Država ne stvara bolji svet

U tek­stu "Raz­ma­že­na bur­žo­a­zi­ja" gospo­di­na A. Kiš­ju­ha­sa reče­no je da se rad­ni­ci u Fran­cu­skoj bore za svo­ja pra­va, te da oni rade nešto što je naj­pri­rod­ni­je i naj­nor­mal­ni­je. Fran­cu­ski zakon o radu ne tre­ba menja­ti, budu­ći da on šti­ti pra­va rad­ni­ka, što je u pot­pu­no­sti pra­ved­no i kori­sti rad­ni­ci­ma. Kamo sre­će da kod nas posto­je isto­vet­na rešenja.

U tom rezo­no­va­nju posto­je dva pro­ble­ma. Prvi je prak­tič­ne pri­ro­de, dok je dru­gi moralni.

Na prvi pogled, rad­nič­ko zako­no­dav­stvo je sjaj­na stvar: rad­ni­ci će biti bolje zašti­će­ni, ima­će više nadni­ce i gene­ral­no će biti u boljoj situ­a­ci­ji. Jeste da će za to mora­ti da pla­te pre­du­zet­ni­ci, ali bože moj, oni to mogu. Pro­blem sa ovim rezo­no­va­njem je činje­ni­ca da ono u pot­pu­no­sti igno­ri­še ele­men­tar­nu eko­nom­sku real­nost, a ona nika­ko ne trpi da bude ignorisana.

Činje­ni­ca je da rad­nič­ka pra­va posku­plju­ju cenu rada. Pot­pu­no je dru­ga­či­ja raču­ni­ca ako tre­ba da se zapo­sli neki rad­nik kome se samo daje pla­ta, od one kada tre­ba da se zapo­sli rad­nik kome se daje pla­ta, topli obrok, koji ima više slo­bod­nih dana, itd… Šta se deša­va kada neko dobro posku­pi? Manje lju­di može da ga pri­u­šti. Dok je pret­hod­no pre­du­zet­nik mogao da zapo­sli tri rad­ni­ka, sada može da zapo­sli samo dva, budu­ći da mora da im pla­ća topli obrok, i slič­no. Dalje, on će možda zapo­sli­ti samo jed­nog, budu­ći da je veli­ki pro­blem otpu­sti­ti rad­ni­ka, čak iako se poka­že kao loš na poslu, pa je bolje manje rizi­ko­va­ti. Iro­nič­no, ali bari­je­re otpu­šta­nju su isto­vre­me­no bari­je­re zapo­šlja­va­nju: lju­di će zapo­šlja­va­ti manje rad­ni­ka ako nisu sigur­ni da lako mogu da ih otpu­ste ako loše rade ili posao ne cve­ta. Rezul­tat: dva rad­ni­ka su osta­la bez posla. Lju­di koji­ma se žele­lo pomo­ći su kažnjeni!

Ista logi­ka funk­ci­o­ni­še i u dru­gom prav­cu: uko­li­ko se uki­nu ili sma­nje "rad­nič­ka pra­va", pre­du­zet­ni­ci­ma je lak­še, jef­ti­ni­je i manje rizič­no da zapo­sle rad­ni­ke, te će sto­ga više lju­di biti zapo­sle­no. Fran­cu­ska koje ima tako "sjaj­no" rad­nič­ko zako­no­dav­stvo ima neza­po­sle­nost od 9.5 posto, dok SAD, koje ima­ju dale­ko sla­bi­ju "zašti­tu" rad­ni­ka, ima­ju neza­po­sle­nost od 5.1 posto (izvor — EUROSTAT, poda­ci iz 2005). Dakle, potez fran­cu­ske vla­de pro­tiv kojeg stu­den­ti pro­te­stu­ju je zai­sta usme­ren da pomog­ne mla­dim lju­di­ma. On sma­nju­je bari­je­re nji­ho­vom otpu­šta­nju, te time i novom zapo­šlja­va­nju. To što ti mla­di lju­di ne raz­mi­šlja­ju tako je sasvim dru­ga priča.

Šta je "pra­vo na rad"? Suštin­ski, to je oba­ve­za nekog dru­gog poje­din­ca da nosi­o­cu ovog pra­va odr­ža­va rad­no mesto, i ništa dru­go. Pro­sto reče­no, to je namet koji se name­će pre­du­zet­ni­ci­ma. Mora se shva­ti­ti osnov­no: lju­di nema­ju pra­vo na rad, tj. posao, kao što nema­ju pra­vo na sre­ću, pri­hva­će­nost u dru­štvu ili naj­bo­lje auto­mo­bi­le. Ima­ju pra­va samo da "teže sre­ći" i svim dru­gim dobrim stva­ri­ma ovog sve­ta, kako pre­ci­zno kažu ame­rič­ki Oče­vi ute­me­lji­va­či. Pra­vo na rad može zna­či­ti samo pra­vo da vas drža­va ne one­mo­gu­ći silom da radi­te ako ste u sta­nju da nađe­te posao: to pra­vo ne zna­či oba­ve­zu za nekog tre­ćeg da vas finan­si­ra uko­li­ko ne posto­ji eko­nom­ska potre­ba za onim što ste vi u sta­nju da tre­nut­no radi­te. A to su fun­da­men­tal­no razli­či­te stvari.

Još nešto. U strikt­nom smi­slu reči nema "pra­va poslo­da­va­ca" i "pra­va rad­ni­ka" koja onda mora­ju biti "u rav­no­te­ži" ili pre­te­za­ti na stra­nu rad­ni­ka, da bi soci­jal­ni sistem bio pra­ve­dan. Ne, posto­je samo pra­va poje­di­na­ca da među­sob­no ugo­va­ra­ju i slo­bod­no se orga­ni­zu­ju bez fizič­ke pri­nu­de nad bilo kim dru­gim. U tom smi­slu, naj­ve­ći deo "sin­di­kal­nih pra­va" je atak na slo­bo­du poje­din­ca, jer pred­sta­vlja pri­me­nu nasi­lja zarad ostva­re­nja kolek­tiv­nih cilje­va neke gru­pe. "Pra­va poslo­da­va­ca" i "pra­va rad­ni­ka" su u stva­ri pri­vi­le­gi­je, koje neko dru­gi mora da im pru­ži, ili plati.

Pre­ma sli­ci koju sre­će­mo i u komen­ta­ri­sa­nom tek­stu, oso­ba koja svo­jim nov­cem otvo­ri neko pre­du­ze­će, zapo­sli neke lju­de i pro­i­zvo­di nešto što neki dru­gi lju­di kori­ste, lice je od koga se tre­ba čuva­ti i glo­bi­ti ga što je više mogu­će. Stvar­nost je dru­ga­či­ja: pre­du­zet­ni­ci su oso­be od kojih dru­štvo ima naj­vi­še kori­sti: oni stva­ra­ju rad­na mesta, oni pru­ža­ju pro­i­zvo­de i uslu­ge koje su potreb­ne dru­gi­ma, a uko­li­ko su uspe­šni i ima­ju pro­fit, ula­žu veći deo istog u dalje pro­ši­re­nje posla, od čega osta­li ima­ju još više kori­sti, uklju­ču­ju­ći i nji­ho­ve zapo­sle­ne. Uko­li­ko posta­nu boga­ti, to je zato što su to nji­ho­vi sugra­đa­ni tako odlu­či­li, kupu­ju­ći nji­ho­va dobra i usluge.

Za pre­du­zi­ma­če koji poslu­ju sa drža­vom, ili pomo­ću držav­nih pri­vi­le­gi­ja, ova pri­ča ne važi. Oni su u pogle­du kori­sno­sti dru­štvu pri dnu, malo iznad poli­ti­ča­ra, koji su dno dna. Tekst g. Kiš­ju­ha­sa je simp­to­ma­ti­čan za raz­mi­šlja­nje koje vla­da u ovom dru­štvu. Da, posto­je dobre name­re da se neko­me pomog­ne, ali put u pakao je poplo­čan istim. Put da iza­đe­mo iz ove bede i siro­ma­štva nije u smi­šlja­nju nači­na da ras­po­de­li­mo ovaj mize­ran kolač oti­ma­njem od onih koji ima­ju nešto više, već da pusti­mo sva­ko­ga da radi na miru, u svom inte­re­su i za svoj račun, čime će kolač biti sve veći i veći. To je možda razo­ča­ra­va­ju­ća poen­ta za sve poli­ti­ča­re i poseb­no inte­lek­tu­al­ce koji su navi­kli da sanja­ju o "boljem sve­tu", koji će biti uve­den držav­nim dekre­tom, ali je osno­va jedi­nog mogu­ćeg i pra­vog huma­ni­zma — vere u same lju­de kao naj­bo­lje tuma­če i spro­vo­di­o­ce svo­je volje i svo­jih hte­nja, na osno­vu sop­stve­nih sposobnosti.

Andre­ja Vražalić