Država blagostanja uništava porodicu

Veći­nu lju­di koji se susret­nu sa liber­ta­ri­jan­skim ide­ja­ma zbu­nju­je pomi­sao da će pri­vat­no dobro­čin­stvo, u odsu­stvu držav­nih pro­gra­ma soci­jal­nog osi­gu­ra­nja, reši­ti pro­ble­me zai­sta bes­po­moć­nih lju­di. Takve dona­tor­ske orga­ni­za­ci­je i sada posto­je ali niko ne zna zasi­gur­no koli­ko bi se nji­ho­ve dona­ci­je pove­ća­le u dru­štvu u kome bi porez bio ukinut.

Kada neka oso­ba osta­ri bez ušte­đe­vi­ne, šta da radi ako ne posto­je držav­ni pro­gra­mi soci­jal­ne sigur­no­sti? Izgle­da da se pot­pu­no zabo­ra­vlja ulo­ga poro­di­ce kao insti­tu­ci­je dobro­čin­stva, odno­sno milo­s­rđa. Liber­ta­ri­jan­ci, kada govo­re o dobro­čin­stvu, ne misle samo na Crve­ni krst i Armi­ju spa­sa, već tako­đe i na pri­rod­nu ljud­sku bri­gu za svo­je bli­ske rođake.

Kada smo moj brat i ja bili deca, dok su rodi­te­lji bili zau­ze­ti poslom o nama su bri­nu­li baba i deda. Sa svo­je stra­ne, moji rodi­te­lji su obez­be­đi­va­li celo doma­ćin­stvo u kome smo svi zajed­no žive­li pod jed­nim kro­vim, da bi ušte­de­li novac. Kada se moj otac pre­se­lio u Sje­di­nje­ne drža­ve i zara­đi­vao više, pobri­nuo se da moji baba i deda budu zbrinuti.

Tokom rato­va na Bal­ka­nu, neki čla­no­vi naše poro­di­ce bili su pri­si­lje­ni da se pre­se­le i posta­li su izbe­gli­ce. U situ­a­ci­ji u kojoj su sve izgu­bi­li, ko je bri­nuo o nji­ma? Cela poro­di­ca je sla­la novac i sve dru­go što se moglo.

Ova­ko je bilo uvek i svu­da do poja­ve drža­ve bla­go­sta­nja: rodi­te­lji se bri­nu o deci jer će deca nji­ma poma­ga­ti u buduć­no­sti. Ovaj osnov­ni ele­ment poro­dič­nog živo­ta izgle­da da je nes­hva­tljiv pobor­ni­ci­ma drža­ve bla­go­sta­nja. Zago­vor­ni­ci drža­ve bla­go­sta­nja nepre­sta­no govo­re o našoj odgo­vor­no­sti pre­ma dru­štvu koja se ostva­ru­je pre­ko pore­ske preraspodele.

U stva­ri, sma­tram da ja nemam nika­kvu odgo­vor­nost pre­ma čita­vom dru­štvu, pre­ma stran­ci­ma koje ne pozna­jem. Ose­ćam da imam odgo­vor­nost pre­ma svo­joj naj­bli­žoj poro­di­ci. Držav­ni soci­jal­ni pro­gra­mi i osi­gu­ra­nje od neza­po­sle­no­sti pre­u­zi­ma­ju odgo­vor­nost poro­di­ce i pre­no­se je na drža­vu. Time uni­šta­va­ju naš ose­ćaj sop­stve­ne moral­ne odgovornosti.

Poro­di­ca je sto­le­ći­ma zbri­nja­va­la svo­je čla­no­ve. Zago­vor­ni­ci drža­ve bla­go­sta­nja zabo­ra­vlja­ju prošlost.

Šta se deša­va­lo sa lju­di­ma sta­ri­jim od 65 godi­na pre nego što se poja­vi­lo soci­jal­no osi­gu­ra­nje? Jesu li dese­ti­ne hilja­da sta­rih lju­di umi­ra­le od gla­di? Ne. Jesu li o nji­ma bri­nu­le mno­go­broj­ne dobro­či­ni­telj­ske orga­ni­za­ci­je? Ne uvek. Pa kako su onda pre­ži­vlja­va­li? Svi se sla­že­mo da ne posto­je isto­rij­ski zapi­si o masov­nom umi­ra­nju šezde­set­pe­to­go­di­šnja­ka pre poja­ve soci­jal­nog osiguranja.

Ovi su lju­di pre­ži­vlja­va­li u skla­du sa osnov­nim život­nim prin­ci­pom: ti bri­neš o svo­joj deci, a jed­nog dana u buduć­no­sti deca će bri­nu­ti o tebi. U pro­šlo­sti, podi­za­nje dece bilo je ula­ga­nje u buduć­nost. Čovek je znao da će jed­nog dana deca bri­nu­ti o nje­mu kao što je on bri­nuo o deci.

Ovo obez­be­đu­je jak pod­sti­caj da se stva­ra zdra­va poro­di­ca. Na pri­mer, rodi­te­lji su mora­li da budu dobri i bri­žni pre­ma svo­joj deci i da im vaspi­ta­njem usa­de pra­ve vred­no­sti. Dete kome nedo­sta­je dobra rad­na eti­ka ili isprav­ne moral­ne vred­no­sti vero­vat­no neće dobro pro­ći na trži­štu rada. Rodi­te­lj je morao da nau­či dete ovim vred­no­sti­ma da bi obez­be­dio svo­je sop­stve­ne potre­be u buduć­no­sti. Odgo­vor­nost pre­ma poro­di­ci bila je viso­ko cenje­na. Ako ose­ća­ja ove odgo­vor­no­sti nema, dete će odra­sti i možda nika­da neće uzvra­ti­ti rodi­te­lji­ma negu koju su mu pružili.

S dru­ge stra­ne, kada drža­va poku­ša da ispra­vi sva­ku gre­šku koju lju­di u živo­tu napra­ve, dobi­ja­mo sasvim dru­ga­či­je pod­sti­ca­je. Ako su rodi­te­lji pot­pu­no obez­be­đe­ni soci­jal­nim osi­gu­ra­njem, koli­ko zai­sta bri­nu o buduć­no­sti dece? Naj­če­šće se rodi­te­lji tru­de i bri­nu o svo­joj deci i žele im naj­bo­lje. Ali, rodi­te­lji koji zna­ju da mora­ju da podig­nu dobru decu ili će im se u buduć­no­sti možda desi­ti da nema­ju šta da jedu mno­go će se više potru­di­ti da svo­ju decu saču­va­ju od dro­ge, kri­mi­na­la i dru­gih pogre­šnih odluka.

Uobi­ča­je­ni izgo­vo­ri za pre­kid trud­no­će tako­đe igra­ju važnu ulo­gu u ovoj stva­ri. Drža­va bla­go­sta­nja uni­šti­la je kul­tu­tu vred­nog rada i poro­di­ce. Namr­štim se sva­ki put kad čujem da neko kori­sti siro­ma­štvo kao izgo­vor za abortus.

Ne želim sada da disku­tu­jem o razlo­zi­ma za i pro­tiv abor­tu­sa, ali kako može siro­ma­štvo da bude izgo­vor da se nema dece i da se pre­ki­da trud­no­ća? U mno­go težim vre­me­ni­ma poro­di­ce su ima­le po dese­to­ro ili dva­na­e­sto­ro dece. Ogrom­ne poro­di­ce nisu bile neu­o­bi­ča­je­ne. Danas me zago­vor­ni­ci abor­tu­sa uve­ra­va­ju da u dana­šnjim, sto puta boljim eko­nom­skim uslo­vi­ma ne mogu sebi da pri­u­šte podi­za­nje dete­ta. Mora­će mno­go više da se potru­de da nađu neka­kvo objašnjenje.

Narav­no da nije lako podi­ći dete, ni u bogat­stvu ni u siro­ma­štvu. U sva­kom život­nom dobu bri­ga o bebi je veli­ko opte­re­će­nje. Mla­doj maj­ci sa uni­ver­zi­tet­skom diplo­mom biće jed­na­ko teško kao i onoj koja je tek tinej­džer. To su život­ne isti­ne. Podi­za­nje dece je težak rad! Drža­va bla­go­sta­nja učvr­sti­la je ose­ća­nje da, ako je nešto teško, mora biti da je pogrešno.

Ura­di­ti pra­vu stvar često nije lako. Ali teško­će ne mogu oprav­da­va­ti nemo­ral­na dela. Narav­no, da bri­neš o svo­jim osta­re­lim rodi­te­lji­ma teže je nego da pre­pu­stiš bri­gu o nji­ma drža­vi. A da li je to tvo­ja moral­na odgo­vor­nost? Jeste. To nije odgo­vor­nost nekog dru­gog gra­đa­ni­na (pore­skog obve­zni­ka) koji uop­šte ne pozna­je tvo­je rodi­te­lje. Sva­ko ko nepo­zna­tim lju­di­ma pre­pu­sti bri­gu o svo­jim rodi­te­lji­ma tre­ba toga da se stidi.

Pre poja­ve drža­ve bla­go­sta­nja, posto­ja­li su pod­sti­ca­ji da se podi­žu deca i da se time obez­be­di i sop­stve­na buduć­nost. Sada ima­mo pod­sti­ca­je da raz­bi­je­mo poro­di­cu. Soci­jal­no osi­gu­ra­nje danas daje više nov­ca samo­hra­nim maj­ka­ma nego paro­vi­ma sa decom. Ovo na prvi pogled izgle­da kao odli­čan pro­gram pomo­ći samo­hra­nim maj­ka­ma u nevo­lji, ali u stva­ri ovaj pro­gram olak­ša­va ocu da napu­sti poro­di­cu. Pro­gram sma­nju­je oče­vu odgo­vor­nost da osta­ne sa poro­di­com i bri­ne o podi­za­nju dete­ta. Ovaj pro­gram time stva­ra sve više samo­hra­nih majki!

Jed­no­ga dana će drža­va bri­nu­ti o muškar­cu koji je napu­stio poro­di­cu, a ne nje­go­vi potom­ci. Ovim se još više poni­šta­va­ju pod­sti­ca­ji da se deca podi­žu kako valja, da bi posta­li odgo­vor­ni ljudi.

Osi­gu­ra­nje od neza­po­sle­no­sti još je više pot­ko­pa­lo dru­štvo. U vre­me eko­nom­skih kri­ze i neza­po­sle­no­sti, mno­gi lju­di puto­va­li su u potra­zi za poslom. Uko­li­ko je negde bilo posla, lju­di su odla­zi­li tamo. Sada osi­gu­ra­nje od neza­po­sle­no­sti pla­ća lju­di­ma da osta­nu gde su i da gle­da­ju kako sve oko njih tru­li i ruši se. Da toga nema, ume­sto da živo­ta­re u držav­nim sta­no­vi­ma i pro­se još više držav­ne milo­sti­nje, lju­di bi se seli­li tamo gde ima posla. Ovo je već potvr­đe­no u vre­me­ni­ma veli­kih eko­nom­skih kri­za. Jesu li mili­o­ni lju­di umi­ra­li kada nije posto­ja­lo držav­no soci­jal­no osi­gu­ra­nje i osi­gu­ra­nje od neza­po­sle­no­sti? Nisu. Da li su živo­ti lju­di pobolj­ša­ni time što im neko pla­ća da osta­nu gde su? Ne.

Mogu da govo­rim i iz sop­stve­nog isku­stva. Video sam da dobro­čin­stvo i lju­bav u mojoj poro­di­ci mogu da nadvla­da­ju mno­ge pre­pre­ke. Pore­klom iz biv­še Jugo­sla­vi­je, moja poro­di­ca navi­kla je na nema­šti­nu i siro­ma­štvo soci­ja­li­zma. Ali kada se radi zajed­no, poro­di­ca posti­že mno­go za sva­kog svog čla­na. Nije se tu radi­lo o neka­kvoj soci­ja­li­stič­koj vrsti odgo­vor­no­sti. Jedan član poro­di­ce bri­ne o tebi u jed­nom raz­do­blju. Kasni­je ti bri­neš o njemu.

Maj­ka mog oca potro­ši­la je svo­ju tri­de­se­to­go­di­šnju ušte­đe­vi­nu da poša­lje mog oca na medi­cin­ski fakul­tet. Drža­va joj u tome nije pomo­gla. Kada je, mno­go godi­na kasni­je, mora­la da se pen­zi­o­ni­še zbog raka doj­ke, šta misli­te ko je pla­tio tro­ško­ve leče­nja? Moja ujna i ujak su joj tako­đe poma­ga­li tako što su žive­li sa njom i sva­kod­nev­no bri­nu­li o njoj. Nije posto­ja­lo držav­no zdrav­stve­no osi­gu­ra­nje na koje se moglo raču­na­ti. Nije bilo držav­nog doma za bri­gu o sta­ri­ma niti je vre­de­lo oče­ki­va­ti pomoć soci­jal­nog osi­gu­ra­nja. Nje­na deca, deca koju je rodi­la i podi­gla, obez­be­di­la su joj negu do kra­ja živo­ta. Sva­ko od njih ispu­nja­va­lo je svo­ju dužnost dete­ta pre­ma majci.

Ten­den­ci­ja drža­ve je da raza­ra poro­di­cu. Što se više osla­nja­mo na drža­vu, daje­mo joj više oprav­da­nja da posto­ji i raste sve više. Drža­va se boji ide­je da lju­di mogu sami za sebe da obez­be­de ono što im je potreb­no. Ova ide­ja uki­da ulo­gu drža­ve kao insti­tu­ci­je koja jedi­na može da obez­be­di bla­go­sta­nje. Poro­di­ca je opa­sna za opsta­nak države.

Uda­lja­va­nje od drža­ve bla­go­sta­nja je kre­ta­nje ka boljim poro­dič­nim vred­no­sti­ma i zajedništvu.

Umi­ra­nje poro­di­ce je rođe­nje države.

Vedran Vuk je stu­dent eko­no­mi­je na Layo­la uni­ver­zi­te­tu u Nju Orle­an­su i Sum­mer Fel­low Mizes Insti­tu­ta u 2006. Tekst je pre­u­zet sa adre­se www.mises.org. Pre­vod: Andrej Sta­ni­mi­ro­vić