Evropska unija, ekonomske slobode i prosperitet: gledište formirano pod uticajem ideja Instituta za ekonomska pitanja
Veoma Vam se zahvaljujem na organizovanju ovog skupa i na promociji moje knjige Na putu ka demokratiji (On the Road to Democracy) u Velikoj Britaniji. Knjiga je objavljena u Dalasu (Teksas), u aprilu ove godine od strane Nacionalnog centra za političku analizu, a zatim je prevedena na turski jezik i u maju je objavljena u Istanbulu. Kraća verzija moje knjige je nedavno objavljena u Bugarskoj a u pripremi je i prevod na grčki jezik.
Veoma mi je drago što će engleski čitaoci imati prilike da se upoznaju sa mojim pogledima posebno s obzirom da su veoma često karikirani u medijima i od strane nekih političara. Američki izdavač je prvo predložio drugi naslov za knjigu. Hteo je da je nazove „Put izlaska iz ropstva“. Nisam mogao da prihvatim ovaj naslov iz dva glavna razloga.
Prvo, kao konzervativni ekonomista i političar u potpunosti poštujem vlasnička prava. Kombinacija reči „put“ i „ropstvo“ pripada Fridrih fon Hajeku (Friedrich von Hayek) i ne bih se usudio da ih (zlo)upotrebim. Drugo, naš život tokom komunističke ere bio je veoma frustrirajući i pun ograničenja ali ne bih ga nazvao ropstvom, zato jer sam protiv devalvacije dobro definisanih termina usled njihove prečeste upotrebe. Zadržimo termin ropstvo tamo gde pripada i nemojmo ga koristiti kao oznaku za realsocijalizam (ili komunizam) u mojoj zemlji tokom 60-tih, 70-tih ili 80-tih godina. Naše slobode su bile veoma ograničene ali nas to nije sprečavalo da se bavimo mnogim stvarima, uključujući u to čitanje Mizesa (Mises), Hajeka ili Fridmana (Friedman) kao i da postanemo njihovi sledbenici i iskrene pristalice njihovih ideja.
Postoji još jedna bitna činjenica koju treba spomenuti u vezi samog naslova. Čak i u najmračnijim danima komunizma mi smo bili pod uticajem zapadne kulture. Sećam se da sam — kao tinejdžer ili mladi dvadesetogodišnjak — čitao britanske „gnevne mlade ljude“ i smatrao ih osveženjem u odnosu na zvaničnu „socrealističku“ literaturu tog vremena. Bio sam, ipak, mnogo više pod uticajem američkih bitnika i samim tim, rađe sam promenio sugerisani naslov („put ka“) u frazu „na putu ka …“.
Pre šest dana, proslavili smo šesnaestogodišnjicu naše Plišane revolucije. To znači da smo mi već šesnaest godina „na putu“ od komunizma ka slobodnom društvu, od centralnog planiranja ka tržišnoj ekonomiji, od dominacije Sovjetskog Saveza ka nacionalnoj suverenosti.
Gde smo sada?
Politički, mi smo već postali zrela pluralistička, parlamentarna država sa — ideološki – dobro definisanim partijama.
Ekonomski, transformisali smo centralno planiranu i u državnom vlasništvu ekonomiju u tržišnu, koja počiva prvenstveno na privatnom vlasništvu. To nije, ipak, svet slobodnog tržišta Mizesa, Hajeka ili Instituta za ekonomska pitanja. To je evropski „soziale Marktwirtschaft“, evropska paternalistička država blagostanja sa prevelikim regulativom.
Na međunarodnom planu, mi smo deo EU, te posebne strukture sa sve više i više nadnacionalnih odlika, sa nezanemarljivim demokratskim deficitom i sa veoma ograničenim preostalim suverenitetom individualnih država članica.
Da li smo to očekivali?
Očekivali smo političku slobodu i politički pluralizam u našoj zemljii, što je ono što i imamo. Neki Česi, ipak, očekivali su čuda od formalne, nominalne i institucionalizovane demokratije, što se, naravno, nije desilo. Demokratija automatski ne garantuje sreću za sve. To je „samo“ preduslov za sve vrste ljudskih aktivnosti. Kao posledica toga, neki ljudi željno slušaju propovednike novih iluzija, idealnog civilnog društva (ili komunitarizma) i hrabrog novog sveta nevladinih organizacija i počinju da gube poverenje u parlamentarni sistem.
Neki od nas su očekivali da konačno uživaju u slobodnom tržištu, a ne u sadašnjem evropskom ekonomskom sistemu, koji ima – u svojoj ogromnoj regulaciji ekonomskih aktivnosti — strukturnih sličnosti sa našom komunističkom prošlošću. Moram da priznam da se to mnogim Česima dopada. Oni ne uočavaju direktnu i neizbežnu neprimetnu vezu između takvog rigidnog sistema i ne tako povoljnih ekonomskih posledica.
Očekivali smo da opet budemo — posle pola veka totalitarizma — slobodna, nezavisna, suverena država. Nismo svi ubeđeni da je EU, sa svojim sadašnjim institucionalnim uređenjem i sa svojom kontinuiranom užasavajućom unificiranošću, baš ono što smo očekivali ili čemu smo se nadali.
To su ozbiljni problemi. Moja jedina nada jeste da još nismo došli do „kraja istorije“. Da ćemo još imati šansu da nastavimo našu borbu za pobedu liberalnih stavova, naših snova. Vodeći nemački novinar Karl Peter Švarc (Karl Peter Schwarz) je nedavno uporedio govore mog predhodnika Vaclava Havela (Vaclav Havel) sa mojim „predsedničkim“ govorima i napravio vrlo interesantnu opservaciju: dok je za Vaclava Havela centralna, i najčešće ponavljana reč bila „istina“, za mene najčešće korišćeni termin je „sloboda“. To je korektna i pravedna distinkcija koja pokazuje naše razlike. Ja zaista verujem u slobodu. Za mene, to je osnovni princip ili misao vodilja i, ako pravilno vidim, to je takođe glavni termin koji koristi Institut za ekonomska pitanja tokom već pet decenija. Moji stavovi su ojačani čitanjem knjiga, brošura i članaka koje je izdao Institut za ekonomska pitanja.
Isti princip bi trebalo da koristimo kada gledamo sadašnju EU. Površno kritikovati (sporog ekonomskog rasta, visoke nezaposlenosti, gubitka kompeticije, starenja evropske populacije, krize penzionog ili zdravstvenog sistema, nedovoljnog kvaliteta obrazovanja, hipotetički malog broj univerzitetskih studenata, nedostupnosti besplatnih kompijutera i interneta, manjeg finansiranja istraživanja i razvoja nego u Sjedinjenim Državama ili nedavnih uličnih nemira u Francuskoj (povezanih sa imigracijom i multikulturalnošću) znači promašiti suštinu problema. Ovi, ponekad podložni raspravi, ponekad neosporno neprijatni i negativni fenomeni „samo“ su posledice nedostatka slobode i neadekvatnog poverenja u svemoć vlade. Samo sloboda i socioekonomski sistem koji počiva na slobodi mogu da otkriju optimalne ili adekvatne vrednosti ovih fenomena: koliko studenata ili kompijutera bi trebalo da bude, kako da se finansiraju penzije, koji je prirodni nivo nezaposlenosti, koji je normalni stepen imigracije, itd.
Evropski integracioni proces, koji je institucionalno počeo već 50-tih godina, s jedne strane je „otvorio“ Evropu (unutar Evrope) i povećao slobodu kretanja unutar Evrope. To je, bez sumnje, veoma pozitivna stvar. Moramo da kažemo da se, ipak, prvobitna pretežno liberalizirajuća tendencija polako, postepeno i za mnoge Evropljane nevidljivo preobratila u nešto drugo, u građenje centralizovanog, nadnacionalnog entiteta sa ambicijama da vodi Evropu sa vrha.
Kako se i zašto se taj preobražaj dogodio?
Desio se zahvaljujući pobedi doktrine (ili ideologije) koju ja zovem evropeizam koji je mešavina dva politička i ideološka stajališta:
- ona počiva na neverovanju u spontanu evoluciju ljudskog društva i, posledično, na verovanju u mogućnost (i neophodnost) da se organizuje ljudsko društvo sa vrha, od strane vlade, političara i njihovih akademskih saputnika (filozofa-kraljeva drugim rečima);
- ona počiva na ideji da je era država (ili nacionalnih država) prošla, da su eksternalije svuda prisutne i da – zahvaljujući tome – većina stvari koju ljudska bića rade mora biti odlučena na panevropskom, kontinentalnom nivou.
Sadašnja EU se temelji na ovim idejama. Uveren sam da su obe pogrešne. Znam da nisu podržavane ili promovisane od strane Instituta za ekonomska pitanja, ali one prevladavaju u sadašnjoj EU i kao rezultat toga, sada postoji veliki jaz između stvarne i političke Evrope, između običnih ljudi i političkih elita, između građana i EU institucija, između pro-EU aktivizma političara, i blagog zanemarivanja običnih građana koji (kao tipični slobodni strelci) uživaju u beneficijama više-manje bezgraničnog evropskog prostora bez imanja svesti o neposredno neuočljivoj ceni unifikacije, harmonizacije, homogenizacije i standardizacije celog evropskog kontinenta.
Postoji izazov za nas koji to vidimo tako jasno, zato jer je veoma teško izmeriti te vidljive i nevidljive nedostatke i prednosti sadašnjeg evropskog sporazuma. Kada evaluiramo doprinos EU, veoma je teško izdvojiti uticaj same EU od uloge svih ostalih faktora da bi se procenio relativni značaj mnogobrojnih faktora koji utiču na multidimenzionalni ishod, ali barem bi jedna jednostavna kvalitativna izjava trebala da bude izrečena. To bi trebalo da bude eksplicitno neslaganje sa implicitnim a ponekad čak i eksplicitno formulisanim gledištem koji tako često vidimo oko nas: da je sve što se desilo u Evropi od 1957. godine posledica postojanja EU (ili EZ ili EEC).
Ta pretpostavka je smešna. Prisustvovao sam na više konferencija o Evropi u Evropi tokom nekoliko predhodnih nedelja ili meseci i teško je prihvatiti da neki ljudi veruju da:
- EU je donela mir u Evropu;
- Evropa nam je potrebna zbog „la défi américain” (zbog neophodnosti suprostavljanja dominaciji SAD);
- EU nam je potrebnazbog globalizacije;
- moramo biti veliki i ujedinjeni jer su naši suparnici takođe veliki;
- izbor je ili EU ili g. Lukašenko (Lukashenko) u Belorusiji;
- demokratska Češka Republika ne bi bila stvorena bez EU.
Teško je poverovati da su ovo ozbiljni argumenti.
Moje dve osnovne dugoročne brige u vezi Evrope su sledeće:
- demokratski deficit se stvara promenom nivoa donošenja odluka sa državnog na nadnacionalni. Ova promena slabi tradicionalne demokratske mehanizme koji su nerazdvojni od postojanja nacionalnih država. Slažem se sa onima koji kažu da je „nacionalna država dom i čuvar parlamentarne demokratije“ i sa onima koji kažu da „Evropski Parlament nije deo rešenja“, već deo problema. „Viša“, pan-evropska demokratija je, po mom mišljenju, iluzija.
Liberalizacija ljudskih života i aktivnosti se ne dešava zato jer promena nivoa donošenja odluka sa državnog na nadnacionalni, per se, nije liberalizacija. Takva promena često povećava regulativu. Nadnacionalni nivo je mnogo dalji od građana i od njihovog elementarnog nadzora i „kontrole“. Ne postoji nikakav leberalizirajući aspekt ove promene nivoa donošenja odluka.
Trebalo bi da budemo svesni šta čini naše društvo slobodnim, demokratskim i prosperitetnim. To nije demokratski deficit, nije ni nadnacionalizam, nije ni vlada, ni povećanje legislative, monitoringa i regulative. To je politički sistem, koji ne sme biti uništen postmodernom interpretacijom ljudskih prava (sa naglaskom na pozitivna prava, sa dominacijom grupnih prava i povlastica u odnusu na individualna prava i obaveze i sa denacionalizacijom stanovništva), slabljenjem demokratskih institucija, koje imaju nezamenljive korene isključivo na teritoriji država, „multikulturalno“ izazvanim gubitkom neophodne kohezije unutar država, i pankontinentalnim uzimanjem renti (omogućenim donošenjem odluka na nivou koji je veoma dalek od samih građana i gde su glasači raspršeni čak i više nego u suverenim državama).
To je ekonomski sistem, koji ne sme biti oštećen ogromnom vladinom regulativom, fiskalnim deficitima, velikom birokratskom kontrolom, pokušajima da se poboljša tržište konstruisanjem „optimalnih“ struktura tržišta, velikim subvencijama privilegovanim ili zaštićenim industrijama i firmama, legislativom tržišta radne snage.
To je socijalni sistem, koji ne sme biti uništen uz pomoć svih mogućih vrsta destimulacija, više nego velikodušnim isplatama socijalnih davanja, velikom redistribucijom prihoda, svim drugim formama vladinog paternalizma.
To je sistem ideja, koji mora počivati na slobodi, ličnoj odgovornosti, individualizmu, prirodnoj brizi za druge i izvornim moralnim životom.
To je sistem odnosa i veza pojedinačnih država koji ne sme počivati na lažnom internacionalizmu, na nadnacionalnoj organizaciji i na pogrešnom razumevanju globalizacije i eksternalija, ali koji će počivati na dobrosusedskim odnosima slobodnih, suverenih država i na međunaronim ugovorima i dogovorima.
Poraz EU ustava može postati Pirova pobeda. Njegov tekst nije govorio o rađanju evropeizma, to je bio njegov sažetak, njegov politički manifest. Tekst ustava je bio pokušaj njegovog ozakonjenja. Moramo da uradimo nešto po pitanju ideja koje stoje u pozadini toga.
Vaclav Klaus
Prevod: Andrea Osmokrović
