Da li su francuski liberali bili liberalni?

Kada se 1997. godi­ne poja­vi­la knji­ga Lisje­na Žoma (Luci­en Jau­me) L'Individu effa­cé ou Le para­do­xe du libéra­li­sme fra­nça­is, pro­či­tao sam je sa mno­go inte­re­so­va­nja. Kao član žiri­ja za nagra­du Gui­zot i jedan od nje­go­vih pošto­va­la­ca, gla­sao sam da mu se dode­li nagra­da za ovo delo 1998. godi­ne. Mada sam na ovaj način izra­zio svo­je divlje­nje za auto­ra i eru­di­ci­ju sa kojom je pru­stu­pio temi, imao sam neke nedo­u­mi­ce u vezi sa nje­go­vim tuma­če­njem libe­ral­nog fran­cu­skog nasle­đa. U to sam se uve­rio čita­ju­ći čla­nak Lisje­na Žoma u časo­pi­su Esprit (broj iz juna 1998.), pod naslo­vom "Aux ori­gi­nes du libéra­li­sme poli­ti­que fra­nça­is" a koji je on nazvao „pre­zen­ta­ci­jom“ knji­ge L'Individu effa­cé (Izbri­sa­na indi­vi­dua, prim. prev).

Ana­li­za „bri­sa­nja“ Lisje­na Žoma nave­la me je da se zapi­tam: zašto je Fran­cu­ska uvek „bri­sa­la“ svo­ju libe­ral­nu tra­di­ci­ju? Lisjen Žom je čak oti­šao dalje od toga, poku­ša­va­ju­ći da doka­že da naši libe­ra­li nisu bili libe­ral­ni. Lisjen Žom hoće da nas ube­di da su fran­cu­ski libe­ra­li 19. veka zapra­vo bili eta­ti­sti, odno­sno da dana­šnji neo­li­be­ra­li, iskva­re­ni austro-anglo-ame­rič­kom ško­lom, zastup­ni­ci pri­va­ti­za­ci­je i dere­gu­la­ci­je, nema­ju pra­vo da se pozi­va­ju na njih. Naši libe­ra­li iz doba pro­sve­ti­telj­stva i 19. veka nika­da nisu žele­li da uki­nu državu.

Narav­no da nisu, ali posto­ji razli­ka izme­đu uki­da­nja drža­ve i liša­va­nja drža­ve onih zada­ta­ka koje oba­vlja loše i sku­po, što je prvi veo­ma jasno poka­zao Tir­go (Tur­got). Ili, pak, Tokvil, koji nije pre­sta­jao da se žali na fran­cu­ski držav­ni cen­tra­li­zam i nje­go­va nede­la. Lisjen Žom se, reci­mo, pozi­va na Gizo­o­vu (Gui­zot) „pohva­lu“ Napo­le­o­nu I u delu Des moyens de gou­ver­ne­ment et d'opposition (citi­ra­no u Les Libéra­ux de Pier­re Manent, Hac­het­te, Plu­ri­el, t. II, p. 162–169). Zahva­lju­ju­ći Napo­le­o­nu, libe­ra­li­zam „na fran­cu­ski način“ pod­ra­zu­me­va obo­ža­va­nje sna­žne drža­ve. Ovo je neo­bič­na sim­pli­fi­ka­ci­ja jed­nog tek­sta koji je pre sve­ga optu­žba pro­tiv „Bona­par­te“ da je trans­for­mi­sao Fran­cu­ze u pasiv­ne posma­tra­če drža­ve, da je ubio u nji­ma prin­cip demo­krat­skog obra­zo­va­nja, ose­ćaj za aktiv­no i odgo­vor­no gra­đan­stvo. Napo­le­on ih je pre­tvo­rio u obič­ne posma­tra­če jed­ne tea­tral­ne veli­či­ne, tj. „poči­nio je taj zlo­čin da bi nas isto­vre­me­no uzdi­gao iosla­bio ¹ , da bi u nama pro­bu­dio u isto vre­me ose­ćaj za poli­tič­ku doko­li­cu i aver­zi­ju neza­do­volj­stva.“ Gizo dalje kaže da Fran­cu­ska ne tre­ba „da zabo­ra­vi ovo zlo i da tre­ba da spo­zna nje­go­ve uzro­ke. Ona tre­ba da raz­ot­kri­je sve zlo­či­ne car­skog siste­ma, da bi nau­či­la kako da ih vidi, osu­di i zamr­zi.“ Dija­gno­sti­ko­va­ti u ovom tek­stu pohval­nu reha­bi­li­ta­ci­ju sve­moć­ne i sve­pro­ždi­ru­će car­ske drža­ve, zna­či ići pre­da­le­ko u slo­bo­di inter­pre­ta­ci­je, „dekon­stru­i­sa­ti“ kla­si­ke, što bi rekli pomodari.

Lisjen Žom, koga tišti anti-eta­ti­zam više nego jed­nog Fre­de­ri­ka Basti­jaa (Frédéric Basti­at), u svom pri­ka­zu piše sle­de­će: „Kod Basti­jaa ne posto­ji vizi­ja koja pre­va­zi­la­zi ide­ju da je drža­va data pro­vi­đe­njem.“ Ne shva­tam smi­sao ove reče­ni­ce. Koje pro­vi­đe­nje? U ese­ju Etat (1948) Basti­ja je jasan da ne može jasni­ji biti, ni naj­ma­nje ne pri­be­ga­va ide­ji pro­vi­đe­nja. Za nje­ga je drža­va „veli­ka fik­ci­ja u kojoj sva­ko živi na račun sva­ko­ga“. Lisjen Žom veo­ma uspe­šno poka­zu­je da su fran­cu­ski kapi­ta­li­sti u ogrom­noj veći­ni bili pro­tek­ci­o­ni­sti u 19. veku i da im je Napo­le­on III namet­nuo slo­bod­nu raz­me­nu. To je uočio Basti­ja dva­de­set godi­na pre impe­ra­to­ra. U svom član­ku iz 1844. De l'influence des tarifs fra­nça­is et angla­is sur l'avenir des deux peu­ples (u knji­zi Les Libéra­ux, t. II, p. 261–280, autor Pier­re Manent) on izno­si tezu da je pro­tek­ci­ja pljač­ka. Uzgred budi reče­no, ovaj obra­zac važi u veli­koj meri i za dana­šnju zajed­nič­ku poljo­pri­vred­nu poli­ti­ku Evrop­ske uni­je, kao i mno­ge dru­ge poli­ti­ke sub­ven­ci­o­ni­sa­nja pome­nu­te Uni­je. Sub­ven­ci­o­ni­sa­ti neko­ga zna­či opljač­ka­ti nekog dru­gog. Kao potvr­da ove inte­lek­tu­al­ne kon­stan­te fran­cu­skog libe­ra­li­zma može poslu­ži­ti Tir­go­ov tekst Con­tre les entra­ves a la liber­té du com­mer­ce iz 1753. godi­ne (vide­ti nje­go­ve odlom­ke o poli­tič­koj ekonomiji).

Tako­đe, Lisjen Žom raz­ot­kri­va „izvr­ta­nje“ pre­ma kome je Ben­ža­men Kon­stan (Benja­min Con­stant) u svom čuve­nom pre­da­va­nju iz 1819. godi­ne „pot­pu­no suprot­sta­vio antič­ku i moder­nu slo­bo­du“. U stva­ri, Kon­stan kaže u svom zaključ­ku da ova dva tipa slo­bo­de tre­ba „nau­či­ti kom­bi­no­va­ti“. „Izvr­ta­nje“ koje pomi­nje Lisjen Žom, u stva­ri je izmi­šlje­no. Kon­stan napa­da antič­ku slo­bo­du (koja je za nje­ga prven­stve­no slo­bo­da u smi­slu koji daju Ruso i sve­šte­nik Mabli) zato što takva slo­bo­da negi­ra slo­bo­du poje­di­na­ca time što podr­ža­va legi­ti­mi­tet poli­tič­ke moći. ²  Ovo je Lisjen Žom pri­pi­sao Kon­sta­nu (Zapra­vo, Kon­stan želi da saču­va kolek­tiv­nu grč­ku slo­bo­du tako što će joj doda­ti slo­bo­du poje­di­na­ca). Veli­ko otkri­će! Nije­dan čita­lac sa dobrim name­ra­ma ne bi mu uči­tao tako nešto. „Vla­de više nema­ju pra­vo kao neka­da“, zaklju­ču­je Ben­ža­men Kon­stan, „da uzur­pi­ra­ju nele­gi­tim­nu moć, a legi­tim­ne vla­de nema­ju, kao neka­da, pra­vo da vrše svo­je­volj­nu vlast nad poje­din­ci­ma.“ Oču­va­nje antič­ke slo­bo­de ne zna­či uma­nji­va­nje vred­no­sti libe­ral­nog indi­vi­du­a­li­zma, kako to želi da pri­ka­že Lisjen Žom, sa name­rom da podr­ži onov­nu tezu i naslov svog rada. U fran­cu­skoj poli­tič­koj tra­di­ci­ji, kako desnoj tako i levoj, posto­ji ten­den­ci­ja da se demo­kra­ti­ja pri­hva­ta samo uko­li­ko poni­šta­va poje­din­ca, počev­ši od uni­šta­va­nja nje­go­vih pri­ho­da (što pred­sta­vlja naj­bo­lji način da mu se uma­nji moć) i uko­li­ko nje­no kolek­tiv­no odlu­či­va­nje zame­ni sve one odlu­ke koje bi nor­mal­no mora­le biti indi­vi­du­al­ne. Čak i kada se poka­že da su držav­ne odlu­ke kata­stro­fal­ne i ruši­lač­ke, njen kre­di­bi­li­tet ipak osta­je netak­nut, zato što su Fran­cu­zi ube­đe­ni da indi­vi­dua i trži­šte uvek vode ka neprav­di i nere­du. Fran­cu­ska demo­kra­ti­ja, čak i kada je reč o opštem pra­vu gla­sa, uni­šta­va­njem indi­vi­du­al­ne ini­ci­ja­ti­ve uti­če na dru­štvo slič­no auto­ri­tar­nim reži­mi­ma. Indi­vi­dua – to je nepri­ja­te­lj! Ovo važi za sve anti­li­be­ral­ne prav­ce, bilo da jesu ili nisu fran­cu­ski. U svo­joj maloj knji­zi o indi­vi­du­a­li­zmu ³ Alen Loran (Ala­in Lau­rent) citi­ra neko­li­ko tek­sto­va u koji­ma je indi­vi­du­a­li­zam oma­lo­va­žen sko­ro na isti način kako su to čini­li Karl Marks (Karl Marx), Beni­to Muso­li­ni (Beni­to Mus­so­li­ni), Pjer-Žozef Pru­don (Pier­re-Joseph Pro­ud­hon) i Filip Peten (Phi­lip­pe Péta­in), a kasni­je dego­li­sti i soci­ja­li­sti u Petoj repu­bli­ci. Brka­ti opšti inte­res sa inte­re­som sve­moć­ne drža­ve, inte­res onih koji njom vla­da­ju i onih koji joj slu­že, zame­ni­ti nejed­na­ko­sti koje nasta­ju kon­ku­ren­ci­jom među poje­din­ci­ma, nejed­na­ko­sti­ma koje se veštač­ki stva­ra­ju distri­bu­ci­jom pri­vi­le­gi­ja, polo­ža­ja i spe­ci­jal­nih sta­tu­sa – tako Fran­cu­zi zami­šlja­ju jed­na­kost. To zna­či da oni pri­hva­ta­ju nejed­na­ko­sti ako su nasta­le dekre­tom vla­sti ali ne ako su pro­i­zvod slo­bod­ne igre slo­bod­nih poje­di­na­ca. Moglo bi se reći da su libe­ral­ni Fran­cu­zi uvek bili neu­spe­šni u peri­o­dič­nim poku­ša­ji­ma da povra­te indi­vi­du­al­nu slo­bo­du i pre­ki­nu uzur­pa­ci­ju drža­ve. No ne može im se pri­pi­si­va­ti da su veko­vi­ma namer­no pri­želj­ki­va­li ovaj neuspeh.

Lisjen Žom ima pra­vo kada insi­sti­ra na činje­ni­ci da je fran­cu­ski libe­ra­li­zam prven­stve­no poli­tič­ki libe­ra­li­zam, po čemu se razli­ku­je od engle­skog libe­ra­li­zma (ili škot­skog) koji je suštin­ski eko­nom­ski libe­ra­li­zam. U ovo­me pre­po­zna­je­mo fran­cu­sku mržnju pre­ma trži­štu. Sa jed­ne stra­ne, on je u pra­vu, jer je libe­ra­li­zam pre sve­ga poli­tič­ki, ali sa dru­ge stra­ne gre­ši, jer poli­tič­ke slo­bo­de nema bez eko­nom­ske slo­bo­de. To tvr­di Tir­go isto koli­ko Adam Smit, a Basti­ja isto koli­ko Lok. Auto­no­mi­ja eko­no­mi­je (osim pred­no­sti i supe­ri­or­no­sti koje stva­ra u samom polju eko­no­mi­je) jeste uslov slo­bo­de gra­đa­ni­na i osno­va pra­ved­ne drža­ve, koja je pri­la­go­đe­na svo­jim cilje­vi­ma i ne zane­ma­ru­je ih da bi pre­u­ze­la zadat­ke koji pre­va­zi­la­ze nje­ne kapa­ci­te­te i koje loše izvr­ša­va. Eto zašto se iza sva­kog odba­ci­va­nja trži­šta i slo­bod­nog pre­du­zet­ni­štva skri­va (manje ili više otvo­re­no) odba­ci­va­nje demokratije.

Zahva­lju­ju­ći pot­ce­nji­va­nju i jako iskri­vlje­nim tuma­če­nji­ma, Ipo­lit Ten (Hip­po­lyte Tai­ne) je danas jedan od naj­ma­nje pri­zna­tih fran­cu­skih libe­ra­la. Nje­go­vo delo Ori­gi­nes de la Fran­ce con­tem­po­ra­i­ne pred­sta­vlja knji­gu koja je prak­tič­no izba­če­na iz moder­nog isto­rij­skog shva­ta­nja, zahva­lju­ju­ći obez­vre­đi­va­nju koje je sa vatre­nim inte­lek­tu­al­nim nepo­šte­njem spro­vo­di­la jako­bin­sko-bolj­še­vič­ka isto­rij­ska ško­la Fran­cu­ske revo­lu­ci­je, a naro­či­to Alfons Olar (Alp­hon­se Aulard) i Alber Matjez (Albert Mat­hi­ez) i nji­ho­vi sled­be­ni­ci u sle­de­ćoj gene­ra­ci­ji. ⁴ U dru­gom delu knji­ge Ori­gi­nes, naslo­vlje­nom "Le Régi­me moder­ne", posve­će­nom fran­cu­skim insti­tu­ci­ja­ma koje je obli­ko­vao car­ski režim, nala­zi­mo odlom­ke (dru­ga knji­ga, pasu­si IV i V) koje bi (mada su se poja­vi­li oko 1884. godi­ne) pot­pi­sa­li Ludvig fon Mizes (Ludwig von Mises), Fri­drih Hajek (Fri­e­drich Hayek) ili Mil­ton Frid­man (Mil­ton Fri­ed­man) – toli­ko nje­go­va ana­li­za držav­ne hiper­tro­fi­ra­no­sti anti­ci­pi­ra savre­me­ne kri­ti­ča­re. Neka mi bude opro­šte­no što ću citi­ra­ti pri­lič­no duge odelj­ke, ali oni su vred­ni tog truda:

„Iz same činje­ni­ce da drža­va upra­vlja pru­ža­njem neke uslu­ge, posto­ji šan­sa da je pokva­ri, čak i kada vrši tu ulo­gu i obez­be­đu­je sred­stva za nje­no finan­si­ra­nje. Kad god vla­de sta­ve šaku na neku insti­tu­ci­ju, čine to da bi je eksplo­a­ti­sa­le, na račun insti­tu­ci­je i na nje­nu šte­tu. Vla­de name­ću svo­je inte­re­se ili prin­ci­pe, uno­se svo­je stra­sti, defor­mi­šu celu insti­tu­ci­ju ili nje­ne delo­ve, laži­ra­ju igru, reme­te njen meha­ni­zam; stva­ra­ju od insti­tu­ci­ja fiskal­ni, izbor­ni ili dok­tri­nar­ni motor, instru­ment vla­sti ili stranaka (…)

Čak i kada vla­de ne pod­vr­ga­va­ju inte­re­se jed­ne insti­tu­ci­je svo­jim stra­sti­ma, prin­ci­pi­ma, lič­nim inte­re­si­ma, čak i kada ne uspe­ju da je una­ka­ze i izo­pa­če, čak i kada vrše svoj man­dat kako naj­bo­lje ume­ju i pre­va­zi­la­ze nivo dužno­sti, one to čine loše, loši­je nego spon­ta­na i spe­ci­ja­li­zo­va­na tela koja su vla­de zame­ni­le – zato što se struk­tu­ra ovih tela i struk­tu­ra drža­ve razli­ku­ju. Jedin­stve­na u svom žan­ru, delu­ju­ći i sa visi­ne i iz dalji­ne, auto­ri­te­tom i pri­si­lom, drža­va funk­ci­o­ni­še na celoj teri­to­ri­ji posred­stvom istih zako­na, posred­stvom oba­ve­zu­ju­ćih i raz­ra­đe­nih pro­pi­sa, posred­stvom hije­rar­hi­je poslu­šnih funk­ci­o­ne­ra koja se odr­ža­va pre­ma stro­gim pra­vi­li­ma. Zato je ona nepri­klad­na za poslo­ve koji zahte­va­ju resur­se i meto­de dru­ga­či­je vrste. Nje­na sna­ga, koja je po pri­ro­di spo­lja­šnja, nedo­volj­na je i suvi­še sla­ba da bi podr­ža­la i pod­sta­kla poslo­ve koji zahte­va­ju unu­tra­šnje pokre­ta­če, kao što su lič­ni inte­res, lokal­ni patri­o­ti­zam, poro­dič­na pri­vr­že­nost, nauč­na rado­zna­lost, ose­ćaj za dobro­čin­stvo, reli­gi­o­znost. Nje­no meha­nič­ko delo­va­nje je suvi­še rigid­no i ogra­ni­če­no da bi omo­gu­ći­lo funk­ci­o­ni­sa­nje pre­du­ze­ća koja zahte­va­ju od pre­du­zet­ni­ka okret­nost i sigur­nost, ela­stič­nost, ose­ćaj za okol­no­sti, pri­la­go­đa­va­nje sred­sta­va cilju, nepre­sta­nu inven­tiv­nost, ini­ci­ja­ti­vu i neza­vi­snost. Pre­ma tome, drža­va je loša kao gla­va poro­di­ce, loš indu­stri­ja­lac, poljo­pri­vred­nik i trgo­vac, loš poslo­da­vac, loš mena­džer pro­i­zvod­nje, raz­me­ne i potro­šnje, osred­nji admi­ni­stra­tor pokra­ji­na i opšti­na, bez­o­se­ćaj­ni filan­trop, nespo­sob­na za upra­vlja­nje umet­no­šću, nau­kom, obra­zo­va­njem i obre­di­ma. ⁵ U svim nje­nim kan­ce­la­ri­ja­ma radi se spo­ro i nespret­no, rutin­ski i baha­to, uvek sku­po, sa malim učin­kom i sla­bom poduk­tiv­no­šću, uvek mimo i van real­nih potre­ba koje navod­no tre­ba da se ispu­ne. Ona pola­zi sa pre­ve­li­ke visi­ne i pro­sti­re se pre­ši­ro­ko. Pošto funk­ci­o­ni­še pre­ko hije­rar­hij­skog siste­ma, drža­va se zadr­ža­va na for­mal­no­sti­ma i zape­tlja­va u papi­ro­lo­gi­ju. Stig­ne li na vre­me i tamo gde tre­ba, onda pri­me­nju­je svu­da isti pro­gram koji je una­pred pri­pre­mljen u kabi­ne­tu, sav iz jed­nog koma­da, bez ekspe­ri­men­tal­nog ispi­pa­va­nja i potreb­nih nijan­si, pro­gram koji se izra­ču­na­va na osno­vu pro­seč­nog i obič­nog, koji ne odgo­va­ra tač­no ni jed­nom poseb­nom slu­ča­ju, pro­gram koji name­će stva­ri­ma sta­tič­nu uni­form­nost ume­sto pri­la­go­đa­va­nja razli­či­to­sti i pro­men­lji­vo­sti stva­ri, koji se pra­vi od istog šni­ta i što­fa i ima oba­ve­zu­ju­ći kroj, a koji drža­va distri­bu­i­ra od cen­tra ka unu­tra­šnjo­sti, u hilja­da­ma pri­me­ra­ka, da se obla­či i nosi, milom ili silom, u svim veli­či­na­ma i za sve sezone.“

U Teno­vom odelj­ku nala­zi­mo čak jedan anti­ci­pa­tiv­ni opis situ­a­ci­je u kojoj će se naći Rusi­ja 1991. godi­ne, nakon ras­pa­da Sovjet­skog Save­za, a u kojoj su se našli lju­di onda kada je drža­va, pošto je pro­dr­la svu­da, pot­pu­no uni­šti­la kapa­ci­te­te gra­đan­skog dru­štva, pre nego što će poto­nu­ti u ništa­vi­lo. Kada sam pisao o ovo­me u Le Rega­in démo­cra­ti­que (1992), nisam se setio ovog tek­sta, a sva­ka­ko bih ga sta­vio u pod­na­slov knji­ge: „Ne samo da drža­va radi loše, veo­ma loše, u dome­nu koji joj ne pri­pa­da, pra­ve­ći više tro­ško­va i manje rezul­ta­ta nego spon­ta­na tela, već ona tako­đe ubi­ja, para­li­še ova pri­rod­na tela, ili ih spre­ča­va da nasta­nu, svo­jim legal­nim mono­po­lom ili nei­zdr­ži­vom kon­ku­ren­ci­jom. Ti tako dra­go­ce­ni orga­ni će nedo­sta­ja­ti celom telu, nakon što su ras­te­ra­ni, atro­fi­ra­li i zakr­žlja­li. Još je gore ako ovaj režim potra­je, pa ih i dalje uni­šta­va, onda ljud­ska zajed­ni­ca gubi spo­sob­nost da ih stva­ra – išču­pa­ni iz kore­na, oni više ne niču, nji­ho­va kli­ca je uni­šte­na. Poje­din­ci više ne zna­ju da se među­sob­no udru­žu­ju, da sara­đu­ju iz sop­stve­nih pobu­da i na lič­nu ini­ci­ja­ti­vu, bez spo­lja­šnjih i nad­moć­nih ogra­ni­če­nja, slo­žno i dugo­traj­no, zarad jed­nog cilja, pre­ma utvr­đe­nim okvi­ri­ma, sa svo­je­volj­no iza­bra­nim vođa­ma koje će iskre­no pri­hva­ti­ti i ver­no sle­di­ti. U nji­ma su ugu­še­ne sve one oso­bi­ne srca i duha, bez kojih nijed­no udru­ži­va­nje nije ni efi­ka­sno ni živo – uza­jam­no pove­re­nje, pošto­va­nje zako­na, lojal­nost, volj­no podre­đi­va­nje, dale­ko­vi­dost, ume­re­nost, str­plje­nje, istraj­nost, prak­ti­čan razum. Mir­na i plo­do­tvor­na spon­ta­na sarad­nja, kakvu sre­će­mo kod zdra­vih naro­da, od sada je izvan nji­ho­vog doma­ša­ja; oni su para­li­zo­va­ni dru­štve­nom i poli­tič­kom nesposobnošću.“

Posto­je dva član­ka Arma­na Lafe­re­ra (Armand Lafer­re­re) o ovom pita­nju, obja­vlje­na u Com­men­ta­i­re, prvi u pro­le­će 1998. a dru­gi u leto 1998. (81. i 82. broj), sa naslo­vi­ma "Dro­it du tra­va­il, justi­ce de clas­se" i "L'argument de la justi­ce soci­a­le". Arman Lafe­rer sma­tra da je lice­me­ran fran­cu­ski izbor „jed­na­kost iznad slo­bo­de“. U Fran­cu­skoj ima manje slo­bo­de ali ništa manje nejed­na­ko­sti nego u SAD ili Bri­ta­ni­ji, ali ove nejed­na­ko­sti se razli­ku­ju. One poti­ču iz pri­vi­le­gi­ja koje pru­ža­ju drža­va ili lokal­na zajed­ni­ca. Fran­cu­zi osu­đu­ju samo nejed­na­ko­sti u lič­nim pri­ho­di­ma i nasled­stvu. Oni dopu­šta­ju, čak poštu­ju, nejed­na­ko­sti koje nasta­ju iz pri­vi­le­gi­ja dode­lje­nih (i koje sebi dode­lju­je) poli­tič­ko-admi­ni­stra­tiv­no-aso­ci­ja­cij­sko-sin­di­kal­noj kla­si: auto­mo­bi­li i sta­no­vi, pre­voz, tele­fon, poseb­ni reži­mi pen­zi­o­ni­sa­nja, a koje se često dode­lju­ju lju­di­ma koji su zai­sta kori­sni, ali tako­đe i gomi­li doma­ćih para­zi­ta koji dobi­ja­ju moć na račun tzv. „pri­vi­le­go­va­nih“ pore­skih obve­zni­ka, tj. onih koji jed­no­stav­no nema­ju nika­kve pri­vi­le­gi­je i zara­đu­ju novac svo­jim radom. Uosta­lom, pozna­ta je ova inver­zi­ja smi­sla reči „pri­vi­le­gi­ja“ u poli­tič­kom reč­ni­ku i novinarstvu.

Tokvil (Tocqu­e­vil­le) je poka­zao u L'Ancien régi­me et la Révo­lu­ti­on da fran­cu­ski otpor libe­ra­li­zmu pro­i­zla­zi, sa jed­ne stra­ne, oda­tle što Fran­cu­zi sta­vlja­ju jed­na­kost iznad slo­bo­de, a sa dru­ge stra­ne, iz toga što pri­hva­ta­ju nejed­na­ko­sti ako ih stva­ra drža­va ume­sto tak­mi­če­nje u spo­sob­no­sti­ma. Ovo se naro­či­to potvr­đu­je na polju kul­tu­re, u kojoj se naši umet­ni­ci i inte­lek­tu­al­ci neu­mor­no bore da bi dobi­li držav­na sred­stva i bra­ni­li „naci­o­nal­nu pre­fe­ren­ci­ju“, tako dra­gu Le Penu, kri­ju­ći se, kao levi­ča­ri, pod maskom „kul­tur­ne razli­ke“. Ako dra­ma­turg i reži­ser, kori­ste­ći pri­vat­ni kapi­tal, posta­ve pred­sta­vu koja ostva­ri uspeh kod publi­ke i ako zara­de, reci­mo, neko­li­ko mili­o­na godi­šnje, rizi­ku­ju da budu pre­zre­ni zbog povla­đi­va­nja pro­stač­koj i komer­ci­jal­noj pozo­ri­šnoj publi­ci. Sa dru­ge stra­ne, ako dra­ma­turg i reži­ser sa istom sumom nov­ca, ali od vla­di­ne sub­ven­ci­je, napra­ve pod­jed­na­ko dobar ili loš komad koji će biti izvo­đen dva puta pred pose­ti­o­ci­ma i nakon toga pro­pa­sti, onda su to veli­ki lju­di koji se žrtvu­ju „zahtev­noj“ (i to koli­ko!) ide­ji svo­je umet­no­sti. Oni prvi su izdr­ža­va­li celu jed­nu tru­pu, teh­ni­ča­re, sce­no­gra­fe, bar­me­ne, bla­gaj­ni­ke, raču­no­vo­đe i raz­vod­ni­ce tokom dva­na­est mese­ci, pla­ća­li zakup pro­sto­ra i pore­ze, ali oni su samo obič­ni sit­ni baka­li­ni. Ovi dru­gi su isi­sa­va­li pore­ske obve­zni­ke isko­ri­šća­va­ju­ći bla­go­na­klo­nost jed­nog mini­stra: njih hva­li kri­ti­ka i njih pozi­va­ju 14. jula na pro­sla­vu u Jeli­sej­sku palatu.

Fran­cu­zi ne mrze nejed­na­ko­sti kao takve, već nejed­na­ko­sti koje nije oktro­i­sa­la drža­va. Ovo naj­bo­lje ilu­stru­je uspeh štraj­ko­va u jav­nom sek­to­ru tokom zime 1995–1996. Ovi štraj­ko­vi su ima­li cilj da spre­če revi­zi­ju pre­te­ra­nih povla­sti­ca gra­đan­skog pra­va (pri­vi­le­gi­ja u pra­vom smi­slu reči) koje u Fran­cu­skoj ima­ju rad­ni­ci u jav­nom sek­to­ru u odno­su na pri­vat­ni sek­tor. Štraj­ka­če su, među­tim, pozdra­vi­li čak i rad­ni­ci iz pri­vat­nog sek­to­ra, žrtve i finan­si­je­ri ovog nepra­ved­nog siste­ma, kao i ultra-levi soci­o­lo­zi, teo­rij­ski šam­pi­o­ni jed­na­ko­sti, koji su i sami pri­vi­le­go­va­ni, nedo­dir­lji­vi i koje dru­štvo doži­vot­no sub­ven­ci­o­ni­še u zame­nu za veo­ma malo rada.

Ova važna oso­bi­na fran­cu­ske kul­tu­re – da su nejed­na­ko­sti koje stva­ra­ju moć i držav­na tela dobre, a one koje pro­i­zla­ze iz razli­ka u delo­va­nju poje­di­na­ca loše – obja­šnja­va kon­stan­tan neu­speh libe­ra­li­zma u Fran­cu­skoj. No to se nika­ko ne podu­da­ra sa dok­tri­nom fran­cu­skih libe­ra­la. U pogla­vlju iz knji­ge Sou­ve­nirs, gde govo­ri o aktiv­no­sti­ma Ustav­ne komi­si­je iz 1848. godi­ne, Tokvil pri­me­ću­je da je jedan kon­zer­va­ti­vac, npr. Vivjen (Vivi­en), pod­jed­na­ko eta­ti­sta-cen­tra­li­sta kao i Mara (Mar­rast), koji „pri­pa­da obič­noj vrsti fran­cu­skih revo­lu­ci­o­na­ra koji su pod slo­bo­dom naro­da uvek pod­ra­zu­me­va­li despo­ti­zam koji se vrši u ime naro­da.“ Da bi poka­zao kako ga ovo neo­če­ki­va­no sla­ga­nje jed­nog desni­ča­ra i jed­nog ekstre­mnog levi­ča­ra u ido­la­tri­ji drža­ve nije nima­lo izne­na­di­lo, Tokvil doda­je: „Dav­no sam pri­me­tio da je jedi­ni način da se uje­di­ne kon­zer­va­ti­vac i radi­kal taj da se napad­ne prin­cip moći cen­tral­ne vla­de, a ne nje­no vrše­nje. Čovek je mogao biti sigu­ran da će se ubr­zo baci­ti jed­ni dru­gi­ma u naručje.“

„Kada se oni koji su zašti­će­ni od revo­lu­ci­ja pre­tva­ra­ju da se ništa ne nala­zi izme­đu nas, ja kažem da se vara­ju, i da se tu nala­zi cen­tra­li­za­ci­ja. Samo jed­nu stvar ne može­te stvo­ri­ti u Fran­cu­skoj: slo­bod­nu vla­du. Samo jed­nu insti­tu­ci­ju ne može­te uni­šti­ti u Fran­cu­skoj: cen­tra­li­za­ci­ju. Kako bi ona mogla da nesta­ne? Nepri­ja­te­lji vla­de je vole a držav­ni­ci je negu­ju. Isti­na, s vre­me­na na vre­me pri­zna­ju da im ona dono­si izne­nad­ne i nere­ši­ve pro­ble­me, ali to im je ipak neće oga­di­ti. Oni pod­no­se ove neda­će zbog zado­volj­stva koje cen­tra­li­za­ci­ja dono­si time što im dopu­šta da se meša­ju u sve i da drže sva­ko­ga u šaci.“

Ova Tokvi­lo­va poru­ka važi do naših dana. Veći­na Fran­cu­za više voli drža­vu nego slo­bo­du. Zato libe­ral­ni misli­o­ci nisu ima­li više uti­ca­ja na naš poli­tič­ki život, ali oni nisu zago­va­ra­li nešto suprot­no svom uče­nju. Pri­znaj­mo im da su ima­li tu nesre­ću da uvek budu manji­na, ali ne optu­žuj­mo ih da nisu bili dosledni.

Žan-Fran­soa Revel (1924) je fran­cu­ski filo­zof i novi­nar, član Fran­cu­ske aka­de­mi­je. U svo­joj knji­zi Ni Marx ni Jesus (Ni Marks ni Isus) iz 1970. izneo je sme­lu tezu da su SAD soci­jal­na labo­ra­to­ri­ja u kojoj se „testi­ra“ libe­ral­na revo­lu­ci­ja (suprot­no tada­šnjem tren­du teo­re­ti­sa­nja o revo­lu­ci­ja­ma na lini­ji mark­si­zma). Svo­jom pret­po­sled­njom knji­gom L’Obsession anti-améri­ca­i­ne (Anti­a­me­ri­ka­ni­zam) iz 2002. godi­ne, iza­zvao je veli­ke pole­mi­ke, bave­ći se gene­zom anti­a­me­ri­ka­ni­zma Evro­plja­na (naro­či­to Fran­cu­za). Tekst je nastao povo­dom knji­ge Lisje­na Žoma. Tekst je pre­u­zet sa fran­cu­skog saj­ta Catal­la­xia http://www.catallaxia.org. Pre­vod: Suza­na Ignjatović

1. U smi­slu anémi­er (uči­ni­ti malo­krv­nim, beži­vot­nim). [↩]
2. Kon­sta­no­va teza je danas ospo­re­na na isto­rij­skom pla­nu. Vide­ti Mor­gens H. Han­sen, La Démo­cra­tie athéni­en­ne, Les Bel­les Let­tres, 1993. Ali na poli­tič­kom, teo­rij­skom i prak­tič­nom pla­nu, nje­go­va razli­ka je zadr­ža­la svu aktu­el­nost. [↩]
3. Histo­i­re de l'individualisme, PUF, coll. "Que sais-je ?", 1993. [↩]
4. Za deta­lje o ovoj egze­ku­ci­ji pre­po­ru­ču­jem moju knji­gu Con­na­is­san­ce inu­ti­le (1988), chap. IX, p. 302–312 de l'édition Plu­ri­el-Hac­het­te. Novi­ja knji­ga, u Phi­lo­sop­hie en Fran­ce au XIXe siec­le (PUF, coll. "Que sais-je?", 1998), Žan Lefran (Jean Lefranc) van­red­ni pro­fe­sor na Paris-Sor­bon­ne, optu­žu­je Tena da je Fran­cu­sku revo­lu­ci­ju opi­sao kao „kolek­tiv­nu men­tal­nu bolest“ i upo­re­đu­je je sa Žoze­fom de Mestrom (Joseph de Mai­stre)! Čovek osta­je zbu­njen pred ova­kvim netač­no­sti­ma, ako se zna koli­ko je Ten bio oštar pre­ma Sta­rom reži­mu u delu Les Ori­gi­nes. [↩]
5. Pri­me­ri iz Engle­ske u Essa­is Her­ber­ta Spen­se­ra (Her­bert Spen­cer) naslo­vlje­ni Over-legi­sla­ti­on et Repre­sen­ta­ti­ve Govern­ment. Pri­me­ri za Fran­cu­sku iz La Liber­té du tra­va­il, Šar­la Dino­a­jea (Char­les Duno­yer) iz 1845. Ovaj posled­nji rad sadr­ži sko­ro sve ide­je Her­ber­ta Spen­se­ra; ne nedo­sta­ju čak ni fizi­o­lo­ške ilu­stra­ci­je (Teno­va pri­med­ba). [↩]