Liberalna utopija Imanuela Kanta (I): Ideja "Kritike političkog uma"

Kant nika­da nije bio sma­tran zna­čaj­nim poli­tič­kim misli­o­cem. Filo­zof­ska i poli­tič­ka isto­ri­o­gra­fi­ja nje­go­vu poli­tič­ku teo­ri­ju, uko­li­ko uop­šte, pomi­nju samo uzgred i spo­ra­dič­no, u vidu krat­kih crti­ca unu­tar širih kon­ce­pa­ta koji se raz­ma­tra­ju. ¹) U raz­nim isto­ri­ja­ma filo­zo­fi­je Kan­to­ve poli­tič­ke ide­je naj­če­šće se i ne pomi­nju, dok iz pri­ka­za isto­ri­je poli­tič­kih ide­ja, uko­li­ko uop­šte nai­đe­mo na pomi­nja­nje misli­o­ca iz Kenigs­ber­ga, one upa­dlji­vo izo­sta­ju; tu nam se uglav­nom ser­vi­ra pred­sta­va o Kan­tu kao sin­kre­tič­nom teo­re­ti­ča­ru poli­ti­ke, bez ori­gi­nal­nih ide­ja, čije sta­no­vi­šte uglav­nom pred­sta­vlja zbu­nju­ju­ću meša­vi­nu radi­kal­no-pro­sve­ti­telj­skih i kon­zer­va­tiv­nih ele­me­na­ta ² , teo­re­ti­ča­ru koji nije uspeo da nad­ma­ši svo­je veli­ke pret­hod­ni­ke i uzo­re, i koga su nje­go­vi vizi­o­nar­ski sled­be­ni­ci osta­vi­li u dubo­koj sen­ci. Čak i u stu­di­ja­ma koje se bave pro­ble­mi­ma koji­ma je Kant posve­ći­vao naj­vi­še pažnje (pro­blem pro­sve­ti­telj­stva, pra­va na pobu­nu, kon­sti­tu­ci­ji libe­ral­ne drža­ve, slo­bo­di govo­ra, itd.), neret­ko ćemo nai­ći na pot­pu­no igno­ri­sa­nje Kan­to­vih gle­di­šta o ovim pro­ble­mi­ma. ³ Na nje­ga se uglav­nom gle­da kao na sled­be­ni­ka Loka ili Rusoa i pre­te­ču Hege­la ili Mark­sa, ret­ko kad kao na samo­svoj­nog i izgra­đe­nog poli­tič­kog misli­o­ca. Uglav­nom se ne ide dalje od pri­god­nog eti­ke­ti­ra­nja kao "filo­zo­fa pro­sve­ti­telj­stva", "nemač­kog teo­re­ti­ča­ra Fran­cu­ske revo­lu­ci­je" ⁴ i sl., bez bli­žeg upu­šta­nja u raz­ma­tra­nje pri­ro­de ovih veza, iako se radi o širo­kim i vrlo kom­plek­snim dru­štve­nim pokre­ti­ma i feno­me­ni­ma. Razlog ova­kvom pau­šal­nom pri­la­zu Kan­to­voj poli­tič­koj filo­zo­fi­ji mogli bismo deli­mič­no tra­ži­ti u gene­ral­noj per­cep­ci­ji Kan­ta kao isklju­či­vo auto­ra tri­ju Kri­ti­ka, koje su goto­vo u pot­pu­no­sti apsor­bo­va­le pažnju struč­ne, pogo­to­vo one filo­zof­ske publi­ke, zbog čega se na nje­go­ve poli­tič­ke spi­se ⁵ ret­ko kad gle­da kao na inte­gral­ni deo nje­go­vog sistema.

Povod ova­kvoj gene­ral­noj per­cep­ci­ji Kan­ta kao osred­njeg poli­tič­kog misli­o­ca, mogli bismo, s dru­ge stra­ne, potra­ži­ti i u sta­vu samog Kan­ta pre­ma poli­tič­koj filo­zo­fi­ji i poli­ti­ci uop­šte. Pro­ble­mi poli­tič­ke filo­zo­fi­je, čini se, nika­da nisu bili u sre­di­štu Kan­to­vog filo­zof­skog inte­re­so­va­nja. Svo­je poli­tič­ke ide­je Kant nika­da nije siste­mat­ski raz­vio ili filo­zof­ski "ute­me­ljio" na zado­vo­lja­va­ju­ći način. Poli­tič­kim tema­ma bavio se pri­god­no, više uzgred nego razvi­je­no, više pod­stak­nut bur­nim doga­đa­ji­ma svo­je epo­he nego potre­bom izgrad­nje ili dovr­še­nja vla­sti­tog filo­zof­skog siste­ma. On nika­da nije napi­sao neko kapi­tal­no delo iz poli­tič­ke filo­zo­fi­je. Ako izu­zme­mo prvi deo Meta­fi­zi­ke mora­la (Meta­fi­zič­ka nače­la nau­ke o pra­vu), Kan­to­vu poli­tič­ku filo­zo­fi­ju naći­će­mo ski­ci­ra­nu u nje­go­vim kra­ćim spi­si­ma, pisa­nim uglav­nom za Ber­li­nisc­he Monatssc­hrift, časo­pis koji je za cilj imao pro­mo­vi­sa­nje ide­ja Auf­klärung-a u tada­šnjoj Nemač­koj. Ova okol­nost kao da nam više govo­ri o Kan­tu kao čove­ku razvi­je­nog poli­tič­kog i soci­jal­nog ner­va, o "soci­jal­no sve­snom" piscu koji odgo­va­ra pozi­vu pro­sve­će­nog inte­lek­tu­al­ca i rea­gu­je na iza­zo­ve koje pred nje­ga posta­vlja dru­štvo, nego o Kan­tu-filo­zo­fu koji se poli­tič­kom teo­ri­jom bavi iz nužno­sti vla­sti­tog siste­ma. Već sama ova činje­ni­ca, nai­me okol­nost da je on svo­je osnov­ne poli­tič­ke ide­je izlo­žio u popu­lar­nom, nedo­volj­no siste­mat­skom obli­ku, čini se dovolj­nim razlo­gom da zaklju­či­mo da u nje­go­voj filo­zof­skoj teo­ri­ji poli­tič­ka filo­zo­fi­ja ne može ima­ti svo­je povla­šće­no pred­met­no područje.

Sve ovo kao da u pot­pu­no­sti pot­kre­plju­je onu ste­re­o­tip­nu pred­sta­vu (koja je domi­ni­ra­la XIX i prvom polo­vi­nom XX veka) o Kan­tu kao "aisto­rij­skom misli­o­cu", filo­zo­fu koji se kre­će na tlu apri­or­nih poj­mo­va i logič­kih kon­struk­ci­ja i koga se isto­ri­ja i svet kon­tin­gen­ci­je ne doti­ču. Upr­kos tome, ne može se zao­bi­ći činje­ni­ca da je Kant u posled­njih dva­de­se­tak godi­na svog živo­ta, tj. upra­vo na vrhun­cu svog misa­o­nog razvo­ja, u tzv. kri­tič­kom peri­o­du svo­je filo­zo­fi­je, napi­sao sve svo­je spi­se iz filo­zo­fi­je isto­ri­je, pra­va i drža­ve. ⁶ Sto­ga još čud­ni­je delu­je argu­ment po kome se Kan­tu kao misli­o­cu siste­ma par excel­len­ce, opra­šta­ju ova­kvi izle­ti izvan siste­ma. ⁷) Ovo gle­da­nje na Kan­ta pre­vas­hod­no kao na neka­kvog aka­dem­skog filo­zo­fa koji nije pre­vi­še mario za "svet­ske" poslo­ve, uto­li­ko više čudi što je sam Kant "škol­skom poj­mu" filo­zo­fi­je izri­či­to pret­po­sta­vio njen "svet­ski pojam" (Welt­be­griff der phi­lo­sop­hie). ⁸  Šta­vi­še, Kant je filo­zo­fa i filo­zo­fi­ju shva­tao upra­vo u ovom odno­su pre­ma ono­me što sva­ko­ga (dakle, i nefi­lo­zo­fa) nužno inte­re­su­je kao umom obda­re­no biće, a to su prven­stve­no pita­nja koja se tiču obla­sti mora­la (u Kan­to­vom, širo­kom shva­ta­nju ovo­ga poj­ma ⁹ ). O tome on kaže: "Kraj­nja name­ra pri­ro­de, koja nas je pri ude­ša­va­nju naše­ga uma mudro zbri­nu­la, upra­vlje­na je zapra­vo na moral." (KČU:582)

Ono, među­tim, što ponaj­vi­še šoki­ra kod nje­go­vih "popu­lar­nih" spi­sa – i u čemu prven­stve­no tre­ba tra­ži­ti razlo­ge ovom ambi­va­lent­nom odno­su pre­ma nji­ma i nji­ho­vom podre­đe­nom sta­tu­su u celi­ni Kan­to­vog siste­ma – jeste nji­ho­va sadr­ži­na. Ono što zbu­nju­je u prvom redu jeste Kan­to­va goto­vo avan­tu­ri­stič­ka sme­lost i lako­ća sa kojom se upu­štao u mate­ri­ju koja vrvi od pato­lo­škog sadr­ža­ja, strast sa kojom se pre­da­vao ispi­ti­va­nju područ­ja raz­no­vr­sno­sti slu­čaj­no­ga. Moglo bi se čak govo­ri­ti i o Kan­to­voj opse­si­ji ovim pred­met­nim područ­jem na koje um ne može gaji­ti nika­kvu oprav­da­nu pre­ten­zi­ju. Sta­tus Kan­to­vih poli­tič­kih spi­sa unu­tar nje­go­vog siste­ma, ako je sudi­ti pre­ma gor­njem pri­ka­zu isto­rij­sko-filo­zof­ske recep­ci­je Kan­to­vog poli­tič­kog uče­nja, uve­li­ko pod­se­ća na sta­tus koji u oči­ma publi­ke ima Hege­lo­va Filo­zo­fi­ja pri­ro­de; radi­je se žrtvu­je deo siste­ma da bi se celi­na oču­va­la koli­ko-toli­ko kon­zi­stent­nom, nego što se poku­ša­va testi­ra­ti kon­zi­stent­nost same celi­ne upra­vo na tom nje­go­vom "kon­tro­ver­znom" delu. Ali dok je iz celi­ne Hege­lo­vog siste­ma još i razu­mlji­va nje­go­va aspi­ra­ci­ja da kate­go­ri­ja­ma svo­je filo­zo­fi­je "apso­lut­nog ide­a­li­zma" obu­hva­ti sve­ko­li­ko isku­stve­no područ­je, ovaj "pozi­tiv­ni" afekt, goto­vo "nekri­tič­ko" pre­pu­šta­nje područ­ju isku­stve­ne raz­no­vr­sno­sti kod Kan­ta, čini se, ne može ima­ti nika­kvo sistem­sko oprav­da­nje. Neka­kva Kri­ti­ka poli­tič­kog uma možda bi i ima­la svo­je oprav­da­nje (pre sve­ga u smi­slu restrin­go­va­nja ili uki­da­nja legi­tim­no­sti nje­nih pre­te­ra­nih pre­ten­zi­ja, ana­log­nom onom koje je izvr­še­no u obla­sti teo­rij­skog uma), ali ne i "anga­žo­va­ni" poli­tič­ki tek­sto­vi, koji pre­ten­du­ju da na pozi­ti­van način mode­lu­ju isto­rij­sku prak­su i opre­de­lju­ju se u stva­ri­ma za koje um nika­da ne može ponu­di­ti svo­ju evidenciju.

Kako god bilo, budu­ći da je izo­sta­la "kri­ti­ka poli­tič­kog uma" – pa poli­tič­ka filo­zo­fi­ja može ima­ti samo nekri­tič­ki sadr­žaj – sva­ki poku­šaj dovo­đe­nja nje­go­ve poli­tič­ke misli u neku bli­žu sistem­sku vezu sa oko­sni­com nje­go­ve filo­zo­fi­je, mora una­pred raču­na­ti sa ovim pove­ća­nim rizi­kom od pre­ko­ra­če­nja legi­tim­nih gra­ni­ca upo­tre­be uma. Ako bi poli­tič­ka filo­zo­fi­ja i ima­la svo­je oso­be­no pred­met­no područ­je onda ono u siste­mu trans­cen­den­tal­nog ide­a­li­zma može figu­ri­ra­ti samo kao neka­kva ter­ra austra­lis, zabra­nje­na zemlja sen­ki i var­lji­ve igre pri­vi­da. Zado­bi­ja­nje kri­tič­kog dosto­jan­stva poli­tič­ke filo­zo­fi­je i nje­no nado­ve­zi­va­nje na matri­cu siste­ma trans­cen­den­tal­nog ide­a­li­zma, bilo bi osu­je­će­no već u samoj svo­joj name­ri: ono bi pre pod­se­ća­lo na opa­sno preg­nu­će pre­me­šta­nja zda­nja gotič­ke kate­dra­le na nesi­gur­no i pesko­vi­to tle, nego na uda­ra­nje još jed­nog stu­ba u nje­go­ve teme­lje ili na dovr­še­nje krov­ne kon­struk­ci­je koja bi pove­zi­va­la osno­ve čita­vog siste­ma sa svr­hom zarad koje je izgra­đen. Sto­ga, sva­ka pre­ten­zi­ja poli­tič­ke filo­zo­fi­je da se izbo­ri za dig­ni­tet svog pred­me­ta, da uspo­sta­vi suve­re­nu i legi­tim­nu vlast na svo­joj "teri­to­ri­ji", ¹⁰ uči­ni­la bi, para­dok­sal­no, tu nje­nu vlast nele­gi­tim­nom, poka­za­la bi je u sve­tlu trans­cen­den­tal­nog (poli­tič­kog) pri­vi­da; jer, filo­zo­fi­ja se bavi samo onim opštim i nepro­men­lji­vim, ona defi­ni­še apri­or­ne for­me mogu­ćeg isku­stva, dok je poli­ti­ka stvar nepre­dvi­dlji­ve i stal­no pro­men­lji­ve prak­se. Još više: ona je – po samom svom poj­mu – u naj­ve­ćoj meri izlo­že­na dej­stvu hete­ro­nom­nih sil­ni­ca isto­rij­ske kon­tin­gen­ci­je, ona je bes­pri­zor­na are­na u kojoj se pru­ža var­var­ski pri­zor sve­op­šteg moral­nog sro­za­va­nja i divlja­nja pato­lo­ških stra­sti i inte­re­sa, krva­va pozor­ni­ca isto­ri­je u kojoj ćemo naj­pre naći uzvi­še­ne ide­a­le i vred­no­sti u kalju­zi podva­la, intri­ga i zlo­či­na. Kant upra­vo u ovom pesi­mi­stič­nom tonu zapo­či­nje svoj spis "Ide­ja opšte isto­ri­je…", koji je nastao četi­ri godi­ne posle obja­vlji­va­nja Kri­ti­ke čistog uma i koji će pred­sta­vlja­ti poče­tak nje­go­vog inten­ziv­nog bavlje­nja poli­tič­kom publi­ci­sti­kom: "Čovek ne može da ne ose­ti izve­sno nego­do­va­nje kad pogle­da šta sve oni (lju­di) ne rade, i kako se sve ne pona­ša­ju na svet­skoj pozor­ni­ci; i kada nađe da je, i pored mudro­sti koja tu i tamo zasve­tli u poje­di­nač­nom, ipak na kra­ju sve sat­ka­no iz glu­po­sti, deti­nja­ste suje­te, često i iz deti­nja­ste pako­sti i ruši­lač­kog nago­na. I pri tome ne zna kakav pojam sebi da stvo­ri o svo­joj vrsti, toli­ko gor­doj na svo­je pred­no­sti." (USA:29–30)

Bori­slav Ristić