Država ne stvara bolji svet
U tekstu “Razmažena buržoazija” gospodina A. Kišjuhasa rečeno je da se radnici u Francuskoj bore za svoja prava, te da oni rade nešto što je najprirodnije i najnormalnije. Francuski zakon o radu ne treba menjati, budući da on štiti prava radnika, što je u potpunosti pravedno i koristi radnicima. Kamo sreće da kod nas postoje istovetna rešenja.
U tom rezonovanju postoje dva problema. Prvi je praktične prirode, dok je drugi moralni.
Na prvi pogled, radničko zakonodavstvo je sjajna stvar: radnici će biti bolje zaštićeni, imaće više nadnice i generalno će biti u boljoj situaciji. Jeste da će za to morati da plate preduzetnici, ali bože moj, oni to mogu. Problem sa ovim rezonovanjem je činjenica da ono u potpunosti ignoriše elementarnu ekonomsku realnost, a ona nikako ne trpi da bude ignorisana.
Činjenica je da radnička prava poskupljuju cenu rada. Potpuno je drugačija računica ako treba da se zaposli neki radnik kome se samo daje plata, od one kada treba da se zaposli radnik kome se daje plata, topli obrok, koji ima više slobodnih dana, itd… Šta se dešava kada neko dobro poskupi? Manje ljudi može da ga priušti. Dok je prethodno preduzetnik mogao da zaposli tri radnika, sada može da zaposli samo dva, budući da mora da im plaća topli obrok, i slično. Dalje, on će možda zaposliti samo jednog, budući da je veliki problem otpustiti radnika, čak iako se pokaže kao loš na poslu, pa je bolje manje rizikovati. Ironično, ali barijere otpuštanju su istovremeno barijere zapošljavanju: ljudi će zapošljavati manje radnika ako nisu sigurni da lako mogu da ih otpuste ako loše rade ili posao ne cveta. Rezultat: dva radnika su ostala bez posla. Ljudi kojima se želelo pomoći su kažnjeni!
Ista logika funkcioniše i u drugom pravcu: ukoliko se ukinu ili smanje “radnička prava”, preduzetnicima je lakše, jeftinije i manje rizično da zaposle radnike, te će stoga više ljudi biti zaposleno. Francuska koje ima tako “sjajno” radničko zakonodavstvo ima nezaposlenost od 9.5 posto, dok SAD, koje imaju daleko slabiju “zaštitu” radnika, imaju nezaposlenost od 5.1 posto (izvor – EUROSTAT, podaci iz 2005). Dakle, potez francuske vlade protiv kojeg studenti protestuju je zaista usmeren da pomogne mladim ljudima. On smanjuje barijere njihovom otpuštanju, te time i novom zapošljavanju. To što ti mladi ljudi ne razmišljaju tako je sasvim druga priča.
Šta je “pravo na rad”? Suštinski, to je obaveza nekog drugog pojedinca da nosiocu ovog prava održava radno mesto, i ništa drugo. Prosto rečeno, to je namet koji se nameće preduzetnicima. Mora se shvatiti osnovno: ljudi nemaju pravo na rad, tj. posao, kao što nemaju pravo na sreću, prihvaćenost u društvu ili najbolje automobile. Imaju prava samo da “teže sreći” i svim drugim dobrim stvarima ovog sveta, kako precizno kažu američki Očevi utemeljivači. Pravo na rad može značiti samo pravo da vas država ne onemogući silom da radite ako ste u stanju da nađete posao: to pravo ne znači obavezu za nekog trećeg da vas finansira ukoliko ne postoji ekonomska potreba za onim što ste vi u stanju da trenutno radite. A to su fundamentalno različite stvari.
Još nešto. U striktnom smislu reči nema “prava poslodavaca” i “prava radnika” koja onda moraju biti “u ravnoteži” ili pretezati na stranu radnika, da bi socijalni sistem bio pravedan. Ne, postoje samo prava pojedinaca da međusobno ugovaraju i slobodno se organizuju bez fizičke prinude nad bilo kim drugim. U tom smislu, najveći deo “sindikalnih prava” je atak na slobodu pojedinca, jer predstavlja primenu nasilja zarad ostvarenja kolektivnih ciljeva neke grupe. “Prava poslodavaca” i “prava radnika” su u stvari privilegije, koje neko drugi mora da im pruži, ili plati.
Prema slici koju srećemo i u komentarisanom tekstu, osoba koja svojim novcem otvori neko preduzeće, zaposli neke ljude i proizvodi nešto što neki drugi ljudi koriste, lice je od koga se treba čuvati i globiti ga što je više moguće. Stvarnost je drugačija: preduzetnici su osobe od kojih društvo ima najviše koristi: oni stvaraju radna mesta, oni pružaju proizvode i usluge koje su potrebne drugima, a ukoliko su uspešni i imaju profit, ulažu veći deo istog u dalje proširenje posla, od čega ostali imaju još više koristi, uključujući i njihove zaposlene. Ukoliko postanu bogati, to je zato što su to njihovi sugrađani tako odlučili, kupujući njihova dobra i usluge.
Za preduzimače koji posluju sa državom, ili pomoću državnih privilegija, ova priča ne važi. Oni su u pogledu korisnosti društvu pri dnu, malo iznad političara, koji su dno dna. Tekst g. Kišjuhasa je simptomatičan za razmišljanje koje vlada u ovom društvu. Da, postoje dobre namere da se nekome pomogne, ali put u pakao je popločan istim. Put da izađemo iz ove bede i siromaštva nije u smišljanju načina da raspodelimo ovaj mizeran kolač otimanjem od onih koji imaju nešto više, već da pustimo svakoga da radi na miru, u svom interesu i za svoj račun, čime će kolač biti sve veći i veći. To je možda razočaravajuća poenta za sve političare i posebno intelektualce koji su navikli da sanjaju o “boljem svetu”, koji će biti uveden državnim dekretom, ali je osnova jedinog mogućeg i pravog humanizma – vere u same ljude kao najbolje tumače i sprovodioce svoje volje i svojih htenja, na osnovu sopstvenih sposobnosti.
Andreja Vražalić
