Moć i nemoć
Vreme je da se prestane sa pretvaranjem da Evropljani i Amerikanci dele zajednički pogled na svet, ili da čak pripadaju istom svetu. O svim tipčnim pitanjima moći — njene efikasnosti, moralnosti, poželjnosti — evropske i američke perspektive se razilaze. Evropa se udaljava od moći, ili da to kažemo nešto drugačije, kreće se ka prevazilaženju moći, ka samostalnom svetu zakona i normi, transnacionalnih pregovora i kooperacije. Evropa ulazi u postistorijski raj mira i relativnog napretka, ostvarenje Kantovog 'večnog mira'. Sjedinjene Države, u meðuvremenu, ostaju zaglibljene u istoriji, demonstrirajući snagu u anarhičnom hobsovskom svetu, u kome su meðunarodne norme i zakoni nepouzdani, i gde istinska bezbednost, odbrana i promocija liberalnog poretka još uvek zavise od posedovanja i upotrebe vojne sile. Zbog toga se danas može reći da su po pitanju velikih strateških i meðunarodnih problema Amerikanci sa Marsa, a Evropljani sa Venere. Oko malo čega se slažu, i sve manje i manje se razumeju. I ovo nije prelazno stanje stvari, rezultat američkog izbora ili nekog katastrofičnog dogaðaja. Uzroci transatlantske podele su duboki, dugo su nastajali, i verovatno će potrajati. Kada se radi o utvrðivanju nacionalnih prioriteta, odreðivanju pretnji, definisanju izazova i formiranju spoljne i odbrambene politike, SAD i Evropa idu različitim putevima.
Ovaj kontrast je vidljiviji ako ste Amerikanac koji živi u Evropi. Evropljani su svesniji narastajućih razlika, možda zato što ih se više plaše. Evropski intelektualci su skoro jedinstveni u oceni da Amerikanci i Evropoljani više ne dele zajedničku 'stratešku kulturu'. Evropska najcrnja karikatura prikazuje Ameriku kojom dominira 'kultura smrti', ratnički mentalitet kao prirodna posledica nasilničkog društva u kome vlada pretnja smrtne kazne i svako nosi oružje. Ali i oni koji ne prave ova gruba poreðenja se slažu da postoje duboke razlike u načinu sprovoðenja spoljne politike u Americi i Evropi. Oni pokazuju da se SAD lakše okreću sili, i u poreðenju sa Evropom, manje su strpljive u diplomatiji. Amerikanci u principu vide svet podeljen na dobro i zlo, prijatelje i neprijatelje, dok Evropljani vide složeniju sliku. U sukobu sa stvarnim ili potencijalnim protivnicima Amerikanci, uopšte, više vole politiku prinude nego ubeðivanja, naglašavaju kaznenu a ne popravnu dimenziju sankcija, štap nasuprot šargarepi. Amerikanci u meðunarodnim poslovima vole da stvari privedu kraju, teže da probleme reše a pretnje eliminišu, i naravno, izrazito su skloni unilateralizmu u meðunarodnim odnosima. Ne gaje sklonost ka delovanju kroz meðunarodne institucije kao što su UN, i saradnji sa drugim državama na postizanju zajedničkih ciljeva, skeptičniji su po pitanju meðunarodnog prava i spremniji da operišu izvan njegovih struktura kada smatraju da je to neophodno, ili samo korisno.(1) Evropljani insistiraju na prefinjenijem i nijansiranijem pristupu problemima. Pokušavaju da na druge utiču suptilno i posredno. Tolerantniji su na neuspeh, strpljiviji kada nema brzih rešenja. Oni generalno više vole miroljubljivije odgovore na probleme, preferiraju pregovore, diplomatiju, i više vole ubeðivanje od prinuðivanja. Brže se okreću meðunarodnom pravu, meðunarodnim konvencijama i meðunarodnom pristupu u rešavanju sporova. Pokušavaju da iskoriste ekonomske i trgovinske veze za povezivanje država. često stavljaju naglasak na proces, a ne rezultat, verujući da na kraju proces može postati važniji. Ovaj dualni portret Evrope je, naravno, pomalo prenaglašena i pojednostavljena karikatura. Ne mogu se izvoditi generalizacije o Evropljanima. Britanci možda imaju više 'američko' shvatanje moći od većine svojih kontinentalnih evropskih kolega. A postoje i razlike unutar država sa obe strane Atlantika. U SAD, demokrate izgledaju veći 'Evropljani' od republikanaca. Državni sekretar Kolin Pauel (Colin Powell) može da izgleda veći 'Evropljanin' od sekretara odbrane Donalda Ramsfelda (Donald Rumsfeld). Mnogi Amerikanci, naročito pripadnici intelektualne elite, su nezadovoljni američkom 'tvrdom' spoljnom politikom, kao i bilo koji Evropljanin. I neki Evropljani cene moć, isto kao i neki Amerikanci. Ipak, ove karikature pokazuju jednu suštinsku istinu. SAD i Evropa se danas fundamentalno razlikuju. Pauel i Ramsfeld imaju više zajedničkog nego Pauel i Iber Vedrin (Hubert Vedrine), ili čak Džek Strou (Jack Straw). Kad se radi o upotrebi sile, jezgro američkih demokrata ima više zajedničkog sa republikancima nego što ima sa većinom evropskih socijaldemokrata. Tokom 90-ih, čak su i američki liberali bili spremniji da se okrenu sili, i bili su 'evropskiji' u svom viðenju sveta nego većina njihovih evropskih suparnika. Klintonova administracija je bombardovala Irak, kao što je bombardovala i Avganistan i Sudan. Evropske vlade to sigurno ne bi uradile. Interesantno je pitanje, da li bi uopšte bombardovale Beograd 1999-te da ih SAD nisu pogurale.(2)
Šta je izvor ovih različitih perspektiva? Ovom pitanju je prethodnih godina posvećeno malo pažnje, bilo zbog toga što su intelektualci i kreatori spoljnih politika sa obe strane Atlantika poricali postojanje realnih razlika, bilo zbog toga što su oni koji su ukazivali na razlike, naročito u Evropi, više prebacivali SAD nego što su bili zainteresovani da shvate zašto se SAD ponašaju tako kao što se ponašaju, ili što se toga tiče, zašto se Evropa ponaša tako kao što se ponaša. Krajnje je vreme da se prestane sa uvredama i poricanjem, i da se direktno suoči sa problemima.
Uprkos onome što mnogi Evropljani i Amerikanci veruju, ove razlike u strateškoj kulturi ne proizilaze prirodno iz nacionalnih karaktera Amerikanaca i Evropljana. Na kraju krajeva, ono što Evropljani smatraju svojom miroljubivom strateškom kulturom je, istorijski gledano, novijeg datuma. Ono je daleki rezultat jedne vrlo različite strateške kulture koja je stotinama godina dominirala Evropom, u najmanju ruku sve do Drugog svetskog rata. Evropske države, i nacije, koje su sa entuzijazmom ušle u taj kontinentalni rat su verovale u machtpolitik. Dok se koreni sadašnjeg evropskog pogleda na svet, kao i koreni same Evropske unije mogu naći u Prosvetiteljstvu, evropska politika 'velike sile' se nije rukovodila vizionarskim planovima filozofa i fiziokrata.
Što se SAD tiče, nema ničeg konačnog u njihovom današnjem jakom oslanjanju na silu kao sredstvu u meðunarodnim odnosima, niti u njihovom naginjanju ka unilateralizmu i udaljavanju od meðunarodnog prava. Amerikanci su takoðe deca Prosvetiteljstva, i u ranim godinama svoje države su bili pravoverniji sledbenici te vere. Američki državnici XVIII i s početka XIX veka su zvučali slično današnjim evropskim državnicima, veličajući vrednosti trgovine kao rešenja za meðunarodne razdore, i pretpostavljajući meðunarodno pravo i razmišljanje gruboj sili. Mlade SAD su nadjačavale nacije severnoameričkog kontinenta, ali kad se trebalo suočiti sa evropskim divovima, SAD su tvrdile da se odriču te moći, i osuðivale politiku sile evropskih imperija XVIII i XIX veka kao atavizam. Dva veka kasnije, Amerikanci i Evropljani su zamenili mesta, i shvatanja. Ovo je delimično slučaj i zbog toga što se za poslednjih 200 godina, ali naročito poslednjih decenija, odnos snaga drastično promenio. Kada su SAD bile slabe, koristile su strategije posrednog delovanja, strategije slabosti. Danas, kada su jake, ponašaju se kao što se ponašaju jake države. Kada su evropske velike sile bile jake, oslanjale su se na snagu i vojničku slavu. Danas Evropa gleda na svet očima slabih sila. Ove veoma različite tačke gledišta, slabi protiv jakih, prirodno su dovele do razlika u strateškom suðenju, do razlika u procenjivanju pretnji, i čak do razlika u proračunima interesa. Ali, ovo je samo deo odgovora. Jer, uporedo sa ovim prirodnim posledicama transatlantskog jaza u moći, otvorio se i širok ideološki jaz. Evropa je, zahvaljujući jedinstvenom iskustvu u drugoj polovini XX veka, koje je u protekloj deceniji rezultiralo stvaranjem EU, razvila skup ideala i načela o korisnosti moći, koja se u potpunosti razlikuju od ideala i načela Amerike, koja nije imala takvo iskustvo. Ako strateški ponor izmeðu SAD i Evrope danas izgleda veći nego ikada i još uvek se širi zabrinjavajućom brzinom, tome je uzrok meðusobno pojačavanje ovih materijalnih i ideoloških razlika. Ovakav razoran proces je možda nemoguće preokrenuti.
Robert Kagan
Prevod: Dušan Stojanov
