme­đu opšteg i poje­di­nač­nog neka­ko pre­mo­sti. Među­tim, tu Kant sada uvo­di jed­nu zna­čaj­nu distink­ci­ju, koja bit­no kori­gu­je funk­ci­ju i ulo­gu koju je moć suđe­nja ima­la u Kri­ti­ci čistog uma. "Ako je dato ono što je opšte (pra­vi­lo, prin­cip, zakon), onda moć suđe­nja koja sup­su­mi­ra ono što je poseb­no pod ono što je opšte… jeste odred­be­na. Ali, ako je dato samo ono što je poseb­no, za koje moć suđe­nja tre­ba da nađe ono što je opšte, onda je ona samo reflek­siv­na." (KMS:71)

Ernst Kasi­rer je u Kan­to­vom neza­do­volj­stvu uče­njem o she­ma­ti­zmu čistog razu­ma iz prve Kri­ti­ke (kao pro­du­že­nom dej­stvu pre­kri­tič­ke pozi­ci­je), video osnov­ni motiv za uvo­đe­nje ove distink­ci­je izme­đu odred­be­ne i reflek­siv­ne moći suđe­nja u Kri­ti­ci moći suđe­nja, sa kojom je nje­go­vo uče­nje o she­ma­ti­zmu "našlo odlu­ču­ju­ću dopu­nu i ispu­nje­nje". ¹¹ (Kasirer,2000:18) Sto­ga će nas ovde zani­ma­ti samo reflek­siv­na moć suđe­nja kao spo­sob­nost sna­la­že­nja i ori­jen­ta­ci­je u onom pro­men­lji­vom i poje­di­nač­nom. Reflek­siv­na moć suđe­nja koja pret­po­sta­vlja svr­ho­vi­tost u pri­ro­di i orga­ni­zu­je kon­tin­gent­ni svet doga­đa­ja u pove­za­no isku­stvo, nema, među­tim, svo­je objek­tiv­no pore­klo, već je samo jedan subjek­tiv­ni prin­cip (mak­si­ma). Kakvu pak svr­hu može­mo naći u čul­nom sve­tu u kojem ima­mo posla samo sa onim poje­di­nač­nim, ili u isto­ri­ji, "u tom besmi­sle­nom toku ljud­ske stvar­no­sti" (US:30), koji ne sto­je ni pod kakvim prin­ci­pi­ma, gde nam ono opšte nije dato? Kant: "Prem­da naš pojam o nekoj subjek­tiv­noj svr­ho­vi­to­sti pri­ro­de u nje­nim for­ma­ma ne pred­sta­vlja pre­ma empi­rij­skim zako­ni­ma apso­lut­no nika­kav pojam o objek­tu, već samo jedan prin­cip moći suđe­nja da sebi pri­ba­vi poj­mo­ve u toj pre­ve­li­koj raz­no­vr­sno­sti pri­ro­de (radi moguć­no­sti ori­jen­ta­ci­je u njoj), ipak joj mi time pri­pi­su­je­mo tako­re­ći neko oba­zi­ra­nje na našu moć sazna­nja ana­log­no nekoj svr­si." (KMS:84) Ovaj prin­cip nala­zi­mo, po Kan­tu, u ide­ji "for­mal­ne svr­ho­vi­to­sti pri­ro­de" kao "zako­ni­to­sti slu­čaj­no­ga", pod kojim, kao trans­cen­den­tal­nim prin­ci­pom, orga­ni­zu­je­mo celo­kup­no svo­je kon­tin­gent­no isku­stvo. Pove­zu­ju­ći isku­stvo u celi­nu pomo­ću ove reflek­siv­ne moći suđe­nja ne dobi­ja­mo ni zakon meha­nič­kog razvo­ja, niti pak zakon organ­skog razvo­ja, već samo jed­nu nit-vodi­lju (Leit­fa­den), koja nam omo­gu­ću­je da slo­bod­no pret­po­sta­vlja­mo neki red u pri­ro­di, ali ne kao rea­lan, već samo ana­lo­ški, tj. kao da on posto­ji. Putem ovog ana­lo­škog pred­sta­vlja­nja (u modu­su als ob), Kant, dakle, pomo­ću ove ide­je svr­ho­vi­to­sti pri­ro­de pre­mo­šću­je onaj jaz izme­đu pri­ro­de i slo­bo­de, i stva­ra legi­tim­ni osnov za moguć­nost ostva­re­nja svo­je libe­ral­ne utopije.

Bori­slav Ristić

1. Ova upo­tre­ba pri­ro­de "po nje­noj čistoj razum­skoj for­mi", po Kan­tu, čuva nas kako od empi­ri­zma prak­tič­kog uma ("koji prak­tič­ke poj­mo­ve dobra i zla posta­vlja samo u isku­stve­ne posle­di­ce"), tako i od misti­ci­zma prak­tič­kog uma ("koji od ono­ga što bi slu­ži­lo samo kao sim­bol pra­vi she­mu").(KPU:92) [↩]
2. Vidi u isto­i­me­noj knji­zi pogla­vi­to ode­ljak "O ide­ji i nužno­sti meta­fi­zi­ke mora­la". Kant za moral u širo­kom smi­slu (koji obu­hva­ta čitav prak­tič­ki život, kako moral­nu u užem smi­slu, tako i prav­nu i poli­tič­ku egzi­sten­ci­ju čoveka)koristi ter­min der Sit­ten, koji pre sve­ga zna­či obi­čaj (lat. mores; grč. ethos), obi­čaj­no pra­vo. Kant nego­du­je zbog ovog, pre­vi­še "pato­lo­škog" smi­sla ter­mi­na (up. MM:31), ali ga ipak pre­u­zi­ma. Ova ambi­va­len­ci­ja kod samog Kan­ta vero­vat­no zna­či da nje­mu nije sme­ta­lo obi­čaj­no (sadr­žaj­no empi­rij­sko) pore­klo pra­va (i eti­ke) kao takvo, već to što u ter­mi­nu der Sit­ten nije jasno pri­sut­na tako­đe i nje­go­va for­mal­na, uni­ver­za­li­stič­ka kom­po­nen­ta. Nje­gov moral nije, kako se često raz­mi­šlja, nika­kva tikva bez kore­na, nika­kva čisto raci­o­nal­na kon­stuk­ci­ja, nje­ga nije inte­re­so­vao "novi moral" kojim su se pono­si­li pro­sve­ti­te­lji. Kant nije bio nika­kav, kako se često misli, moral­ni ino­va­tor, nika­kav radi­kal koji bi odba­ci­vao tra­di­ci­ju u ime viso­ko­par­nih pro­sve­ti­telj­skih filo­zo­fe­ma, već je, napro­tiv, kao pra­vi kon­zer­va­tiv­ni libe­ral, cenio u tra­di­ci­ji ono uni­ver­zal­no ili uni­ver­za­li­zi­bil­no. Po tome je on, opet, bli­ži Hju­mu i Ber­ku, nego pro­sve­ti­telj­skim raci­o­na­li­sti­ma.[↩]
3. U Meta­fi­zi­ci mora­la Kant ovoj for­mu­la­ci­ji iz Kri­ti­ke čistog uma daje oblik spe­ci­fič­nog juri­dič­kog impe­ra­ti­va: "Delaj spo­lja tako da slo­bod­na upo­tre­ba tvo­je samo­vo­lje može da posto­ji zajed­no sa slo­bo­dom sva­ko­ga po nekom opštem zako­nu" (MM:33) [↩]
4. U ovo­me može­mo vide­ti i (tipič­no novo­ve­kov­no) obr­ta­nje antič­kog shva­ta­nja poli­ti­ke i eti­ke, gde je – kod Ari­sto­te­la je to naj­ek­spli­cit­ni­je – poli­ti­ka bila samo nasta­vak eti­ke. Kod Kan­ta, kako vidi­mo, eti­ka je nasta­vak poli­ti­ke.[↩]
5. Ova­kvo tuma­če­nje podr­ža­va­ju dva teo­rij­ski vrlo razli­či­to ori­jen­ti­sa­na komen­ta­to­ra, kao što su Franc Noj­man i Fri­drih fon Hajek. Noj­man: "U sva­kom slu­ča­ju, nje­go­va eti­ka nije eti­ka lju­ba­vi ili moći, već je čisto prav­na eti­ka (Recht­set­hik)."(Nojman:172) Hajek: "Pone­kad se suge­ri­še da je Kant raz­vio svo­ju teo­ri­ju Rechts­sta­at-a tako što je svoj moral­ni kon­cept kate­go­rič­kog impe­ra­ti­va pri­me­nio na jav­nu sfe­ru. Vero­vat­no je bilo obr­nu­to, odno­sno da je Kant raz­vio svo­ju teo­ri­ju kate­go­rič­kog impe­ra­ti­va time što je na moral pri­me­nio kon­cept vla­da­vi­ne zako­na, kon­cept koji je već gotov pro­na­šao." (Hajek,1999:279–280) [↩]
6. Oči­gled­no, žive­ći pod poli­tič­kim uslo­vi­ma koji su u veli­koj meri odu­da­ra­li od nje­go­vog poli­tič­kog ide­a­la, Kan­to­va poli­tič­ka raz­mi­šlja­nja su u celi­ni bila posve­će­na tzv. tran­zi­cij­skim pro­ble­mi­ma pre­la­ska iz auto­ri­tar­nog u libe­ral­ni pore­dak. Tako je Kant reše­nje tran­zi­cij­skih dile­ma – nepo­sto­ja­nje libe­ral­ne tra­di­ci­je kao opa­sno­sti od otpo­ra sva­koj pro­me­ni i opa­sno­sti od avan­tu­ri­stič­kih revo­lu­ci­o­nar­nih pro­je­ka­ta – video u uni­ver­za­li­za­ci­ji bri­tan­skog libe­ral­nog mode­la vla­da­vi­ne (kao jedi­nog koji može pod­ne­ti test uni­ver­za­li­za­ci­je), koji će osta­lim evrop­skim (pa na kra­ju i svet­skim) drža­va­ma slu­ži­ti kao para­dig­ma, čijim će opo­na­ša­njem osta­le vla­de pri­stu­pi­ti postup­noj refor­mi sop­stve­nog siste­ma.[↩]
7. U tome kao da doslov­ce sle­di Ber­ko­ve reči, koji­ma se on obra­ća Fran­cu­skom naro­du (u lič­no­sti svog mla­dog fran­cu­skog pri­ja­te­lja): "Mogli ste, da vam je to bilo po volji, da se kori­sti­te našim pri­me­rom i da vašoj pono­vo ste­če­noj slo­bo­di date odgo­va­ra­ju­će dosto­jan­stvo.(…) …ili da ste se, nesi­gur­ni u sebe i ne mogav­ši da jasno raza­zna­te sko­ro u pot­pu­no­sti izbri­san zakon vaših pre­da­ka, osvr­nu­li na vaše suse­de u ovoj zemlji, koji su odr­ža­li u živo­tu neka­da­šnje prin­ci­pe i mode­le sta­rog obi­čaj­nog pra­va Evro­pe, pobolj­ša­nog i pri­la­go­đe­nog nje­noj tre­nut­noj situ­a­ci­ji – pra­te­ći mudre uzo­re vi biste sve­tu dali novi pri­mer mudro­sti. Tako biste uči­ni­li da stcar slo­bo­de bude dostoj­na pošto­va­nja u oči­ma sva­kog valja­nog uma sva­ke naci­je." (Berk:46–48[↩]
8. Na sli­čan način Kant govo­ri o Fran­cu­skoj revo­lu­ci­ji kao "zna­me­nju" napret­ka u moral­noj isto­ri­ji čove­čan­stva, ali tre­ba vide­ti da Kant u njoj vidi i pozdra­vlja (pogre­šno, za razli­ku od Ber­ka) prin­cip uni­ver­za­li­za­ci­je nače­la bri­tan­ske vla­da­vi­ne, a ne pro­dukt nepo­sred­ne pri­me­ne viso­ko­par­nih uto­pij­skih poli­tič­kih kon­struk­ci­ja fran­cu­skih filo­zo­fa.[↩]
9. "[D]a li pre­ma tim mak­si­ma­ma zako­no­dav­stva mogu­će pri­ro­de takva pri­ro­da oda­tle stvar­no može pro­i­zla­zi­ti ili ne, za to uop­šte ne haje kri­ti­ka koja tu istra­žu­je da li, i kako, čisti um može biti prak­tič­ki, to jest da nepo­sred­no može odre­đi­va­ti volju." (KPU:69) [↩]
10. U tom smi­slu, u potra­zi za filo­zof­skim osno­va­ma Kan­to­vog poli­tič­kog uče­nja, sma­tram valid­nim "otkri­će" Hane Arent – u kon­tek­stu raspra­ve o tzv. četvr­toj Kri­ti­ci (poli­tič­kog uma) – koje je ona, ne bez emfa­ze, saop­šti­la u jed­nom pismu Kar­lu Jasper­su (a potom taj uvid raz­vi­la i u nizu pre­da­va­nja): "Čitam Kri­ti­ku moći suđe­nja sa sve većim odu­še­vlje­njem. Tu se kri­je pra­va Kan­to­va poli­tič­ka filo­zo­fi­ja, a ne u Kri­ti­ci prak­tič­kog uma". Citi­ra­no pre­ma: Duha­ček-Savić (2002): 103. [↩]
11. "Za moguć­nost jed­nog estet­skog a ipak na jed­no­me prin­ci­pu a pri­o­ri zasno­va­nog suda čiste reflek­si­je, to jest za moguć­nost jed­nog suda uku­sa.… apso­lut­no je potreb­na jed­na kri­ti­ka moći suđe­nja…" (KMS:48) [↩]