Država je bila greška

Bila jed­nom, dav­no dav­no, dale­ko dale­ko, jed­na (u stva­ri, sasvim izmi­šlje­na) gru­pa ljud­skih bića, što žive­še živo­te svo­je bez pra­ved­ne vla­sti. Ama baš bez ika­kve vla­sti. Kako im je to uspelo?

Dakle, kad god bi došlo do neke nesu­gla­si­ce izme­đu kom­ši­ja, pri­ja­te­lja, trgo­va­ca, ili izme­đu pro­dav­ca i kup­ca, tuži­te­lj i bra­nje­nik bi zajed­no anga­žo­va­li neko­ga da izme­đu njih posre­du­je. To bi bio neki istak­nu­ti član zajed­ni­ce, knez, sta­re­ši­na kla­na ili sta­ri mudrac, neko ko je bio čuven po mudro­sti i ose­ća­ju za pra­ved­no. A ako bi se dogo­di­la pljač­ka, silo­va­nje ili ubi­stvo (ili nesu­gla­si­ca u trgo­vi­ni u kojoj bi jed­na od stra­na odbi­la posre­do­va­nje), žrtva bi se obra­ti­la istoj takvoj oso­bi koja bi, za dogo­vo­re­nu nagra­du, mobi­li­sa­la celu zajed­ni­cu da spro­ve­de prav­du, bilo kori­šće­njem sile ili pro­te­ri­va­njem, ili oboje.

I sve je išlo dobro i idi­lič­no, dok neki istak­nu­ti član zajed­ni­ce, knez ili mudrac – naj­po­što­va­ni­ji i naj­moć­ni­ji od svih – nije odlu­čio da mu se baš i ne svi­đa kon­ku­ren­ci­ja dru­gih slič­nih nje­mu. I tako, ume­sto da osta­vi suko­blje­ni­ma da sami iza­be­ru, zahte­vao je da svi budu nje­go­ve mušte­ri­je. Među­tim, mono­pol na pru­ža­nje uslu­ga zašti­te, odbra­ne i osi­gu­ra­nja nije bio dovo­ljan za ovog ambi­ci­o­znog čove­ka. Povrh toga, zahte­vao je da svi čla­no­vi dru­štva nje­mu pla­ća­ju tak­se (porez), bilo da im tre­ba­ju ili ne tre­ba­ju nje­go­ve uslu­ge. Anga­žo­vao je gomi­lu inte­lek­tu­a­la­ca, pro­fe­so­ra i novi­na­ra da (za komad sada već nara­slog kola­ča) raz­gla­se kako je nje­gov novi sistem jedi­ni doli­čan i pri­ro­dan, a da je pret­hod­ni bio vrlo loš: moral­no, inte­lek­tu­al­no, duhov­no i praktično.

Ovo je, u naj­kra­ćem, poče­tak pro­pa­da­nja ljud­skog dru­štva kako to vidi Hans-Her­man Hope, pro­fe­sor eko­no­mi­je na uni­ver­zi­te­tu Neva­da u Las Vega­su i autor nove knji­ge pod naslo­vom Demo­kra­ti­ja: Bog koji je oma­nuo.

Ali ovo je samo poče­tak pri­če o ljud­skoj isto­ri­ji, eko­no­mi­ji, soci­o­lo­gi­ji i poli­ti­ci koju nam pri­ča ovaj izu­zet­no nada­re­ni pripovedač.

Jer, ovaj Princ (tako sada plebs mora da ga zove) je bar vla­dao pri­lič­no mudro i čoveč­no. Sko­ro da je tako mora­lo da bude. Izu­ze­ta­ka je narav­no bilo, ali u nje­go­vom sop­stve­nom sebič­nom inte­re­su bilo je da doma­ćin­ski upra­vlja svo­jim pose­di­ma. Upra­vo zato što je, sa ogrom­nom moći koju je ste­kao, prak­tič­no pose­do­vao celo društvo.

Ako bi name­tao soci­ja­li­zam ili obja­vio ogra­ni­če­nja cena (naro­či­to za one stva­ri koje je on kupo­vao), ako bi jako podi­zao pore­ze ili iza­zi­vao pre­ve­li­ku infla­ci­ju, ako bi oti­mao svo­ji­nu ili na bilo koji način ugro­ža­vao inte­res lju­di da stva­ra­ju dobra i bogat­stvo, na kra­tak rok izgle­dao bi kao ban­dit (što je sva­ka­ko i bio), ali bi na dugi rok ubio ili bar ozbilj­no povre­dio gusku koja mu je dava­la sva ta zlat­na jaja.

Narav­no, nikom ne pada na pamet da menja ulje u ren­ti­ra­nom auto­mo­bi­lu, ali ako nešto pose­du­je, vla­snik naj­če­šće misli i o buduć­no­sti. A kao dodat­ni pod­strek, ako princ ne bi vla­dao na rela­tiv­no odgo­vo­ran način, ako bi stal­no upro­pa­šta­vao stva­ri, sin ili sino­vac ili brat bi ga vero­vat­no ubio, zna­ju­ći da će po zako­nu o nasle­đi­va­nju sav plen pri­pa­sti upra­vo njemu.

Među­tim, onda se još jed­na tra­ge­di­ja sru­či­la na čove­čan­stvo, ovaj put mno­go gora: pre­šli smo sa monar­hi­je na demo­kra­ti­ju. Sada je sve posta­lo mogu­će. Pred­sed­nik ili pre­mi­jer ili iza­bra­ni vođa zna da ima jed­no ogra­ni­če­no vre­me na ras­po­la­ga­nju da sebe lič­no obez­be­di. Zašto bi se bri­nuo o buduć­no­sti eko­no­mi­je kad kroz nared­ne četi­ri godi­ne neće biti tu da poku­pi plen? A ne može ni da pre­da svo­je “kra­ljev­stvo” nasled­ni­ci­ma. “Gra­bi odmah i uži­vaj dok možeš” – to je moto iza­bra­nog zvaničnika.

Ovo krat­ko­vi­do pona­ša­nje pre­no­si se sa vla­da­o­ca na one koji­ma vla­da. Ne samo da je uni­šti­lo eko­no­mi­ju, već je tako­đe vodi­lo u rat, iza­zva­lo rast kri­mi­na­la, podi­glo kama­te (usled nestr­plje­nja čita­vog dru­štva) i pogor­ša­lo sve mogu­će poka­za­te­lje nere­da (neza­po­sle­nost, bes­kuć­ni­štvo, raz­vod, nastra­nost). Pro­pa­da­nje ljud­ske civi­li­za­ci­je je iza­zva­no uzdi­za­njem demo­kra­ti­je, a put ka zdra­vom dru­štvu je u suprot­nom sme­ru, kroz monar­hi­ju a onda nazad u ono što Hope nazi­va “pri­rod­nim poret­kom”: sistem u kome niko, baš niko ne napa­da onog ko nje­ga ne napa­da i niko niko­ga ne spre­ča­va da pru­ža uslu­ge odbra­ne i suda.

Ali pri­če­kaj malo! Stva­ri sigur­no sto­je mno­go bolje, bar u zapad­nim demo­kra­ti­ja­ma, nego pre više sto­ti­na godi­na kada su ovim zamlja­ma vla­da­li kra­lje­vi, kne­zo­vi i dru­gi monar­si. Kako onda bilo ko može ozbilj­no da pre­dla­že monar­hi­ju ume­sto demokratije?

Hope­ov odgo­vor je mae­stra­lan: demo­kra­ti­je 21. veka na mno­go nači­na su bolje nego monar­hi­je u rani­jim epo­ha­ma, ali ne zbog toga što su poli­tič­ki siste­mi razli­či­ti, već upr­kos tome. Da su posto­ja­le demo­kra­ti­je 17. veka, bile bi mno­go gore nego vla­da­vi­ne kne­zo­va u to vre­me; a ako ika­da bude­mo doži­ve­li tu sre­ću da plem­stvo zame­ni naše pred­sed­ni­ke i pre­mi­je­re, pove­ća­na spo­sob­nost da dugo­roč­no raz­mi­šlja­ju će zai­sta pobolj­ša­ti situaciju.

Koc­ki­ce koje je Hope slo­žio mno­go toga obja­šnja­va­ju, baca­njem novog sve­tla na mno­ge isto­rij­ske doga­đa­ja­je, od rato­va do bede, od infla­ci­je do kamat­nih sto­pa i kri­mi­na­la. Ovu knji­gu oba­ve­zno mora­ju da pro­či­ta­ju svi koje zani­ma jedin­stven i dra­go­cen uvid u eko­no­mi­ju, isto­ri­ju, soci­o­lo­gi­ju i filozofiju.

Ima sve­ga neko­li­ko i to rela­tiv­no neva­žnih gre­ša­ka koje kva­re ovu ina­če impre­siv­nu knji­gu. Delu­je gru­bo što ih uop­šte pomi­njem, ima­ju­ći u vidu sna­gu i ele­gan­ci­ju sa koji­ma Hope izla­že svo­je doka­ze. Ipak, recen­zi­ja ne bi bila kom­plet­na bez krat­kog osvr­ta na njih. Prvo, pre­ma Hopeu, nije samo vrlo vero­vat­no da će se vre­men­ske pre­fe­ren­ce indi­vi­due sma­nji­ti sa nje­nim boga­će­njem, već je ovo sigur­no. Da li je u pita­nju empi­rij­sko pra­vi­lo ili je to stvar prek­se­o­lo­gi­je? Ako je ovo poto­nje, nika­da se ne bi poja­vio izu­ze­tak. Jed­no­sta­van misa­o­ni ekspe­ri­ment poka­za­će da ovo nije slu­čaj: reci­mo da dobi­jem povi­ši­cu ili nasled­stvo i odlu­čim da šte­dim manje nego pre toga. Malo vero­vat­no? Da. Nemo­gu­će? Teško. ¹ Dru­go, Hope sma­tra da je stvar prin­ci­pa da vlast ima pra­vo da ogra­ni­či use­lja­va­nje. Sigu­ran sam da on ovaj stav zasni­va na liber­ta­ri­jan­skom uve­re­nju da je pre­la­zak nepo­zva­nog pre­ko gra­ni­ce pred­sta­vlja povre­du pose­da.  ²

Među­tim, ovo tvr­đe­nje može se pobi­ti na dva jed­no­stav­na nači­na. Prvo, ako u zemlju ne mogu da uđu use­lje­ni­ci koji ima­ju neči­ji poziv, onda ne mogu ući ni novo­ro­đen­čad. Dru­go, u zemlji mogu da posto­je pro­stra­na područ­ja koja niko ne pose­du­je; ako use­lje­ni­ci odu u ta područ­ja, ne može biti govo­ra o povre­di pose­da. ³

Tre­će, Hope sma­tra da je liber­ta­ri­ja­ni­zam samo jed­na ver­zi­ja kon­zer­va­ti­vi­zma, i da je prvi ogra­nak poto­njeg. Reklo bi se da su liber­ta­ri­ja­ni­zam i kon­zer­va­ti­vi­zam tako­re­ći neraz­dvoj­ni. Pra­va isti­na je, napro­tiv, da posto­ji nepre­mo­stiv jaz izme­đu njih. ⁴

U pore­đe­nju sa sna­gom ove knji­ge i nje­nih izu­zet­nih dostig­nu­ća, ove moje pri­med­be su samo sit­na nakla­pa­nja. Ova knji­ga će sna­žno uti­ca­ti na područ­je poli­tič­ke eko­no­mi­je i biće neza­o­bi­la­zna za sva­ko­ga ko je zain­te­re­so­van za ovu oblast. Zami­sli­te samo: raspra­va koja pri­ka­zu­je demo­kra­ti­ju u mno­go loši­jem sve­tlu nego monar­hi­ju, i to sa sta­no­vi­šta stro­gih pra­va svo­ji­ne i slo­bod­nog pre­du­zet­ni­štva. Nika­da rani­je nije ura­đe­no ništa slično.

Vol­ter Blok je šef kate­dre za eko­no­mi­ju Lojo­la uni­ver­zi­te­ta i stal­ni sarad­nik Mizes insti­tu­ta. Ova recen­zi­ja je prvi put obja­vlje­na u časo­pi­su Ame­ri­can Jour­nal of Eco­no­mics and Soci­o­lo­gy, tom 61, broj 3 (jul 2002). Pre­u­ze­to sa inter­net stra­ne www.WalterBlock.com. Pre­vod: Andrej Sta­ni­mi­ro­vić

1. O ovo­me vide­ti Vili­jam Bar­net, Vol­ter Blok i Džo­zef Saler­no, “Veza izme­đu bogat­stva ili pri­ho­da i vre­men­ske pre­fe­ren­ce je empi­rij­ska, a ne apo­dik­tič­ka: kri­ti­ka Rot­bar­da i Hopea”, neo­bja­vlje­ni rad.[↩]
2. Pored knji­ge o kojoj se disku­tu­je, vide­ti i Hans-Her­man Hope, 1998, “U pri­log slo­bod­ne trgo­vi­ne i ogra­ni­če­nog use­lja­va­nja”, Jour­nal of Liber­ta­ri­an Stu­di­es 13 (2): 221–33[↩]
3. O ovo­me vide­ti Vol­ter Blok i Džin Kala­han, “Ka liber­ta­ri­jan­skoj teo­ri­ji use­lja­va­nja”, neo­bja­vlje­ni rad?. Vide­ti i Vol­ter Blok, 1998, “Liber­ta­ri­jan­ski pri­log slo­bod­nom use­lja­va­nju”, Jour­nal of Liber­ta­ri­an Stu­di­es, Vol­ter Blok, “Pra­vi liber­ta­ri­ja­ni­zam: kri­ti­ka Hopea”, neo­bja­vlje­ni rad. [↩]
4. Vol­ter Blok, “Pra­vi liber­ta­ri­ja­ni­zam: kri­ti­ka Hopea”, neo­bja­vlje­ni rad.[↩]