Država je bila greška

Bila jednom, davno davno, daleko daleko, jedna (u stvari, sasvim izmišljena) grupa ljudskih bića, što živeše živote svoje bez pravedne vlasti. Ama baš bez ikakve vlasti. Kako im je to uspelo?

Dakle, kad god bi došlo do neke nesuglasice između komšija, prijatelja, trgovaca, ili između prodavca i kupca, tužitelj i branjenik bi zajedno angažovali nekoga da između njih posreduje. To bi bio neki istaknuti član zajednice, knez, starešina klana ili stari mudrac, neko ko je bio čuven po mudrosti i osećaju za pravedno. A ako bi se dogodila pljačka, silovanje ili ubistvo (ili nesuglasica u trgovini u kojoj bi jedna od strana odbila posredovanje), žrtva bi se obratila istoj takvoj osobi koja bi, za dogovorenu nagradu, mobilisala celu zajednicu da sprovede pravdu, bilo korišćenjem sile ili proterivanjem, ili oboje.

I sve je išlo dobro i idilično, dok neki istaknuti član zajednice, knez ili mudrac – najpoštovaniji i najmoćniji od svih – nije odlučio da mu se baš i ne sviđa konkurencija drugih sličnih njemu. I tako, umesto da ostavi sukobljenima da sami izaberu, zahtevao je da svi budu njegove mušterije. Međutim, monopol na pružanje usluga zaštite, odbrane i osiguranja nije bio dovoljan za ovog ambicioznog čoveka. Povrh toga, zahtevao je da svi članovi društva njemu plaćaju takse (porez), bilo da im trebaju ili ne trebaju njegove usluge. Angažovao je gomilu intelektualaca, profesora i novinara da (za komad sada već naraslog kolača) razglase kako je njegov novi sistem jedini doličan i prirodan, a da je prethodni bio vrlo loš: moralno, intelektualno, duhovno i praktično.

Ovo je, u najkraćem, početak propadanja ljudskog društva kako to vidi Hans-Herman Hope, profesor ekonomije na univerzitetu Nevada u Las Vegasu i autor nove knjige pod naslovom Demokratija: Bog koji je omanuo.

Ali ovo je samo početak priče o ljudskoj istoriji, ekonomiji, sociologiji i politici koju nam priča ovaj izuzetno nadareni pripovedač.

Jer, ovaj Princ (tako sada plebs mora da ga zove) je bar vladao prilično mudro i čovečno. Skoro da je tako moralo da bude. Izuzetaka je naravno bilo, ali u njegovom sopstvenom sebičnom interesu bilo je da domaćinski upravlja svojim posedima. Upravo zato što je, sa ogromnom moći koju je stekao, praktično posedovao celo društvo.

Ako bi nametao socijalizam ili objavio ograničenja cena (naročito za one stvari koje je on kupovao), ako bi jako podizao poreze ili izazivao preveliku inflaciju, ako bi otimao svojinu ili na bilo koji način ugrožavao interes ljudi da stvaraju dobra i bogatstvo, na kratak rok izgledao bi kao bandit (što je svakako i bio), ali bi na dugi rok ubio ili bar ozbiljno povredio gusku koja mu je davala sva ta zlatna jaja.

Naravno, nikom ne pada na pamet da menja ulje u rentiranom automobilu, ali ako nešto poseduje, vlasnik najčešće misli i o budućnosti. A kao dodatni podstrek, ako princ ne bi vladao na relativno odgovoran način, ako bi stalno upropaštavao stvari, sin ili sinovac ili brat bi ga verovatno ubio, znajući da će po zakonu o nasleđivanju sav plen pripasti upravo njemu.

Međutim, onda se još jedna tragedija sručila na čovečanstvo, ovaj put mnogo gora: prešli smo sa monarhije na demokratiju. Sada je sve postalo moguće. Predsednik ili premijer ili izabrani vođa zna da ima jedno ograničeno vreme na raspolaganju da sebe lično obezbedi. Zašto bi se brinuo o budućnosti ekonomije kad kroz naredne četiri godine neće biti tu da pokupi plen? A ne može ni da preda svoje “kraljevstvo” naslednicima. “Grabi odmah i uživaj dok možeš” – to je moto izabranog zvaničnika.

Ovo kratkovido ponašanje prenosi se sa vladaoca na one kojima vlada. Ne samo da je uništilo ekonomiju, već je takođe vodilo u rat, izazvalo rast kriminala, podiglo kamate (usled nestrpljenja čitavog društva) i pogoršalo sve moguće pokazatelje nereda (nezaposlenost, beskućništvo, razvod, nastranost). Propadanje ljudske civilizacije je izazvano uzdizanjem demokratije, a put ka zdravom društvu je u suprotnom smeru, kroz monarhiju a onda nazad u ono što Hope naziva “prirodnim poretkom”: sistem u kome niko, baš niko ne napada onog ko njega ne napada i niko nikoga ne sprečava da pruža usluge odbrane i suda.

Ali pričekaj malo! Stvari sigurno stoje mnogo bolje, bar u zapadnim demokratijama, nego pre više stotina godina kada su ovim zamljama vladali kraljevi, knezovi i drugi monarsi. Kako onda bilo ko može ozbiljno da predlaže monarhiju umesto demokratije?

Hopeov odgovor je maestralan: demokratije 21. veka na mnogo načina su bolje nego monarhije u ranijim epohama, ali ne zbog toga što su politički sistemi različiti, već uprkos tome. Da su postojale demokratije 17. veka, bile bi mnogo gore nego vladavine knezova u to vreme; a ako ikada budemo doživeli tu sreću da plemstvo zameni naše predsednike i premijere, povećana sposobnost da dugoročno razmišljaju će zaista poboljšati situaciju.

Kockice koje je Hope složio mnogo toga objašnjavaju, bacanjem novog svetla na mnoge istorijske događajaje, od ratova do bede, od inflacije do kamatnih stopa i kriminala. Ovu knjigu obavezno moraju da pročitaju svi koje zanima jedinstven i dragocen uvid u ekonomiju, istoriju, sociologiju i filozofiju.

Ima svega nekoliko i to relativno nevažnih grešaka koje kvare ovu inače impresivnu knjigu. Deluje grubo što ih uopšte pominjem, imajući u vidu snagu i eleganciju sa kojima Hope izlaže svoje dokaze. Ipak, recenzija ne bi bila kompletna bez kratkog osvrta na njih. Prvo, prema Hopeu, nije samo vrlo verovatno da će se vremenske preference individue smanjiti sa njenim bogaćenjem, već je ovo sigurno. Da li je u pitanju empirijsko pravilo ili je to stvar prekseologije? Ako je ovo potonje, nikada se ne bi pojavio izuzetak. Jednostavan misaoni eksperiment pokazaće da ovo nije slučaj: recimo da dobijem povišicu ili nasledstvo i odlučim da štedim manje nego pre toga. Malo verovatno? Da. Nemoguće? Teško. ((O ovome videti Vilijam Barnet, Volter Blok i Džozef Salerno, “Veza između bogatstva ili prihoda i vremenske preference je empirijska, a ne apodiktička: kritika Rotbarda i Hopea”, neobjavljeni rad.)) Drugo, Hope smatra da je stvar principa da vlast ima pravo da ograniči useljavanje. Siguran sam da on ovaj stav zasniva na libertarijanskom uverenju da je prelazak nepozvanog preko granice predstavlja povredu poseda.  ((Pored knjige o kojoj se diskutuje, videti i Hans-Herman Hope, 1998, “U prilog slobodne trgovine i ograničenog useljavanja”, Journal of Libertarian Studies 13 (2): 221–33))

Međutim, ovo tvrđenje može se pobiti na dva jednostavna načina. Prvo, ako u zemlju ne mogu da uđu useljenici koji imaju nečiji poziv, onda ne mogu ući ni novorođenčad. Drugo, u zemlji mogu da postoje prostrana područja koja niko ne poseduje; ako useljenici odu u ta područja, ne može biti govora o povredi poseda. ((O ovome videti Volter Blok i Džin Kalahan, “Ka libertarijanskoj teoriji useljavanja”, neobjavljeni rad?. Videti i Volter Blok, 1998, “Libertarijanski prilog slobodnom useljavanju”, Journal of Libertarian Studies, Volter Blok, “Pravi libertarijanizam: kritika Hopea”, neobjavljeni rad. ))

Treće, Hope smatra da je libertarijanizam samo jedna verzija konzervativizma, i da je prvi ogranak potonjeg. Reklo bi se da su libertarijanizam i konzervativizam takoreći nerazdvojni. Prava istina je, naprotiv, da postoji nepremostiv jaz između njih. ((Volter Blok, “Pravi libertarijanizam: kritika Hopea”, neobjavljeni rad.))

U poređenju sa snagom ove knjige i njenih izuzetnih dostignuća, ove moje primedbe su samo sitna naklapanja. Ova knjiga će snažno uticati na područje političke ekonomije i biće nezaobilazna za svakoga ko je zainteresovan za ovu oblast. Zamislite samo: rasprava koja prikazuje demokratiju u mnogo lošijem svetlu nego monarhiju, i to sa stanovišta strogih prava svojine i slobodnog preduzetništva. Nikada ranije nije urađeno ništa slično.

Volter Blok je šef katedre za ekonomiju Lojola univerziteta i stalni saradnik Mizes instituta. Ova recenzija je prvi put objavljena u časopisu American Journal of Economics and Sociology, tom 61, broj 3 (jul 2002). Preuzeto sa internet strane www.WalterBlock.com. Prevod: Andrej Stanimirović