Država blagostanja uništava porodicu

Većinu ljudi koji se susretnu sa libertarijanskim idejama zbunjuje pomisao da će privatno dobročinstvo, u odsustvu državnih programa socijalnog osiguranja, rešiti probleme zaista bespomoćnih ljudi. Takve donatorske organizacije i sada postoje ali niko ne zna zasigurno koliko bi se njihove donacije povećale u društvu u kome bi porez bio ukinut.

Kada neka osoba ostari bez ušteđevine, šta da radi ako ne postoje državni programi socijalne sigurnosti? Izgleda da se potpuno zaboravlja uloga porodice kao institucije dobročinstva, odnosno milosrđa. Libertarijanci, kada govore o dobročinstvu, ne misle samo na Crveni krst i Armiju spasa, već takođe i na prirodnu ljudsku brigu za svoje bliske rođake.

Kada smo moj brat i ja bili deca, dok su roditelji bili zauzeti poslom o nama su brinuli baba i deda. Sa svoje strane, moji roditelji su obezbeđivali celo domaćinstvo u kome smo svi zajedno živeli pod jednim krovim, da bi uštedeli novac. Kada se moj otac preselio u Sjedinjene države i zarađivao više, pobrinuo se da moji baba i deda budu zbrinuti.

Tokom ratova na Balkanu, neki članovi naše porodice bili su prisiljeni da se presele i postali su izbeglice. U situaciji u kojoj su sve izgubili, ko je brinuo o njima? Cela porodica je slala novac i sve drugo što se moglo.

Ovako je bilo uvek i svuda do pojave države blagostanja: roditelji se brinu o deci jer će deca njima pomagati u budućnosti. Ovaj osnovni element porodičnog života izgleda da je neshvatljiv pobornicima države blagostanja. Zagovornici države blagostanja neprestano govore o našoj odgovornosti prema društvu koja se ostvaruje preko poreske preraspodele.

U stvari, smatram da ja nemam nikakvu odgovornost prema čitavom društvu, prema strancima koje ne poznajem. Osećam da imam odgovornost prema svojoj najbližoj porodici. Državni socijalni programi i osiguranje od nezaposlenosti preuzimaju odgovornost porodice i prenose je na državu. Time uništavaju naš osećaj sopstvene moralne odgovornosti.

Porodica je stolećima zbrinjavala svoje članove. Zagovornici države blagostanja zaboravljaju prošlost.

Šta se dešavalo sa ljudima starijim od 65 godina pre nego što se pojavilo socijalno osiguranje? Jesu li desetine hiljada starih ljudi umirale od gladi? Ne. Jesu li o njima brinule mnogobrojne dobročiniteljske organizacije? Ne uvek. Pa kako su onda preživljavali? Svi se slažemo da ne postoje istorijski zapisi o masovnom umiranju šezdesetpetogodišnjaka pre pojave socijalnog osiguranja.

Ovi su ljudi preživljavali u skladu sa osnovnim životnim principom: ti brineš o svojoj deci, a jednog dana u budućnosti deca će brinuti o tebi. U prošlosti, podizanje dece bilo je ulaganje u budućnost. Čovek je znao da će jednog dana deca brinuti o njemu kao što je on brinuo o deci.

Ovo obezbeđuje jak podsticaj da se stvara zdrava porodica. Na primer, roditelji su morali da budu dobri i brižni prema svojoj deci i da im vaspitanjem usade prave vrednosti. Dete kome nedostaje dobra radna etika ili ispravne moralne vrednosti verovatno neće dobro proći na tržištu rada. Roditelj je morao da nauči dete ovim vrednostima da bi obezbedio svoje sopstvene potrebe u budućnosti. Odgovornost prema porodici bila je visoko cenjena. Ako osećaja ove odgovornosti nema, dete će odrasti i možda nikada neće uzvratiti roditeljima negu koju su mu pružili.

S druge strane, kada država pokuša da ispravi svaku grešku koju ljudi u životu naprave, dobijamo sasvim drugačije podsticaje. Ako su roditelji potpuno obezbeđeni socijalnim osiguranjem, koliko zaista brinu o budućnosti dece? Najčešće se roditelji trude i brinu o svojoj deci i žele im najbolje. Ali, roditelji koji znaju da moraju da podignu dobru decu ili će im se u budućnosti možda desiti da nemaju šta da jedu mnogo će se više potruditi da svoju decu sačuvaju od droge, kriminala i drugih pogrešnih odluka.

Uobičajeni izgovori za prekid trudnoće takođe igraju važnu ulogu u ovoj stvari. Država blagostanja uništila je kultutu vrednog rada i porodice. Namrštim se svaki put kad čujem da neko koristi siromaštvo kao izgovor za abortus.

Ne želim sada da diskutujem o razlozima za i protiv abortusa, ali kako može siromaštvo da bude izgovor da se nema dece i da se prekida trudnoća? U mnogo težim vremenima porodice su imale po desetoro ili dvanaestoro dece. Ogromne porodice nisu bile neuobičajene. Danas me zagovornici abortusa uveravaju da u današnjim, sto puta boljim ekonomskim uslovima ne mogu sebi da priušte podizanje deteta. Moraće mnogo više da se potrude da nađu nekakvo objašnjenje.

Naravno da nije lako podići dete, ni u bogatstvu ni u siromaštvu. U svakom životnom dobu briga o bebi je veliko opterećenje. Mladoj majci sa univerzitetskom diplomom biće jednako teško kao i onoj koja je tek tinejdžer. To su životne istine. Podizanje dece je težak rad! Država blagostanja učvrstila je osećanje da, ako je nešto teško, mora biti da je pogrešno.

Uraditi pravu stvar često nije lako. Ali teškoće ne mogu opravdavati nemoralna dela. Naravno, da brineš o svojim ostarelim roditeljima teže je nego da prepustiš brigu o njima državi. A da li je to tvoja moralna odgovornost? Jeste. To nije odgovornost nekog drugog građanina (poreskog obveznika) koji uopšte ne poznaje tvoje roditelje. Svako ko nepoznatim ljudima prepusti brigu o svojim roditeljima treba toga da se stidi.

Pre pojave države blagostanja, postojali su podsticaji da se podižu deca i da se time obezbedi i sopstvena budućnost. Sada imamo podsticaje da razbijemo porodicu. Socijalno osiguranje danas daje više novca samohranim majkama nego parovima sa decom. Ovo na prvi pogled izgleda kao odličan program pomoći samohranim majkama u nevolji, ali u stvari ovaj program olakšava ocu da napusti porodicu. Program smanjuje očevu odgovornost da ostane sa porodicom i brine o podizanju deteta. Ovaj program time stvara sve više samohranih majki!

Jednoga dana će država brinuti o muškarcu koji je napustio porodicu, a ne njegovi potomci. Ovim se još više poništavaju podsticaji da se deca podižu kako valja, da bi postali odgovorni ljudi.

Osiguranje od nezaposlenosti još je više potkopalo društvo. U vreme ekonomskih krize i nezaposlenosti, mnogi ljudi putovali su u potrazi za poslom. Ukoliko je negde bilo posla, ljudi su odlazili tamo. Sada osiguranje od nezaposlenosti plaća ljudima da ostanu gde su i da gledaju kako sve oko njih truli i ruši se. Da toga nema, umesto da životare u državnim stanovima i prose još više državne milostinje, ljudi bi se selili tamo gde ima posla. Ovo je već potvrđeno u vremenima velikih ekonomskih kriza. Jesu li milioni ljudi umirali kada nije postojalo državno socijalno osiguranje i osiguranje od nezaposlenosti? Nisu. Da li su životi ljudi poboljšani time što im neko plaća da ostanu gde su? Ne.

Mogu da govorim i iz sopstvenog iskustva. Video sam da dobročinstvo i ljubav u mojoj porodici mogu da nadvladaju mnoge prepreke. Poreklom iz bivše Jugoslavije, moja porodica navikla je na nemaštinu i siromaštvo socijalizma. Ali kada se radi zajedno, porodica postiže mnogo za svakog svog člana. Nije se tu radilo o nekakvoj socijalističkoj vrsti odgovornosti. Jedan član porodice brine o tebi u jednom razdoblju. Kasnije ti brineš o njemu.

Majka mog oca potrošila je svoju tridesetogodišnju ušteđevinu da pošalje mog oca na medicinski fakultet. Država joj u tome nije pomogla. Kada je, mnogo godina kasnije, morala da se penzioniše zbog raka dojke, šta mislite ko je platio troškove lečenja? Moja ujna i ujak su joj takođe pomagali tako što su živeli sa njom i svakodnevno brinuli o njoj. Nije postojalo državno zdravstveno osiguranje na koje se moglo računati. Nije bilo državnog doma za brigu o starima niti je vredelo očekivati pomoć socijalnog osiguranja. Njena deca, deca koju je rodila i podigla, obezbedila su joj negu do kraja života. Svako od njih ispunjavalo je svoju dužnost deteta prema majci.

Tendencija države je da razara porodicu. Što se više oslanjamo na državu, dajemo joj više opravdanja da postoji i raste sve više. Država se boji ideje da ljudi mogu sami za sebe da obezbede ono što im je potrebno. Ova ideja ukida ulogu države kao institucije koja jedina može da obezbedi blagostanje. Porodica je opasna za opstanak države.

Udaljavanje od države blagostanja je kretanje ka boljim porodičnim vrednostima i zajedništvu.

Umiranje porodice je rođenje države.

Vedran Vuk je student ekonomije na Layola univerzitetu u Nju Orleansu i Summer Fellow Mizes Instituta u 2006. Tekst je preuzet sa adrese www.mises.org. Prevod: Andrej Stanimirović