Kome smeta “Katalaksija”? Odgovor Individua Analitičaru u pogledu Komesara

Tekst Jove Bakića “Desni i levi politički ekstremizam u Srbiji”, objavljen u Politici , pa uredno prenesen na sajt NSPM -a, ne liči mnogo na neko polemičko štivo . Na prvi pogled, to je još jedna sociološka analiza pojava političkog (uglavnom desnog) ekstremizma u Srbiji, još jedan pokušaj da se da objašnjenje rasta popularnosti Srpske radikalne stranke, protkano komparativnim nalazima o socijalnom i ekon omskom profilu onih koji desne stranke i pokrete podržavaju, intelektualaca koji propagiraju desne ideje, itd. Ima tu i malo prizvuka standardnog, a la NSPM/Koštunica, “ekvidistancionizma” (Latinkini jakobinci levo, Šešeljevi ekstremisti desno, a mi “objektivni” ana litičari u sredini, na jednakoj udaljenosti od oba bloka). I sve to ne bi bilo, barem za nas dvojicu, mnogo zanimljivo ni vredno nekog posebnog osvrta, da u sred tog celog pregnuća da se objasni ekstremizam u Srbiji, mi sami nekim čudom odjednom nismo postali glavni junaci storije.

Dakle, u tom slojevitom tekstu, gotovo neprovidne strukture, bez ikakvih referenci, u tekstu u kome se uglavnom daju „neutralne“ ocene i analize, autor odjednom, na njegovoj sredini, razmatraući levi ekstremizam u Srbiji , donosi kilometarski citat izvesne osobe, koju je pronašao na nekakvom forumu, i koja, kako je i red, nema ime, nego znakoviti nadimak – „Komesar“, a koja sipa drvlje i kamenje na nas dvojicu: ” Pomenute individue (Ivan Janković i Borislav Ristić) zastupaju stavove koji se kreću u rasponu od usvajanja intelektualne antiratne pozicije “Druge Srbije” do glorifikacije Draže Mihailovića, Augusta Pinočea i ratne politike Džordža Buša, od tirada protiv države i birokratije do obožavanja konzervativnih vrednosti nacionalne tradicije i patrijarhalne porodice. Sve je ovo protkano najzagriženijim antikomunizmom i zapenušalim tržišnim fundamentalizmom, izraženim u drečećim parolama i bombastičnim frazama. Kada svoje vizije poželjnog društva izražavaju na ovaj način, on i zapravo prikazuju kapitalizam idealnotipski, u zaoštrenoj formi, u njegovim krajnjim konsekvencama .”

Iako čitalac u prvom trenutku možda očekuje suprotno (jer autor piše o levim ekstremistima), Bakić ovakvo prikazivanje nas dvojice, kao i časopisa Katalaksija, ne smatra praznim bulažnjenjem komunističkih fanatika i ilustracijom njihovog ekstremizma koji liberalno glasilo proglašavaju “fašističkim”, već “oštroumnom” analizom (opasnih i neprihvatljivih) desničarskih ideologija koje su najpogodnije za “napad sleva”. Tako dolazi do zbunjujuće inverzije u priči o levim ekstremistima. Potpuno van konteksta, “s neba pa u rebra”, bez nekog sistematskog objašnjenja, priča se sa levih vraća natrag na desne ekstremiste, a od svih desno-ekstremističkih pojava, organizacija i ljudi u Srbiji, nas dvojica liberala s Katalaksije, jedini zavređujemo pljuvački citat i objašnjenje da smo, eto, mi najpogodniji za napad sleva, svakako mnogo pogodniji i opasniji od Obraza i sličnih, pa su drugovi eto to lepo objasnili, a analitičar uredno preneo njihovo kompetentno mišljenje u svojoj analizi. Čisto da, kao savestan građanin, upozori javnost na ”negativne pojave” u društvu.

Bakić se tako prihvatio posla isterivanja prikrivenih fašista iz njihovih mračnih vučjih jazbina. No, ako ste pomislili da će tamo nabasati na, recimo, Ratka Mladića ili vladu V. Koštunice, koja je od Srbije napravila novi Paragvaj, varate se – Bakić se uz pomoć “produbljene analize” svojih ideoloških simpatija, hrabro odvažuje da, u dobroj dijalektičkoj maniri, desne ekstremiste poglavito pronađe onde gde ih, inače, niko ko je zdrave pameti ne bi tražio: u liberalizmu, što će reći – kada je o Srbiji reč – ”u idejama koje propagiraju ljudi koji stoje iza in ternet magazina Katalaksija”! Hrabro i časno, nema šta! I tu je sva tragi-komedija: u Srbiji – i jedino tu – još uvek ima pravo građanstva ofucana ”antifašistička” logika (koja je legitimizovala ubistva miliona komunističkih žrtava), po kojoj, ako nisi komunista, onda si zasigurno fašista ili nekakav desni ekstremista! Ako si još i liberal – onda si tim opasniji, jerbo se vešto skrivaš iza naizgled bezopasnih ideja (a ne ko ovi naivni samodeklarisani fašisti, tipa Obraza i inih)…

No, treba li da nas čudi ovaj sojuz levih ekstremista i levih centumaša, odnosno, primanje pod “očinske skute” samodeklarisanih komunističkih terorista, bakunjinista, lenjinista, anarho-sindikalista, i ostalih desperadosa komunističke Utopije, od strane uglađenog i „pristojnog“ levičarskog pr ofesora sociologije i lovca na fašiste?! Duplo golo? Da li to forumaški komesari govore otvoreno ono što profesori i asistenti sociologije ne smeju da kažu? Da pojasnimo: sve je to isto društvance, naime, ljudi sa tih foruma uglavnom su studenti sociologije kojima su glavu sličnim idejama napunili upravo profesori koji su sada uzeli da ih citiraju, ne bi li tako u duetu što jače “opleli” zajedničkog neprijatelja – liberalizam, kapitalizam, „tržišni fundamentalizam“, i ostale aveti! Circulus vitiosus Deus! Pri tom, nažalost, naš uglađeni Profesor i Analitičar ne primećije da su uloge odjednom promenjene – da se krug zatvara na Komesaru a ne Profesoru – da je dojučerašnji šegrt, a sadašnji forumaški „komesar“, avanzovao u mentora svome bivšem Profesoru. Jer, on govori jasnije i konzistentnije od našeg Analitičara (zato ga ovaj i citira) – on izvlači zaključke koje bi Profesor nekako hteo da zaobiđe…

Što se tiče samog citata druga Komesara , jasno je naravno da on niti je pažljivo čitao sadržaj Katalaksije , niti razumeo zašto i kako osobe i koncepti koje spominje mogu biti legitimno apsorbovani unutar liberalne teorije, niti da u njegovom pisaniju ima ikakvog smisla i logike, a najmanje “produbljene analize”, čime ga Bakić, onako prijateljski, titulira. Stavovi “druge Srbije” koji nam se spočitavaju potpuno su legitimni iz vizure naše liberalne kritike Miloševića, njegovog državnog socijalizma i ratne politike. Šta je tu nespojivo sa liberalizmom, osim ako ne usvojimo vrlo ekstravagantni pojam liberalizma Jove Bakića po kome je NSPM “desnoliberalno glasilo”!? U tom slučaju bi svakako beskompromisna osuda Miloševića i njegove ratne politike bila anti-liberalna, ili barem “anti-desnoliberalna”, ali ne vidimo zašto bi osećanje nelagode da se Miloševićev režim nazove zločinačkim i njegova politika grosso modo osudi bez mnogo nelagode i osvrtanja, bili, sami po sebi, neki dezideratum liberalizma, pa makar i samo “desnog”. Jedini naš ”greh” koji smo počinili u kritici Miloševićevog režima jeste, valjda, to što smo dosledno insistirali na ideološkom i real-političkom kontinuitetu Miloševićevog nacional-socijalističkog režima sa prethodnim, komunističkim… (Uzgred, ljudi iz NSPM se deklarišu kao socijalisti i socijaldemokrati, u najgorem slučaju kao “levi liberali”, i ideološki su zapravo vrlo bliski svojim protivnicima iz Druge Srbije, tako da je i s te strane čista misterija gde Bakić nađe baš “desni liberalizam” kod njih.) Stoga, nema ni razloga da Bakićevu instant-aplikaciju liberalizma na ovdašnje aktere uzimamo za ozbiljno (koja, aplikacija, btw, nekim čudnim obrtom „Peščanik“ radija B 92 proglašava “levo-liberalnom” emisijom, kvalifikacija čiji tačan smisao valjda samo Bakić razume).

Katalaksiji se, dalje, prigovaraju afirmativni tekstovi o Pinočeu. Ali, prilozi o njemu se uglavnom odnose na njegove ekonomske reforme i sprečavanje da komunisti zavedu diktaturu sovjetskog tipa u Čileu. To je dosta čest stav među liberalnim ekonomistima i filozofima o ovom političaru – recimo nobelovci Fridman i Bjukenen su podržavali Pinočeove reforme sve vreme, i bili čak njihovi kreatori u izvesnom smislu. Da li ih to diskvalifikuje kao liberale? I što je važnije – da li uvođenje privatnog penzionog sistema, liberalizacija spoljne trgovine i privatizacija državnih firmi prestaju da budu liberalne politike onda kad ih sprovodi Pinoče? Draža Mihailović je takođe legitimna osoba iz naše vizure, jer je bio vođa građanskog i antikomunističkog pokreta otpora u II svetskom ratu, i kao takav simbol građanske Jugoslavije, nasuprot komunističkoj diktaturi. U kom smislu je afirmativan stav o Mihailoviću (ili možda njegovom zameniku kao ministra vojnog, Slobodanu Jovanoviću) nespojiv sa liberalnim principima? Dalje, Džordž Buš se takođe pojavljuje u pozitivnom kontekstu na Katalaksiji što smeta „Komesaru“ i njegovom sekundantu Bakiću, ali je takođe nejasno u kom bi to smislu bilo nespojivo sa liberalizmom – Buš je u ekonomskim stvarima mnogo liberalniji od demokrata, a što se “ratne” politike tiče, liberalizam nije doktrinarno pacifistička doktrina, i on dozvoljava mogućnost pravednog rata. Da li je rat u Iraku bio pravedan, tema je za posebnu raspravu, ali u svakom slučaju podrška tom ratu ne može biti proglašena anti-liberalnom samo zato što neki Komesar na nekom komunističkom forumu u svom blaženom neznanju veruje da biti liberal znači biti “pacifista”. Dalje, podrška patrijarhalnoj porodici i socijalnom konzervativizmu su sastavni delovi klasične liberalne misli; od Adama Smita, preko Hjuma, Berka, Fergusona, Tokvila, Konstana, pa sve do Mizesa, Hajeka ili Hopea, svi ključni liberalni mislioci su visoko uvažavali vrednost tradicionalne porodice i drugih ustanova građanskog društva (novac, pravo, parlamentarizam, podela vlasti itd). A neki su porodicu branili i mnogo vehementnije i oštrije od nas dvojice, i pisali još prodornije “tirade protiv države i birokratije” u isti mah, verovali ili ne! To što drug Komesar to ne zna, ne znači da to ne postoji, već samo da u marksističkim slikovnicama o tome ništa ne piše, i da zato njegove “produbljene analize” treba uzeti cum grano salis .

Ono što je u celoj ovoj priči možda najzanimljivije jeste da Bakić upravo Komesarovu tezu da idealtipsko prikazivanje kapitalizma vodi u “fašizam” ili bar “desni ekstremizam” bezrezervno prihvata. Bakić, zajedno sa svojim ideološkim simpatijama sa komunističkog foruma, prihvata izlizanu marksističku kvaziteoriju o fašizmu kao krajnjoj konsekvenci kapitalizma, pa se Katalaksija tako obrela u mnoštvu opakih desničara, s kojima nema rasprave , jer su “njima boja kože, vera i nacija” jedini argument (za razliku od levih ekstremista koji su obrazovaniji i sa “boljom teorijskom spremom” i “kulturom dijaloga”, pretpostavljamo zato što su studirali na Bakićevoj katedri, a što je – njihovu kulturu i spremu – Komesar zorno demonstrirao naslovivši tekst o nama vrlo kulturno i teorijski sof istikovano – “Liberalni lakeji fašizma”). Da li je na Katalaksiji “vera, nacija i boja kože jedini argument”? Svako ko je ikad pogledao sajt http//:www.katalaksija.com zna da je to čista laž i izmišljotina, da naprotiv, kako i sami nemušti tužilački dvojac priznaje, tamo ima dosta stavova Druge Srbije, i da ne postoji nijedan nacionalistički, rasistički ili verski netolerantan tekst. Ako je tako, koja je svrha pominjanja Katalaksije u kontekstu desnog ekstremizma? Samo da se pojača PR Profesorovih forumskih alter ego-a, tj. da se na nama demostrira kako su komunistički fanatici “teorijski fundirani” i umeju da pišu složene rečenice u kojima koriste stručne reči i izraze?

Druga mogućnost (koja ne isključuje prvu) jeste da se htelo “dokazati” da je liberalizam = fašizam. Kad otvoreno i pošteno formulišeš principe “tržišnog fundamentalizma”, vidiš da to vodi ka stavovima Katalaksije, a to znači podršci Pinočeu, Draži, patrijarhalizmu itd, što će reći fašizmu… Ili, kako j e to Bakićev drugi, “manje sofisticirani” mentor/pitomac lepo i uštivno primetio: ”Kada kažemo Fašizam, mislimo na ideje koje propagiraju ljudi koji stoje iza internet magazina Katalaksija !” Ko bi se zamarao detaljima o kojima je ranije bilo reči, kad je još drug Markuze lepo pokazao da je fašizam “autoritani kapitalizam”, njegovo skriveno, pravo lice, a ne, kako je sam sebe razumevao, nacional-socijalizam, odnosno, socijalizam sproveden u nacionalnim okvirima.

Bakić veruje u još jednu zanimljivu parateorijsku petparačku priču iz marksističke žute štampe, naime da kapitalizam može da se “humanizuje” (pošto je po sebi, za razliku valjda od svojih levih i desnih ideolo ških konkurenata u XX veku, po sebi “nehuman”) samo ako postoji pretnja totalitarnih levič arskih grupa ekstremista, sindikalnih ili političkih! Onda mainstream mora više da izlazi u susret levičarskim zahtevima za “socijalnim reformama”, jer se ti momci ne šale! Znaju bogami da budu dosta nezgodni, da dignu ponešto u vazduh, da zapucaju, otmu ili ucmekaju ponekog političara, i tako to. Ali, veli Bakić, mrka kapa u Srbiji – tu levog ekstremizma nema dovoljno! Da, baš tako, nema ih dosta, malobrojni su, nemaju organizovanu partiju, itd. – za razliku od nas “fašista”, koji ih imamo koliko hoćete. Zato, predla žemo spasonosno rešenje za Srbiju: da Jovo Bakić proba, možda uz pomoć Čovića i ostataka SPS-a, da ubedi preostale Zemunce da se sojuze s Komesarom i njegovima na poslu dizanja komunističke revolucije! Možda bi to stvorilo kritičnu masu nasušno potrebnog levog ekstremizma koji bi zaplašio Dinkića i ostale, da barem prekinu s tom prokletom privatizacijom i “divljom tranzicijom”.

I da se na kraju još malo gorko nasmejemo. Možda je problem sa kobnim pomanjkanjem levog ekstremizma u Srbiji samo u okolnosti opisanoj na kraju prethodnog pasusa: mainstream u Srbiji može da uvodi “nehumani”, “divlji” kapitalizam, jer nema dovoljno komunista, anarhista i crvenih brigada/beretki da budu katalizator njegovog humanizovanja. Ipak, nama se čini da su levi ekstremisti bezobrazni što ih nema više i stoga što time umerenom centru (“trećoj Srbiji”) umanjuju vrednost njegove srednjaške pozicije. Zamislite samo koliko bi oni tek delovali “ozbiljno”, “odmereno”, i “objektivno”, kad bi se uz Obraz, Justina Filosofa, Katalaksiju, Radikale, Bele orlove i sva ostala fašistička čudesa po Srbiji, pojavile i neke ovdašnje Crvene brigade, kad bi recimo Komesar i njegovo društvance sa onog foruma prerasli u neko terorističko krilo Smiljanićevog sindikata ! Al ‘ bi to bilo šik! Koliko bi tek onda bilo jasno da Koštunica nema alternativu!

Ostaje jedino da se još nekako objasni ova sumanuta dijalektička logika privida, po kojoj se do Istine dolazi afirmacijom Laži, a do društva Socijalnog Mira i Blagostanja podstrekivanjem (levog) Ekstremizma i Nasilja (ne “previše”, ipak aristotelovski mudro upozorava Bakić)… To je valjda ta ” logika ” po kojoj sve u Srbiji i funkcioniše, po kojoj je nam je potreban Šešelj (pa ga zato i “normalizujemo”) da da bismo shvatili spasonosnu Istinu (desno-liberalne?) centrumaške, ” umerene ” pozicije Vojislava Koštunice, i po kojoj, “logici”, jačanje levih terorista , lenjinista i anarho-sindikalista, nekim čudnim dijalektičkim ispodilaženjem, vodi stabili z aciji dru štva ekonomski iscrpenog “nehumanim” neoliberalnim reformama… Svakome je jasno da ćemo, ako budemo sledili ovaj kratki dijalektički kurs Prof. Bakića i njegove ideje o “uravnote žavanju ” srpske političke scene njenim (levosmernim) ekstremizovanjem, ojačati jedino ekstremiste i legitimizovati njihove pretenzije i njihove sulude ideje. Jovo Bakić verovatno (svesno) ne teži ovakvom rezultatu. Ali, kao i većina ovdašnje intelektualne elite, zadojene levičarskim idejama “socijalne pravde” i “blagostanja”, on uveliko deli osnovne ideale sa radikalnom levicom. A taj najmanji zajednički imenitelj se često empirijski “pojavljuje” kao rigidna, zakovana mržnja prema kapitalizmu, liberalizmu, Americi, “tržišnom fundamentalizmu” i ko zna čemu još… Zato Katalaksija i smeta, i zato je toliko važno ogaditi je svim sredstvima kao “ekstremističku”, “nehumanu”, itd. Na ovakve provokacije, ipak, samo ćemo odmahnuti rukom: “Proleteri, ekstremisti i humanisti svih boja, ujedinite se! “

_______________________________________________________________________________________________________

Ivan Janković & Borislav Ristić – Autori su urednici Internet magazina ”Katalaksija”.
_______________________________________________________________________________________________________