Život slobode

Kao učitelj, prijatelj i kolega – redosled nije bitan – bio je neumorni intelektualac, sposoban da oživi svaku diskusiju sa zaprepašćujućom navalom pitanja pred kojom bi svako ustuknuo. Svako od nas, u jednom smislu, može da pomisli da ima mnogo ljudi sa inteligencijom i entuzijazmom Roberta Nozika. Ali kratka posveta Noziku na vebstranici National Review prigodna je iz još jednog razloga. On se, pored Fridriha Hajeka (Friedrich Hayek), ubraja u jedan od dva najvažnija glasnogovornika individualne slobode, privatnog vlasništva i ograničene vlade u dvadesetom veku.

Sličnosti i poređenja sa Hajekom su ukratko navedene na harvardskom vebsajtu, ali one ovde zaslužuju nešto više elaboracije. Hejek je bio profesionalni ekonomista koji je pisao protiv povratka na neuspeli eksperiment evropskog socijalizma. On se zalagao za decentalizovane sisteme donošenja odluka i bunio se protiv planske privrede koja je počivala na sumnjivoj društvenoj računici. Hajek nije verovao u moć razuma koji može da nam osmisli put ka ispravnim društvenim odlukama. Verovao je da tržišta funkcioništu dobro zato što cene omogućavaju ljudima da jedni drugima signaliziraju o vrednostima koje pripisuju izvesnim resursima, bez potrebe da se daju duga objašnjenja o upotrebi ovih resursa. Informacije lične prirode ne moraju da se razmenjuju da bi se upotrebile. Hajekov konačni stav je bio da treba biti sumnjičav po pitanju velikih konstruktivističkih shema koje bi htele da nametnu racionalni poredak u svetu, te da se treba osloniti na mešavinu običajnosti i spontane evolucije da bi se objasnila pojava ovih privatnih ponašanja i javnih institucija koje su preživele.

Nozikovo veliko delo, Anarhija, država i utopija, koje je objavljeno 1974. godine, kada je Nozik imao oko 35 godina, odmah je steklo podršku kritike. Ono sadrži izvesnu hajekovsku crtu, ali na mnogo načina ide potpuno drugačijim pravcem. Nozik nije započeo svoje veliko intelektualno putovanje divinizovanjem običaja starih praksi. On je pre gravitirao ka racionalnoj analizi koju Hajek nije odobravao. Za Nozika je početna tačka bila velika tropa filozofije politike i prava, “teorije prirodnog stanja”. Postavio je, poput mnogih pre njega, prvo teško pitanje, koje kaže: “Zašto je uopšte potrebno da postoje vlade kojima obične individue duguju bilo kakvu odanost?“. U suprotnosti sa jakim kolektivističkim nagonima svoga vremena, Nozik je sprovodio đavolski pametne ekskurzije u skoro svaki segment sveta. Nedavno, dok sam radio na nekim pitanjima vezanim za prava životinja, u Anarhiji, državi i utopiji sam naišao na nekoliko pametnih reči o oprezu povodom nastojanja da se pri bavljenju filozofskom problemima zanemare interesi životinja.

Ova isprekidana putovanja niz intelektualne kaldrme, ipak su bila veoma korisna za filozofiju politike i prava. Nozik nije bio, koliko ja znam, profesionalni pravnik (iako je njegova ćerka Emili diplomirala 1991. na University of Chicago Law School, ali su mu njegova beskrajna znatiželja i mašta omogućile da intuitivno razvije teoriju pravde o vlasništvu koja je blisko sledila pravni pristup ovoj problematici. Anarhija, država i utopija se pojavila na ulicama samo tri godine pošto je Džon Rols (John Rawls) izdao svoje remek delo Teorija pravde, koja je tada čitana kao zahtev za redistribucijom bogatstva od onih koji imaju ka onima koji nemaju. Nozikovo shvatanje pravde je dobro sažeto u njegovoj čuvenoj opaski da sloboda ruši šablone (liberty upsets patterns). Za njega pravda nije predstavljala neki ideal ili stanje, već proces putem kojeg ljudi počinju da međusobno saobraćaju i da se snalaze u svetu.

Polazeći od ovog stanovišta, Nozik ubrzo dolazi do zaključka da svi pojedinci počinju svoj život pod sistemom samoposedovanja (self-ownership), što se onda proteže na svet pomoću principa pravde u sticanju vlasništva prema kojem još uvek neposedovane stvari u prirodnom svetu stiču svoje pojedinačne vlasnike. Ovim vlasnicima se, potom, dozvoljava da na osnovu principa pravde u transferu svojine, prenesu vlasništvo nekom drugom koji, onda, nasleđuje sva prava prvog vlasnika. Nikakvi drugi potezi nisu dozvoljeni u ovoj igri. Sistem sticanja vlasništva i dobrovoljnog prenosa se zatim štiti od ljudi koji žele silom ili pretnjama da pribave sebi vlasništvo koje neko već poseduje.

Kada je jednom osigurao svoj sistem, Nozik je mogao da ukaže na dve stvari. Prvo, ponovljena primena ovih principa omogućava stvaranje složenih zakonskih i društvenih aranžmana. Ništa ne diktira da se prenos obavi na istovetnoj osnovi. Sve vrste aranžmana izdeljenog vlasništva su takođe moguće, a iz njih mogu proizaći naši zakoni o ortakluku, zajmovima, zakupima i poklonima. Toliko mnogo od običnih životnih stvari postaje razumljivo sistematskim korišćenjem male grupe osnovnih principa. Drugo, Nozik je pokazao da su ovi principi pravde stalno u sukobu sa naporom da se ustanove neka fiksna, prividno pravedna, raspodela bogastva, dobara, usluga ili već čega, među pojedinicma. Njegova poznata ilustracija odnosila se na sled transakcija koji je obogatio Vilta Čemberlena (Wilt Chamberlain). Svako ko bi platio da gleda igru koju je on igrao dao bi novac onome ko bi zatim prebacio taj novac njemu. Svaka veza u lancu ovog prenosa bila je sigurna, a isto tako i krajnja raspodela bogastva koje je nastalo iz tih aranžmana. Tehnika analize kod njega je bila potpuno različita u odnosu na Hajekovu; ipak, dva velika uma su potpuno različitim putevima došla do zaključaka o ispravnom sistemu pravde za obične ljude.

Uticaj koji je Nozik imao na moje sopstveno shvatanje bio je dubok. Kada sam prvi put čitao njegovo delo sredinom 70-tih, mučio sam se kao mladi pravnik da shvatim kako se različiti delovi vlasništva, ugovora i delikata sklapaju u jednu koherentnu celinu. Ključ za mnoge od ovih neprilika, s kojima sam se suočio, našao sam na bogatim stranicma Anarhije, države i utopije. Njegove analitičke moći su mu omogućile da prepreči uobičajenu paksu pokušaja i pogreški da bi uvideo one obrasce koje ljudi zaglibljeni u pojedinačnosti pravnog sistema prenebregavaju.

Pri pisanju Anarhije, države i utopije, Nozik je sledio obrazac istraživanja koji su upražnjavali mnogi veliki pravni i politički pisci od Hobsa da danas. Njegova istraživanja teorija privatnih prava i dužnosti omogućuju nam da shvatimo velika pitanja o tome zašto obične individue duguju odanost državi. Mislim da je pravedno reći da u ovoj stvari Nozik nije mogao da potpuno zatvori krug. Ingeniozno je pokazao zašto individue radi sopstvene sigurnosti postaju članovi proširene agencije za zaštitu. Bio je manje uspešan u pokazivanju kako su ovi ponavljani dobrovoljni manevri uspeli da stvore jednu jedinu agenciju za zaštitu koja bi sprovodila monopol moći kao odlučujuće obeležje države. U mom slučaju njegov uticaj je opet bio ogroman, zbog toga što je pokazao koliko je neophodno pronaći nedostajući deo mozaika koji bi nam omogućio da shvatimo zašto prinicipi pravednosti u sticanju i prenosu nisu bili sasvim dovoljni, čak ni njihovim učestalim ponavljanjem, za nastanak države. Sam Nozik se odupirao korišćenu hipotetičkih, iliti društvenih ugovora, tvrdeći da oni nisu vredni papira na kome su ispisivani. Moje sopstveno rešenje, koje sam izložio prvi put u Takings 1985. godine, ukazuje na to da se moramo osloniti na ove lukve strategije da bismo objasnili zašto svaka pojedina osoba biva primorana da preda svoja prava na slobodu a da zauzvrat dobije sigurnost koju samo dobro organizovana država može da obezbedi. Prinudne rezmene, koje je on kategorički odbacivao, bile su važne, sve dok su radile za dobrobit onih koji su potpali pod prinudu.

Ovom prilikom je, ipak, važno istaći da Nozik nije zatvorio krug, već da je pre svojeručno oživeo klasičnu liberalnu tradiciju. Radeći tako nešto, postalo je jasno da on nije bio socijalni konzervativac, još manje zagovornik prvilegija, već u stvari posvećeni akademski pobunjenik koji je radio protiv šablona, radeći ono što akademci treba najviše da rade: da uhvate nit i slede je maksimalnim intelektualnim naporom. Zbog svojih dela bio je jako i često napadan u filozofskoj literaturi. Nejasno se prisećam jednog takvog napada kada je optužen da poseduje moralni senzibilitet radnika na benzinskoj pumi iz neke države na srednjem zapadu. Ali učestalost i ozbiljnost napada na Anarhiju, državu i utopiju obezbeđuje dodatne dokaze o njenom bogatstvu i dubini. Da je knjiga bila odbačena samo jednom, to ne bi mnogo značilo. Da je ipak bila odbacivana bezbroj puta dokazuje da je on jedan od trajnih klasika političke filozofije. Biti nozikovac znači nešto. Njegov uticaj na sopstvenu profesiju i na pobočne društvene discipline, kao i na pravnu nauku, bio je ogroman. U poznim godinama je odbijao da se vraća, u pisanom vidu, na pitanja koja su postavljena u Anarhiji, državi i utopiji, nego je umesto toga usmerio svoju beskrajnu energiju na više čisto filozofska istraživanja. Nesumnjivo pod harvardsim uticajem izrazio je čak neke komunitarističke sumnje po pitanju nekih oštrih individualističkih zaključaka koje je tako vešto izneo i branio u Anarhiji, državi i utopiji.

Pravedno je reći da neće ostati zapamćen niti hvaljen zbog ovih svojih kasnijih odricanja, niti zbog njegovog kasnijeg rada u drugim disciplinama. Ali će dugo biti pamćen po onome što je najbolje radio kada je bio mlad: da se borio protiv konvencionalne mudrosti koja je propagirala veliku vladu i široka ovlašćenja političke moći, te da je time obezbedio sebi mesto jednog od najvećih političkih filozofa dvadesetog veka. Harvard je bio jači s njim. Nama koji smo ga znali će nedostajati. Ljudi širom političkog spektra biće na dobitku, shodno principu pravičnosti u intelektualnoj razmeni, od njegove snažne intelektualne ostavštine u prilog slobode.

________________________________________________________________________________________________________
Ričard Epštajn (Richard A. Epstein) (1943) je profesor prava na Univerzitetu u Čikagu (od 1973) i saradnik Huverovog Instituta. Jedan je od vodećih američkih pravnika. Član je Američke akademije nauka i umetnosti. Objavio je veliki broj članaka i knjiga, među kojima: Takings: Private Property and the Power of Eminent Domain (Harvard, 1985); Principles for a Free Society: Reconciling Individual Liberty with the Common Good (Perseus Books, 1998); Skepticism and Freedom: A Modern Case for Classical Liberalism (University of Chicago, 2003); Free Markets under Siege: Cartels, Politics and Social Welfare (Hoover Institution Press, 2005). – Tekst je preuzet sa veb adrese http://www.nationalreview.com. Prevod: Aleksandar Novaković
________________________________________________________________________________________________________