Putovanje kroz Katalaksiju

Hajek

Fri­drih Avgust fon Hajek (Fri­e­drich August von Hayek) je često sla­vljen kao čovek koji je u vre­me­nu pro­do­ra kolek­ti­vi­stič­kih teo­ri­ja u dva­de­se­tom veku odr­žao ide­ju slo­bo­de kakvom su je vide­li kla­sič­ni libe­ra­li. Ovaj možda naj­po­zna­ti­ji pri­pad­nik austrij­ske ško­le eko­no­mi­je i dobit­nik Nobe­lo­ve nagra­de za eko­no­mi­ju 1974. godi­ne zaslu­žan je za broj­na dela iz obla­sti eko­no­mi­je, poli­tič­ke teo­ri­je, i psi­ho­lo­gi­je koji­ma se suprot­sta­vljao kolek­ti­vi­zmu sva­ke vrste pro­mo­vi­šu­ći ide­je indi­vi­du­al­ne slo­bo­de, lič­ne ini­ci­ja­ti­ve, vla­da­vi­ne pra­va i slo­bod­ne trži­šne pri­vre­de kao ide­je koje bi tre­ba­lo da budu osno­va sva­kog “slo­bod­nog dru­stva”. Nje­go­vi argu­men­ti su pred­sta­vlja­li suprot­nost dru­štve­nim teo­ri­ja­ma koje su uzi­ma­le sve više uti­ca­ja u poli­tič­kom i dru­štve­nom živo­tu ne samo istoč­no­e­vrop­skih zema­lja koje su pre­šle na plan­sku pri­vre­du već čak i onih zapad­no­e­vrop­skih koje ima­ju naj­du­žu tra­di­ci­ju slo­bo­de kao naj­vi­seg ide­a­la društva.

Svo­je teo­ri­je je gra­dio na deli­ma i ide­ja­ma svog uči­te­lja Ludvi­ga fon Mize­sa (Ludwig von Mises) tvr­de­ći da sva­ki oblik kolek­ti­vi­zma nei­zbe­žno vodi ka tota­li­ta­ri­zmu i nega­ci­ji lič­ne slo­bo­de. Kolek­ti­vi­stič­ki ure­đe­no dru­štvo tra­ži cen­tra­li­zo­va­no upra­vlja­nje resur­si­ma i nji­ho­vom distri­bu­ci­jom. Medju­tim oni koji su zadu­že­ni za tu vrstu ras­po­de­le nika­da ne mogu ima­ti potreb­no zna­nje da izvr­še efi­ka­snu alo­ka­ci­ju. Kao alter­na­ti­vu tom mode­lu Hajek rea­fir­mi­se ide­ju slo­bo­de poje­di­na­ca koji su naj­spo­sob­ni­ji da sop­stve­nim akci­ja­ma izvr­še opti­mal­nu alo­ka­ci­ju resur­sa putem meha­ni­zma cena na slo­bod­nom trži­štu. Ova­kav spon­ta­ni, samo­re­gu­li­šu­ći sistem koji nasta­je kroz omo­gu­ća­va­nje svim poje­din­ci­ma da kroz dobro­volj­nu sarad­nju ostva­re svo­je indi­vi­du­al­ne cilje­ve Hajek je nazvao Kata­lak­si­ja (Catal­la­xy).

Poja­va i pojam Katalaksije

…Na veli­koj šahov­skoj tabli ljud­skog dru­štva sva­ki poje­di­ni deo ima svoj sop­stve­ni prin­cip kre­ta­nja, pot­pu­no razli­čit od onog koji zako­no­davt­svo može da iza­be­re da uti­sne u nje­ga — Adam Smith

Pojam kata­lak­si­ja nala­zi­mo u libe­ral­noj tra­di­ci­ji tra­ga­nja za slo­bo­dom. Prvo pomi­nja­nje reči kata­lak­si­ja (catal­lac­tics) može­mo naći kod čuve­nog eko­no­mi­ste, filo­zo­fa i teo­lo­ga Ričar­da Vej­te­li­ja ¹ koji je tu reč name­nio za ime “nau­ke o raz­me­ni”. Vatli­jev stav se možda naj­bo­lje ogle­da u reče­ni­ci da je čovek “živo­ti­nja koja vrši raz­me­nu” ² . Reč “kata­lak­si­ja” je izve­de­na iz grč­ke reči kat­tal­la­ti­en koja zna­či “raz­me­ni­ti”, “pri­mi­ti u zajed­ni­cu” i “pre­tvo­ri­ti se od nepri­ja­te­lja u pri­ja­te­lja”. ³ Nakon toga pojam kata­lak­si­ja kori­sti i Mizes.

Pojam “kata­lak­si­ja” Hajek uvo­di jer za nje­ga reč “eko­no­mi­ja” ne odra­ža­va spon­ta­ni pore­dak već vrstu pla­ni­ra­nja. On kata­lak­si­ju vidi kao spon­ta­ni pore­dak koji nasta­je na trži­štu inter­ak­ci­jom mno­štva eko­no­mi­ja koje po sebi pred­sta­vlja­ju sve­sno raspo­re­đi­va­nje resur­sa u slu­žbi nekog odre­đe­nog poret­ka ciljeva.

Kosmos i taxis

Ako govo­ri­mo o spon­ta­nom poret­ku onda se mora­mo vra­ti­ti na same kore­ne tog poj­ma i samim tim i na kore­ne filo­zo­fi­je, u antič­ku Grč­ku. Uvek kada govo­ri­mo o slo­že­nim siste­mi­ma mora­mo govo­ri­ti o nekoj vrsti “poret­ka” koji se stva­ra izme­đu ele­me­na­ta tog sistema.

Može­mo razli­ko­va­ti dve vrste poret­ka. Prva vrsta bi bila Taxis ili ‘namet­nu­ti’ pore­dak koji bi stva­ra­le nje­mu egzo­ge­ne sile. On bi bio sve­sno kre­i­ran. Kosmos ili ‘Spon­ta­ni’ pore­dak sa dru­ge stra­ne nasta­je samo­stal­nom inter­ak­ci­jom nje­go­vih delo­va. Nje­ga stva­ra­ju endo­ge­ne sile bez sve­sti o tome kako pore­dak tre­ba da izgle­da u celi­ni. ⁴ Za prvi pore­dak se mogu veza­ti auto­ri­tar­ne teo­ri­je u koje spa­da­ju i moder­ne teo­ri­je pla­ni­ra­nja kao što je Soci­ja­li­zam, dok se libe­ral­na tra­di­ci­ja tra­ga­nja za slo­bod­nom baš kao i ide­ja slo­bod­nog trži­šta može u naj­ve­ćoj meri veza­ti upra­vo za pojam Kosmo­sa kao slo­bod­no nasta­log poret­ka koji među­sob­nom inter­ak­ci­jom kre­i­ra­ju nje­go­vi delovi.

Upra­vo u ovom spon­ta­nom poret­ku može­mo tra­ži­ti osno­ve za uspo­sta­vlja­nje kata­lak­si­je koji bi svo­jim razvo­jem doveo do ono­ga što bismo naza­va­li Poret­kom slo­bo­de koji je detalj­no opi­sam u Haje­ko­vom naj­ču­ve­ni­jem delu “Pore­dak slobode”.

Od kosmo­sa do trži­šnog poret­ka ili katalaksije

Da bismo od koso­mo­sa sti­gli do kata­lak­si­je mora­mo u filo­zof­sku postav­ku kosmo­sa uba­ci­ti vre­me kao para­me­tar. Samo nam vre­me može poka­za­ti kakav će efe­kat nače­la slo­bo­de pri­me­nje­na na delo­ve jed­nog siste­ma ima­ti na stva­ra­nje kata­lak­si­je ili trži­šnog poret­ka. Kao što smo već rekli pojam “kata­lak­si­ja” je Hajek uveo kao sino­nim za trži­šni poredak.

Slo­bo­da ozna­ča­va odsu­stvo pri­nu­de od stra­ne dru­gih poje­di­na­ca. Još od antič­ke Grč­ke se sma­tra da je poje­di­nac slo­bo­dan samo ako je prav­no zašti­će­ni član zajed­ni­ce, ako je zašti­ćen od pro­i­zvolj­nog hap­še­nja, slo­bo­dan da bira svoj posao i ako je slo­bo­dan da sti­če i pose­du­je svo­ji­nu. Samo onda poje­di­nac ne može biti pri­mo­ran da izvr­ša­va nared­be dru­gih. ⁵

Slo­bo­da poje­din­ca pret­po­sta­vlja da on pre­du­zi­ma akci­je u skla­du sa svo­jom voljom i tru­di se da vrše­ći alo­ka­ci­ju svo­jih resur­sa (u koje mogu spa­da­ti i mate­ri­jal­ni resur­si, ali pre njih rad i zna­nje) ispu­ni svo­ju hije­rar­hi­ju cilje­va. On biva oslo­bo­đen od stra­nog upli­va u to koje će cilje­ve poku­ša­ti da ostva­ri i koja će biti nji­ho­va hije­rar­hi­ja važno­sti. On cilje­ve i nji­ho­vu hije­rar­hi­ju kre­i­ra na osno­vu lič­nih želja i zna­nja o okol­no­sti­ma koja ima. On će stu­pi­ti u inter­ak­ci­ju sa osta­lim jedin­ka­ma poku­ša­va­ju­ći da te cilje­ve i ostva­ri. U toj name­ri će se razvi­ti odre­đe­ni nači­ni inter­ak­ci­je koji će im omo­gu­ći­ti da efi­ka­sni­je komu­ni­ci­ra­ju i oba­vlja­ju raz­me­nu. Tako spon­ta­no nasta­je ono sto bismo mogli sma­tra­ti osno­va­ma trži­šnog poret­ka ili katalaksije.

Uko­li­ko bismo ovaj slu­čaj pro­ši­ri­li na mno­štvo uče­sni­ka u raz­me­ni dobi­li bismo pore­dak koji će sa vre­me­nom spon­ta­no razvi­ti sistem odno­sa kroz nefor­mal­na pra­vi­la koja može­mo nazva­ti “insti­tu­ci­je”. Za razli­ku od poret­ka koji je stvo­ri­la jed­na cen­tral­na vlast po svo­joj zami­sli, kata­lak­si­ja je pore­dak koji na bazi isku­stva stva­ra mno­štvo indi­vi­dua sa svo­jim spe­ci­fič­nim zna­nji­ma o poseb­nim situ­a­ci­ja­ma. Taj pore­dak nasta­je radi olak­ša­nja oba­vlja­nja sva­kod­nev­nih dru­štve­nih procesa.

Dola­zi­mo do toga da za kata­lak­si­ju nije dovolj­na samo slo­bo­da načel­no garan­to­va­na poje­din­cu već i insti­tu­ci­je koje će tu slo­bo­du omo­gu­ći­ti i insti­tu­ci­je koje će spon­ta­no nasta­ti na osno­vu iskustva.

Slo­bo­da sa sobom vuče i ozbilj­nu odgo­vor­nost jer poje­di­nac osta­je pre­pu­šten efek­ti­ma sop­stve­nih odlu­ka. Odgo­vor­nost pro­i­zla­zi iz šan­si koje slo­bo­da poje­din­cu daje omo­gu­ćiv­ši mu da delu­je u svom inte­re­su u skla­du sa okol­no­sti­ma koje uti­ču na nje­ga. Onda tre­ba pret­po­sta­vi­ti i da će biti izlo­žen efek­ti­ma svo­jih akata.

Kata­lak­si­ja ili trži­šni pore­dak i pore­dak slobode

Kata­lak­si­ja se bazi­ra na poj­mu kosmo­sa koji je, kao što smo rekli, spon­ta­ni pore­dak. Kata­lak­si­ju ne kre­i­ra niti jedan cen­tral­ni um pre­ma nekom svom una­pred zacr­ta­nom pla­nu već nasta­je na slo­bo­di poje­di­na­ca koji sle­de­ći svo­je lič­ne cilje­ve uspo­sta­vlja­ju među­sob­ne odno­se. Upra­vo taj nedo­sta­tak cen­tral­nog pla­na, koji se među kri­ti­ča­ri­ma naj­če­šće isti­če kao naj­ve­ći nedo­sta­tak ovog poret­ka, je zapra­vo nje­go­va naj­ve­ća pred­nost. On omo­gu­ća­va indi­vi­du­al­nu slo­bo­du. Ta indi­vi­du­al­na slo­bo­da omo­gu­ća­va sva­kom poje­din­cu da sle­de­ći svo­je pla­no­ve koji su u skla­du sa nje­go­vim želja­ma ostva­ri dobi­tak ne samo za sebe već i za sve osta­le uče­sni­ke na tržištu.

Kata­lak­si­ja kao sistem omo­gu­ća­va uskla­đi­va­nje mno­štva inte­re­sa i cilje­va bez foku­si­ra­nja moći u jed­nom cen­tru koji bi o tim cilje­vi­ma odlu­či­vao. Ona poni­šta­va uvre­že­no mišlje­nje da su za odr­ža­va­nje dru­štva potreb­ni zajed­nič­ki cilje­vi što je reci­div ple­men­skog dru­štva. Glav­ni cilj kata­lak­si­je i nje­nih čla­no­va tako posta­je nje­no samo­o­dr­ža­nje koje omo­gu­ću­je svim poje­din­ci­ma da ostva­ru­ju svo­je sop­stve­ne ciljeve.

Kata­lak­si­ja poči­va na trži­šnoj pri­vre­di. Efek­ti ova­kvog ure­đe­nja u kome se omo­gu­ću­je da mno­štvo poje­di­na­ca ostva­ru­je svo­je indi­vi­du­al­ne cilje­ve su ti da dru­štvo dobi­ja kumu­la­tiv­ni efe­kat ostva­re­nja poje­di­nač­nih zna­nja i spo­sob­no­sti svih svo­jih indi­vi­dua koje nesve­sne toga ostva­ru­ju svo­je lič­ne cilje­ve. Samim tim i sva­ki pri­pad­nik dru­štva te iste efek­te ose­ća za sebe iako možda toga nije ni sve­stan. Oni se vide u sva­kom aspek­tu zivo­ta. Ti efek­ti su možda naj­o­či­gled­ni­ji na trži­štu koje može­mo posma­tra­ti kao model slo­bod­nog dru­štva. Putem meha­ni­zma cena koje nasta­ju neza­vi­sno od želja bilo kog uče­sni­ka vrši se efi­ka­sna alo­ka­ci­ja resur­sa i na taj način se obez­be­dju­je funk­ci­o­nal­nost trži­šta i omo­gu­ću­je sva­kom poje­din­cu da mak­si­mi­zi­ra svoj pro­fit. Upra­vo nam je eko­nom­ska teo­ri­ja pru­ži­la raz­ja­šnje­nje kako se spon­ta­na delo­va­nja pri­la­go­đa­va­ju u poredak.

Svi ti poje­din­ci u ostva­ri­va­nju svo­jih cilje­va upra­vlja­ju mini plan­skim pri­vre­da­ma, eko­no­mi­ja­ma. Iz inter­ak­ci­je tog mno­štva eko­no­mi­ja i stva­ra­njem među­sob­nih odno­sa poste­pe­no nasta­je ure­đe­nje koje može­mo nazva­ti „kata­lak­si­ja“. U toj inter­ak­ci­ji se, uspo­sta­vlja­njem pra­vi­la stvo­re­nih na isku­stvu poje­di­na­ca stva­ra trži­šte. Pra­vi­la koja upra­vlja­ju odno­si­ma na tom trži­štu se tiču svo­ji­ne, delik­ta i ugo­vo­ra. ⁶ Ta pra­vi­la omo­gu­ću­ju da kata­lak­si­ja funk­ci­o­ni­še i opstane.

Upra­vo uspo­sta­vlja­nje ovih pra­vi­la dovo­di do toga da je za kata­lak­si­ju pored lič­ne slo­bo­de potreb­no i osi­gu­ra­nje pred­u­slo­va koji do nje dovo­de. Da bi kata­lak­si­ja bila osi­gu­ra­na važno je nače­la na koji­ma poči­va njen osnov­ni pred­u­slov, slo­bo­da poje­din­ca, dići na nivo na kome ona ne mogu biti pred­met raz­ma­tra­nja demo­krat­ske veći­ne i uspo­sta­vi­ti vred­no­sti važni­je i traj­ni­je od tre­nut­ne volje veći­ne. Tako vla­da­vi­na pra­va koja je garant slo­bo­de nije isto što i vla­da­vi­na zako­na jer vla­da­vi­na zako­na bez vla­da­vi­ne pra­va posta­je dik­ta­tu­ra veći­ne, a izme­đu dik­ta­tu­re poje­din­ca i dik­ta­tu­re veći­ne razli­ka je jedi­no u bro­ju dik­ta­to­ra. Svo­ju važnu pot­po­ru vla­da­vi­na pra­va je nala­zi­la upra­vo u engle­skom obi­čaj­nom pra­vu (Com­mon law) nasta­lom od sud­skih odlu­ka bazi­ra­nih na tra­di­ci­ji, obi­ča­ju i pre­ce­den­tu. Upra­vo se ovde vra­ća­mo na zna­čaj koji u stva­ra­nju slo­bod­nog dru­štva ima kata­lak­si­ja kao moguć­nost spon­ta­nog stva­ra­nja efi­ka­snih pra­vi­la kroz isku­stva poku­ša­ja i pogre­ški mno­gih gene­ra­ci­ja. Zato zada­tak pra­va i zako­na i jeste da omo­gu­će da se uspo­sta­vi slo­bo­da poje­di­na­ca kao i kata­lak­si­ja koja će zatim izne­dri­ti pra­vi­la i moći će da ih pri­la­go­đa­va pro­me­na­ma. ⁷

Pro­blem pri­nu­de slo­bod­no dru­štvo reša­va tako što njen mono­pol daje drža­vi čiju vlast orga­ni­zu­je na taj način da ni jedan organ ne može dono­si­ti auto­nom­ne odlu­ke bez moguć­no­sti pro­ve­re od stra­ne dru­gih akte­ra u vlasti.

Kao što se vidi opa­snost za stu­bo­ve slo­bod­nog dru­štva vre­ba sa svih stra­na. Ona dola­zi i iznu­tra i od stra­ne drža­ve i iz spo­lja­šnjeg sve­ta. Isto­rij­ska prak­sa je poka­za­la da je odbra­na vred­no­sti i pra­vi­la na koji­ma poči­va kata­lak­si­ja toli­ko važna da je njih važno uvr­sti­ti u same teme­lje dru­štva koje želi da se nji­ma rukovodi.

Zvu­či para­dok­sal­no, ali ključ­ni argu­ment u korist slo­bo­de je svest o nesa­vr­se­no­sti ljud­skog uma. Upra­vo zbog ogra­ni­če­no­sti naših saznaj­nih spo­sob­no­sti potreb­no je omo­gu­ći­ti da što veći broj uče­sni­ka sa svo­jim spe­ci­fič­nim zna­nji­ma uče­stvu­je u živo­tu poret­ka. Napre­dak dru­štva je odu­vek poči­vao na slu­čaj­no­sti­ma koje su poje­din­ce sta­vlja­le u dru­ga­či­ji polo­žaj od veći­ne i tako im omo­gu­ća­va­le da kori­ste­ći svo­ja spe­ci­fič­na zna­nja i vešti­ne isko­ri­ste na naj­bo­lji način. ⁸ Isto­ri­ja potvr­đu­je da na duže sta­ze pozi­tiv­ne efek­te ovih dostig­nu­ća poje­di­na­ca ili gru­pa ose­ća celi­na društva.

Slo­bod­no dru­štvo će uvek biti u sta­nju da isko­ri­sti više zna­nja nego što bi naj­spo­sob­ni­ji i naj­pa­met­ni­ji vla­dar ili organ upra­ve mogao da poseduje.

Zato nije potreb­no da poli­ti­ka odre­đu­je cilj već je potreb­no da ona bude foku­si­ra­na na odr­ža­nju poret­ka koji čla­no­vi­ma omo­gu­ću­je naj­bo­lje šan­se da ostva­re svo­je sop­stve­ne cilje­ve koji zavi­se samo do njih samih: “Cilj poli­ti­ke u takvom dru­štvu bio bi pod­jed­na­ko uve­ća­nje šan­si bilo kog nepo­zna­tog čla­na dru­štva da sa uspe­hom teži svo­jim pod­jed­na­ko nepo­zna­tim cilje­vi­ma…” ⁹ Takav pore­dak će nemi­nov­no dove­sti do konač­nog uve­ća­nja šan­si svih čla­no­va društva.

Kata­lak­si­ja kroz isto­ri­ju i uti­caj Haje­ka u XX veku

Iako se ide­ja slo­bo­de nala­zi još u antič­koj Grč­koj, ako pođe­mo u isto­ri­ju u potra­zi za slo­bo­dom poje­din­ca nemi­nov­no sti­že­mo u Engle­sku sedam­na­e­stog veka. U nared­ne dve sto­ti­ne godi­na dostig­nu­ća Engle­ske tra­di­ci­je slo­bo­de su posta­la ide­al za veli­ki deo sve­ta. Upra­vo u Engle­skoj tog peri­o­da se i poja­vio pojam vla­da­vi­na pra­va. Nače­la za koja su se Engle­zi bori­li u sedam­na­e­stom veku su svo­ju afir­ma­ci­ju i potvr­du dobi­ja­la tokom osam­na­e­stog veka. Naj­sve­tli­ja engle­ska libe­ral­na tra­di­ci­ja pre­ne­se­na je u kolo­ni­je i dobi­la novu sna­gu. Ona je svoj novi oblik dobi­la u kon­sti­tu­ci­o­na­li­zmu, ide­ji usta­va koji bi bio skup vred­no­sti koji ogra­ni­ča­va sva­ku vla­du. Te vred­no­sti bi bile meri­lo za sva­ki zakon i sva­ku odlu­ku onih koji su na vla­sti. Važno pita­nje u nasta­ja­nju ide­je o višem zako­nu je bilo i to što su lju­di ogra­ni­če­ni svo­jim razu­mom sprem­ni da žrtvu­ju dugo­roč­ne cilje­ve zarad kratkoročnih.

Slo­bod­no dru­štvo sasvim sigur­no tre­ba traj­na sred­stva ogra­ni­ča­va­nja vla­sti bez obzi­ra na tre­nut­ni pose­ban cilj. ¹⁰

Potre­ba za takvim aktom pro­i­ste­kla je iz sve­sti da posto­je neke vred­no­sti koje ne sme­ju biti naru­še­ne čak ni odlu­kom veći­ne. Vrhu­nac ovog pro­ce­sa je para­dok­sal­no došao tamo gde se on prvo i uru­šio i naj­du­blje pao, u Pru­skoj. Poku­saj da se spo­ro­vi izme­đu uprav­ne vla­sti i gra­đa­na podve­du pod nadle­žnost redov­nih sudo­va je sko­ro uspeo i odr­žao se neko vre­me u sever­noj Nemač­koj. Prav­na drža­va je tako posta­la jedan od ide­a­la libe­ral­nog pokre­ta. ¹¹

Vla­da­vi­na pra­va sto­ga nije vla­da­vi­na odre­đe­nog zako­na, već pra­vi­lo koje se tiče toga kakav zakon tre­ba da bude, meta­prav­no uče­nje ili poli­tič­ki ide­al.” ¹²

Libe­ra­li­zam je naj­že­šće udar­ce zado­bio upra­vo u dva­de­se­tom veku. Prva polo­vi­na dva­de­se­tog vekla bila je obe­le­že­na uspo­nom dve ide­o­lo­gi­je koje su pred­sta­vlja­le suštu suprot­nost libe­ra­li­zmu. To su bile ide­o­lo­gi­je soci­ja­li­zma i naci­o­na­li­zma a u svo­jim naj­ek­sr­trem­ni­jim obli­ci­ma komu­ni­zma i nacizma.

Hajek je jedan od naj­za­slu­žni­jih eko­no­mi­sta i filo­zo­fa dva­de­se­tog veka za to što je baklja slo­bo­de nasta­vi­la da gori i u vre­me­ni­ma kada su raci­o­na­li­stič­ke zablu­de pre­ti­le da pot­pu­no istre­be libe­ral­ne ide­je spon­ta­nog poret­ka i indi­vi­du­al­nih sloboda.

Poseb­nu pažnju je pri­vu­kao osam­de­se­tih i deve­de­se­tih dola­skom kon­zer­va­tiv­nih vla­da Ronal­da Rega­na (Ronald Rea­gan) i Mar­ga­ret Tačer (Mar­ga­ret Thatc­her) u Sje­di­nje­nim Ame­rič­kim Drža­va­ma i Veli­koj Bri­ta­ni­ji. Mar­ga­ret Tačer je u bri­tan­skom, par­la­men­tu pre­ki­nu­la govor­ni­ka izva­div­ši Haje­ko­vu knji­gu “Pore­dak Slo­bo­de” i drže­ći je viso­ko rekla: “U ovo mi veru­je­mo”. Odre­đe­ni lju­di bli­ski Haje­ku su posta­li bli­ski sarad­ni­ci Ronal­da Rega­na. Ovaj peri­od, u kome je zadat zavr­šni udar cen­tral­no-plan­skim pri­vre­da­ma istoč­ne Evro­pe, se sma­tra peri­o­dom rea­fir­ma­ci­je kla­sič­nog libe­ra­li­zma na haje­kov­skim osno­va­ma. Hajek ipak sebe nika­da nije sma­trao kon­zer­va­tiv­cem i čak je datu temu obra­dio u ese­ju “Zašto nisam kon­zer­va­ti­vac”. Hajek je sebe sma­trao kla­sič­nim libe­ra­lom ili sta­rim vigov­cem. Hajek i nje­go­vo delo uti­ca­li su na čitav niz libe­ral­nih refor­mi od osam­de­se­tih godi­na pa do danas.

Zaklju­čak

Bilo bi pogre­sno kata­lak­si­ju tuma­či­ti bilo kako dru­ga­či­je nego kao ide­al kome tre­ba da stre­me sva slo­bod­na dru­štva koja žele da razvi­ja­ju trži­šnu pri­vre­du bazi­ra­nu na lič­noj slo­bo­di. Isto­rij­ska isku­stva poka­zu­ju da su zemlje koje su pra­ti­le ovaj ide­al ostva­ri­va­le naj­ve­će eko­nom­ske i poli­tič­ke uspe­he bilo da se radi­lo od sedam­na­e­stom ili dva­de­se­tom veku.

Kata­lak­si­ja je pro­i­zvod više sto­ti­na godi­na filo­zof­skih, eko­nom­skih i soci­o­lo­ških raz­ma­tra­nja lju­di koji su bili u potra­zi za slo­bo­dom. Od Antič­ke Grč­ke pa pre­ko Mila (John Stu­art Mill), Loka (John Loc­ke), Hob­sa (Tho­mas Hob­bes), Tokvi­la (Ale­xis de Tocqu­e­vil­le) pa sve do Mize­sa i Haje­ka, mno­gi su svo­je živo­te posve­ti­li pro­u­ča­va­nji­ma ljud­ske pri­ro­de i dru­štva u potra­zi za odgo­vo­ri­ma na pita­nja o moguć­no­sti­ma i gra­ni­ca­ma slo­bo­de sva­kog poje­din­ca. Danas ona osta­je teme­lj budu­ćim gene­ra­ci­ja­ma koje će biti u potra­zi za slo­bod­nim društvom.

Mašan Stan­ko­vić

Lite­ra­tu­ra:

• Hayek, F. A. (1967) Stu­di­es in phi­lo­sop­hy, poli­tics and eco­no­mics, Rou­tled­ge & Kegan Paul, London
• Hayek, F. A. (2002) Pra­vo, zako­no­dav­stvo i slo­bo­da, CID, Podgorica.
• Hayek, F. A. (1997) Put u rop­stvo, Glo­bal book, Novi Sad
• Hayek, F. A. (1998) Pore­dak slo­bo­de, Glo­bal book, Novi Sad
• Hayek, F. A. (1998) Kob­na ide­ja, CID, Podgorica
• Enri­co Colom­bat­to (2004) Hayek and eco­no­mic poli­cy, Uni­ver­si­tà di Tori­no and ICER

1. Wha­te­ly, Ric­hard (1787–1863), Intro­duc­to­ry Lec­tu­res on Poli­ti­cal Eco­no­my (Lon­don, 1855) str. 4. [↩]
2. Hayek, F. A. Kob­na ide­ja, (Pod­go­ri­ca, 1998) str. 122. [↩]
3. Hayek, F. A. Stu­di­es in phi­lo­sop­hy, poli­tics and eco­no­mics, (Lon­don 1967) str. 85. [↩]
4. Hayek, F. A. Pra­vo, zako­no­dav­stvo i slo­bo­da, (Pod­go­ri­ca, 2002) str. 43. [↩]
5. Hayek, F. A. Pore­dak slo­bo­de, (Novi Sad 1998) str. 26. [↩]
6. Hayek, F. A. Pra­vo, zako­no­dav­stvo i slo­bo­da, (Pod­go­ri­ca, 2002) str. 233. [↩]
7. Hayek, F. A. Pore­dak slo­bo­de, (Novi Sad 1998) str. 143. [↩]
8. Hayek, F. A. Pore­dak slo­bo­de, (Novi Sad 1998) str. 34. [↩]
9. Hayek, F. A. Pra­vo, zako­no­dav­stvo i slo­bo­da, (Pod­go­ri­ca, 2002) str. 238. [↩]
10. Hayek, F. A. Pore­dak slo­bo­de, (Novi Sad 1998) str. 159. [↩]
11. Hayek, F. A. Pore­dak slo­bo­de, (Novi Sad 1998) str. 159. [↩]
12. Hayek, F. A. Pore­dak slo­bo­de, (Novi Sad 1998) str. 181. [↩]